Оцена корисника:  4 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда неактивна
 

Страст пушача није игра

pusenje copyВише од игре (пушење или здравље?)

Часопис „Моћ природе“ број 178, март 2008.

Пушачи убијају себе и своје најдраже

Лист „Српски глас Боке“ број 28/29/30, 11/12 2008.–01/2009.

Одломак из књиге „Космички додир“

Људска бића све више угрожавају природу и своја исконска осећања према њој. Све је мање љубитеља природе, на које она шароликим сјајем делује као некаква чаролија, стварајући код њих осећања бескрајне среће и блаженства. Све ређе „непоправљиви романтичари“ успевају да посматрају звездано небо, сунчев излазак и залазак, цветне долине с планинских висова или да се одмарају на зеленој трави у хладу високих липа и храстова. Све је мање заљубљеника у жубор планинских врела, поја и цвркута птица и оних који посматрају како са цвета на цвет прелећу лептири и пчеле. Не само да су се људи отуђили од природе и „немају времена да имају времена“, него и те идиличне слике полако гасну и нестају.

Књига "Космички додир"

Чак су и планински потоци загађени, цвеће је изгубило мирис, а птице изумиру заједно са биљем, изворима и шумама, јер је горди човек Максима Горког, ради свеопштег прогреса и профита, хемикалијама и радијацијом, несмотрено, изгледа заувек, затровао флору и фауну. О каквом човеку је реч? Да ли о оном чији су проблеми нова финансијска катастрофа, контрола људи и ума, нова нанотехнолошка ера или лаж, лицемерје и клонулост духа? (Добро би било још једном прочитати шта су о човеку написали Јован Цвијић, Јаша Томић, Владимир Дворниковић, Рудолф Арчибалд Рајс и други.)

Створени зависници

Stvoreni zavisniciДанас људи не зависе само од дрога, алкохола, дувана, лекова, телевизије, компјутера, мобилних телефона, информација, политике, магије, религија... Ипак, будући да постоји Светски дан борбе против пушења, под слоганом „100 дана без дима“, важно је да се схвати да зависности и страсти имају појединачни, групни, национални, планетарни и космички значај.

Алкохоличар наноси биолошку штету себи и појачава друштвену штету. Зависници од дрога и таблета чине исте настраности. Многе зависности нису довољно проучене и не знају се кривци нити последице, али зависност од пушења као да симболизује страст и стога захтева посебну пажњу.

Пушач биолошки уништава себе и друге, а друштвене последице су мање приметне и добро прикривене. Ово је посебно важно за Србију, која је по броју пушача трећа у Европи. Како би лепо било да су Србијанци још у нечему трећи на континенту, а да то не буду спорт, свађе и забава.

Занимљиво је и парадоксално да је дувански дим веома популаран у српским здравственим установама. Чак 31 одсто лекара у Србији користи дуван и удише његов дим. Међу инспекторима има много пушача, те нису мотивисани да пријављују и кажњавају друге.

Процењује се да више од 19.000 непушача у Европи умире у току једне године због пасивног пушења. Ако жели у Европску унију, Србија ће морати истински да протера дувански дим, бар с јавних места. Европска комисија најавила је да од 2009. године све земље уније постају „државе без дуванског дима“. Искуства многих земаља показују да је најефикаснија мера у борби против пушења „подизање“ цена цигарета, а дуван у Србији значајно је јефтинији него у другим земљама Европе. Запаљена цигарета у француском кафеу уживаоца кошта 68 евра, а власника ресторана 135 евра, ако није видљиво истакао забрану и организовао њено спровођење. Власници кафана и кафића могу да буду кажњени чак и до 750 евра уколико су пушача подстицали на „грех“ (п)остављањем пепељара. Спровођење све ригорознијих закона контролишу полицајци, жандари, инспектори рада, инспектори медицине рада, санитарни инжењери и многобројни други службеници који припадају министарствима унутрашњих послова, здравља, економије и рада. Резултати су ипак скромни; све подсећа на чувену прохибицију, која је у САД започела 16. јануара 1920., а завршена 5. децембра 1933. године.

Пушење обесмишљава разум

Puenje i razumУ ствари, потребно је да се другачије размишља о пушењу, иначе оно обесмишљава разум. С обзиром на то да се ништа не мења ни у вези с пушењем, старије генерације могу да се присете изванредних карикатура објављених у загребачком часопису „Полет“ крајем шездесетих година. На карикатурама су били чекач пушач, чекач пишач, чекач бандероподупирач, чекач зевач... Најобичнији је био чекач пушач, сви остали били су смешни. Ко год је написао текст о пушачима или јавно изрекао своју критику о пушачима и њиховој бескрупулозности, изгубио је више „истинских“ пријатеља.

Пушачи не могу да прихвате дружење с неким ко је против пушења. Ето прилике да људи размисле – разумеју себе и своје мисли. Мање важан циљ је ослобађање од преосталих „искрених пријатеља“ који пуше.

Шта, у ствари, говоре пушачи и при томе поткрепљују теорију о животним парадоксима?

Најбоље је почети цитатом из књиге Антони де Малоа Буђење: „Уништавам се пушењем. 'Опишите ми, молим Вас, како да се ослободим ове ружне навике'“.[1] Најчешће се опуштају уз мисао: „Пушење је, по свему судећи, штетно за мене и околину уколико су тачни медицински подаци, али има људи који су много година удисали дувански дим и доживели стоту.“

Будући да не треба имати никаквог респекта према сопственим слабостима и да човек треба стално да настоји да их се ослободи, из наведеног исказа јасно произилази да је реч о свесном или могућем убијању себе и најближих (најдражих). Такву одлуку човек мора да донесе уз „космички бол“, јер је свестан последица. Опредељење за тихо и постепено убијање себе и најдражих сврставање је на страну зла при избору између зла и добра. При томе је изражена саможивост типа: ако не живим ја, не морају ни други, без обзира што их волим. Љубав према било коме не подразумева његово уништавање. Непитање других (на пример, деце, родитеља, брачног друга): да ли прихватају тровање дуванским димом – бескрупулозна је и безбожна агресија на њихово тело и душу (Можете ли замислити мајку са бебом у наручју и са цигаретом у устима!? А и то се може видети).

Рачунање да има оних који су дуго живели, иако су пушачи, пренебрегава истину да је дим, у већини случајева, штетнији за присутне непушаче (најдраже људе). На делу су потпуна себичност, саможивост и умишљеност. Непоштовање других људи изражава се и навиком пушача да било где баце згужвану кутију (чувено пакло) и пикавце. На пример, познат је податак да више од 70 милиона пикаваца годишње са тротоара и травњака у Србији не чисте само пушачи. Многи шумски и кућни пожари изазвани нехатом пушача однели су уз уништење имовине и људске животе. Океани и мора неуморно избацују на обалу прљавштину која подсећа на „грехом упрљане душе“.

Важно је да се зна да грех према православном учењу није кривица, већ болест душе, која се попут заразе преноси на друге. Стога, када греше мајка и отац, онда и деца морају да се лече од греха, односно од склоности према одређеном греху.[2] Иначе, скоро сваки човек, када би размислио и покушао да се присети, пребирањем по свом сећању, схватио би да је учинио бар један грех према свему чега се дотакао, свима које је срео, свему о чему је говорио и мислио и свима о којима је говорио и мислио и то без обзира да ли је реч о минералима, биљкама, животињама или људима. Исти тај човек, будући да је много мањи него што је свестан, увек је препун проблема, а сваки проблем, ма колики био, због човекове ускогрудости, гордости и незнања, довољан је да га испуни толико до се загрцне.

Друга мисао пушача није нимало мање позната: „Немоћан сам. Пушим јер имам много животних проблема и живим у беди. Ипак пазим на децу: говорим им да су дуван и остале дроге штетни. Настојим да их што боље васпитам и спремим за сурову сутрашњицу.“

Пушачи су лицемери

Puaci licemeri copyПриродно, реч је о чистом лицемерју. Деца се први пут сусрећу с лажима и лицемерјем код таквих људи. Деци која тек полазе у вртиће, или само што нису стасала за њих, није јасно како се пред њима „убија“ особа од које зависе и при том тврди да су цигарете опасне и да их воли. Тај „шок“ деца превладавају тек када и сама уђу у низ парадоксалних вртлога, ствараних у претходним бездушним генерацијама. Тада већ и сама сматрају да је живот лудница и хаос препун лажи, подлости, подвала и обмана. Стога је пушење пред децом, благо речено, неваспитно и деци необјашњиво.

Када припадници сиротињског слоја пуше, стварају и покривају још један ироничан апсурд – цигарете нису бесплатне. Уложени новци могу послужити за ублажавање и извлачење из лоше ситуације, за решавање здравствених проблема, а не против њега. Када неко пуши, а његова деца немају за хлеб и млеко, чини чисти, безосећајни злочин над својом нејачи.

Трећа, од многих познатих, чудних мисли које припадају искључиво пушачима јесте ова: „Зашто да престанем да пушим када ми није важно колико ћу живети – посебно у овом чемерном свету и животу. Ионако ми је трајање одређено, без обзира да ли пушим или не. Треба уживати у сваком новом дану, јер је свако буђење поклон од Бога.“

Заборављају при том да човек није сам. Зависност међу људима је општа. Где је ту љубав и брига за друге и посебно за децу? Ко не води рачуна о осећањима других и не воли ни најрођеније, отприрођени је незнабожац. Мрзети друге не сме да буде опредељење, а опасно је и за човека који мисли само на себе. То више скраћује живот од тровања дуваном.

На основу претходно наведеног, пушач је особа са значајним и вишезначним проблемом. У односу према другима је бестидна, безбожна, бескрупулозна, неосећајна, себична, неваспитана и саможива особа, отприрођени лицемер, спреман да (не)промишљено угрози живот својих најближих, будући да обично удише дувански дим у друштву најближих – деце, супружника, родитеља, рођака и пријатеља. Заиста је реч о ружној оцени, али како заборавити колико је људи страдало у пожарима изазваним немаром пушача, па онда шума, кућа, књига, слика, разних вредности...

Пушач је заправо продукт мамонистичког друштва, створеног у кухињи похлепног „великог брата“ (мегакапиталисти – најимућнији људи планете, већином финансијски магнати). Он је заморче – несвесна жртва. Разлог за његово постојање је школски систем који васпитава и образује пушаче, потрошаче дувана. Тај дуван, попут сваке друге дроге и средства зависности, перфидно и преко својих дилера нуди „велики брат“ преко својих службеника и слуга, ради личног задовољства, „прогреса“ и профита. Дуванску индустрију, индустрију лекова и дроге, као и индустрију оружја, финансирају исти људи, који уводе законе за спречавање дуванског дима и за борбу против наркоманије. Реч је о људима који су измислили Светски дан борбе против пушења.

И од примене наведених закона „велики брат“ са својим поданицима опет зарађује. Службеници „великог брата“ су у Европској комисији, која стално нешто условљава Србију, а слуге су полицајци, жандарми, инспектори рада, инспектори медицине рада, санитарни инжењери, сви они који су набројани у низу који наводно контролише примену закона. То је врхунац лицемерја. Билборде, ТВ рекламе и рекламе цигарета у штампи свакодневно посматрају председници, премијери, јавни тужиоци, скупштински посланици, полицајци, психолози, учитељи, васпитачи... и не реагују – као да живе у свету симулација, у некој другој димензији, негде изван овог живота, као да су сви огрезли у болести зависности – у зависност од неморала.

Али стварни проблем није на том нивоу. Важно је да ли човек зна шта је душа и какве везе имају душе са пушењем. Стога је тежиште претходних речи било на моралу, а још више на истини и љубави. А шта рећи о онима који попут Олдоса Хакслија предлажу ропство и онима који га полако, а сигурно прихватају? Порфирије Иванов је рекао следеће: „Сва расуђивања, углавном, остају на папиру, а на делу, човеку је потребан титански напор да би превазишао своје егоистичке и похлепне пороке, и то му никада потпуно не успева. Може бити да то зависи и од његовог физичког стања, од комуникације с природом, којој тако мало поклања пажње? Тако је човек постао паразит на телу природе, ‘разбојник и убица’.“

Стога се од човека и не очекује да изгради у себи неку моралну чистоту, неку снажнију духовност, будући да је начин његовог постојања у корену неморалан и недухован у односу према природи и цивилизацијским тековинама.

Све би било другачије да је допуштено да се друштва уреде према теорији организације, а не према теорији хаоса. Премијер би реаговао на све што се догађа у држави за коју је одговоран и о којој брине. Јавни тужилац, одговорни министри и психолози би реаговали када угледају рекламе које подстичу страсти и било које врсте зависности. Посланици у скупштини не би дозволили да се расправља о другим законима док се не испоштују они које су усвојили. Али они су већином зависни, оболели мамонисти, који и сами не могу да одоле страстима. Уосталом, Тацит, Радоје Домановић, Рудолф Арчибалд Рајс, Владимир Дворниковић, Јаша Томић и многи други умни људи су (у) својим делима доказали да су глупи и неморални људи више него често владали паметнијима.

Ради разумевања тенденције у социјалнопсихолошкој сфери и поређења са претходним временима, али и ради схватања да зло није амерички изум, занимљиво је подсећање на оглед Владимира Дворниковића из 1936. године: „Има читавих сталежа који се професионално баве варањем, нечистим трансакцијама и сличним, а да им се у грађанско поштење не сме ни да дирне, осим у несрећном случају кад кожа од набреклости лоповштине препукне. Свет се неко време бави таквим ‘случајем’ да га опет брзо заборави; јер све је то ‘природно’ и тако мора да буде. Ниједног чуда није тако брзо доста као демаскирања дотад ‘поштених људи’.“[3]

Да ли је слабост пред страстима због ситне, грешне душе, или је реч о неминовном парадоксу? Ни прво, ни друго. И прво, и друго. Реч је о свакидашњем животу обесмишљеном до апсурда.

 

[1] Де Мело је написао: „Човек који би изговорио такву реченицу показује да нема никакву свесност. Зна да га то уништава, али није свестан. Да је свестан, да је то заиста схватио, одвикао би се истог тренутка“. Видети: Антони де Мело, Буђење, стр. 119 и 120.
[2] Неразумно је сматрати да је лечење деце бесмислено и неправедно, јер се не говори о неправедности кад један члан породице добије грип, а од њега се заразе остали чланови породице.
[3] Владимир Дворниковић, Борба идеја, стр. 124.

Књига "Космички додир"

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 252 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is developed by Dean Marshall Consultancy Ltd