Неоружани облици агресије и „хибридни рат“

Neoruzani oblici agresije

АГРЕСИЈОМ НА ЈУГОСЛАВИЈУ ДРЖАВЕ ЗАПАДА ИЗАЗВАЛЕ СУ НА ИСТОКУ И ЗАПАДУ И У СОПСТВЕНОЈ СРЕДИНИ ПРОМЕНЕ, КОЈЕ ЋЕ САСВИМ ИЗВЕСНО (ПО)РЕМЕТИТИ ЊИХОВУ СВЕТСКУ ДОМИНАЦИЈУ.

Почетком марта 2000. године, годину дана после агресије „великог брата” посредством војних снага Сједињених Америчких Држава и њихових дужника на СР Југославију, Танг Ђијасуан, кинески министар иностраних послова, рекао је да „НАТО предвођен Сједињеним Државама мора дубоко да се замисли и да извуче поуке из онога што се догодило на Косову”. Том изјавом подсетио је јавност да је Запад разапет између потребе и морања да се прошири ка истоку, не би ли се домогао преосталих планетарних ресурса неопходних за свој даљи развој, задржао предност у технологији и информатици и свеопшту доминацију, и скоро извесног исхода текуће операције „овладавања светом помоћу долара”. Осим тога указао је на кинеску свесност да службеници „великог брата” нису успели, јер за то никад нису постојали реални услови, да довољно добро осмисле планетарну владавину. Опомена кинеског шефа дипломатије Западу личила је на подсећање похлепних администрација да су опет превиделе балкански „живи песак” у којем су већ нестале три моћне империје – турска, аустроугарска и немачка.

У његовој једноставној реченици крила се и истина да су мегакапиталисти, због своје надобудности и веровања у непроверене формуле, заборавили да је Балкан простор на којем нестаје моћ (на)силника и да зло куда год се усмерило не прелази лако ту скоро метафизичку и због неуобичајених, скоро мистичних, схватања становника са српских простора непредвидљиву зону, где се пословично ствара фанатичан отпор добротољубивих, правдољубивих, истинољубивих, частољубивих и слободољубивих људи.

Занимљиво је да су „владари из сенке“ (сада из зову „дубока држава“, Сабатајска елита и језуитско-вавилонско-хананска елита) настојали да направе нову фантомску државу по угледу на Сједињене Државе – Европску унију и да су те две државе обједињеним снагама (уз НАТО као инструмент) прво напале СФРЈ, а потом и Савезну Републику Југославију. Зашто је могуће назвати САД фантомском државом најбоље је објаснио Томас Молнар у књизи Американологија, а откуд су државе Европе пошле истим путем може се закључити из Директива 20/1 Савета националне безбедности САД (усвојена 18. августа 1948), „Пројекта 80-тих” Савета за иностране послове САД (усвојен средином 1973), Директиве 54 Регановог Савета за националну безбедност (усвојена 2. септембра 1982), Директиве 133 Савета националне безбедности САД и Закона о спољним улагањима САД (усвојени 1990). У наведеним документима најављен је начин за „омекшавање“ слободарски настројених друштава, а основа је утицај на свест људи. Неки од њих су директно утицали и на разбијање српског националног бића, које је и сада у току.

На основу наведених директива свет је ушао у процес глобализације, а у Правилу КоВ САД, којим се камуфлира утицај администрација САД, регулисано је да више не постоји самосталност и сувереност држава, што је коначно верификовано на самиту Савета безбедности крајем 31. јануара 1992. године.
Већ 1992. године грађаима нове Југославије било је јасно да се рат против Срба води и изван војне сфере. Стога су се у сферу одбране, заштите и безбедности укључивали све чешће и цивилни научници. Тако је др Драган Симеуновић међу првима писао о потреби неоружаног отпора у сузбијању психолошко-пропагандне делатности агресора. Може се рећи да је највише информација о сфери „неоружаног облика агресије“ принео округли сто организован од стране редакције „Војног дела“ одржан 26. октобра 1982. године у Београду. Било је јасно да је „специјални рат“ постао суштина оружане агресије.

Можда је још важније што су војни научници схватили да је специјални, прикривени рат само једна од димензија општег рата, а да свака од димензија рата може прерасти у оружани рат. Тако су препознати економски рат, информациони рат, културолошки рат, религијски рат, геофизички рат, метеоролошки рат итд. Препознати су неоружани облици агресије.

На основу представљених радова на округлом столу „Војно дело“ је објавило специјално издање бр. 1 (1983, јануар/фебруар), са насловима као што су: Теоријско-методолошки приступ изучавању феномена специјалног рата; Специјални рат постаје све изразитији облик примене силе; Специјални рат – неки елементи његовог психолошко-пропагандног аспекта; О идеолошкој пенетрацији као облику специјалног рата; Специјални рат – терминологија и суштина; Теоријски приступ економским аспектима специјалног рата; О појму и садржају специјалног рата. Златко Исаковић је на том скупу остао при називу „посредни рат“. Пуковник Владимир Брдар, када је у свом излагању поменуо да у неким земљама постоје институције за „помоћ иностранству“, приказао суштину рада обавештајних служби, непријатељске емиграције и тзв. унутрашњег непријатеља.

Напуштање концепта освајања територија и преосталих ресурса искључиво оружјем, условило је промене у теорији ратовања, тако да су настале нове синтагме попут „ограничени ратови“, „привиди мира“, „народни рат“, „медијски рат“ и сл. Тачку на „и“ ставио је капетан бојног брода Живко Лукић, који је написима „Ратовима знања до рата без крви“, „Доктринарно правило Копнене војске САД – ФМ 100–5“, „Информатичке операције – даља разрада доктрине КОВ-а Сједињених Америчких Држава“ и „Позадинско обезбеђење у стратегији пројекције снага“, раскринкао „неоружане облике агресије“ и прозвао њихове носиоце. После његових текстова многи научници су „прогледали“ и почели да пишу истину о тзв. новом светском поретку, неоружаним облицима агресије и „операцијама под лажном заставом“. Био је то први сусрет са истином индоктринираних научника произведених у време марксизма, лењинизма и титоизма.

У ствари, неоружани облици агресије су свеобухватни, они су у суштини сведимензионална агресија. Зато је на неки начин научно неприкладно ту врсту агресија, после неколико деценија очевидне примене, назвати „хибриндни рат“. Неприкладно је, будући да се новом синтагмом бришу рад и радови бројних наведениг научика, који су први научно прогледали.

 

Промене на Истоку и ЗападуIstok i Zapad

Све више људи зна шта се догодило у Москви 18. јануара 1989. године, када су Михаил Горбачов и челници Трилатерале које је предводио Дејвид Рокфелер одлучили да „подигну гвоздену завесу“ и сруше легендарни Берлински зид. Како ће на основама њихових одлука изгледати даље ширење САД, ЕУ и њиховог инструмента НАТО-а ка истоку, после евентуалног извлачења из „живог песка“ Балкана, већ се може наслутити. Нису још сасвим покорили и припитомили Србе, а приморани су да због опкољавања Русије учествују у рату у Украјини и, што је још опасније, чека их „кинески дувар“, на који је подсетио Танг Ђијасуан, шеф кинеске дипломатије, када је, помало провокативно, у неколико наврата рекао: „Западне земље су, а у првом реду САД – силеџије… Америчка политика садржи прегршт антикинеских елемената и угрожава нормалан развој односа Кине и САД… Тема о људским правима није оправдање за разуздано мешање САД у унутрашње послове других земаља”.

Прикривени сукоб између САД и Кине већ постоји. Те две државе имају спорове око сателита, трговине, људских права, поморског превоза робе, Тајвана и регионалног система противваздушне одбране. Кинески хакери скоро су преплавили Белу кућу после ракетирања кинеске амбасаде у Београду. Наиме, на веб страници америчког Министарства енергетике на енглеском језику уписано је: „Ви морате платити крвави дуг Кинезима“. Кина непрестано надгледа војно кретање САД, посредством 17 сателита. Према тврдњама Сонга Јићанга, кинеског војног експерта, „Кина је способна да разбије антиракетни штит Сједињених Америчких Држава“. За филозофе, стратеге и аналитичаре није без значаја ни чињеница да ће Кина за пар година имати више приватних предузетника него Сједињене Америчке Државе становника. Биће занимљиво какву улогу у односима између Кине и САД игра Израел, да ли је он амерички „тројански коњ“ или је „глогов колац“ за фантом државу „Ујка Сема“, тек чињеница је да САД траже од Израела да обуставе војну сарадњу са Кином. Поуздано се зна само то да су Американци добро проучили речи Ђијанг Цемина да Кина не сме да жртвује „духовну цивилизацију“ ради привредног развоја и његову оцену да је америчка политика према Кини „конфузна и арогантна“.

И од Американаца у „хладном рату” надмудрени Руси, очевидно не успевају да избегну учешће у коначном обрачуну између квантитативне и квалитетивне цивилизације. Руси су схватили суштину свог односа са Американцима: „Потписивање Основног акта Русија–НАТО, 27. маја 1997, спада у ред оних значајних историјских докумената као што су Бечки конгрес, Версајски мир, споразуми потписани на Јалти и у Потсдаму. Тај акт може да постане један од најважнијих докумената којим се дају контуре 'новом светском поретку' после завршетка „хладног рата“. Русији је, као наследници Совјетског Савеза, припала грозоморна улога да испија горку чашу пораза и понижења“. Руси и Американци се једино не споре око тога ко је победио а ко изгубио у „хладном рату”. Американци сматрају да није ништа нормалније него да се труде да искористе победу над Совјетским Савезом, постигнуту захваљујући „методи: мирољубив став, демократија и капитализам“.

Доскоро исцрпљена Русија политички и материјално зависна од САД (није имала довољно ни долара ни хране), повремено је реаговала природно, скоро нагонски. То је разлог што је Борис Јељцин усред ракетирања Београда успео да изусти: „СРЈ неће бити протекторат САД, зато што је Балкан стратешко место“. Занимљиво је да се охрабрио да позве Кину да ојачају међусобне везе „као део напора за стварање контрабаланса Сједињеним Државама у глобалним питањима“.

Када се помиње Русија као могућа снага, која ће бочно угрозити интересе САД на истоку не треба заборавити Иран и Пакистан, будући да су својевремено из Стејт департмента запретили санкцијама Русији и Кини због продаје оружја Ирану и Пакистану. Познато је да су Американци до агресије на Ирак били најзадуженији код Ирачана, будући да су (зло)употребили Садама Хусеина у ирачко-иранском рату за стварање бране иранској револуцији, а потом му „наместили“ рат у Заливу у којем су спектакуларном демонстрацијом моћи ставили под контролу потенцијалну регионалну силу, овладали најважнијим резервоаром нафте и дали „на знање“ осталом свету како ће уређивати „нови светски поредак“.

Функционисање Европске уније је засновано на истим, проамеричким, принципима. У ствари, очигледно је да се не зна ко је Надвлада у САД и Европској унији – политички фантоми су присутни у обе организације, а дипломате попут преминулог Ричарда Холбрука, Кристофера Роберт Хила, „петооктобарца“ Габријела Ескобара, затим Емануела Макрона, Олафа Шолца, Словака Мирослава Лајчака и каталонца Жозепа Борељ Фонтељеса шетају се Западом као да волшебно изничу и немају претпостављене. Заједнички су и системи за контролу кретања људи, као што је „Ешелон“, а потом на оба простора утичу Централна америчка обавештајна служба, НСА, ММФ, Светска здравствена организација и Светска банка. С друге стране ОЕБС и НАТО усмерени су на контролу Европе, а инсталирани су од англосаксонаца (САД и Велика Британија). Стога, Велика Британија ниједном није била искрени сарадник чланица Европске уније и увек је имала своје посебне ставова приликом доношења кључних одлука.

Пре агресије на СР Југославију „Сидни морнинг хералд“ је упозорио на озбиљније неслагање САД са европским савезницима. Немачки часопис „Шпигл“ је објавио специјално издање са критичким текстовима о Америци под насловом „Лудило САД – земље екстрема“. „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ је изразио опште мишљење да „САД крше норме светске организације и намећу своју вољу и империјалне интересе као једини закон на међународној сцени“.

Немци су почели са запоседањем места које им према књизи „Немачка и следећи рат” припада. Наиме, немачки министар одбране Рудолф Шарпинг је, најављујући куповину модерније борбене технике, подсетио: „Бундесвер не сме да заостаје за партнерима у НАТО алијанси“. У недељнику „Ди вохе“ објављено је да САД руше Уједињене нације и да једино Европа може да их спречи. Ипак је најобухватније сликовито мишљење Герда Шмиклеа, немачког генерала у пензији: „Док Европска унија и НАТО опкољавају Русију – Европа жели да се ослободи туторства Сједињених Држава“. Превидео је само САД у опкољавању Русије.

Француска се, према мишљењу бившег саветника француског председника за европску политику Пјера Лелуша, залаже за „Европску армију“, што никако не одговара Сједињеним Државама за које је најбољи НАТО над којим имају пуну контролу. Пол Килес, бивши француски министар одбране, реаговао је „француски“ на систем за пресретање свих врста телекомуникација (телефон, електронска пошта, факс) којим руководи америчка тајна служба, Агенција за националну безбедност (НСА), у којој су осим САД и Велика Британија, Канада, Аустралија и Нови Зеланд, тврдећи да „Ешелон“ представља опасност по француску националну безбедност.

Ламберто Дини, чија земља немоћно трпи НАТО, испаштајући грехе из Другог светског рата, повремено је избацивао изразе који не утичу на стање у Европи, али су добри показатељи и сигнали за тренутне међународне односе, као што су: „Италија и Европа не смеју да зависе од САД“, „Европа мора да створи сопствени идентитет сигурности“ и „САД не могу бити светски жандарм“.

Унутарзападни однос приказан је приликом смењивања генерала Силвија Мацаролија пошто се усудио да оптужи Американце за прљаве „игре“ на Косову и Метохији. Наиме, рекао је да је главни смисао „мировне мисије“ на Косову и Метохији „грабеж плена“ и посебно „расподела зона утицаја“. Платио је цех, али је очувао официрску част речима: „Данас на Косову и Метохији владају хаос и неред, оличени у безобзирном и суровом привођењу крају етничког чишћења, ликвидацијама, пљачкама, шиканирању, застрашивању и прогону неалбанског становништва. Американци имају своје игре које су различите од наше мисије“. Италијани су показали шта мисле када су у Милану њихови демонстранти бацили бомбе на амерички конзулат и палили америчке заставе док су падале ракете и бомбе на СР Југославију и објављивањем написа у дневнику „Република“ у којем су тврдили да треба ујединити све гласове и снаге које су у стању да уразуме „америчког Гуливера“.

О односу САД и Европе може се закључити и на основу америчких ставова. Строуб Талбот, некадашњи заменик америчког државног секретара, обнародовао је важан став своје администрације: „САД ’у принципу’ подржавају активнију безбедносну улогу Европске уније, ипак, у Вашингтону постоје озбиљне сумње, па чак и забринутост, због војних планова европских савезника”.

У походу на свет атлантска „империја зла“, оличена у Сједињеним Државама, Великој Британији и Европској унији, има све више унутрашњих проблема и све услове за истинити хаос. Уз претњу по плану „Ноема“, развијају се неизбежни процеси исламизације, африканизације и хиспано-латинизације. Зато на значају добијају речи које је Билу Клинтону у непосредном разговору упутио папа Карол Војтила. Он је захтевао да САД прекину тероризам, бомбардовања, криминал и да не изгладњују поједине народе у свету.

 

Неоружани облици агресијеNeoruzani oblici agresije 2

Све наведено Сједињене Државе, Велика Британија и Европска унија чине превасходно неоружаним облицима агресије, а само уколико не успеју у остваривању својих „виталних интереса“ – примењују и војну силу. Неоружани облици агресије су сви облици агресије у којима се за напад на жртву (појединац, група, организација, држава...) примењују информације, завере, обмане, неистине, лукавства, инсценирања, новац, политичка и економска моћ, штеточине (бактерије, вируси), штетне материје (на пример, отрови и хемикалије), вибрације, клима, симболи, религија итд. Већином је реч о нападима ван физичке сфере. Може се слободно тврдити да ратови у физичкој сфери обухватају тек половину димензија тоталног сведимензионалног рата. Невидљива област ратова је она друга половина.

Када се седамдесетих година 20. века писало и говорило о тоталном рату, мислило се на све димензије рата у којима су примењивана физичка средства, али се тада нису ни помињали ратови као што су културолошки, цивилизацијски и идеолошки рат, па на неки начин и дипломатски рат, који је по својој суштини концепцијски и идеолошки. Реч је о ратовима у којима се не испали ниједан метак, а победничка страна успева да освоји простор и ресурсе.

На најопштијем нивоу, у ванфизичкој сфери, води се културолошки рат између постојећих цивилизација. У културолошком рату шире се језик, писмо и схватања, а последице добијеног или изгубљеног рата су видљиве свуда по планети. То је колонизација на суптилан начин. У том рату нестају велесиле попут Шпаније, Португалије, Француске, Немачке... Велика Британија и Сједињене Државе имају највише користи управо од рата у којем су упорно и мудро наметнули свету енглески језик.

Скоро истог нивоа општости је концепцијски рат, у којем су у сукобу припадници религија и заговорници тајних наука. Религије наспрам науке. Однос према Богу. Ту је и свака врста идеолошког рата. Фашисти, комунисти, глобалисти, демократи... у истинском су сукобу и не бирају средства да победе. Многи људи су завршили на ломачама и стрељани само због својих идеала и схватања.

Дипломатски рат непрестано траје. Када су пиони вавилонских језуита у америчкој администрацији увредили пионе из Европске уније, руски политичари су обелоданили „затајени“ снимак. Наравно, оптужена је Русија за наводну јавну срамоту којој је изложена аминистрација Сједињених Држава. У дипломатској сфери подвале и перфидије су уобичајене – оне су суштина дипломатског рата. Дипломатске лажи су постале свакодневне и подлога су свих међународних и међудржавних односа, са великим последицама за цео људски род.

Човечанство живи у савршеном лицемерју. Човека 21. века, уредно вакцинишу, везују и на задњем седишту аута и захтевају да има одређену дубину шара на аутомобилским гумама (да не би случајно страдао у саобраћају), надгледају да ли прелази улицу на обележеним местима, праве му пријатну одећу, удобне столице и патике, а истовремено, без најаве и устезања, бомбардују и ракетирају са безбедне дистанце, из широм света распоређених флота – на основу одлука и под надзором истих људи који су наредили вакцинисање и везивање.

Савремени економски ратови воде се „ради освајања света доларом“; куповине земљишта, надмоћи индустрије, купопродаје енергетских, школских и телекомуникационих система, присвајања сировина, куповине моћнијих и утицајнијих људи; освајања тржишта, уситњавања државних простора под контролом марионета, наметања регулативе која омогућава лакши проток капитала, наметања монетарних стандарда... Економија је основа војне и политичке моћи.

Стога је потребно да се зна, да је економски рат (не)најављени сукоб држава у којем земља агресор наноси економску штету нападнутој држави. Та врста рата се не води оружјем, али последице таквог рата, или пропратних економских блокада, могу пресудно да утичу и на услове за оружану борбу. У ствари, СФР Југославија је разбијена према истом концепту и са истим циљевима као СССР и ЧССР:

Уколико је разбијање СФРЈ пример за економски рат, потребно је да се зна да је разбијање СФРЈ имало своје специфичности. Може се рећи да је та специфичност Директива 133, која је већ поменута. Све глобализованијем свету који се одрекао слободе и прихватио ограничени суверенитет, Србија са слободољубивим Србима је истински засметала. Тадашњи председник САД, Роналд Реган, слао је у Југославију представнике невладине непрофитне организације НЕД (Национална задужбина за демократију – National Endowment for Democracy), која је према програму Вилијама Кејсија (ЦИА) радила већ 25 година на истом простору. Економско разбијање СФРЈ започето је 1963. године, када је СФРЈ била у првој озбиљнијој економској кризи.

Показало се да је НЕД само један од инструмената америчке Централне обавештајне агенције. Главни начин подривања СФРЈ било је подмићивање. Једну од главних улога у економском рату против СФРЈ одиграла је чувена група Г-17 (реч је о групи од 17 економиста, од којих су три водећа члана били чланови ММФ-а и Светске банке). Они су промовисали транзицију и тзв. слободно тржиште. Према концепту објављеном у Директивама 20/1 и 133, администрација САД ослањала на истомишљенике у вишедимензионално нападнутим земљама. Зато је логично што су на важним финансијским местима била лица која су, вероватно због својих убеђења и знања стечених на курсевима и у радионицама на Западу, радила у доброј мери у корист економских интереса Сједињених Држава.

На планети Земљи тренутно се воде бројни економски ратови. На пример, инвестициони рат између САД и Европске уније, монетарни рат између САД и Европске уније, Русије и Кине, трговински рат између САД и Кине; аутомобилски рат између САД и Јапана... Неки од сукоба су вишедимензионални, попут економско-технолошких. Зс пример је рат за превласт у информатичкој и нанотехнолошкој области, у роботици и области вештачке интелигенције, где су такмаци САД, Јапан, Намачка и две Кореје. Изузетну улогу у економској димензији рата имају и Ватикан, „Црни папа“, масонерија, корпорације и фондације, заједно са организацијама какве су Светска трговинска организација и бретонвудски Међународни монетарни фонд.

Светски значајан проблем је што су објективна економска моћ масона, њихова надобудност, незнање, неорганизованост, разједињеност (хиљаде ложа), изопаченост и недостатак мудрости, довели човечанство на руб очаја, безнађа и пропасти. Од умног и мудрог Трисмегистуса, заговорника тајних наука, до садашњих масона догодило се потпуно преображење – сада су то скупови недовољно умних себичњака и особењака.

У неоружане облике сукоба убраја се и сведимензионални рат између Запада и Истока. Нови поход на Исток обавља се под велом рата цивилизација. Као завршетак рата између Запада и Истока планира се спектакуларни продор западних савезничких снага у Пекинг. Победа Запада у међуцивилизацијском сукобу наводно би требало да буде одмазда за оно што је Западу учинила „Златна Хорда“ Бату-кана. Претпоставља се да ће исход следећег светског рата бити највећи масакр и скоро потпуно затирање Кинеза. Према планираном сценарију, о њиховом страдању сведочиће само малобројни.

Иако је информација доминантна и у сфери технике и технологија, технолошки рат има своје специфичности. Реч је о сукобу држава у којем се води сваковрсна борба за предност у области нових технологија (нанотехнолошки, космички, биолошки: вирусни и бактериолошки, хемијски). Космички и нанотехнолошки рат су у тој категорији најсавремeнији. Подразумева се да су технологије настале у истраживањима биохемијске сфере стално актуелне за примену у рату. Уосталом, смањивање, неутрализација и поништавање биофизичких способности људи су вечно присутни у свим врстама рата.

Од глобалног видљивог рата, још је општији и опаснији информациони невидљиви рат. Назив рата указује на то да се у њему користе информације као оружје и да су информације суштина сукоба. Рат информацијама је најопаснији, јер су информације у свему, у космичким енергијама, „информационом омотачу“, молекулу ДНК, у свести и подсвести људи, у идејама, концептима, програмима, а пре свега у људским мислима. Не треба заборавити истиниту тврдњу Теодила Арман Рибоа да „само осећања управљају човеком“.

Информациони рат има своје компоненте попут медијског, појмовног, терминског, фотонског, пропагандног... рата. Занимљив је термински рат. Логографи и глосатори су променили термин Етруси и Етрурци. Тако је настало етрурско писмо и етрурска уметност, а данас нико и не помишља да се запита ко су били Етруси (Етруси ₌₌ Срби).

Као што је речено, једна од компоненти информационог рата је медијски рат. На основу бројних радова једног од најутицајнијих светских интелектуалаца, америчког лингвисте Ноама Чомског, направљен је списак стратегија за манипулацију свешћу посредством медија. Као прво, пажња јавности се преусмерава са важних проблема на неважне. Јавност се бомбардује небитним информацијама, да људи не би размишљали и стекли основна сазнања у разумевању света. Проблеми се намерно стварају, према шаблону „проблем-реаговање-решење“, не би ли део јавности реаговао на њега. Да би јавност пристала на неку неприхватљиву меру, та мера се уводи постепено, „на кашичицу“, месецима и годинама. Када се одраслима обраћа као кад се говори деци, постижу се два корисна учинка: јавност потискује своју критичку свест и порука има снажније дејство на људе. Тај сугестивни механизам у великој мери се користи и приликом рекламирања. Примењује се метод „Овертоновог прозора“ (у народу се тај метод зове „кување жабе“). У медијским манипулацијама, сиромашнијим слојевима се онемогућава да схвате механизме у којим се манипулише њиховим пристанком. То се највише изражава на изборима, јер људи без довољно знања углавном бирају своје непријатеље.

Информатички рат је сукоб држава, великих система и корпорација у којем се ради смањења и поништавања моћи противника употребљава информатичка софтверска и хардверска технологија. Основни садржај те врсте рата је такође информација. О таквој врсти рата, у коју спадају кибернетички, компјутерски, мрежни, електронски, виртуелни и тзв. хакерски ратови, Никола Тесла је писао када је предвиђао „време интернета” и образлагао крај дотадашњег поимања историје: „Ратови ће се водити све дотле док све тачке на планети Земљи одједном не ступе у ратно стање”.

У неоружани облик агресије спада и геофизички рат. Реч је о сукобу држава у којем се технички и технолошки утиче на климу, изазивају метеоролошке, а каткад и сеизмолошке промене. То је изузетно опасна врста рата, јер подрива услове за опстанак људског рода на планети Земљи.

Ретки су људи који не памте изненадне и „ничим изазване“ земљотресе, цунамије, поплаве и жеге. На пример, Москва је „горела“ на 37,2 степена Целзијуса у исто време када је у Берлину било 18, а у Варшави 25 степени. У Подмосковљу је букнуло више од хиљаду шумских пожара, а горело је и у Тверском и Ивановском региону. Множиле су се приче и коментари о узроцима пожара у увек (про)хладној Москви. Руски војни метеоролог Николај Каравајев је тада поменуо америчко „климатско оружје“. Аналитичари су се сетили и војно-ваздухопловне студије „Временске прилике као умножавач силе“.

Муњоносни облаци успешно су експериментално стварани у Русији и Сједињеним Државама. У те сврхе користи се засејавање облака погодним материјалима аеросолног карактера. Поред тога, научници су успели да озрачавањем јоносферског слоја утичу на људе. Електромагнетни таласи формирани између јоносфере и земљине површине, подешени на фреквенцију можданих таласа, мењају понашање људских популација за дужи период. На тај начин омогућено је да се у рату делује на непријатељеву живу силу и његове телекомуникације. Дакле, атмосфера се може користити у тзв. геофизичком рату. Метеоролошки рат против Србије и Срба није престао. Иначе, геофизички рат је присутан у целом свету. Амерички експерти за метеорологију и климу за чудесно, праволинијско кретање торнада, оркана и тајфуна повремено окривљују Јапан. Можда зато није чудно што су Американци лажни снег у САД протумачили као део војног удара тврдећи да је реч о ширењу нове куге!?!

Када је реч о „осетљивости Планете“ Никола Тесла је написао да се на Земљи могу изазвати поремећаји механичким ефектима произведеним у модерном ратовању: „Експлозије мина, торпеда, хаубица и пушака развијају реактивне силе у односу на Земљу, које се мере у стотинама па и хиљадама тона и могу се осетити широм Земаљске кугле... Ако се такви поремећаји планирају, њихова комбинована активност може да проузрокује тектонска померања у било ком делу Земље“.

Не треба да се заборави ни научни приступ да је природа жива и да је у њој све повезано. Док се не проуче ћуди етерско-торзионог, гравитационог, Кулоновог, Метериковог, лептонског, магнетног, скаларног и других поља, сваки утицај на природу, али и одговор природе, остаће несхватљиви и мистични. Неко би рекао да природа узвраћа ударце. На питање да ли су људи саучесници у климатском самоуништењу Земље и сопственом сведимензионалном самоуништењу, уз неспорне космичке циклусе, одговор је, свакако – да.

Квалитативно нова, готово хируршка карактеристика стратешког напада и „чисто“ масовно уништавање без колатералних ефеката дају предност радиофреквентном (РФ) оружју у односу на традиционално, „прљаво“ атомско, биолошко и хемијско (АБХ) стратешко оружје. То је објављено у једном од обнародованих досијеа Пентагона. Према доступним подацима, електромагнетно оружје чине посебан електронски уређај и „вештачки мозак“ (изузетно софистициран ум способан за трансфер мисли, манипулацију емоцијама и контролу мишића). Слике, чак снови, могу бити усмерени ка субјекту (објекту напада). Људски или кибернетски контролори могу изазвати телепатско преобличавање мисли и у исто време жртвама усадити физичке сензације, сублимиране команде, емоције и визуелне и оралне халуцинације.

Према часопису New Scientist прво тестирање микроталасног оружја обављено је у ваздухопловној бази Kirtland у држави Њу Мексико. Учесници тестирања, у улози побуњеника, морали су да скину наочаре и контакт сочива, не би ли сачували своје очи, и да одбаце све металне предмете и метални новац из одеће, јер су ти предмети појачавали ефекте зрачења на њиховој кожи. Нил Дејвисон, координатор пројекта неубојног оружја у британском универзитету Bradford, запитао се „шта ће се догодити уколико неко од побуњеника не успе да се уклони испред усмереног зрачења... остају ли трајне последице и да ли постоји одговарајућа заштита од усмереног зрачења?“ Међутим, микроталасно оружје се не користи само у војне сврхе. Његова примена је узнемирујуће шира. То оружје је прешло границу између оружја и оруђа. Постало је оруђе за контролу ума, или прецизније речено: за масовни утицај на ум људи.

Јуриј Ј. Воробјовски је у једној од својих књига навео да је „Независимаја газета“ још 1991. године објавила да су ЦИА и КГБ потписали 24. септембра 1990. Споразум о заједничкој контроли над психотроником. Документ је заведен под бројем 174-90/16, а потписали су га Н. Крјучков и К. Вајнбергер.

Ипак, најважније је упозорење које је у књизи Сенке рата објавио Адам Манделбаум: „Спроводе се истраживања на пољу микроталасних генератора у циљу уништавања машина и људи. Инфрасонично оружје се на тестовима показало као успешно. Истраживања оружја која би радио фреквенцијама пореметила нервни систем војника прилично су одмакла“.

Али, докле је људски род стигао у почетним годинама примене тзв. невидљиве технологије? По свему судећи, невидљива нанотехнологија се убрзано развија. Нанороботи су већ на светском сукобишту. У првој фази, минијатурни роботи, компјутеризовани једва видљивим микрочиповима, употребљаваће на ратишту ватрено оружје, а потом ће се користити за људско око невидљиви роботи, који ће се даљински наводити и харати по ресурсима на противничком простору. Већ сада, роботи опслужени вештачком интелигенцијом могу сами да конструишу паметне роботе и да се разможавају, а из генерације у генерацију све мање су видљиви и борбено све моћнији.

Чини се да је ера нанотехнологије започета у цивилним институцијама. Научници су успели да синтетичким наномоторима биолошки истражују и контролишу живе људске ћелије. Тим научника из Пенсилваније предвођен др Томом Малуком успео да минијатурним синтетичким моторима утиче на понашање ћелија HeLa. Нови метод намењен је за унутарћелијску хирургију и доставу лекове у жива ткива на неинванзиван начин. Утисци су импресивни и зато већина научника коришћење нанотехнологије у медицини сматра врстом Светог грала у науци. У дугорочном смислу, нанороботи би могли да помажу у постављању дијагноза, да елиминишу токсине и опасне ћелије, као и да стварају и размештају лекове унутар људских тела, те помажу већ постојеће биофизичке процесе попут рада срца и дисања.

Међутим, у примени нанотехнологије за војне сврхе отишло се најмање корак даље. Ради се на изради самостварајућих хемикалија (наноагенси) са меморијом. Такав наноагенс је опасан за околину, може да разгради противничко оружје, а нафту и воду учини неупотребљивом за људско коришћење. Творци сценарија за наноратовање рачунају на одбрамбене нанороботе, јонске и протонске наномашине, неубојне нанотехнологије, војничку опрему и лично наоружање од наноматеријала. Дакле, свет је пред новим искушењем. Уколико се нанотехнолошка улагања усмере према војној сили, могао би то да буде невидљиви и скоро неосетан крај људског рода. Улазак научника у „поље нулте тачке“ (сфера елементарних честица), односно у основу свемира, вероватно је био крај Лемурије и Атлантиде и свих претходних раса и цивилизација, јер је логично да се у том подручју од људског безумља брани свемоћни, свепрожимајући и свеприсутни космички ум.

И ратови у духовној и менталној сфери компоненте су тоталног – сведимензионалног рата. У тој области најпознатији су верски, односно религијски рат и магијски рат (на пример, рат симболима). Како се религијски ратови воде од установљавања религија и у оној мери у којој су неопходни друштвеним заједницама, а будући да не постоје појединци који не разумеју њихову суштину, треба само да се зна да су свеприсутни и свевремени. Њихова апсурдност произилази из истине да људи страдају у име Бога, а то значи да се у рату Бог негира, јер је Он, према религијским догмама, еманација љубави, добра, истине и слободе, а верски ратови су засновани на мржњи, злу, лажима и неслободи.

Наравно, обиље неоружаних облика агресије не исцрпљује се претходном класификацијом, јер не треба запоставити поделу у којој се помињу асиметрични рат, нелинеарни рат и тотални рат – „рат свих против свих“ – који се заснивају на глобалним концептима. Но, може се рећи да те врсте ратова прожимају и неоружани облици агресије и да се кроз њих те врсте ратова испољавају.

Све чешће се помињу у две необичне, али и на неуобичајен начин присутне врсте ратова, а то су спортски рат и рат полова. Жене су престале да васпитавају децу. Све чешће носе војне униформе, панталоне и кравате. Брију главе, тетовирају цело тело, облаче се као мушкарци у фармерке и униформе. Пентрају се по вештачким стенама, скачу с мотком, туку у кавезима. Као да се диче када пију жестока пића и пуше. Мисле да је то равноправност, а реч је само о преузимању порока. Мушкарци се облаче у роза боје и боју дуге, а жене у мужевније, тамне итд. Реч „хен“ званично је призната у Шведској националној енциклопедији као неутрална заменица за људе који не желе да се изјасне као мушкарци или жене. Британија у пасошима прва укинула речи „мајка“ и „отац“, а уместо њих увела „родитељ 1“ и „родитељ 2“. Такво стање односа полова и фарса са тзв. сексуалним опредељивањем по свему подсећају на предратно стање, или су само потврда о томе да рат полова одавно траје.

Спортски рат, или рат спортом постао је свакодневица и начин уцењивања од стране моћних изопаченика.

 

Није крај, али није ни хибридни ратHibridni rat

Сви наведени облици агресије су непрестано присутни у свакодневици Земље. Ипак, треба очекивати, да ће после балканског „живог песка” западна цивилизација (предвођена грамзивим „великим братом”, рођеним у Мамоновом окриљу) у продору на исток изгубити своју моћ до „кинеског зида”, непрестано слабећи, уклињена између руског и индијског отпора при проласку кроз вавилонскаа „Божија врата”, и да ће се Срби поново хвалити да су први, још једном, стали на пут „апсолутном злу”.

Да би заокружили свој однос према квалитетном начину живота, Срби морају саборно, у име истинољубља, добротољубља, частољубља, правдољубља и родољубља, рећи још једно историјско НЕ! – овога пута уласку у НАТО, који безумно сеје смрт, и Европску унију, која ни сама не зна ко је и где води.

Уосталом, чувени Европејац Драгош Калајић је у књизи Европска идеологија цитирао Иду Маљи: „Европски парламент је марионета без моћи одлучивања, створен управо зато да би омогућио – тако скривено од индискретних радозналости – организацију истинског командовања концентрисаног у мало руку што чине Европску комисију, чији чланови, према одређењу члана 151 Мастрихтског уговора 'не траже, нити прихватају упутства ни од једне владе, нити органа'. Члан 145. одређује да су одлуке органа команде 'извршне'. Изгледа просто невероватно да двадесет особа, с таквом формулом, на коју нико нема права жалбе, управљају са 375 милиона људи. (Magli, 1997)“.

На путу ка ослобођењу Срба и Србије, потребно је више организованости, знања и мудрости, али и непристрасног познавања и прихватања стварности. Када се неоружани облици агресије назову „хибридни рат“, или хибридна агресија, то је некоректно према војној науци (ратна вештина) и претходним истраживачима, али је и потпуно је бесмислено. Зато што је израз „неоружани облици агресије“ много јаснији и обухватнији, односно боље изражава ту врсту агресија. Синтагма „хибридни рат“ достиже пун обухват само у случају да се у њему, безразложно, преслика целкупан садржај неоружаних облика агресије. Уколико је преузет из руске науке о одбрани, онда је запостављена истина да су Срби имали више искуства, раније истраживали то сукобишно подручје и били раније обухваћени сатанизацијом, „операцијама под лажном заставом“ и методама такозване. псеудоеволуције.

 

Литература

1. Аврамов, Смиља, Трилатерална комисија, ЛДИЈ, Ветерник, 1998.
2. Алтман, Гавро, Варљиви спокој Европе, Дневник, Нови Сад, 1985.
3. Антонић, Александар, Ватикански тунели за разбијанје Југославије, Ревија 92 * Екоплус, Београд, 1994.
4. Бжежински, Збигњев, Стратегија и политика САД према Југославији, “Омладинска искра”, 1978.
5. Бодсон, Жерар, Европа апатрида, Завет, Београд, 1996.
6. Бодсон Жерар, Нови светски поредак и Југославија, ИНГ-ПРО, Београд, 1996.
7. Болвдин, Џејмс, Друга земља, Свјетлост, Сарајево, 1986.
8. Буџак, Горан, Нови светски поредак и распад Југославије, Институт за политичке студије, НИП Студент, Београд, 1999.
9. Велимировић, Николај, Рат и библија, Светосавска књижевна заједница, Београд, 1997.
10. Вићановић, Д&Д, Империја зла – Прљава Америка, Но лимит боокс, Београд, 1999.
11. Група аутора, Геополитичка стварност Срба, Институт за геополитичке студије, Београд, 1997.
12. Група аутора, Европа на раскршћу, Историјски институт САНУ, Београд, 1999.
13. Група аутора, Нови светски поредак и политика одбране Савезне Републике Југославије, Савезно Министарство одбране (Управа за стратегијске студије и политику одбране), Београд, 1993.
14. Група аутора, Руска политика на Балкану, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 1999.
15. Група аутора, Србија и Европа, Дом културе “Студентски град”, Београд, 1996.
16. Група аутора, Тајна Балкана, СКЦ, Београд, 1994.
17. Група аутора, Уједињене нације 1945–1995, између признања и покуде, „Међународна политика” * „Службени гласник” * Правни факултет * Факултет политичких наука * Институт за међународну политику и привреду, Београд, 1995.
18. Група аутора, Хибридна агресија НАТО и ЕУ нс Руску Федерацију, Евроазијски безбедносни форум, Београд, 2023.
19. Данилевски, Ј. Николај, Русија и Европа, НИУ Службени лист СРЈ – Досије, Београд, 1994.
20. Драгојевић, Милорад, У Дреници умире моје Косово, NIDDA Verlag GmbH, Bad Vilbel, Deutchland, 1998.
21. Зарић, Симо, На Хашком распећу, „Штит М”, Београд, 1999.
22. Dunnigan, F. James, Како водити рат, ВИНЦ, Београд, 1993.
23. Илић, Здравко, Балкански атомски соко, БИГЗ, Београд, 1986.
24. Калајић, Драгош, Америчко зло, БИГЗ, Београд, 1993.
25. Калајић, Драгош, Европска идеологија, ИКП „Никола Пашић”, Београд, 2004.
26. Калајић, Драгош, Издана Европа, Jugoslaviapublik, Београд, 1994.
27. Килијан, Мајкл, По наређењу председника, Стилос, Београд, 1991.
28. Кнежевић, Милош, Балканска пометња, ДП „Ђуро Салај”, Београд, 1996.
29. Кнежевић, Милош, Крстарећа демократија, ДП „Ђуро Салај”, Београд, 1999.
30 Краус, Алфред, Узроци нашег пораза, Геца Кон АД, Београд, 1938.
31. Лубарда, Војислав, Српска беспућа, ДИК Књижевне новине – Енциклопедија, Београд, 1993.
32. Лукић, Живко, Информатичке операције даља разрада доктрине КоВ Сједињених Америчких Држава, „Војно дело”, бр. 4–5/95.
33. Марковић, Драган, Војно-индустријска спрега САД, БИГЗ, Београд, 1978.
34. Милашиновић, М. Радомир, Амерички поход на свет, ЗАД, Београд, 1996.
35. Михал, Волфганг, Немачка и следећи рат, ИПА “Мирослав”, Београд, 1995.
36. Молнар, Томас, Американологија, СКЦ, Београд, 1996.
37. Николиш, Душан, САД или никад, Ауторско издање, Београд, 1998.
38. Осипов, Генадиј-Васиљевич, Социјално-политичка ситуација у Русији, Факултет политичких наука универзитета у Београду, Београд, 1995.
39. Оцокољић, Станислав, Стратегије суперсила на прагу XXI века, ВИНЦ, Београд, 1991.
40. Павловић, Милорад, Сецесија у режији великих сила, Институт политичке студије, Београд, 1996.
41. Петковић, В. Милан, Геополитичке паралеле на прагу XXI века, Калеком, Београд, 1997.
42. Петковић, Ранко, Један век односа Југославије и САД, ВИНЦ, Београд, 1992.
43. Петрановић, Бранко, Агонија две Југославије, Сведочанства, Београд, 1991.
44. Печујлић, Мирослав: Критика концепције новог светског поретка Хенри Кисинџера, „Савременост”, јануар 1975.
45. Радица, Богдан, Агонија Европе, СКЦ, Београд, 1994.
46. Савезни хидрометеоролошки завод, Стање и перспективе развоја геофизичких аспеката савременог ратовања, Београд, 1979.
47. Станковић, Ђорђе, Изазов нове историје (књига 1), ВИНЦ, Београд, 1992.
48. Станковић, Ђорђе, Изазов нове историје (књига 1), НИУ „Војска”, Београд, 1994.
49. Шушић, Славољуб, Пробни камен за Европу, ВИЗ, Београд, 1999.
50. Campen, D. Alan, The First Information War, AFCEA International press, Fairfax, Virginia, 1992.
51. Чомски, Ноам, „Шта то (у ствари) хоће Америка?”, Институт за политичке студије, Београд, 1994.

 

HipokratЛечити или исцелити?

Стварност „маскембалске пандемије“ заиста личи на рат против „невидљивог непријатеља“. За нешто више од годину и по дана, испоставило се да су плаћеници фармаколошких компанија и Рокфелерове фондације, који од почетка 20. века инсистирају на вакцинама и лековима, успели да пониште теорију о вирусима. Сада су вируси паметнији од људи, отпорни на све услове, непредвидљиви, иако изоловани нико их није видео, заразнији него икад, раширени унедоглед и према проценама фармаколога никад неће напустити људски род. Не зна се да ли су природни или вештачки, нити где се све налазе. Када се организам „зарази“, а сви организми су уникати, већином се одлази код лекара и добије лек или вакцина. То се чини са неограниченим поверењем у лекара и лек, мада пацијент најчешће не зна шта се у леку налази, где ће отићи и на шта ће у организму утицати – како ће га тај организам примити. У тренутној пандемијској ситуацији, из аспекта моћи мисли и моћи вере, може се рећи: ако човек верује да постоји вирус (чак и када не постоји) највероватније ће се заразити; ако човек верује лекарима и вакцини, највероватније ће вакцинисан бити срећан када није на респиратору; ако верује у моћ респиратора (а стигао је протоколарно до њега) – бориће се за живот, с вероватноћом да ће преживети мањом од 50 одсто. Иако је проценат смртности од Ковида 19 мања 0,91 одсто, Земља је према прогнозама фармацеута постала опасна по живот.

Vakcine K19Срби у рату са невидљивим непријатељем и мутантима

Луциеријанци су, по свему судећи, успели у свом највећем апокалиптичком подухвату: поделили су људски род на људе сa и без хемикалија у себи.
Скоро цео један век Рокфелер фондација, холивудска индустрија и Институт „Тејвисток“, припремали су људски род на опасни сукоб људи и мутаната (проблем је што су насилни). Научници који изучавају ћелије закључили су да пријемом страних, неприродних супстанци у ћелије жива бића постају мутанти, у случају људи – измењени људи.
Доктор биолошких наука Брус Х. Липтон је у својој култној књизи Биологија веровања – Научни доказ о надмоћи ума над материјом изнео неколико значајних ставова, који могу да буду основа за размишљање о вакцинама, посебно оним које мењају РНК у људским ћелијама: Основни Липтонов став је: „Модификовани гени мењају друге организме у околини“. Други је космолошки: „Када промените параметре неког протеина у једној тачки тако комплексног система путева, неизбежно ћете променити и параметре других протеина на небројено другим тачкама унутар међусобно испреплетаних мрежа.

Будући да је притисак вакцинаша да здрави људи приме у себе фармацеутске лекове и вакцине све већи, треба узети у обзир мишљење Бруса Липтона о стању савремене медицине: (1) „Јатрогене болести су водећи узрок смрти у САД, будући да су нежељени ефекти лекова које прописују лекари одговорни за 300.000 смрти“, (2) „Лекари су ухваћени између интелектуалног чекића и корпоративног наковња“ и (3) „Људи су се развили као допуне, односно комплементи природе која их окружује, ако промене ту околину више неће бити у сагласју са њом – неће се уклапати“. Наведено значи, осим да се вакцином мења човек преко неприродне измене састава његових ћелија, да ће убудуће паралелно живети природни људи и измењени људи и што је много важније, тако измењени људи утицаће енергијски и информационо на све створено у умном свемиру, јер је све у свемиру енергијски умрежено. Тренутно је сва планетарна моћ у рукама луциферијанаца и лажљивих Хананаца, који се јавно, чак и пред камерама, хвале да су примили супстанцу која им мења суштину.

Вакцине – неоружани облик агресије

Vakcine2Живимо у занимљивом времену при крају апокалипсе и на почетку освешћивања. Хтели би грађани Србије у Европску унију, а не би хтели у НАТО алијансу; хтели би да буду једнаки са осталим Европљанима и да их Запад више не убија, а не би хтели да им Европа отима Косово и Метохију. Челници у Европској комисији, где су окупљени језуити и вавилонци (хермесовци и хирамовци) не намеравају да оставе Србе на миру и да им гарантују да их неће и даље убијати, прогонити и отимати територије.

 Уврежени узроци ратова

Uzroci ratova1Постоје ретки написи у којима се помињу узроци ратова. У већини написа указује се на економску и политичку димензију рата, потом на религије, а често на ауторитарне режиме и грамзивост владара. Књигу са тим насловом нећете пронаћи, а нећете погрешити уколико закључите да су сви прилози под насловом „узроци ратова“ површни и скоро бесмислени. Нигде се не улази у суштину људског рода и истину да је планета Земља простор на којем владају мржња, лаж и неслобода. Све супротно од Бога, који је извор љубави, истине и слободе. Земља је по свему судећи планета ратова. Зашто? О томе треба да мисли сваки Земљанин. 

Никола Тесла и рат

Nikola Tela i rat2Извод (поглавље) из књиге „Мисаони изазови“, коју је објавила издавачка кућа „Пан-Пласт“ у Београду, 20. августа 2013. године. Прво издање те књиге, са истим садржајем поглавља, објављено је под насловом „Скривено мисаоно оружје“ у ИПА „Мирослав“ (Београд) 2003. године.

Закон о амнестији с војног аспекта

Zakon o amnestijiДискусија проф. др Светозара Радишића, пуковника, на саветовању о теми „Заштита људских права и слобода у Војсци Југославије“. Организатори: Београдски центар за људска права и Центар за цивилно-војне односе из Београда, 30. јануар 2001. године

Официрима није душевно лако, нити логички, једноставно да говоре о амнестији „дезертера“. Први разлог за то је суштина официрског позива. Познато је, како је писао Андре Гаве, да „служба официра у себи садржи интелигенцију, карактер, оданост, самопрегор и самоодрицање у обављању добровољне, разумне, сталне, императивне и апсолутно моралне грађанске дужности, која апсорбује све појединачне снаге и тражи жртве. Старешина и његов потчињени су на служби увек присутне заједничке војничке дужности. При томе су комадовање и послушност подједнако часне радње, засноване на узајамној привржености. Официр је једини службеник коме је држава дала опште овлашћење своје суверене власти, јер је ставила у његове руке грађане, па их принудила да му се потпуно повинују, да би их на тај начин увела у службу најтеже грађанске дужности. Пошто се ванредна власт официра примењује у раду над људима, командовање мора бити човечно и морално. Старешина нема права да понижава свога потчињенога, да га вређа, нема права да га обмањује. Лаж, обмана, злоупотреба, грубост заслужују исти презир… Једнакост пред дужношћу је главни закон у војсци… Старешина не може ни у чију корист чинити нешто на уштрб службе и сви људи из његове јединице морају бити у његовим очима једнаки… Правичност је главно својство сваке моралне снаге…"

Војска Југославије и медији

Vojska Jugoslavije i medijiОвај новинарски напис објављен је под насловом „Медији и Војска“ у листу „Војска“ бр. 578, 27. фебрура 2003. године, а потом преузет на сајт „Васељенска ТВ“ 20. Априла 2010. године.

Напис је припремљен за научни скуп о насловљеној теми.

„Силна је реч, као гром. Она поражава грешника, мелем је болноме и потиштеноме, утук је развратноме, а опомена богатоме…“.

Свети Владика Николај Велимировић

Савршено тотално ратовање

Savrseno totalno ratovanjeОвај новинарски напис објављен је под насловом „Савршено ратовање“ у војном листу „Војска“ бр. 572, 16. јануара 2003. године.

Нове врсте ратова приморавају теоретичаре у области ратне вештине да обогате садржаје теорије о ратовима новим дефиницијама и класификацијама. У све савршенијим сукобима настоји се да се тежиште дејстава пренесе из војне сфере у сферу у којој се утиче на психу, вољу, осећања и имагинацију људи, како би агресор лакше и једноставније остварио своје „виталне интересе“.

Психотроника иза седам војних брава

PsihotronikaОвај новинарски напис објављен је под насловоим „Психотроника иза седам брава“ у фељтону „(Зло)употреба мозга – неокортикални рат“ (лист „Вести“, 29. јануар 2005. године)

Влада Сједињених Држава потрошила је преко ЦИА више од двадесет милиона долара на истраживања менталне пројекције. Паранормалне активности примењиване су у ратовима одувек и то не само као средство прикупљања обавештајних података, већ, и пре свега, као средство психолошког рата.

Страна 1 од 2

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 406 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!