Косметски одред
Једно време водио сам два дневника. Онај прецизнији односио се на функцију портпарола Војске Југославије. Штета би било да што више људи не сазна за један чудесни феномен који је вероватно судбоносно геополитики знаковит.
Припремао сам се за конференцију за новинаре, која је планирана за 13. септембар 2000. године. Осмог септембра 2000, добио сам прецизан задатак у вези с конференцијом, која је требало да буде посебно актуелна, у складу са догађајима у Војсци и око ње. Три дана касније договорио сам се с пуковником Богданом Ћутковићем око координације припреме у којој се између осталог говорило о пријему нових кандидата у војну службу. Дванаестог септембра је у штампи објављено да Црногорац Мило Ђукановић слути рат и призива НАТО да интервенише. На дан конференције добио сам сугестије заменика начелника Управе за морал ГШ ВЈ да неке речи буду мање оштре и да проширим закључак. После конференције претпостављени су били веома задовољни изложеним садржајем, мојим одговорима и укупном атмосфером. Осим дневних реакција на наведене проблеме, Војска је настојала да испуњава доследно и потпуно планиране обавезе.
Међутим, нешто се догодило непосредно пре поменуте конференције. У то време, пред Војском су била два огромна проблема. Прво, такозвана међународна заједница, НАТО и Европска унија никако да испоштују одредбе Резолуције 1244 Савета безбедности, иако су је сами срочили. Друго, политичари из Црне Горе настављају с провокацијама усмереним на припаднике Војске.
Били су то разлози што се 1. септембра 2000. године, скоро цео Генералштаб ВЈ налазио на војном полигону „Петлово Бојиште“ у близини Пирота. У Пироту се окупило 107 новинара, сниматеља и фоторепортера из 44 редакције. Киша је лила као из кабла. Косметски одред био је постројен испред 74 борбена возила пешадије, 108 неборбених и 19 специјалних возила. На вежби је од 114 мета погођено 108. Новинари из целог света непрестано су постављали питања. Најчешће питање је било да ли ВЈ има још боље специјалне јединице, будући да је постројена јединица деловала ванземаљски и била невероватно оспособљена за ратне операције. О „Косметском одреду” направљена је специјална телевизијска емисија.
Шта је ту било несвакидашње? Па, за време примопредаје ратне заставе, коју је прихватио командант Косметског одреда пуковник Момир Вукадиновић, док је киша лила, проломио се снажан гром, а једина муња се скоро вертикално усмерила ка врху ратне заставе Косметског одреда који се састојао укупно од 999 војника и официра. Сиво-црно влажно небо, запарано заслепљујућом светлошћу од некуд послате муње, као да је згрануло готово слеђена, пребледела лица присутних, страних и домаћих новинара и од њих бројнијих прокислих војних лица и свело их све заједно на некакву у вечност уткану мистичну симболику.
Прошло је од тада 18 година. Све време мислим да су се непријатељи Срба прерачунали и да, или не знају за космичке и историјске циклусе, или их на своју несрећу занемарују и непоштују. То што се догодило 1. септембра 2000, нажалост по њих, није био сан. Није само у питању космички закон „отето – проклето“, нити закон „сетве и жетве“, нити закон „све се враћа, све се плаћа“, већ једноставно: за ових 18 година све се променило на штету отимача, само то још нису схватили. Најбоље је да се Шиптари призову памети и да се њихови ментори без велике помпе покупе са простора Србије.
Од 2. октобра 2000. године по градовима Југославије организовани су немири. Трећег октобра др Зоран Ђинђић је најавио и генерални штрајк. Петог октобра објављено је да су избори за председника СРЈ поништени. На „Си-Ен-Ен-у” је приказан покушај окупљених грађана да уђу у Скупштину СР Југославије, затим да гори зграда Скупштине СРЈ, да су демонстранти ушли у зграду, освојили радио-телевизију Србије, затим да су освојили све ТВ станице, остала средства јавног информисања и полицијске станице. У 23 сата 6. октобра из кабинета НГШ ВЈ је у све команде и јединице упућена информација о резултатима председничких избора у СР Југославији, којом је Генералштаб ВЈ успоставио и објавио сарадњу са новим председником, др Војиславом Коштуницом. Недостајао је само доказни документ о победи на изборима, будући да је начелнику Генералштаба ВЈ усмено речено да је резултате потврдио Уставни суд Савезне Републике Југославије.
Кажу да је током вечери, 4. јула 1776. године у старој скупштинској згради у Филаделфији у сред расправе одјекнуо жесток глас. Говорник је звонио светим жаром и изрекао: „Бог је Америци дао да буде слободна!“ Утонуо је у столицу исцрпљен. Након експлозије дивљег одушевљења присутних, који су у заносу потписали Декларацују о независности, нико није приметио како је тај непознати човек нестао. Никада се није сазнало о коме је реч.[1]
Америчка дрскост, стечена на гаранцији „да их ривал никад неће напасти“, омогућила је војнички нелогичан распоред америчких снага. У озбиљном сукобу показало би се убрзо да је велика грешка САД, из војног аспекта, што имају мале резерве и велики међупростор између евентуалног фронта и резерве, а и то што су им те резерве све чиме располажу за одбрану сопственог континента, а главне снаге распоређене су негде далеко у свету, неспособне да помогну сопственој држави и нацији.
Овај новинарски напис објављен је под насловом „Србија у оковима подобности“ у листу „Сведок“ број 617, 20. маја 2008. године, а потом преузета на сајтове 
Овај новинарски напис објављен је под насловом „Истина сахрањена у Вашингтону“ у листу „Ревија 92“ бр. 182, 4. октобра 1996, а потом под насловом „Истине и лажи закључане у Вашингтону“ у листу „Огледало недеље“ број 54, 20. јула 2005. године.
Лист "Ревија 92" бр. 257, 20. август 1999.
Овај садржај излагао сам по наређењу генерала проф. др Радована Радиновића испред Управе за стратегијске студије и политику одбране, у Центру војних школа Војске Југославије, на семинару о теми „Искуства из рата у Југославији 1991./92. године“, средином јуна 1993. године. Занимљиво је да је Сектор за безбедносно-обавештајну делатност Генералштаба Војске Југославије 5. марта 1993. године одбио да достави податке за анализу искустава.
Самоурушавање америчке империје предвидели су и њихови стратези као главну опасност 21. века, али нису очекивали да ће крај илузија настати тако рано.