Србе су гађали у гене
Одломак из књиге Нестанак великог брата - 2012.
Борис Тадић и Ивица Дачић су у суботу 18. октобра 2008. године, тачно у подне, потписали Декларацију о политичком помирењу. Помирили су се тзв. социјалисти и неокомунисти (глобалисти). Природно. Али, шта их је до тог тренутка раздвајало? Зар Социјалистичка партија Србије није, заједно са Српском радикалном странком, „доказано у Хашком трибуналу“, изазвала ратове на просторима претходне Југославије и, замало, Србија и Срби, због њиховог начина вођења државе и схватања језуитског „новог светског поретка”, нису проглашени кривим за геноцид? Зар су залудно или неправедно, страдали у Хагу Слободан Милошевић и Војислав Шешељ?
Књига "Нестанак великог брата - 2012."
Демократе су их, поносно и пркосно, послале пред међународни суд, основан од оних који су бомбардовали Србе и Србију. То што чланице Савета безбедности нису спречиле напад на СРЈ додатно доказује да је реч о антисрбској, језуитско-вавилонској завери. На миг вавилонаца из Европске комисије, после последњег у низу мистериозних, демократских, цесидовских избора у Србији, спојили су се србски глобалисти и интернационалисти. Ко се променио: социјалисти или демократе? Да ли је потребно да се неко од њих промени да би остваривали своје циљеве? Шта их то сада обједињава? По чему су се разликовали?
Где год је за истину потребна храброст, ту нема Бога нити будућности. Књиге написане у време Тацита, Рудолфа Арчибалда Рајса, Радоја Домановића и Владимира Дворниковића, само показују да Курту и Мурту нису измислили Срби, а да су Курта и Мурта добри синоними за интернационалисте и глобалисте.
Језуитски вавилонци поништавају Србе
Кључна реченица о односу Запада према највећем балканском народу изговорена је 16. јануара 2001., у време када Срби више нису размишљали о опстанку у новом амбијенту, него о томе да заувек не нестану, будући да је његова историја постала запис о расрбљавању и губљењу територија, тековина и културе.
Рејмонд Кент, професор на Берклију, у поруци Веслију Кларку, ускликнуо је: „Браво! Србе сте гађали баш у гене.” Два дана касније, 18. јануара, Бил Клинтон је декретом укинуо део санкција против Савезне Републике Југославије. Остале су „само” санкције у надлежности америчког Конгреса. Многи разборити људи обрадовали су се истог дана и вести објављеној на Западу да је разобличена превара о наводном масакру који су починили припадници Војске Југославије и МУП-а Србије над цивилним Албанцима у косовско-метохијском месту Рачак.[1] Доказано је да су Вилијем Вокер и мисија ОЕБС-а свесно игнорисали налазе финских патолога, снимке камермана „Асошијетед преса” и сведочења новинара „Монда” и „Фигароа”. Потврђено је, дакле, да србска полиција и војска нису масакрирали недужне Албанце, већ да су се обрачунали са терористима из паравојних јединица. Уосталом, „Случај Рачак” је до краја разобличен 5. јуна 2002. године, када је командант тзв. Ослободилачке војске Косова Шукри Буја признао, да су у Рачку биле његове јединице 15. јануара 1999, што су порицали сви претходни сведоци. Наравно, било је касно, будући да је наведена Вокерова обмана, уз оптужбе да грађани Србије подржавају Слободана Милошевића и да војска и полиција изазивају хуманитарну катастрофу на Косову и Метохији, послужила као повод за бомбардовање и ракетирање грађана Србије и србских тековина.
Будући да су ретки људи у свету, који јавно нападају и оптужују своје сународнике, србски наднационалисти (демократе, глобалисти) упали су у сопствену политичку клопку (заправо „врзино коло”). Они се због самопљувања толико разликују од свих других људи у свету, да личе само на Србе и Јевреје из времена њиховог страдања у Хитлеровим логорима. Тако се стандардни антинационалисти, у овом случају антисрби, понашају парадоксално: суштински и архетипски – најсрбскије. То се понављало много пута у процесу расрбљавања (за време латинизације, германизације, арбанизације, покатоличавања, исламизације, помакедончавања, поцрногорчавања...). Само „Срби” могу да кажу: „пустите ви туђе злочин(ц)е – гледајте своје”. Јесте то христосолико понашање, али је необично што га захтевају незнабошци, марксисти, титоисти, вавилонци, слуге „великог брата”. Зато зликовци из НАТО-а никада неће стићи пред лице правде, нити одговарати за убиство новинара у Радио-телевизији Србије. Испоставило се да је за злочин који су починили пилоти и ракеташи НАТО-а одговоран само Драгољуб Милановић. Свака част свим демократама и свим правницима света! Уосталом, свима који слушају „хуманисте” и „хуманитарце” јасно је да они потомцима светог Саве поручују: Што пре оптужите и кажњавајте сами себе.
Треба веровати да се историјски иронични апсурди не догађају само на србским просторима. Стога је веома занимљиво какви су се преокрети догодили под утицајем наднационалних идеја Запада, као идеологије освајања. На пример, у Другом светском рату националисти су били монархистички настројени четници, будући да су се борили за националну Југославију. Наспрам њих, у партизанима, били су национално неоптерећени комунисти – борили су се за интернационалну Југославију. Почетком 21. века наднационалисти су, заступајући интересе мегакапиталиста, помирили сукобљене стране из Другог светског рата, на прослави 50-годишњице победе над фашизмом. Свечаности обележавања 50-годишњице победе над фашизмом одржане су у Паризу, где је војној паради присуствовало 77 шефова држава и влада, а затим и у Москви, где је 9. маја 1995. године тадашњи председник СРЈ социјалиста Зоран Лилић на главној трибини добио почасно место – непосредно иза говорника. Глобалисти (демократе задојене либералним капитализмом) сигурно нису то учинили некаквом протоколарном омашком. Ипак, само три месеца касније Срби су њиховом одлуком у највећем прогону у историји из србских Крајина протерани у Србију.
Све се обрнуло
Занимљиво је да се због планова вавилонаца после Другог светског рата у Срба све обрнуло. Потомци некадашњих четника (некадашњи националисти) у Црној Гори (који се сада изјашњавају као Црногорци) боре се за мондијализам (суштински интернационализам). Потомци партизана – комунисти и социјалисти (бивши интернационалци) – боре се више него икад за националну (србску) Црну Гору. Да није тако, раздор не би постојао. Били би сви у истом јату или као национално привржени Срби или интернационално, глобалистички одрођени Црногорци.
У Србији националне странке, које се у свом програмском опредељењу везују за име монархисте Драже Михајловића, попут Српског покрета обнове, постале су по много чему мондијалистички настројене, а социјалисти, проистекли из Савеза комуниста, до најновијег споја са демократама, били су изоловани од света, иако је реч о дојучерашњим комунистима, суштинским интернационалистима – глобалистима. Уосталом, колико су комунисти и социјалисти суштински интернационално опредељени, показује чињеница да су се од почетка одрекли православља у корист међународне сарадње и Трећег света.
Ипак, најуспешнији на међународној сцени су србски мондијалисти у невладиним организацијама, који (не)свесно примењују типично србске већ наведене критеријуме самоодрицања,[2] на већ трасираном путу ка коначном самоистребљењу и нестајању. Челници поменутих „непрофитних организација” непрестано измишљају, стварају и режирају „шовинистичке фарсе”, у којима оптужују Србе за неофашизам, антисемитизам, антиевропеизам, антиамериканизам и антиглобализам. Самокритика, самооптуживање и расрбљавање (п)остали су србски специјалитет.
Зар није занимљиво, што је неко успео да „завади” србске интернационалце толико, да се у Србији и даље гаји концепт „две Србије” (с једне стране националисти, а с друге – интернационалисти) и да национално помирење, које је постигнуто у Скупштини Србије, није заживело, нити га ико више спомиње. Направљена је подвала у којој страдају Срби (националисти), у фингираној оптужби, коју су за време планираног разбијања Југославије на брзину створени глобалисти (преименовани интернационалисти) усмерили ка доследним интернационалистима – бившим комунистима.
Демократе, настале америчком одлуком да се у Југославију уведе капитализам и вишепартијски систем, почеле су јавно да оптужују Милошевићеве социјалисте (следбенике Јосипа Броза Тита, своје идеолошке истомишљенике) за ратна разарања Југославије. Уосталом, познато је да је ЦИА, према писању „Вашингтон поста”, одабрала анационалног или интернационалног Слободана Милошевића за „кључну личност” на Балкану. Јавност исто тако зна да су „Илуминати“ преко њега у Дејтону обезбедили да Србе на два дела деле реке Тара и Дрина. Човек који је после комунистичке аутократије увео у Србију демократију, вишепартијски систем, капитализам и грађанску државу, демократски је уклоњен са власти 2000. године, а затим и ликвидиран.
Србски интернационалисти против Срба
Интернационалисти су, стицајем околности планираних у Стразбуру и Бриселу, предали Косово и Метохију НАТО-у под протекторат. Потпуно је свеједно да ли је то учинио Слободан Милошевић, др Војислав Коштуница или др Зоран Ђинђић. Срби још нису схватили колико су важну улогу прозападни интернационалисти одиграли у цепању србског националног бића.
Резултат свих интернационалних захвата у току и крајем 20. века своди се на непобитну истину: да су Срби прогнани, обезнањени и остали подељени у два табора. Неком то у Србији и даље одговара. Неспорно је да таква подела и раздор међу Србима одговара србским непријатељима, односно антинационалистима из вавилонско-језуитског, илуминатског лагера.
Већ поменута антинационална изјава принца Бернарда наводи на закључак да су мондијалисти, не би ли разбили СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србију, успели да социјалистичку, прокомунистичку, интернационалну, атеистичку, антисрбску власт Слободана Милошевића претворе у омражени режим и оптуже га за национализам.
Демократска рашомонијада настављена је мондијалистичким оптужбама да су интернационално настројени чланови ЈУЛ-а били и остали непоправљиви комунисти. У исто време један од најугледнијих глобалиста света Збигњев Бжежински, у књизи Између два доба, о марксизму је написао: „Марксизам је истовремено победа спољашњег, активног човека над унутрашњим, пасивним човеком, и победа разума над вером.” Можда идеолог „новог светског поретка” није схватао који су његови поборници.[3] Посебан апсурд је чињеница да глобалисти и интернационалисти (демократе и социјалисти) говоре о вери. Реч је о бескрупулозном лицемерју, будући да је безбожност њихова заједничка особина.
Србске власти, разапете између све сиромашнијих сопствених грађана и мамонизованих глобалиста, који су продрли на Балкан настојећи да регионализују свет, без доктрине одбране као критеријума за однос према стварности, рату и будућности, (за)лутале су између 1989. и 2000. године у новом илуминатском лавиринту. Замериле су се при том и сопственом народу и његовим разбијачима, који су применили вишедимензионе операције.
У страху од препознате снаге надолазећих вавилонаца из Европске комисије, те власти подилазе њиховим идејама и менторима. Зато није чудно што се тако усрдно и искрено грле, љубе и милују Борис Тадић, Ивица Дачић, Милутин Мркоњић и Драган Ђилас, коначно помирени истински истомишљеници, најављени у Директиви 20/1 Савета за националну безбедност САД, још давне 1948. године. Својим „помирењем“ створили су још једну бесмислицу. Непријатељи Срба веома добро знају да је сарадња тзв. србских демократа са њима заснована на страху и да се иза дипломатских осмеха крије истинска мржња уплашених незнабожаца. Они знају да су демократе атеисти, који би због страха од смрти сарађивали и са самим ђаволом. С друге стране, знају да су националисти већином верници, који се не боје смрти пошто верују у бесмртност душе. Стога су националисти увек искрени. Непријатељима је увек боље да сарађују са људима који имају свој, искрен, чврст политички став – не дају своје по цену живота и смрти.
Уосталом, када је реч о интернационалцима и националистима, треба да буде свима јасно да су интернационалистичко лицемерје и перфидије проистекле из њега, узрок свих људских недаћа и страдања. Све новије ратове изазвали су интернационалисти, а садашње изазивају и воде глобалисти. Националисти се не зову правим именом, јер су им име дали интернационалисти, у чијим рукама се налазе средства информисања. Националиста је у ствари народњак, родитељ, који има везе са народом (родом), а не нацијом. Нације су створили интернационалисти. Ниједан народњак не би изазвао рат, јер он чува своју децу, родбину, очевину, отаџбину, тековине, предања, митове, веру, културу... Интернационалисти, осим ако нису залутали из незнања у ту скупину људи, већином су атеисти, који немају своје светиње, а туђе не поштују. Њихова једина тековина су крвави ратови у којима похлепни финансијери троше индоктриниране људе ради освајања и преотимања свега што су народи вековима и миленијумима мукотрпно стварали.
[1] Многи људи не знају да инсценирања везана за Маркале, Сребреницу и Рачак нису оригинална. Лажне представе упућене у јавност често је користио Хитлеров експерт за морал и медије Јозеф Гебелс. Један од примера је „покољ који је учинила Црвена армија у месту Немерсдорф”. Немачком народу је представљено на фотографијама и у филмским новостима да су у том месту руски војници у покољу убијали децу, силовали жене и голе их закуцавали на врата. Двадесет шест убијених цивила претворено је у 72, а међу жртве из тог места убројане су све из округа Гумбинен. Чудно је да су се на „стратишту”, које се тада налазило иза редова „Црвене армије“, одмах после „покоља”, окупили припадници немачке тајне полиције, комисија Партије, комисија Безбедносне полиције из Тилзита и комисија Команде Североисток СС јединице Курт Егерс. Међу састављачима извештаја о злочину био је и проф. др Карл Гебхард, лични лекар Хајнриха Химлера. Данас су најпознатији експерти за ту врсту операција у Си-Ен-Ену. Но, те врсте операција догађале су се и пре Другог светског рата. Заиста је дуг њихов низ.
[2] Да се Срби вековима не одричу свога народа, било би много мање Хрвата, босанско-херцеговачких муслимана, Шћипетара, Црногораца, Македонаца, а много више самосвесних Срба.
[3] Сасвим логично мишљење масона који је инициран у обреду староегипатске магије, а остао је у души интернационалиста. Међутим, тај став више казује о људима који воде Сједињене Државе, него о „отвореном друштву“ и глобализму које он заступа.
Књига "Нестанак великог брата - 2012."