Умне ћелије
Интернет часопис „RYL“ број 35, јануар 2018.
Садржај написа прилагођен је за треће издање књиге Мислим – исцељивање информацијама. Три године касније потпуно се уклопио у књигу "Умни СвеМир", будући да је најбољи доказ да је све створено на неки начин умно.
Умност ћелија постаје из дана у дан све мање спорна. Боље речено, све мање је чудно када се потврђује став изнесен у књизи Дитера Брерса (Ре)волуција 2012 да људске ћелије „располажу врстом мозга.“[1] Дитер Брерс, познати немачки биофизичар, члан научног института International Council for Scientific Development (ICSD), истраживао је од 13. октобра 1995. године утицај соларних активности и електромагнетних поља на људски мозак и свест људи. Установио је да краткотрајне осцилације Земљиног магнетног поља доводе до значајног пораста депресија и срчаних удара, а истовремено да појачавају креативност и телепатске способности. Чини се да су наведени утицаји усмерени на подручје „дремежа“, када мозак вибрира од девет до 11 херца. Али, треба уочити нагласак да није реч о мозгу у глави човека, већ о мозгу ћелија. Када се испоље утицаји енергетских поља на организам, настаје тренутни кошмар, који се потом полако разлаже и претвара у хармонију и разборитост. Као да свако узима своје. Све подсећа на еволуитивни развој.
Согјал Римпоће додаје: „Када сте расположени, веселије су и ваше ћелије. Када је ум у негативном стању и ћелије постају злоћудне“.[2] Један научник помиње мозак ћелија, други емоције ћелија. Где је мозак ту су и мисли. Где су емоције ту је и психа. Зар нису рекли да ћелије мисле и осећају? Научници су забележили звуке којима ћелије размењују информације – „пиште“ једна другој. Да ли то значи да разговарају? Нека буде једноставније: Зар не размењују информације? Уосталом, информације су код ћелија записане у молекулима ДНК и делимично репродуковане у свакој беланчевини. Лакше је поверовати да ћелије „разговарају“ међусобно на језику аминокиселина (или триплета ДНК) него на језику којим разговарају људи.[3]
Присетимо се да је руски академик Генадиј Јаковљевич Темињиков осмислио методу са кодираним информацијама које су, како тврди, разумљиве људском организму, те да мисаоно постројавао своје ћелије и обраћа им се ауторитативно, као председник свом народу.[4] Зашто тако ради? Једноставно: Зна да ће га ћелије разумети – да су паметне.
Не мање важан аргумент у вези с умом у људским ћелијама је тврдња двојице научника, Јулијуса Адлера и Вунг Ваи Зоа, да бактерије памте, осећају, знају, обрађују податке, доносе одлуке и међусобно комуницирају на свом бактеријском есперанту (чак и дијалекту). Притом, ниједна бактерија није истоветна другој. Поједине имају свој лични ћеф. Два наведена научника су те тврдње објавили у часопису „Science Magazine“ 1974. године.
Није лако поверовати, али су управо врсни научници, попут професорке молекуларне биологије на Универзитету Принстон у Сједињеним Државама, истражујући бактерије (као најпримитивније живе организме), схватили да су бактерије своје особине и своја животна искуства пренеле на вишу организацију.
Но, није то све у вези са умношћу ћелија. Већ поменути истраживач Дитер Брерс је забележио и следеће: „Језгро ћелије – ДНК – има додатно и једну врсту сталне везе (изнајмљене линије) са духовним световима и димензијама које управљају свемиром. Дезоксирибонуклеинска киселина је у посебној позицији да прима информације са извора постојања. Стога је молекул ДНК релативно независан од земаљских и космичких поља. Он је нешто као веза 'са оним скроз горе'.“[5] Могуће је рећи да су то докази о духовности ћелија, односно о духовној вези живих бића са Извором посредством ћелија.
Не треба заборавити два научника који су своју каријеру посветили истраживању ћелија. Реч је о Брусу Лептону и Полу Нерсу. Лептон је у књизи Биологија веровања – Научни доказ о надмоћи ума над материјом написао: „Паметне ћелије користе технологије које научници још не могу до краја да схвате“ и „Свака ћелија је интелигентно биће које може самостално да преживи... Паметне ћелије су обдарене намером и сврхом; оне активно траже околину која ће подржати њихов опстанак док истовремено избегавају токсине и непријатељску околину... Појединачне ћелије су способне да уче искуства околине и могу да стварају ћелијску меморију, коју затим преносе свом потомству“[6]. Нобеловац Пол Нерс је записао у књизи Шта је живот?: „Лептир комбинује велики број различитих извора информација и користи их за доношење одлука са значајним последицама по своју будућност (избегавање птица, спуштање на цвет, утољавање глади... Живи организми су организовани, кохезивни и саморегулишући ентитети који регулишу своју судбину“.[7] А шта недовољно образовани човек мисли о умности лептира?
И то није све. Ернст Мулдашев у књизи У потрази за градом Богова – У пределима Шамбале ставља печат на умност ћелија: „То што свака од милијарди ћелија људског организма тренутно сазнаје за судбину сваке друге ћелије, не може се објаснити осим присуством неке мислеће супстанце која не само да повезује све ћелије, већ се брине о свакој ћелији као о свом детету...“.[8] Уз то, треба послушати генетичара и молекуларног биолога, ванредног професора Универзитета Алберта у Канади, проф. др Томислава Терзина, те схватити да је све наведено истина.
Постоји једноставно објашњење за феномен да је молекул ДНК релативно независан од земаљских и космичких поља, те да је нешто као веза „са оним скроз горе“. Све ћелије, до елементарних честица које их сачињавају, прожима душа. У ствари, душа је спој између свега створеног, свега постојећег и Творца. Бела Хамваш је у књизи Scientia Sacra I написао: „Све што је светлост, бледо је у односу на душу. Све што је танано, грубо је у односу на душу. Све што је лако, тешко је у односу на душу. Све што је живот, смрт је у односу на душу. Све што постоји, нема га у односу на душу. Зато се некада говорило да је душа светла, нематеријална, живот, једино постојећа и једина стварност... Она није имала почетка и неће имати краја... Овај свет је такав као да га је душа мислила и створила из себе саме“.[9]
Када се размишља о духовности ћелија, односно вези са Извором, логично је да се прихвати древно знање да је душа врста невидљиве и неухватљиве супстанце, да није разумљива, али да је душа према души будна, односно осетљива. Осетљивост душе према души је љубав. Љубав је оно што душу чини душом. Душа је једина стварност и она је једино постојећа. Тајна је недуша, нешто што постоји изван душе, нестварност, непостојање, чаролија...
После свега што је човек успео да схвати на путу отрежњења, при крају историјског братоубилачког времена које води у суноврат цивилизације, на путу ка новом „Златном добу“, природно је да се прихвати да је онај који не зна да је душа постојеће и сам непостојећи. Онај који зна да је душа једина жива и сам је пробуђен за живот. Уосталом, земно рађање само по себи не значи ништа, ако истовремено није и буђење душе.
Др Валериј Сињељњиков у књизи Моћ намере наводи: „У човековој подсвести постоје информације о свему што се дешава у космосу. То значи да све зна. Ћелија не може да види цео организам, али, у њој су садржане информације о целом организму. Човек је на исти начин ћелија универзума. У његовој подсвести се чувају информације о прошлости, садашњости и будућности целокупног универзума. Што су човекове мисли чистије, веће су му способности и омогућен му је обимнији приступ знањима универзума. Једноставније речено: Што је мање насилности у људској души, у њеној подсвести, тим је њен живот пријатнији и занимљивији и на основу тога има више здравља и способности... Будући да је човек део Бога, односно универзума и чини само део његове целине, јасно је да он непрестано тежи ка тој целини... Свако живо биће је од праискона целовито и то важи и за човека.“ Када се узму у обзир сва научна истраживања, слободно се може свест поистоветити са личношћу, а подсвест са душом.
Посматрано на нивоу анализе, због непрестаних активности мисли и емоција – носилаца расположивих информација – мозак са амигдалама обликује свест човека, која је суштина личности (его). Истовремено, мозак, срце и ћелије (цело тело) прожима подсвест, односно душа, која зависи од истих мисли и емоција. Подразумева се да су на нивоу синтезе обједињени и прожимају се личност и душа, мисли и емоције, те свест и подсвест. У ствари, немогуће је раздвојити личност од душе, мисли од емоција и свест од подсвести. Они су Једно и притом су Једно са универзумом, будући да су његова ћелија.
Када се прихвати истина да су ћелије умне, односно паметне, да их бесмртна и вечна душа (вечно млада душа) прожима и да без њихове памети не би дуго остала у телу, намеће се значајна Хамвашова мисао: „... Јаој ономе ко је свиреп према једној испљунутој коштици смежуране воћке“.
Напомене:
[1] Diter Brers, (R)evolucija 2012, стр. 217.
[2] Sogjal Rimpoće, Tibetanska knjiga života i smrti, стр. 64.
[3] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 94.
[4] Темњиков Генадиј Јаковљевич, Просто, чекати си знала, стр. 17 и Корени зла, стр. 160.
[5] Diter Brers, (R)evolucija 2012, стр. 158.
[6] Dr Brus H. Lipton, Biologija verovanja – Naučni dokaz o nadmoći uma nad materijom, стр. 40 и 43.
[7] Pol Ners, Šta je život?, стр. 84.
[8] Dr Ernst Rifgatovič Muldašev, U potrazi za gradom bogova – U predelima Šambale, стр. 297.
[9] Бела Хамваш, Scientia Sacra I, стр. 97–109 и 270.