У част свих Јована Бајфорда и његових истомишљеника
Истина је да сам у августу 1994. године смењен са дужности главног и одговорног уредника општевојног теоријског часописа „Војно дело“, због три написа објављена у часопису „Дуга“. Редакција је објавила написе којима је дала своје наслове „Очекујући грч на Клинтоновом лицу“ (бр.521), „Невољно самоубиство Тургута Озала“ (бр.522) и „Тајне више не постоје“ (бр.524). Четврти напис који сам саставио није објављен. Наводно је „пао систем“. Рат је те 1994-те био у пуном јеку. ЦИА је праплавила Балкан и посебно Београд. Писао сам као источњак, што се прозападним личностима није допало. Откуд одједном „источњак“ у строго контролисаној Војсци? Безбедносни дисије је нарастао у пар месеци толико да је војном врху било тешко да оправда пуковника који се скоро сам одметнуо у медијском рату. Сменили су ме Момчило Перишић и Љубодраг Стојадиновић. Имали су такве улоге да су поступили природно и у складу са регулативом. Осим тога, били су прозападно оријентисани, што су у догађајима који су следили показали. Уосталом, демократски је да чине што сматрају да треба, баш колико је демократски да се и ја понашам србски и источњачки. Ми источњаци никад нисмо били на врху администрације, колико ја знам.
Засметали су прозападњацима и онима који би желели у Европску унију, а посебно онима који сарађују са окупаторима, Срби који и сами себе сматрају националистима.
Из овог прилога ћете закључити да им не смета само Радишић Светозар, већ и Српска православна црква, Смиља Абрамов, Михајло Марковић... Демократски је да им сметамо. Немам шта да им замерим. Свако чува своју душу. Јован Бајфорд је у свом докторату писао о мени, теорији завере и мојим измишљеним ратовима (неокортикални) и измишљеним одбранама (сведимензионална одбрана). Није требло да престане пре 17 година. Наставио сам да радим у области одбране и могао је из мог доктората да схвати да борбену готовост на основу мојих модела могу да унапреде и његова Велика Британија, Сједињене Државе, па и Израел. Очевидно је да су му информације о мени све време биле доступне. Чак и неистините. Дао сам његовим поштоваоцима и њему довољно информација за осуду мојих квазитеорија. Није ми жао што су ме личности опут Бајфорда спречавали да не дођем у прилику да се обратим јавности после 5. октобра. Чини ми се по њиховим реакцијама да због свог успеха ликују. И треба. Нажалост по њих, мени више од оног што имам у информационој сфери не треба. Занимљиво је да нико од оних лица која су ме прозивала као националисту и ксенофоба није користио ћирилицу. Било би перфидније.
Постоји више места на којима сам прозиван. Овде ћу навести само неколико. Жао ми је што су две Лукићке учествовале у хајци, а дошле су до мене службеним путем и никада се после нисмо срели. Био је то пријатан разговор у мојој канцеларији у Генералштабу Војске Југославије. Касније сам приметио да емисија коју су снимили са мном никад није објављена, али јесу пробрани инсерти из разговора са мном. Ништа им не замерам. Даље само цитирам:
Радио Слободна Европа, Радио 27, Проблем је у држави, а не у цркви, 14. август/коловоз, 2005:
Јован Бајфорд написао је научну студију о Николају Велимировићу, указао на антисемитизам, анти-западњаштво и мистицизам у његовим делима. Било је то довољно да се на Јована Бајфорда сручи лавина злослутних речи, а у предговору је епископ Атанасије, између осталог, написао да је „површне и ниске критике против Николаја Велимировића саставио, односно скрпио, Јеврејин Џон Бајфорд из Лондона“. Јовану је Атанасије са задивљујућом лакоћом променио име у Џон, као што га је оптужио да је мрзитељ Српске православне цркве и срског народа. И најцрње је да се Јован Бајфорд, пишући о антисемитизму Николаја Верлимировића, цитирам: „озбиљно ставио у службу антисемитизма“, сматра епископ Атанасије у уредничком саставу библиотеке Хришћанска мисао, која је издала књигу против Бајфорда, поред осталих су и митрополит Амфилохије, епископ Атанасије, академик Матија Бећковић, професор доктор Војислав Коштуница. Јован Бајфод напротив мисли да је српска црква пропустила прилику да се дистанцира од Велимировићевог напада на Јевреје. Штавише, да је не осуђујући Николаја, црква антисемитизму дала легимитет и омогућила опстанак антијеврејских идеја у црквеном дискурсу, реторици конзервативних политичких снага. Бајфорд указује на чињеницу да је управо Велимировић идејни лидер и младима, који се окупљају око „Образа“, „Двери“ и „Јустиноваца“. Хелсиншки одбор за људска права у Београду објавиће Бајфордову студију о Велимировићу.
Јован Бајфорд од 1990. живи у Енглеској, у коју је отишао после завршене гимназије у Београду. Докторирао је 1999., а теза му је била „Теорија завере у Србији у време НАТО бомбардовања“. Београдски центар за људска права ускоро ће објавити Бајфордову дисертацију, покушај да објасни како се антикомунистичка идеологија заменила са антизападњачком, и шта се све користи као опасна политичка симболика у доказивању да постоји завера против српског народа. Бајфорд предаје социјалну психологију на универзитету у Нотингему. Његови студенти не размишљају ни о Балкану, ни о национализму, ни о религиозним, етичким предрасудама које говоре о идентитету. „У Енглеској препознају да сам странац“, каже Бајфорд,“ али не због имена, већ због енглеског акцента“. Са једноставношћу говори о томе да се не осећа странцем ни у Енглеској, ни у Југославији. Када машта, машта о путовањима у непознате му крајеве. Уосталом, мисли и живи тако да му није тешко поверовати да је његов дом, кућа тамо где је њему добро. Јован Бајфорд спада у младе научнике, тек му је 32 године, међутим, мирноћа, јасноћа и увереност са којом износи своје ставове, одишу интелектуалном мудрошћу. У мишљењу и критичности проналази сопствени идентитет. Просто, није могуће не осетити жаљење што није стално у Београду. Уверена сам да би раскринкавање бројних предрасуда у српском јавном животу, и тако неопходне промене, тада биле лакше.
БАЈФОРД: Теоријом завере сам се бавио у својој докторској тези коју сам одбранио 2002. године. Идеју да се тиме позабавим сам добио када сам први пут боравио у Србији након НАТО бомбардовања. Моја првобитна идеја је била да се у том докторату позабавим неком компаративном анализом медија у Великој Британији и Србији за време бомбардовања, и онда сам у јулу 1999. године дошао у Београд у намери да прикупим материјал. Оно што ме је том приликом фасцинирало било је колико је проминентну улогу у медијима у то време имала та идеја о светској завери, односно да су мотиви НАТО интервенције у Србији била нека мржња и завера према Србији и српском народу. Онда сам одлучио да се том темом позабавим више, а поготово оно што ми је било интересантно у целој тој теми је била чињеница да су се у то време у Србији појавили одређени типови теорије завере, којих је пре тога било релативно мало, или који су били на самој маргини. Ради се, пре свега, о јеврејској завери, дакле, те антисемитске завере, и теорије завере, које говоре о неким паранормалним и езотеричним аспектима те антисрпске завере.
После увода у емисију у којој је учествовао Јован Бајфорд, наводим само оне делове у којима помиње моје име:
БАЈФОРД: Оно што је било фасцинантно тих касних деведесетих, односно баш у време НАТО бомбардовања, је да сте ви баш на страницама „Политике“, и то не у неким посебним додацима, већ у чланцима који се баве политичким темама, могли да прочитате, рецимо, да се против Србије води парапсихолошки рат. Ви се сећате да је портпарол Војске Југославије, након бомбардовања, постао Светозар Радишић, човек који је на страницама „Дуге“ пре шест година откривао активности Групе 69, која је својим паранормалним моћима обарала НАТО авионе, итд. Значи, неке теме којима су се људи раније смејали. И тај исти Светозар Радишић је био смењен са места уредника „Војног дела“ након што је објављивао те неке глупости на страницама „Дуге“. Он је шест година касније написао једну књигу где је мање-више описао те исте ствари, а коју је тада објавио Војно-издавачки институт, и као што сам рекао, он је касније постао и портпарол ВЈ. Значи нешто се променило у српском друштву, што је условило да те неке, доста сулуде идеје о неком паранормалном рату против Србије, могу да добију такав статус у, рецимо, круговима Војске Југославије.
БАЈФОРД: Све теорије завере које се могу прочитати у Србији су преузете. То је једна од карактеристика самих теорија завере, зато што је теорије завере јако тешко измислити због тога што су оне тајне. Оно што теоретичари завере обично раде је да преузимају теорије завере од других, једноставно преписују и примењују на неки други контекст те идеје и те неке аргументе, који се могу наћи у другој, обично страној литератури. Код нас, рецимо, већина тих теорија завере, тих аргумената су позајмљени из западне литературе. То се види код наших теоретичара завере, који често цитирају људе какав је рецимо Гари Ален, Џон Колмен, који су, заправо, амерички писци.
Радио слободна Европа (РФЕ): Сад смо далеко од краја осамдесетих година, комунизам више није опасност, да ли је проглашавање Николаја за светца 2003. године преломни тренутак у коме је црква практично дала легитимитет десничарским идејама.
БАЈФОРД: Да, мислим да је оно што се догодило 2003. године пресудно читавој тој апотеози Николаја Велимировића, која је завршена његовом канонизацијом. Јер оно што се у Србији дешавало крајем деведесетих, а нарочито НАТО бомба-рдовање, када је била та друга етапа у Велимировићевој рехабилитацији, а то је било када се није толико потенцирао његов антикомунизам, колико његово антизападњаштво. Тада, крајем деведесетих, Велимировић је поново гурнут у први план као некакав симбол антагонизма између Србије и Запада, као неко ко је анализирао и прозрео сво зло које Србији може доћи са Запада. Да је Николај симбол тога антизападњаштва, јасно се могло видети, рецимо, када је главна комеморација поводом треће годишњице НАТО бомбардовања у Србији било откривање споменика Николају Велимировићу у манастиру Соко, где су присуствовали патријарх и Небојша Павковић. Ту се јасно видело да је за њих Велимировић, НАТО бомбардовање и све то неки симбол конфликта између Запада и Србије.
БАЈФОРД: Ако говоримо о Српској православној цркви данас, поставља се питање шта се под тим сматра. Постоје различита тумачења ко заправо представља СПЦ. Сигуран сам да у СПЦ међу свештенством има веома либералних људи, међутим, они се не чују. У Србији људи ретко иду у цркву, проценат људи који се декларишу као православци знатно је већи од људи који иду у цркву, комуницирају са духовницима, итд. Значи за већину православних у Србији је црква оно што виде у медијима, извештаји које чују о ставовима Синода СПЦ, оно што на телевизији говоре Атанасије, Артемије Радосављевић, Амфилохије Радовић, итд. Тај јавни имиџ СПЦ је данас из себе потиснуо све оне струје, које су оличавале неки либерализам.
БАЈФОРД: Кад се говори о тим омладинским десничарским организацијама у Србији, обично се говори о отечаственом покрету „Образ“, српском сабору „Двери“ и студентској асоцијацији „Свети Јустин Филозоф“, иако мислим да те три организације не треба стављати у исти кош, јер се оне знатно разликују, како по својим програмима, тако и по својим активностима. Међутим, међу њима постоје врло јасне везе, мислим да се они веома добро разумеју и веома добро друже. У сваком случају може се видети начин на које су те организације, које су своје активности почеле на маргини, полако почеле приближавање матичном току СПЦ. Најбољи пример за то је организација срски сабор „Двери“, чији часопис уређује Бранимир Нешић, који је од јесени 2004. године и оперативни уредник „Православља“. Значи, главну публикацију Патрјаршије Српске православне цркве уређује човек, који уређује и часопис српског сабора „Двери“. Активности „Двери“ редовно посећују високи свештеници СПЦ, укључујући, рецимо, и Иринеја Буловића, Атанасија Јефтића, Иринеја Добријевића, итд. Њихове активности, нарочито оне познате трибине на Машинском факултету, рекламирају се на сајту СПЦ. Према томе, када се данас гледа Србија, не може се више говорити о екстремним десничарским организацијама и неком матичном току у цркви, јер је заиста тешко одредити где су границе, где један започиње, а где се други завршава.
БАЈФОРД: Свакако, мислим да се у принципу може водити дебата у цркви о томе колико она треба да учествује у политичким догађајима и да коментарише политичка питања. Ни једној верској заједници то нико не може забранити. Питање је само на који ће им начин легитимно и демократски одабране институције у земљи, које су задужене за вођење државе, поклањати пажњу, и због чега ће једној верској заједници поклањати више пажње него другој. Због чега ће форсирати једну религију, у једној мултиконфесионалној држави.
RFЕ: Поменули сте у да се припремају ваше књиге у Београду?
БАЈФОРД: Припремају се и један и други рад о рехабилитацији Николаја Велимировића, и требало би да изађу у наредних неколико месеци у издању Хелсиншког одбора за људска права, а мој докторат на тему теорије завере у Србији у време НАТО бомбардовања, објавиће београдски Центар за људска права.
У још једној емисији сам помињан:
Радио емисија 27. јануар 2006, говоре: жене из Сребренице, Оливера Милосављевић, Јован Бајфорд и Мрђан Бајић.
Јован Бајфорд: Теорије завере постају популарне у време ратова, криза и тако даље и нарочито у временима када се друга објашњења покажу као недовољна да објасне шта се дешава. Онда настаје вакуум у начину објашњавања ствари и онда теорије завере једноставно испуне тај простор и постану легитиман начин посматрање ствари. Теорија завере у Србији је било од почетка 90-их. Када је Милошевић водио прву кампању 90-е, он се и тада позивао на неку заверу. Тада није говорио о масонима на пример, али увек је говорио – нама неко ради о глави. Али оно што ми је било интересантно за крај 90-их, то је да су се тада појавиле идеје о јеврејској завери, која је до тада била релативно маргинална у том читавом завереничком дискурсу. Било је и људи који су промовисали идеје о паранормалним аспектима те завере. Рецимо, бавио сам се теоријом завере у војним публикацијама. Ту се јасно може видети како људи као Светозар Радишић, који је 95. изгубио посао зато што је писао некакве глупости о групи 69 у Дуги, пет година касније постаје портпарол Војске Југославије. Он је сада те исте глупости, само на мало софистициранији начин, објавио у књизи Војно-издавачког завода и војска је ту књигу промовисала на Сајму књига као једну од најважнијих коју су те године објавили. Значи, нешто се променило у друштву, нешто је учинило да сулуде идеје из 95-е, 99-е постану крајње прихватљиве. Тај Светозар Радишић, који је 94. писао о екстрасенсима који руше НАТО авионе и који је због тога смењен са места уредника Војног дела, морао је да измени своје идеје и почео је да формира ту идеју о неокортикалном рату. И данас се не може наћи теорија завере у Србији, а да се не позива на идеју о неокортикалном рату. Чак и уџбеник који се користи у полицијској средњој школи о сектама, има поглавље о неокортикалном рату, а та идеја потиче од Светозара Радишића. Он је био члан групе 69 и тамо су се лудирали по генералштабу, рушили авионе и стављали Геншера у Римски бунар.
У тој групи 69 били су увек и неки као магични потпоручници и поручници, који су се налазили са Миљом Вујановић и Милићем од Мачве и Спасојем Влајићем и осталима и онда су они стављали прст на чело и слали у универзално поље неке чипове и рушили авионе. И наравно, њихова делатност је била та која је убила Вернера, који је био тадашњи командант НАТО-а, они су утицали на то да папа сломи ногу и све тако. Све су то њихови велики успеси, а рекли су и да ће се позитивно по нас завршити рат у Југославији оног тренутка када се Геншер баци у Римски бунар на Калемегдану.
Основна ствар коју теоретичар завере мора да објасни својој публици је како то да он једини зна истину, а толике масе верују завереницима. Зато је увек једна од главних тема теорија завере, још од краја XВИИИ века, идеја о масовној манипулацији. Тако је још од првих теоретичара завере који су писали о Илуминатима, непосредно након Француске револуције. Данас су теоретичари завере софистициранији, они говоре о манипулацији медијима и тако даље. Те паранормалне појаве које описују теорије завера и код нас врло често имају квазирелигиозни моменат. Значи, када се говори о сектама, о којима се у Србији чак и у Српској православној цркви говори искључиво као некоме ко манипулише мислима младих, па се каже да је то сатанистичка секта, никад није јасно како та секта манипулише младима и како они успевају да неком исперу мозак. Увек се наводе неки натприродни начини манипулације или се то објашњава неким квазинаучним језиком, па се помиње неокортикални рат, микроталаси и тако даље, док други кажу једноставно – то су ђавоља посла. Тако сајт Српске православне цркве тврди да када ви одете у Мекдоналдс и добијете дечији оброк Хаппy меал, уз њега ћете добити играчку ђавола, која ће од ране младости утицати на вашу децу. Или вам објашњавају шта ће се десити ако деца читају Хари Потера и тако даље, али нико не објашњава како тај Хари Потер утиче на децу да постану сатанисти или већ не знам шта.
Од часа свог оснивања главна тема групе 69 била је натприродна одбрана, значи то рушење авиона. Међутим, када им се то обило о главу будући да војска то није толерисала у то време, онда Светозар Радишић једно време уопште није спомињао група 69. Сећам се да је, када је говорио за Пешчаник пре неку годину, рекао – не знам да ли је то група 69 или 26 или 38, немам ја много везе с тим. Значи, дистанцирао се од својих раних радова и говорио о много озбиљнијим стварима, а то је неокортички рат. Његово писање после 95. углавном се односи на то шта они раде нама, значи више нема наше одбране, а онда је све много лакше објаснити. Лакше је објаснити како ЦИА или не знам шта манипулише целим светом, него рећи да ми рушимо авионе.
Међутим, после извесног времена све се то претворило у опет једну доктрину, коју су они назвали доктрином сведимензионалне одбране.
Значи, тај Светозар Радишић је написао један памфлет, који је објавио један војни часопис за интерну употребу 1997, који се звао Доктрина сведимензионалне одбране, и то више није било рушење авиона кроз чипове. Ту се више говорило о свеопштем образовању народа, који ће онда моћи својим хришћанским веровањима и својим духом да се бори против тих злих неокортичких манипулација, које нам прете са запада. Значи, опет се направио пун круг. Чини ми се да су непосредно пре бомбардовања Југославије, неки из ЈУЛ-а укључујући и министарство одбране организовали оне јоги летаче, који су ту цупкали по Сава центру покушавајући да одбране Србију од рата.
А 95-е су људи који су говорили о натприродној одбрани били склањани као мало шашави. Мада Политика је почетком 90-их организовала неко преношење мисли из Новосибирска у Београд. То је радио њихов уредник научне рубрике, који је и данас још увек уредник научне редакције у Политици.
Јован Бајфорд: Шта се догодило са теоријама завере, шта се догодило са свим тим људима који су у Милошевићевој Србији достигли ниво јавних личности, који су третирани са толиким респектом, шта се са њима догодило у постмилошевићевској Србији? Људи чија сам дела анализирао у детаље, као што су рецимо Смиља Аврамов или Спасоје Влајић или Светозар Радишић и тако даље, шта се са њима догодило после рата? Смиља Аврамов је у Милошевићевој Србији мало-мало па била на Палми, у оној црној фотељи са човеком са оловком и онда су њих двоје дискутовали сатима о новом светском поретку и тако даље. Спасоје Влајић је стално био у Црним бисерима, говорио је о парапсихолошком рату против Србије. Било ми је занимљиво да видим како је на њих утицала транзиција. Пре 5. октобра један од разлога због чега су теорије завере биле популарне у Србији био је тај што су оне објашњавале конфликт између Србије и међународне заједнице. Чим је тај конфликт нестао, после 5. окробра када су почеле интеграције у ММФ, ОЕБС и тако даље, више нико није могао те организације да представља као баш толико експлицитне непријатеље.
Антизападњаштва је било једноставно много мање него у Милошевићевој Србији, Смиља Аврамов се више није толико појављивала у медијима. Кад се погледа шта Смиља Аврамов ради данас, њене активности су ограничене на трибине о Сребреници или организације које се баве заштитом лика и дела Радована Караџића, али то су маргиналне групе, њих нема на маинстреам медијима, главним медијима у Србији. Спасоје Влајић се човек сам жалио да га више нико не зове ни у једну емисију. Светозар Радишић је ту чак можда најбоље прошао и то је врло интересантно – у војсци се маргинализација теорије завере одвијала најспорије.
Војска се, након 2001-е поготово, све више окретала православљу. Значи, разлог зашто се уводи свештеничка служба је то што се наставља борба против Србије, али више не оружаним средствима, него духовним ратом. Разлог због којег су теорије завере доживеле маргинализацију лежи у чињеници да се однос између Србије и запада поправио на једном формалном нивоу, а не због тога што је неко Србији објаснио да те завере нема, да је никада није било. Значи, оне су остале као један латентан аспект тог конзервативног дискурса у Србији и још увек опстају као део тог дискурса, тако да с времена на време постоје одређене теме у оквиру којих је теорија завере потпуно прихватљива. Рецимо, када се говори о сектама у Србији, говори се у оквиру завере и завере су прихватљиве. Најбољи пример за то је овај радник МУП-а, главни експерт за секте у Србији, Зоран Луковић, чија се књига објављује већ десетак година и која представља уџбеник ученицима школе министарства унутрашњих послова у Сремској Каменици. Основни оквир Луковићеве књиге је објашњавање утицаја секти у Србији кроз призму теорије завере, неокортичког рата.
И ево, када је пре неких месец дана Иницијатива младих за људска права поднела тужбу против њега због верске нетрпељивости према малим верским заједницама, он је добио отворену подршку министарства унутрашњих послова и Јочића, који је рекао да је Луковић један од експерата за секте у Србији. И тај експерт за секте и сви други експерти за секте који су сарађивали са Луковићем у задњих 10 година су људи који су потекли из кругова хришћанске деснице у Србији. Ту је један млади човек, који је преминуо пре неку годину, Александар Сенић, сада је то више Владимир Димитријевић, који пише за Погледе и Двери, то су у Србији експерти за секте. Они се баве сектама искључиво из перспективе која садржи тај заверенички дискурс.
Једна од ствари која одржава теорије завере у српском друштву, је то што се у оквиру теорија завере још увек артикулише опозиција европским интеграцијама. Историјски корени те завереничке културе су 20-те и 30-те године XX века. То су заправо Николај Велимировић, Димитрије Љотић и тако даље. Значи, то је Србија супротстављена европским вредностима, које у Србију долазе искључиво путем неке зле завере која Србима ради о глави. Ствари по којима се теорије завере у Србији разликују од оних које се могу чути на западу је управо тај неки квазихришћански, православни елемент које оне у себи имају. Значи, и теорије завере које су наизглед искључиво секуларног карактера ће говорити о завери као антихришћанској, као антиправославној, управо због тога што она вуче своје корене из хришћанске деснице 30-их година. То је њено идеолошко порекло и тековина од које се она не може тек тако лако ослободити.
У лето после бомбардовања две најпопуларније књиге које су се продавале биле су Шта хоће Америка Ноама Чомског, а друга је била књига коју је написао човек који се зове Џон Колман, која се звала Хијерархија завереника – комитет три стотине. То је један од класика завереничке теорије у задњих 15-ак година и књига која је код нас добила јако велику пажњу. Њу са највећим поштовањем цитира Смиља Аврамов, а и у Политици су се многи чланци написани за време бомбардовања позивали на ту њу. То је књига коју је написао човек који је наводно раније радио за неке обавештајне службе, неко ко је пребег из тих организација и који сад нама открива истину о свему томе. Видео сам да је он доста популаран и у Хрвартској, али у Америци то је књига коју промовишу пре свега десничарске организације.
У тој књизи се говори о томе како постоји завера да се појача емиграција људи у САД да би се што пре уништила бела Америка. Када се каже – бела Америка, зна се да је то начин на који говоре неонацистичке групе и десница. Ту књигу је 99. објавила једна мала издавачка кућа у Србији, али поново је изашла у облику фељтона, и у Политици прошлог лета и у Вечерњим новостима. Неко је у тим часописима проценио да та књига још увек може да да неки допринос томе како јавно мњење у Србији разумева садашњи политички тренутак.
Поред тога што на јавној сцени више нема Смиље Аврамов, нема Михајла Марковића, нема Радишића, али још увек постоји тај став да Србија из завереничке литературе још увек може доста тога да научи о томе какав је запад и шта се око нас дешава. И књига Зорана Луковића о сектама је фељтонизирана и у новосадском Дневнику и у Вечерњим новостима. Значи, завера је још увек ту, не у толико експлицитном облику, али кад се говори о сектама, кад се говори о хомосексуалности, кад се говори о невладиним организацијама, ти феномени се посматрају преко идеје да су све то консеквенце страног плаћеништва, страног фактора који раде Србима о глави и који подрива српско национално биће.
Светлана Лукић: Слушали сте Јована Бајфорда, сви знамо јунаке његове приче: Смиљу Аврамов, Михаила Марковића, упознали сте и пуковника Радишића – ко зна, можда је човек у међувремену постао и маршал, само то нису још објавили у Службеном гласнику. Јован је помињао и Ратибора Ђурђевића, који је још увек веома активан. Он има издавачку кућу, која се зове Ихтус и он је најплоднији српски писац антисемитских књига. Његова теза је, на пример, да је холокауст Божија одмазда над издајницима, а једна од његових књига носи наслов Идејни и духовни тровачи са запада. Иначе, господин Ратибор је недићевски омладинац.
Ало.рс, Непотписан напис, То значи да је реч о ставу редакције, 2019-12-02 19:12:25.
Неки од чланова групе, као што су пуковници Стојменовић, др Радишић, Остојић, старији водник Савић тврдили су да су водили паранормални облик ратовања против непријатеља Србије.
Цивилни део те групе чинили су разни видовњаци, астролози, езотерици и нумеролози.
IWPR Balkans, Wednesday, 16 August, 2000
Српски Досије X
Званични став је: Играчке МекДоналда су сатанистицки производ. Тако бар тврди пуковник Светозар Радишић, нови портпарол Војске Југославије, звани агент Молдер.
У мају ове године југословенске власти предузеле су врло необицан корак. Пуковник Светозар Радишић, реномирани ксенофоб и експерт за паранормалне појаве промовисан је на место портпарола Војске Југославије, најмоћније институције у Србији. Са Радишићем стижу у јавност и његове бизарне теорије о томе шта је наопако у Србији - мрачне силе које потичу из средњег века, натприродне појаве, магија и зли духови који прогањају српски народ на сваком кораку.
Пуковник Радишић, самопрокламовани експерт у „парапсихолоској борби“, познатији је српској јавности као агент Молдер, по личности из америчке научно-фантастичне серије Досије X.
Радишићеву специјалност, да се послужимо његовим речима, представља „мултидимензионална одбрана“, то јест одбрана од кампање „испирања мозгова“ коју је организовао Пентагон.
„Америка води економски, технолошки, психолошки, информативни, религиозни, културни, географски и неокортикални рат против Срба“, тврди Радишић. „Циљ је да се избрише национална свест Срба и њихово културно наслеђе. Да се уништи српски облик живота и уместо њега усаде нове социјалне вредности које долазе са Запада. На овај начин бићемо претопљени у нову, шесту расу Новог светског поретка“.
Није примерено да ја закључујем, Моје искуство је да нисам једини источњак. Знам да прозападним људима није лако. Знам да су Смиља Аврамов и Михаило Марковић недостижни за саговорнике у емисијама. Знам да су њихове речи антисрбске. Заборавили су или нису колико зла је починио Запад србском роду. Да ли треба да набрајам? Писао сам о томе.
Када је у докторату писао о мени: „Ви се сећате да је портпарол Војске Југославије, након бомбардовања, постао Светозар Радишић, човек који је на страницама „Дуге“ пре шест година откривао активности Групе 69, која је својим паранормалним моћима обарала НАТО авионе, итд. Значи, неке теме којима су се људи раније смејали“, где су му цитати? У којем напису и где објављеном, на којој страници сам то написао? Ја сам њих увек цитирао.