Соратовцима је потребна помоћ
Први пут је ова тема објављена под насловом
Антисрпски изопачени понос
(Лист "Српски глас Бока", број 42, децембар 2010. и
Сајт "Васељенска ТВ", 21. јун 2012. године)
Не заборавите, написе са овим садржајем не објављује ни једно средство јавног информисања у Србији, што је најбољи доказ окупираности Срба и Србије после 2000-те године. ЛГБТ популација доминира у власти Србије и ликује. Годинама пишем о овој теми и бринем на који начин ће реаговати изопаченици. Не мислим на оне који шетају у бојама дуге, већ на оне о којима је писала Олга Николајевна Четверикова у књизи Изопаченици. Ови што се љубе, ђускају и шетају нису опасни – они су инструменти изопаченика, који су изазвали и рат у Украјини. Можда? Највероватније? Када кажете нешто против Европрајда (12. до 18. септембар 2022, или 2. септембар 2023.) можете имати немале – проблеме, као да сте се сукобили са најмоћнијим Србима – председником и премијером Србије. Ово треба схватити као коментар стратегисте из области одбране. Коментар је изазван понашањем власти, окупатора из Европске уније, Сједињених држава и Велике Британије и настраних људи који на силу желе да ремете мир у србској Србији. Уосталом, Одбрана у време присутног сведимензионалног рата поприма много шире димензије. За оне који не знају шта су то Соратовци, пишем да је реч о следбеницима Сората. Сорат је задужен за разврат, а подржан је од Луцифера, Ахримана и Асуре. Коме то није познато, значи да треба више да научи ос вету у којем живи и да схвати зашто је Земља планета рата.
После свега што се догодило на Балкану од 1989. године и у Србији после 1998. године, јасно је да је у току распарчавање Србије и наставак цепања и уништавања србског националног бића.
Вашингтонски и бриселски глобалисти преко „марионета у освојеним државама“, у процесима названим транзиција и регионализација, стављају недовољно умне и распамаћене људе под потпуну контролу кретања и ума, истовремено са смањивањем броја „бескорисних изјелица“. Све више је доказа да постоји очигледан шаблон за ситњење држава и стварање „бонсаи република“.
У Србији се тај шаблон манифестовао кроз разбијање и распарчавање Југославије, Србије и Црне Горе и србског бића, пљачкање и присвајање свих ресурса (вода, злато, биљке и сва рудна богатства), малтретирање Срба на Косову и Метохији, микрочиповање докумената, животиња и људи, прихватањем и легализацијом избеглица, крађу беба и деце, засипање из ваздуха хемијским супстанцама, измишљеним пандемијама, претњама Србима под фирмом да су националисти, неофашисти и десничари (прети се чак денацификацијом, а СПЦ се проглашава за кочницу „новог светског моралног тренда“ и, наравно, кроз процес медијске афирмације „параде љубави и поноса“. То су само неки од инструманата за стварање глобализма, у којем је испланирана потпуна неслобода људи у неоробовласничком поретку. „Струке“ попут медицинара и фармацеута одигравају веома значајне улоге, притом неспризорно ниподаштавају све остале струке. Дакле, „геј права“ нису средство спољног притиска, како још пишу Титови ученици, него инструмент за довршавање тзв. новог светског поретка, који ће се финализовати као неоробовласничко друштво, које предводи тзв. светска влада – језуитско-вавилонско-хананска елита.
Параде љубави и поноса у светосавској, православној Србији, намањене су да скрену пажњу људи од срамне улоге „демократске“ администрације у историјском губљењу Косова и Метохије, затим од сарадње са окупаторима, прихватања за србски народ погубне регионализације, историјских прогона и неовлашћеног, бесрамног бомбардовања и ракетирања Срба.
Србија се спремала за „љубавни понос“ 
Ради уласка у Европску унију, политичари из блока заснованог на устаљеном праштању свих зала којима су Срби били и сада су изложени, желели су да докажу „свету“ и „парадом поноса“ да су Срби достојни „Старе даме“ (Европе). Никако да нађу времена да прочитају књигу Владимира Дворниковића, највећег српског карактеролога, објављену 1937. године под насловом „Борба идеја“, у којој пише:
„Срби и Словени, као епски људи, никада нису били омиљени или макар признати као равноправни у Европи, јер су их сматрали културно инфериорним“. Да ли је нешто демантовало Дворниковића? Ратови? У свим ратовима, без обзира што Срби нису никада били против „Европе“, подржавани су србски вековни непријатељи. Европејци су подржавали оне који су Србе прогонили, покушавали да их пониште и који су Србима отимали и брисали историју, писмо, језик и културу.
Истина је нажалост провидна: такозвана србска власт, састављена од марионета пробраних у Вашингтону, Лондону, Бриселу и Стразбуру, већ двадесет две године „купује време“ за Запад, који се острвио на Србе. Притом, не дозвољава србском народу да се освести, прогледа и схвати да су бриселски и вашингтонски глобалисти заједно са луциферинајцима пресвученим у „демократе“ учинили све да униште основе за србски опстанак.
Упркос свакодневним порукама да је мисија названа „парада поноса“ опасна по мир, слободу кретања, па чак и животе грађана Србије, тзв. демократска а суштински неокомунистичка власт, надметала се у подршци очевидне опасности. То само подсећа на 1999. годину, када су челне „демократе“ подржавале бомбардовање Србије и Београда, док се народ не уразуми и преда. У политичке притиске, за које се верује да су „страни“, непрестано су умешани ЦЕСИД и ГСА, који политичким (што значи нелогичним, недовољно писменим) речником обавештавају јавност о „хомофобичној Србији“.
„Демократе“ и њихови напредњачки наследници не желе да схвате шта значи објављени став: „Број грађана Србије који сматра да је црква у праву што осуђује хомосексуалност повећао се на више од 60 одсто“. Тај податак одузимао је годинама право на име „Демократској странци“, будући да су демократе (па и србске) дужне да поштују већинско мишљење народа.
Хомосексуализам је ипак… 
До „септембарских и октобарских парада“ било је познато да више од 64 одсто грађана Србије сматра да је хомосексуалност опасна по друштво. Већина становника Србије сматра да држава треба да ради на сузбијању хомосексуализма, а око 40 одсто становника Србије мисли да је хомосексуалност „западна измишљотина“ намењена да уништи породицу и традиције.
Фамозна прича о томе како је једна од америчких асоцијација психијатара скинула хомосексуалност са списка болести 1973. се често користи као аргумент. То би било исто као када би неко ново удружење географа прогласило земљу коцкастом и цео свет ту „чињеницу” морао да прихвати. Уосталом, у ICD-9 систему, који је претходио данас важећем ICD-10, хомосексуалност је била забележена као психијатријска дијагноза (Видети: Ahim Haug, Mala knjiga o duši – Vodič kroz našu psihu i njena oboljenja, стр. 61).
Очевидно је да се власт у Србији понаша антисрбски. Постоји још једна по њу лошија могућност, а то је да њени припадници нису свесни шта раде. У том случају су недорасли „историјском тренутку“ и по томе се поиустовећују са Милошевићевом влашћу, којој су управо то замерали. Ако је неспособност и незнање узрок безусловне сарадње са непријатељима Срба, онда је реч о несвесном трасирању пута у србско безнађе и нестанак. Све на то наличи. Будући да се у Украјини води пресудан вишедимензионални рат човечанства, требало би да свака антисрбска администрација стрепи од исхода тог рата – ЛГБТ популација посебно. Када се посматра само Србија, чини се да се Западу жури да што више споразума постигне пре наговештене капитулације, а прозападни системци као да заборављају да све што је потписано под притиском нема правну вредност - правно не важи. Прозирно је ко све стрепи од исхода рата између Запада и Русије, односно од исхода рата између западне и источне цивилизације. Сви заплашени окомили су се на Србију.
„Демократе“ и „напредњаци“ су, једноставно, дозволиле да Србија буде окупирана, опљачкана и понижена. У процесима транзиције, приватизације и регионализације, Срби су након уништавања инфраструктуре, током агресије НАТО-а у 1999. години, сатанизовани, продани, обесправљени и осрамоћени. Србски необразовани мамонисти из Демократске и Напредњачке странке, продали су и економски уништили Србију за „шаку долара“, уз помоћ Светске банке и Међународног монетарног фонда посредством њихове испоставе у Србији – странке Г17+ и финансијских саветника које су они одредили. Зар неко може да заборави саветнике напредњака: Алфред Гузенбауер, италијан Франко Фратини, француз Доминик Строс Кан, Енглез Ентони Блер... Видети: Мирјана Анђелковић Лукић, Отворене вене Србије, стр. 280).
Сви закони усвојени после 2000. године, у име просперитета и уласка у Европску унију, само су стезали омчу око србског националног бића, одузели слободе кретања, мишљења и говора. У Србији слобода више не постоји, а пљачка народа је свакодневна. Порези се размножавају и повећавају, а притом правдају да су такви исти у Европској унији. Народна скупштина одлучује у име народа, којег више нико ништа не пита.
Занимљиво је да председник свакодневно истиче да је изабран вољом народа, а при томе запоставља истину да га је у идеалним условима по њега, на једном од избора којим се хвали, изабрало 1.823.147 (48,25 одсто од оних који су изашли на изборе), то значи да га није изабрало 4.916 294 људи. Срби су приморани да свакодневно у медијима посматрају човека који не говори истину.
Растаче се држава Србија пред очима Срба, а народ то растакање посматра немоћно, јер не сме ни да помисли да се негде окупи. Та привилегија је доступна само настраним лицима и невладиним организацијама. Администрација коју србски народ плаћа је истовремено недоступна и охола. Одвојеност србске власти (тако се то каже) од народа, све више се повећава. То се чини новим врстама контроле: камерама и микрочиповањем (преко пасоша, личних карти, здравствених, куповних, банкарских, саобраћајних и других картица), карантинима и повећавањем дражби. Слободу кретања и мишљења онемогућавају системи које народ плаћа за (о)чување слободе. Наводна безбедност је већ сада заменила слободу. У Србији, као и свуда у језуитски кабализованом и вавилонизованом свету има новца за микрочиповање говеда, а нема за беби пелене, лечење тешко оболеле деце и пејс-мејкере. Болеснике од рака, после НАТО бомбардовања Србије више нико не помиње.
У таквој, рањеној Србији, политичке слуге „великог брата“ настоје да замене и поистовете чувени србски понос, који је Србима једна од основних особина, бесрамним, бесмисленим, извитопереним „поносом“ хомосексуалаца. Притом, настоје да парадирају у време када су параде изгубиле сваки смисао. Параде припадају временима победа. Приличе само победничким војскама, њиховом народном слављу и славолуцима. Парадом настраних људи поништава се срам, историјски понос и понос сваког човека.
Настојање да се то догоди није чудно, будући да су идеје потекле из антиисторијског, талмудског легла. Тако се ствара основа за будућност иза које више неће бити историје, јер ће све културе нестати у ратовима који непрестано трају. Да ли „светска елита“ брине о споменицима културе и артефактима у Винчи, Старчеву, Нишу, Врању, на Косову и Метохији, Авганистану, Ираку, Либији…? Свуда су изазвали ратове да би смањили број „бескорисних изјелица“ и поставили своје марионете, а наводно у бризи за културу порушене богомоље и манастире граде они који су их срушили. Какво лицемерје!!!
Глас науке 
Медицина, која је још на снази, јер се и науке убрзано прилагођавају ставовима „великог брата”, ипак има другачије доказе о суштини хомосексуализма. Током вековне праксе прикупљено је много доказа да је хомосексуализам болест и да је умишљеност веома присутна.
С друге стране, докази да није реч о болести су на нивоу спекулација, као она фамозна прича о „педерском гену” који многи спомињу као аргумент. Проблем је што постојање наведеног гена није доказано, баш као што није доказано постојање Хигсовог БЕХ бозона.
Не би било чудо да га неки набеђени хомосексуалац „пронађе”, јер се „нација хомосексуалаца” убрзано размножава, будући да је бити геј стално подгрејавани хит-мит, а људи су научени у језуитским школама да мисле само на интерес и да се не опиру безумљу. Можда је решење да после садашњег рата у Украјини, где се Руси боре против изопаченика, преостали народи њима доделе ограничени простор и дозволе да обликују државу. У тој држави, ако им се исплати, могу да парадирају до миле воље. Уосталом, коме се они то показују и на шта су поносни? Једино је очевидно да се лепо забављају и када немају публику.
Фамозна прича о томе како је једна од америчких асоцијација психијатара скинула хомосексуалност са списка болести 1973. године често се користи као аргумент. То би било исто као када би неко ново удружење географа прогласило земљу коцкастом, или јајоликом и цео свет ту „чињеницу” морао да прихвати.
Попут заговорника и промотора животних апсурда, неки хомосексуалци су смислили и јавно промовисали став да су ови људи који их прозивају прикривени хомосексуалци. Тај став за оне који не мисле делује перфидно, а истински је приглуп. Та тврдња доказује да њихов поремећај није у вези с телом и генетиком, него с истинитим информацијама у уму, као компоненти душе сваке личности. Напросто, не говоре истину, нити им је она важна. Запис у молекулу ДНК се може изменити.
Недостатак истинитих информација оптужује научнике и учитеље, а посебно медицинско особље. Логичнија је сумња да су сви хомосексуални парови, који траже да усвоје малолетну децу било којег пола прикривени педофили, а за то их нико не оптужије, јер за то не постоје докази. Требало би да се чувају управо од такве нечије оптужбе. Јер, чини се да разврат на који подсећа однос хомосексуалаца није далеко од педофилије, уколико је потребно законом одредити годишта којима је дозвољен однос. С друге стране, ако се годишта не прецизирају, онда је неко намерно омогућио потенцијални злочин.
Ипак, са становишта науке, реч је о нетипичном сексуалном односу између мушкараца и исто тако између жена, односно о неприродном односу истих полова. На основу већине истраживача хомосексуализам је присутан код један до пет одсто људске популације, а по другим подацима он обухвата шест одсто мушке и три одсто женске планетарне популације.
Међутим, мишљења о хомосексуализму су значајно различита, тако да је интервал много већи, када су аутори истраживања хомосексуалци.
Но, научници попут академика Георгија Николајевича Ситина и др Ларисе Форине (који су учествовали у пројектима са космонаутима) сматрају да су проблеми свих настраности везани за мисли, емоције и нагон, те да их је могуће отклонити тако што се прочишћене мисли, попуњене са правим оздрављујућим информацијама, упућују у подсвест људи чије су личности измењене из било којег разлога. Тако се отклањају све болести зависности а исто тако и ружне, умишљене навике.
Уосталом, проблем с истополницима је космички проблем, јер где не постоје два пола не постоји живот, будући да је живот, према знањима научника, кретање енергије између два пола. Хомосексуализам поништава пород, а то значи и живот – продужавање врсте. Проблем настраних људи заљубљених у исти пол је заснован на душевном поремећају. Психолози би требало да тестирају и мисли и емоције људи који се самопроглашавају хомосексууалцима.
Можда би хомосексуалци требало да се позабаве истраживањем Карла Густава Јунга. У његово време знало се, да је метода психотропне медицине најбоља за процес обједињавања персоне и сенке. Пошто садржај сенке није прихватљив за персону, сукоб може да буде веома жесток, па надмашује личност и његову породицу. Често је излаз у компромисном прихватању новог симбола у процесу амалгамације, у смислу њиховог стапања уз савршено познавање душе. То је могуће, јер снисходљива персона има велики потенцијал за промене и прилагођавања. ЛГБТ популација је све агресивнија и све мање допушта да се грађани слободно крећу улицама.
Изгубљена оријентација 
У држави попут садашње Србије могуће је и природно антисрбско парадирање. Оно је антисрбско и провокативно због занемаривања србске културе, традиције, религије и менталитета. Срби су у таквој Србији угњетени ставовима администрације коју нису изабрали. (Уосталом, није познато колико Срба излази на изборе у Србији, као што није познато колико је Срба вакцинисано, нити колико је Срба поносно што би да мењају пол ). Да ли би било демократски да се то зна? Природно је што слуге мегафинансијера попут представника и заступника немачке и холандске геј популације у Србији, Волфрама Маса и Јон ван Дартела, неумно и бездушно тврде да су права њихових настраних популација важна за процес европских интеграција.
Упркос податку да га је на функцију изабрало око 32 одсто грађана Србије, Борис Тадић је храбро подржавао хомосексуализам и „параде поноса“. То је за њега био „цивилизацијски искорак“. Неминовно присуство полицијске коњице, водених топова у резерви и примене „неубојног оружја“, не показије да је Београд безбедно место. Пре би се рекло да таква ситуација показује да „србска администрација“ не мари за „глас сопственог народа“ и да јој Срби ништа не значе. Али, да ли се нешто променило код Александра Вучића, па и проценти су исти?
Уосталом, то што се догађа са Србима на Косову и Метохији, а чему кумују политичари Србије и Црне Горе, срамота је за цео људски род на почетку 21. века. Зато, после свега што се догодило после 2000. године, треба питати демократе и напредњаке где им се изгубише резултати „француске револуције“? Шта се то догоди с „америчком и европском демократијом“ и политичким сновима? Како челници Европске уније 2016. године, после свега што се догодило и што се догађа, мисле да створе извеснију будућност на некада најстаријем и најкултурнијем континенту?
Откуд толико незнање у Европској комисији у вези с тим ко је ко на Косову и Метохији? Ко изгради толике манастире и ослика их тако да чине светску културну баштину? Зар су поборници „великог брата“ заиста наумили да претворе у прах целокупну културу људског рода? Има ли Запад човека попут црноречког новомученика Харитона, ког су Арнаути рашчеречили и отсекли му главу само зато што је србски монах, иако је баш њима помагао у добру и злу (и Шкипетарима и њиховим вођама)?
Очевидно је да на Косову и Метохији, у Србији, на Балкану, у земљама у транзицији, живе људи које у групи „Билдерберг“ зову „бескорисне изјелице“. Очи наводних србских демократа и напредњака усмерене су према Вашингтону, Лондону, Бриселу и Стразбуру као да су тамо божанства. Било би то због политичких или неких других интереса можда и разложно, да тамо не службују они који су идејно учествовали у највећем прогону Срба у историји људског рода. Да ли је то безумље довољно за „космички бол“ и срамоту дужу од живота? Срби на то кажу: „Где ће им душе“ и „опрости им Боже не знају шта раде“?
Мора се признати да је један феномен провидан. Боље је да се народ усмери према геј парадерима, него према председнику и осталим системцима, који отворено учествују у черечењу србског простора и србских тековина. Све чешће парадирање настраних људи, уз музику, спорт, филмове и ријалити програме, ствара политичку сумаглицу и тако прикрива сурову стварност – коначно уништење Срба и Србије.
Зар нису довољни споменици у облику разрушених зграда Министарства одбране и Генералштаба Војске Југославије (то нису зграде Војске Србије) и Министарства унутрашњих послова, те са црном земљом сравњена зграда некадашњег „Маршалата“, па ипак, баш америчкој администрације продана (ако не поклоњена), да се схвати шта се догађа Србима и Србији? После 2000-те године, амерички држављани у Србији (постоје информације да су бројни, добро наоружани и још боље опремљени), који се здушно и даље боре за откидање Косова и Метохије, понашају се као да су поболи освајачку заставу на најлепшем делу Дедиња. Учинили су то крај некадашњег симбола највише власти – србских дворова. Закуцали су ту заставу у србска срца у Београду, на исти начин на који су поболи заставу у бази „Бондстил“ (сада је зову камп), где је срце србске духовности. Својим бесрамним понашањем (понашањем америчких председника и министара иностраних послова) само доказују да су наставили сведимензионални рат против Срба.
Притисак, који повремено помињу Александар Вучић, Ивица Дачић и Слободан Антонић, „да се поштују геј права у Србији“, свакако није настао у источним администрацијама, а то значи да се западни глобалистички поход на србске душе наставља. Заанимљива је смела изјава председника Србије од 12. августа 2022. године, коју је упутио владики Никанору, због тога што је бацио анатему на прајдовце и проклео ЛГБТ популацију и Ану Брнабић: „Епископ Никанор је увредио себе (sic!) и унизио Српску православну цркву изјавом о Ани Брнабић и ЛГБТ популацији!“.
Можда је председник заборавио да има подршку једне трећине народа, а да се у Србији 87 одсто грађана изјашњава као православци? Можда не зна да је понашање истеторираних људи са талисманима обрнутог крста антиправославно? Можда не зна да се у време када светом владају луциферијанци подршком прајдовцима стимулише раздор у србској, православној цркви? Није добро када патријарх и епископи стану једни наспрам других. Можда је заборавио др проф. Жарка Гавриловића, који се први борио против „парада поноса“ и проклео Тонија Блара? Можда не зна ко је све у Србији проклет? Можда не зна коју моћ имају молитве, урок и клетва?
Епископ Никанор је рекао своје мишљење, на које има једнако право као сваки други грађанин Земље, које је у складу са ставовима Српске православне цркве. Његов начин изражавања црквеног мишљења (када се узме у обзир цела изјава, без „медијског подешавања и сецкања“) не одудара од стила православне Цркве. Не треба заборавити да су сви крштени Срби саборно Црква. Биће занимљиви следећи догађаји, јер рат у Украјини и његов исход имају везе са свим догађајима у свету, па и са понашањем ЛГБТ популације у Београду. Када кажете нешто против Европрајда, власт се осећа увређеном и униженом. Јер, то је она власт која сматра да треба мењати свест Срба.
Геј парада је један од инструмената за мирнодопско разбијање Србије, у незавршеном рату Запада против Срба. Уосталом, Срби никада нису ратовали против Европљана и Американаца, али они (Сједињене Државе и Европска унија) јесу ратовали против Срба (најмање један век), а и сада ратују против Србије. У сусрет новим парадама поноса, намеће се све старије питање: докле ће нас параде поноса сваке године подсећати да је Србија окупирана и да је свака жеља и нада у спас Срба можда нестала нетрагом?
Неко ће помислити да нема излаза. Међутим, потребно је прво да се схвати колику опасност чини било која настраност: Очевидно је да држава није спремна за помоћ настраним људима. Када неко има проблем треба наћи начин да се он реши, а овде је у питању проблем друштвеног значаја. Предлажем да се поступи као што се иначе поступа са људима који имају значајан проблем. На пример, када се нешто догоди човеку, а не може сам да себи помогне, обраћа се надлежној друштвеној институцији. Ко се разболи обраћа се лекарима. Човек прати сваку своју промену. За сада не постоје институције којима би се обратиле особе које би по неком чудном осећају да мењају свој пол, или које су се заљубиле у животиње или желе исти пол. У процедуру стварања одговарајуће институције треба укључити тим(ове) за доношење одлука на стратегијском нивоу. Проблем са нараслом ЛГБТ популацијом ће бити све већи и већ сада је достигао одбрамбено-стратегијски ниво. Нажалост, многе армије га нису препознале и схватиле. Ја сам о "мозгу организације", који треба да предложи оптимално решење, писао у више књига (на пример, у књигама "Освајање слободе" и "... Или нас неће бити"), а још 1991. године у прегледном напису "Формирање радног тела за припрему предлога одлука на стратегијском нивоу", у “Билтену генералштаба ОС СФРЈ” број 69 (август 1991.), Београд, стр.133-139. Спреман сам да помогнем својим знањем у вези са формирањем тима, а људима који желе да отклоне свој проблем, јер не желе да буду настрани, могу да помогнем упућивањем код људи који знају како се постаје обичан, здрав човек.
Сада, када администрација Србије настоји да се избори у Уједињенм нацијама да Србија и Срби не буду први у свету које ће прогласити геноцидним, намерно освежавам сећање на напис који сам на овом месту објавио 12. новембра 2017. године. 
27. августа 2017. године добио сам на и-меил адресу питања за интервју од новинара „Новости“ Драгана Вујичића. Претходно у телефонском разговору замолио ме је да дам интервју за „Новости“. Два дана касније позвао ме је поново и рекао да интервју неће бити објављен, јер је „исувише радикалан“. Нисам се изненадио, јер сам сматрао да систем нема довољно храбрости да се суочи са истином. 
Интервју за недељник "Афера", објављен у бр. 160, 15. марта 2017, на стр. 20 и 21. Интервјуерка је Наташа Одаловић.
После девет убистава у ОШ „Владислав Рибникар“ на Врачару у Београду, које је починио дечак који није испунио четрнаест година, јавили су се читаоци мојих књига. Подсетили су да сам о тој проблематици писао пре 1999. године. После објављивања књига о неокортикалном рату, објавио сам и новинарске написе „Сатанисти врбују децу“ и „Бог, Сатана и Америка“, у листу „Српско огледало“ у броју 81 (8. новембар 2006). Тада нисам писао о следбеницима Луцифера, Ахримана, Асуре и Сората. Нисам писао, да не бих плашио и саблажњавао универзалне људе, да постоји и „црни папа“, нити да „бели папа“ пева химну Луциферу. Рат у Украјини и догађаји попут најновијег масакра у Београду подсећају да ће, према хришћанској претпоставци, до 2023. године Луцифер радити на завођењу људи, Ахриман на поробљавању, Асура на уништавању, а Сорат на перверзијама. Људски род сведочи њихове свакодневне утицаје и активности. Шта је узрок почињеном покољу? О УЗРОЦИМА НИКО НЕ ГОВОРИ. Предузимаће неке мере они који су део узрока, у душевно болесном и криминализованом друштву. Размишљајући о књизи „Како излечити Запад?“, нудим садржај који је дослвно овакав објављен 1999. године у књизи „Неокортикални рат“.