Моћ хармоније 
Размишљао сам о „златном пресеку“ и Фибоначијевом низу. Да ли они имају било какав утицај на жива бића. Схватио сам да пропорција и склад неумитно пресуђују о свему у уму, односно о свему у мислима. Стога, људи несвесно, непрестано, непогрешиво све оцењују поређењем виђеног или доживљеног са лепотом и добротом, а увек у складу са Законом. О ком Закону је реч? Човек треба да зна да не сме да лаже, узима, краде, отима, чини лоша дела, јер према Закону све се плаћа, баш све има своју цену у физичкој, енергијској, душевној и духовној димензији.
Нажалост, још увек се у школи не учи да постоји Закон који се мора усвојити, поштовати и примењивати од малих ногу. Није једноставно објаснити Закон људима који немају довољно знања. Законом се, од времена Есена (терапеути), поједностављено назива Закон Врховног Апсолутног неличног Принципа. Реч је о нествореном Закону, који регулише све што се догађа у универзуму и у свим другим универзумима, сваку активност, свако стварање, природно и вештачко, умно или физичко... Према Закону, Космички океан живота и Космички океан мисли чине процесну целину, чији је недељиви део и човек. По свему судећи, узрок свих зала лежи у непознавању и непоштовању Закона, који садржи све за жива бића неумитне и низбежне законе природе. Мислити апокалипсу и историју било би мудро и за оне који су је (на)писали. Можда ће они који су освешћени извући поуке за будуће догађаје. И мисли човека се одвијају по закону, а стога и сви догађаји. Оно што у филозофији, науци, религији, теозофији, уметности и окултизму људи називају Бог, понаша се такође према Закону. Закон је постојао пре стварања свега постојећег. Док се то не схвати, свет ће срљати у безнађе и судбоносну опасност. (Видети: Edmond Bordeaux Szekely, Učenja Esena od Enoha do Zapisa s Mrtvog mora и Sophie Edwards, Novi Eseni, стр. 18 и 19, те Norbert Loper, Pisma tibetanskih mudraca, стр. 49). Добар пример за један од неумитних закона у оквиру Закона Врховног Апсолутног неличног Принципа је „закон критичне масе“.
Тај закон је сведимензионалан, па се односи и на мисли. Моћ мисли потврђена је у бројним социолошким експериментима. Поборници трансценденталне медитације тврде да је довољан скуп људи величине квадратног корена из један одсто бројног стања неке социјалне средине, да се њиховом медитацијом сажме целокупна колективна свест те средине. Реч је о истовременој, обједињеној примени такозване ТМ-сиди менталне технике у насељима, регијама, земљама, на континентима и уопште у свету. То је, према схватањима трансценденталиста, начин за успостављање еволуционих животних токова у целокупном друштву, коме припада скуп медитаната. Занимљиво је да је поменута вредност једнака „критичној маси“, која се често помиње у физици. Познато је да се у моменту достизања „критичне масе“ тренутно и радикално мењају одлике система. Дакле, долази до квалитативне промене на основу међусобног мисаоног утицаја.
Истом закону су подређена било која бића, приликом упостављања златног пресека, Фибоначијевог низа, структуре материје и енергије. У електротехници је познато да се гвожђе намагнетише у моменту када приближно један одсто свих атома поравна своје магнетне полове (када се преусмери, односно преполаризује). Та споља изазвана „активност у материји“ тренутно, неумитно, безусловно и законито, условљава јединствену поларизацију осталих атома и намагнетисање предмета.
Сличнан феномен се догађа при претварању дифузне у ласерску светлост. Биолошке појаве подлежу истом природном закону. Тај закон се своди на појаву да се изазивањем и/или настанком асиметрије, целокупан динамизам природе, односно космоса, усмерава ка успостављању нове симетрије. У свим наведеним случајевима тај закон се остварује такозваном преполаризацијом. Реч је о познатом дијалектичком закону „преласка квантитета у квалитет“, односно о одржавању свемирске равнотеже и хармоније, непрестаним преобличавањем космичке енергије/материје, а све чешће научници тврде и – Вишег ума у космосу.
А како су људи све време (не)свесни хармоније и зашто све око себе оцењују? Одгово на то питање је свакодневица. Шта год човек види аутоматски, због постојања Закона, помисли следеће: види га како је мусав, погледај како је дебела а (не)нашминкана, тако стар а још увек носи поцепане фармерке, могла би бар да спусти завесу када се пресвлачи, срамота шта је ставила на главу, каква им је то ретоважа, мушкарац са минђушом, разголитили су немоћну бебу на овој хладноћи, овако кукаст нема нико, наиван је, сјајна је, празан сам, тужна сам, срце ми не пева, уз те лепе очи боље би пристајала плава боја, што човек не обрије ту јарећу браду...
Када се човек освести (постоји основана нада да хоће), престаје да буде аутомат – треба да гледа и „не види“, те да престане да оцењује. Тако ослобађа душу од догађаја, а живот тече ионко без њега. Човек треба само када хоће и шта хоће да погледа. Уосталом, ништа од његових помисли не зависи. Највероватније у човековом уму оцењује његова недовољно освешћена душа, односно его. Чиниће то све док се личност не ослободи ега и док се не споје личност и душа у свесност.