Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Сребреница је цивилизацијска срамотаSrebrenica

Не заборавите да су Ђинђићевци призивали НАТО да настави са бомбардовањем Срба, не би ли се опаметили и прихватили глобализам. Тврдили су да Срби нису схватили процесе који су настали после успостављања „новог светског поретка“ у јануару 1989. године. Успели су уз помоћ окупатора (земље „Квинте“) да оборе комунистичку власт Слободана Милошевића, која је била мета Запада деценијама уназад.

Разбијање СССР, ЧССР и СФРЈ је објављено 18. августа 1948. године, према Директиви 20/1 Савета за националну безбедност Сједињених држава. Земље „Квинте“ су разбиле СФРЈ у процедури која је физички трајала од 1989. до 1999. године. Проблем окупатора који је поставио власт у Србији био је неприхватање Запада, НАТО-а и Европске уније након „петооктобарске револуције“. Решење је било да се уместо тзв. демократске власти постави нова власт која ће бар мало личити на србску. Избор је пао на Српску радикалну странку. Многи људи и не знају коју су улогу у србској прошлости имали Радикали и Напредњаци. Србски непријатељи су то одлично знали. Све ово има значајну везу са настојањем земаља „Квинте“ да прогласе Србе за геноцидни народ. То чине помоћу србске власти (позиције и опозиције), која је од оснивања СНС (Српска напредна странка) и ДС (Демократска странка) прозападно оријентисана.

За формирање СНС знао је проф. др Рајко Тепавац годину дана раније него што је разбијена Српска радикална странка. Све у вези са поновним оснивањем СНС догодило се у „операцији под лажном заставом“. У разбијању СРС учествовали су Војислав Шешељ, Томислав Николић и Александар Вучић. Када се зна генеза прозападне оријентације тзв. србске власти, јасније је како су Срби стигли до несрећне фазе, у којој Запад прети да Србе прогласи за геноцидан народ, а да геноцидан народ нису ни Немци, ни Јевреји, ни Турци, ни Хрвати, ни Американци, ни Британци, ниједни колонисти. Само Срби.

 

Бомбардоваће нас!Bombardovanje RS 1995

Да у СНС постоје Срби, да нису у тој странци искључиво антисрби и да имају квалитетније кадрове које није поставио окупатор, све би било другачије. Хронолошки то изгледа овако. До 18. марта 1993. године, уз сва настојања и успехе земаља „Квинте“ у разбијању СФРЈ и СРЈ нико у медијима није помињао Сребреницу. Идеја о (зло)употреби Сребренице настала је касније. Може се само наслутити ко је први смислио операцију у којој су енклаве добиле улогу која ће коштати Србе нормалније и извесније будућности. Тог 18. марта 1993. Алија Изетбеговић је изјавио да неће разговарати све док српске снаге не обуставе нападе на Сарајево и Сребреницу и не прекину етничко чишћење у Бијељини. Пазите, Срби етнички чисте своје просторе! Има то смисла, али је исход другачији. Сарајево (други по велиини србски град, укључујићи и Београд) постао је муслимански, уз помоћ Европске уније, НАТО-а и Сједињених држава (у свим западним структура су доминантне земље „Квинте“ (Сједињене државе, Велика Британије, Немачка, Француска и Италија – раније је била Русија сада Италија).

Пре догађаја у Сребреници у јулу 1995. године, Сребреница је у медијима поменута највише једанаест пута. 15. априла 1993. Бутрос Бутрос Гали је изјавио у Италији „да се згражава због неоправданих напада на цивилно становништво и бомбардовања Сребренице“. Занимљиво је да је то изјавио у време када је италијански министар одбране Салво Андо изјавио: „Досадашње ангажовање ваздушних снага НАТО у бившој Босни и Херцеговини (БиХ) је протекло на најбољи начин, а у првих 48 сати операције 'Спречити лет' није примећен ниједан авион који крши Резолуцију 816 Савета безбедности ОУН“. Била је то чудна изјава, као да земље „Квинте“ не надгледају небо над Сребреницом!!! 17. априла 1993. године, уочи Васкрса, усвојена је резолуција 820 Савета безбедности ОУН о увођењу пооштрених мера против СР Југославије. Резолуција је била плод новоинсценираног догађаја око Сребренице, у којој је главну улогу одиграо француски генерал Филип Морион (резолуцијом је подржан Венс-Овенов план). У ствари, веома провидно, на неколико места су подметнуте експлозије не би ли се светској јавности приказало бомбардовање Сребренице. Ниједан деманти српске стране није прихваћен. Информативни систем Си-Ен-Ен-а и осталих светских агенција био је затворен за српску истину. Захтеви за војну интервенцију и претње војном интервенцијом били су све чешћи. Осим Алије Изетбеговиђа и Фрањо Туђман је затражио да се војно интервенише против Срба у Босни и Херцеговини. 6. маја 1993. Само руска администрација и Дејвид Овен сугерисали су да треба сачекати и одлуку на србском референдуму и да војна интервенција још није решење. У току дана пристигла су бројна мишљења да је војна интервенција све извеснија. Влада Републике Србије донела је одлуку да више не помаже Србе у БиХ, осим у лековима и храни. Ускраћена им је свака материјална помоћ: новац, репроматерил и гориво. Једна од најдужих седница у историји Скупштина одржана је 5. маја 1993. на Палама. Посланици су 17 сати расправљали о Венс-Овеновом плану.

Присуствовали су и представници Србије Добрица Ћосић, Слободан Милошевић, Момир Булатовић и грчки премијер Константинос Мицотакис. Уплашени Председник Републике Србије Добросав Добрица Ћосић је изјавио да је одлука Срба на Палама катастрофална грешка и да се не зна шта носи следећа ноћ. Познато је његово обраћање народу у Србији, после једног од састанака са представницима земаља „Квинте“, када је усплахирено, у јутарњем програму, рекао: „Бомбардоваће нас!“. Слободан Милошевић је, такође, рекао да је одлука Срба на Палама грешка, али је после разговора са Мицотакисом, пред његов одлазак у Атину, изјавио и да није још све изгубљено. Савет безбедности ОУН у исто време донео је резолуцију о проглашењу Сарајева, Бихаћа, Горажда, Тузле, Сребренице и Жепе за безбедне зоне под непосредном заштитом Унпрофор-а. Чини се да је неко већ тада одлучио на који начин ће имати значајну прилику да казни слободољубиве Србе. На Запад ни мало није утицало што је 14. маја 1993. у Ратковићима код Сребренице откривена нова масовна гробница Срба. 22. маја 1993. по саопштењу Информативне службе Главног штаба Војске Републике Српске у Сарајеву, Зеници, Горажду, Тузли, Завидовићима, Маглају, Бановићима, Тешњу, Сребреници, Грачаници и другим местима насилно су мобилисали Србе у непријатељске јединице и користили их у сукобу између босанских муслимана и Хрвата и присилно их одводили да копају ровове на првим борбеним линијама. 24. јуна 1993. у Женеви је наводно дефинитивно устоличен „Принцип троделне БиХ“. Изгледало је да су на неки начин испоштовани и Срби. Наслућивали су се обриси новог уређења: БиХ би била лабава конфедерација: 50% територије припадало би Србима, 30% Хрватима, а 20% Муслиманима (са 50% богатства). Муслимани би имали излаз на Саву и море; извршила би се замена градова. Србима би припали Горажде, Сребреница и Жепа, а Муслиманима ‒ Сарајево; започети су и преговори о статусу Срба у Крајини. 11. јануара 1994. НАТО је позвао учеснике рата у бившој БиХ на преговоре. Међу захтевима је било обезбеђење слободног кретања канадског батаљона (Унпрофора) према Сребреници и отварање аеродрома у Тузли. Нико није био спреман да објасни зашто се прети само српској страни, иако су готово сви знали да су сви учесници (барем подједнако) криви. Вилијам Џонсон Клинтон (Вилијам Џеферсон Блајт IV) се изјаснио да је он за претње из ваздуха. Рекао је да је беспредметно претити ако се те претње неће реализовати. 22. јануара 1994. је забележено да су канадски „таоци“ из Сребренице већ неколико дана на одмору у Риму, а због њих је требало бомбардовати Србе око Сребренице. 29. јануара 1994. Бутрос Бутрос Гали је истакао да ваздушни напади неће бити потребни да би се сменили плави шлемови у Сребреници, а у погледу Тузле изразио је наду у преговоре. Он је лично известио Савет безбедности ОУН о плановима које је његов изасланик Јасуши Акаши сачинио са командом НАТО-а и о три сценарија за замену трупа ОУН код Сребренице. Првог фебруара 1994. године Алија Изетбеговић још једном, по наговору администрације САД, одбија мир. Тог дана распоређен је холандски батаљон у Сребреници. 22. фебруара 1994. одлучено је да се осигура приступ конвојима за Сребреницу и Жепу и да се што пре отвори тузлански аеродром.

 

Сребреница опустела у јулу 1995. Ratko Mladic

Сада, када се у свету говори и пише о Резулицији којом треба Србе прогласити за геноцидни народ, важно је знати шта се догодило у јулу 1995. године. Прва вест у јулу 1995. године везана за Сребреницу објављена је 9. јула 1995. Средства јавног информисања записала су да је нејасан статус холандских војника на северу Сребренице. Као да је наговештен низ догађаја у вези с том енклавом. Испоставило се да су Холанђани одиграли нејасну и чудну улогу. Какву и у чију корист то само они знају. Занимљиво је да 11. јула 1995. нико у свету није поменуо Сребреницу. Затајила су средства јавног информисања. Два дана касније, 13. јула 1995. немачки медији су објавили: „Пад Сребренице је 'Ватерло ОУН' и 'крај великих лажи'“. Шта је то значило знају само медијски налогодавци. По свему судећи, због различитих интереса настао је хаос, офиране су карте земаља „Квинте“ и раскринкане бројне лажи. Британска штампа је исто реаговала са два дана закашњења: „Сребреница је заузета у контранападу“. Изгледало је то као ретко правдање Срба. Није било јасно да ли је реч о сукобу интереса, или о нечем другом. Британци су сматрали да снаге за брзе интервенције не треба користити за одбрану енклава, вероватно зато што би били укључени и њихови војници. Ворен М. Кристофер је изјавио да је за преговоре. Администрација у Загребу је запретила да ће се умешати у рат у БиХ, због догађаја у вези са Сребреницом. 14. јула 1995. Европска унија је осудила напад Срба на Сребреницу и Жепу и захтевала њихово повлачење. НАТО је позвао зараћене стране за преговарачки сто и истицао да је Алијанса и даље спремна да Уједињеним нацијама пружи подршку из ваздуха. Хрватска администрација је поново запретила: „Уколико Срби нападну бихаћку енклаву умешаће се и хрватске оружане снаге. Бил Клинтон, Жак Ширак и Хелмут Кол сложили су се да је неопходно даље присуство мировних снага ОУН у Босни. Војска Алије Изетбеговића заробила је украјинске јединице у Горажду. Влада муслиманске републике БиХ није била заинтересована за судбину избеглица из Сребренице. Француски министар одбране, Шарл Мијон, поставио је услов међународној организацији: уколико се ОУН у року од 48 сати не супротставе Србима у Босни Французи ће повући своје трупе. 15. јула 1995. Холандски војници су се из Сребренице извукли преко Србије. Шарл Мијон, француски министар одбране је изјавио: „Уколико друге земље, пре свих САД, Велика Британија и Немачка, не одговоре на позив Жака Ширака на војну интервенцију ради поновног успостављања зоне безбедности у Сребреници, Француска ће у наредних 10 дана да почне да разматра могућност повлачења својих војника из Босне. Прво је рекао за 48 сати, а потом да ће за 10 дана 'да почне...' 16. јула 1995. Торвалд Столтенберг и Јасуши Акаши (а не Карл Билт) свратили су до Слободана Милошевића. Тема је била већ универзална и стална – актуелна политичка ситуација на просторима претходне Југославије. Муслиманска војска је покушала пробој из Жепе. Специјалне јединице Петог корпуса Алије Изетбеговића кренуле у силовит напад на Западну Босну. Авиони НАТО-а надлетали су Жепу. Карл Билт је објавио: „Срби су обећали приступ Горажду и Сребреници“. 21. јула 1995. Почела је Лондонска конференција о Босни. Уводничар Џон Мејџор оптужио је Србе за агресију, нападе на припаднике Унпрофора, кршење резолуција Савета безбедности ОУН, злоупотребу људских права и злочине, варварско понашање према становништву, па је нагласио: наш одговор на напад на Горажде треба да буде врло жесток. Андреј Козирев се изјаснио против војне интервенције. На цркву у Сребреници окачена и грчка застава (све време рата на просторима бивше Југославије на србској страни добровољци су били јапански специјалисти, козаци, руски ветерани из рата у Авганистану и Грци). Потврдило се да је Вермахт поново на Балкану (стигли су први авиони „Торнадо“ у Италију, на путу за БиХ). Нико није помињао жртве у Сребреници до краја 1995. године, иако су 11. јула 1995. године изнад тог града били француски сателити, а време идеално, новинари који су тог дана били у Сребреници нису објавили ниједну вест, холандски батаљон није снимио било какав догађај, муслиманске јединице у повлачењу нису доставиле ниједну фотографију о злочинима. Не треба напомињати да свака јединица ранга бригаде има и јединицу за морал и информисање опремљену средствима за снимање (на пример, фотоапарати). Зар није чудно да до краја 1995. године ниједно средство јавног информисања у свету није писало о злочинима у Сребреници.

 

Пут до геноцидаGenocid

Тек 31. јануара 1996. поменута је Сребреница. Париски „Монд“ је тврдио да Алија Изетбеговић влада деспотски, а да СДА хоће исламску државу „Муслиманију“. Према саопштењу ИФОР-а, Срби су повукли сво тешко наоружање из Сарајева пре рока. Муслимани-дезертери из Сребренице (769) отпремљени су на Запад из Србије на основу исказаних жеља. Елизабет Рен је рекла: „Није претерано веровање да на територији БиХ има 300 масовних гробница, после масовних злочина муслимана и Хрвата“. 7. марта 1996. Ричард Голдстон, врховни тужилац Хашког трибунала тражио је од СРЈ као сведоке Дражена Ердемовића и Радосава Кременовића, који су у Србији лишени слободе и оптужени за ратне злочине учињене над цивилним становништвом у Сребреници. Нису имали довољно доказа да оптуже Србе, па су од Срба затражили правну помоћ. Занимљиво је да је Хасан Муратовић, премијер владе у Сарајеву признао: „У Босни је остало око 50 муџахедина који су узели босанско држављанство, пошто су се оженили Босанкама“. Само су Срби знали шта су муџахедини радили у Босни Херцеховини (sic!).

Ево како је све почело у вези са Резолуцијом о геноциду у Сребреници. 12. јула 1996. Председник САД поздравио окупљање 6.000 муслиманки у Сребреници: „У своје и име Хилари Клинтон, честитам муслиманима на храбрости и поручујем да 'нису сами' и да 'шаљем помоћ'. Прозирно је ко се први сетио да оптужи Србе. Председник САД, који је правовремено доказао да не зна историју. Не зна ништа о Србима, нити о босанским муслиманима. Циркуска тачка у Хагу је намерно темпирана на „Дан Сребренице“. Годину дана нико није помињао злочин, а онда, изненада, баш председник најмоћније земље на свету. Истог дана „Њујорк тајмс“ је најавио нову антисрпску кампању користећи „случај потернице за Караџићем“. У британским гласилима почела је хистерична антисрпска кампања. Антонио Касезе, председник Хашког трибунала је синхронизовано изјавио: „Савет безбедности ОУН треба да заведе санкције Републици Српској и СР Југославији, због одбијања да испоруче оптужене“. (Учиниће то Коштуницини и Ђинђићеви прозападно оријантисани Срби, тек после 5. октобра 2000-те).

Као да су се догађаји проредили. 27. маја 1997. Б. Ријс и Ф. Вестерман, холандски новинари, написали су: „Муслиманска војска, са командом у Тузли, је крива за страдање цивила у Сребрници. 17. јула 1997. на протесту у Сребреници, речено да је СФОР непожељан. 21. марта 1998. Алија Изетбеговић је одбацио арбитражну одлуку о Сребреници – тражио је апсолутну власт за Титове муслимане. 31. марта 1998. Вестендорп је забранио српску химну у Сребреници. 11. априла 1998. постављен је међународни управник града Сребренице и тиме је задат опасан ударац суверенитету Републике Српске.
Али ко је први и када изговорио реч геноцид у вези са србском кривицом? Можда је за ову тему важно да је 12. августа 1995. Руска Дума усвојила Закон о једностраном укидање санкција наметнутих СР Југославије и Закон о увођењу санкција Хрватској, због геноцида над српским народом. 20. августа 1995. др Радош Смиљковић, југословенски амбасадор у Бугарској, је изјавио: „Агресија Туђманове Хрватске и нови геноцид над народом Крајине догодили су се зато што су у питању Срби и православци“. 13. септембра 1995. Бил Клинтон је изјавио: „У Босни нема никаквог геноцида. Ваздушни напади НАТО-а изводе се уз изузетну опрезност и дисциплину, одлучно и снажно, онако како треба“. Истог дана исказана је велика забринутост руских посланика због агресије НАТО-а и геноцида у Босни. 24. октобра 1995. Џон Шетак, помоћник државног секретара САД изјавио је код Милошевића: „Потребно је зауставити геноцидно понашање хрватских власти према Србима“. Клаус Кинкел је то подржао речима: „Уколико Хрватска предузме војне акције у источној Славонији наћиће се у потпуној међународној изолацији, изгубивши све изгледе да се приближи Европској унији. Дакле, током 1995. године помињан је геноцид над Србима, а нису помињани геноцидни Срби. Шта у тој ситуацији раде земље „Квинте“? 24. априла 1996. године Хрватска је примљена у Савет Европе, упркос доказима о геноциду над Србима и прогону Срба.

Први пут је геноцидност Срба, на неки начин поновљена, уочи сребреничке годишњице, коју је похвалио Бил Клинтон. Наиме, 10. јула 1997. у Приједору се догодила акција америчких, британских и француских специјалаца (пет хеликоптера и један транспортер) у организацији НАТО-а. (Земље „Квинте“ су главне чланице НАТО-а). Тог дана убијен је Симо Дрљача, а ухапшени су његов син и зет. Специјалци су извели напад на превару (под знаком Црвеног крста и изговором да треба да му уруче пакете Црвеног крста). Ухапшен је на основу тајне „запечаћене оптужнице“, која га је теретила да је учествовао у геноциду над муслиманима. Дрљача је убијен у купаћим гаћицама крај језера, а Британци су објавили да је убијен у самоодбрани након што је ранио једног Британца. Историја се затим поновила. На трећу сребреничку годишњицу, 7. јула 1998. година у Хагу су за геноцид оптужени само Срби. Тада је почело данашње време.

Само на основу односа према Сребреници може се закључити колико су позиција и опозиција у Србији антисрбски прозападно оријентисане. По Закону (природни, космички и Божји) све се плаћа. Видећемо ускоро колика је цена њихових потеза. Тим пре што злочини геноцида не застаревају, а и издаја има своју цену.

Уосталом, у књизи Србија 2007 – Самоизолација реалност и циљ (годишњи извештај), која је била годишњи извештај Хелсиншког одбора за људска права, на 526 страна, описано је стање људских права у Србији 2007. године. У извештају је, одмах на почетку, написано да је: „Србски национализам девастирао друштвено ткиво нације и готово уништио потенцијал земље за демократску транзицију (стр. 9). Интегрисање Србије у ЕУ и НАТО доведено је у питање“. У том извештају поменут сам, подразумева се у негативном контексту, на страни 28, као један од људи који живе у прошлости: „Професор Светозар Радишић сматра да 'Сребреница не само да подсећа на подметања и инсценирања учињена у Дубровнику, на Маркалама, у Рачку..., него је показатељ да је ум обичних људи толико 'испран' да више и не покушава да схвати шта се око њега догађа. Он сматра да се 'омча звана Сребреница' мора скинути са србског врата, ради будућности и свих покољења која следе, јер то је начин да Србија постане оаза слободе и за све остале народе, које бескрупулозно глобалисти поробљавају све време, на све начине и свим средствима“.

На који начин су Срби геноцидни најбоље показује цитат из књиге Руски миротворци на Балкану (стр. 47), коју је објавила Руска Академија наука (Центар за изучавање савремене балканске кризе): „Виктор Александрович Андрејев: Власт у Сребреници је припадала некаквом Насеру Орићу, који је својевремено био у личном обезбеђењу Слободана Милошевића, а потом вођа мафије, тј. банде која је за собом имала неколико стотина закланих људи... У пролеће 1993. године Срби су предузели напад на Сребреницу и он се завршио потпуним поразом муслимана, али Срби нису хтели да улазе у град због великог броја цивилног становништва“.

Друштвени односи нису једноставни, нити је могуће све држати под контролом. Понеко понегде, из неких посебних разлога, објави сурову истину, иако је био учесник рата против Срба. Тако је урадио и Ибран Мустафић, један од оснивача СДА из Сребренице. Првог јуна 2014. године објављено је његово јавно признање: „Сами смо убили својих 1.000 муслимана у Сребреници“. Био је потом још прецизнији: „Између 500 и 1.000 Бошњака из Сребренице најмање је убијено од сународника током пробоја ка Тузли у јулу 1995. године, зато што су постојали спискови оних који „ни по коју цену не смеју живи да се докопају слободе“. Према његовим речима, списак је правила сребреничка мафија (уско војно и политичко руководство у Сребреници), која је од 1993. године била „господар живота и смрти“. Додао је: „Да сам могао да судим Насеру Орићу у Хагу, ја бих му за злочине над Србима пресудио најмање 20 година затвора. Али, за злочине над сународницима пресудио бих му најмање 200.000 година. Он је најодговорнији што је Сребреница постала највећа мрља у историји човечанства. Он је и 1993. године, када је та енклава умало освојена, побегао из Сребренице. Побегао је и 1995. године“.

Међутим, Мустафић је рекао и нешто за људски род важније: „Сребреница је апсолутно договорени геноцид између међународне заједнице и Алије Изетбеговића, односно између Изетбеговића и тадашњег председника САД Била Клинтона. Зато је за мене много већи злочин од оног почињеног јула 1995. године био тренутак када је у Меморијални центар закорачио Бил Клинтон. То је био тренутак када се злочинац вратио на место злочина“. Истакао је и да постоје велике манипулације именима жртава у Сребреници: „Знам да је на том списку отац који је изгубио сина, с тим што сина уопште нема међу убијеним или несталима. Слично је и са човеком који је умро у Холандији, а води се у групи несталих. Многи су се на то одлучивали зато што нису имали средстава за живот или уопште нису имали радни стаж. Друго, Сребреница је од 1993. до 1995. године била демилитаризована зона. Па, откуда онда толико бораца инвалида?“ Шешељевци, запамтите, у Сребреници 11. јула 1995. године Срби нису направили никакав злочин, а камоли геноцид! Сачували су жене и децу и ослободили град од бандита које је предводио Насер Орлић

Но, како се понаша прозападна антисрбска власт у Београду? Све наведено заборавља, или намерно ставља под тепих, смртно се улагујући окупатору (земље „Квинте“). Смиља Тишма, преживели логораш логора Јасеновац, последњи пут je 29. децембра 2021. године учинила све што је могла да обезбеди стављање на дневни ред Народне скупштине Републике Србије гласање о Резолуцији о почињеном геноциду у Јасеновцу. Резолуцију су посланици глатко одбили. Нису је прихватили ни оверили. Треба се подсетити, да је у истој институцији 2011. године усвојена Резолуција о српским злочинима почињеним над муслиманима у Сребреници. Вероватно је свима јасно која је странка доминирала пре три године у Скупштини? Уосталом, постоји истина о Сребреници, само је антисрпска Скупштина Републике Србије треба открити. Ово што се сада догађа је (само)обмањивање народа осуђеног на истрабљење. Да ли знају за срам србски политичари? Да ли су се определили да буду проклети, као сви које је проклео проф. др Жарко Гавриловић у књизи Проклетство Злочинаца – Завештање српском народу?

 

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 183 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is developed by Dean Marshall Consultancy Ltd