(11. децембар 2000, у 11 сати )[1]
Извод из књиге Гушење истине – Шта медији нису хтели или нису смели да објаве
Медији су били опседнути темама „цивилна контрола војске и полиције“, „Хашки трибунал“, „реогранизација Војске“, „професионализација Војске“, „скраћењу војног рока“, „анализа односа актуелне власти у Црној Гори према СРЈ и Војсци Југославије“ и „стање у Копненој зони безбедности“.
(15. новембар 2000, у 11 сати )[1]
Извод из књиге Гушење истине - Шта медији нису хтели или нису смели да објеве
(28. септембар 2000, у 11 сати)
Конференција није одржана, после увида надлежних органа ГШ ВЈ у садржај предложен за излагање. Пред читаоцима је документ који много значи, а показује скоро све о свету којим влада „велики брат“. У ствари 27. септембра, када је на улицама било око 200.000 грађана уз бакљаде и ватромет, наређено да се одржи конференција за новинаре следећег дана о односу ВЈ према резултатима избора, уз инсистирање да портпарол ВЈ нагласи притисак спољног фактора на грађане СРЈ за време избора. Међутим, 28. септембра нико од претпостављених није споменуо конференцију. Чинило се неумесним и да се помене.
Извод из књиге Гушење истине – Шта медији нису хтели или нису смели да објаве
(29. август 2000. у 11.00 )[1]
Извод из књиге Гушење истине – Шта новинари нису хтели или нису смели да објаве
(18. јул 2000. у 11.00 )[1]
Извод из књиге Гушење истине – Шта медији нису хтели или нису смели да објаве
(12. јуни 2000. у 12.00 )[1]
30. маја 2000. године, добио сам конкретан задатак за следећу конференцију. Прву после представљања. Требало је да целокупну припрему и организацију конференције урадим сам, јер нова формација није ступила на снагу.[2] Наређено ми је да будем и стручни редактор док се не заврши попуна. Десет дана касније известио сам да сам спреман, иако су информације веома споро пристизале. Сугерисао сам „војном врху“ да се генерали и команде армија ређе појављују у јавности. Повод је била објављена строго поверљива наредба команданта 2. амије и коментари у вези с њом. До самог почетка конференције мењао сам и исправљао текст, јер су неки важни подаци пристизали до задњих десетак минута.
Извод из књиге Гушење истине – Шта медији нису хтели или нису смели да објаве
(Представљање главним и одговорним уредницима средстава јавног информисања – 26. мај 2000)[1]
Након предаје дужности главног и одговорног уредника општевојног теоријског часописа „Војно дело“, на дужност портпарола Војске Југославије ступио сам 12. маја 2000. године. Одмах сам предложио да посредник између портпарола ВЈ и начелника Генералштаба ВЈ (по формацији: начелник Управе за морал ГШ ВЈ) предложи да се јавне активности Војске прореде, будући да је искључиви посао Војске припрема за следећи рат и да постоји устаљена процедура извештавања надлежних државних институција. Мој став је био да јавност може да се обавештава о раду Војске у оној мери у којој то жели државна администрација. Прво представљање средствима јавног информисања најављено је за четвртак 18. мај 2000, а потом одложено за 26. мај, због важних, раније планираних обавеза најодговорнијих старешина у Генералштабу Војске Југославије.
За први наступ припремио сам и јавно изнео следећи садржај:
Извод из књиге Гушење истине – Шта новинари нису хтели или нису смели да објаве
Извод из уводног дела књиге Гушење истине – Шта медији нису хтели или нису смели да објаве. Ако још увек некоме веома моћном не одговара истина, то не значи да ће тако бити у временима који следе.
Извод из увода књиге Гушење истине – Шта медији нису хтели или нису смели да објаве
Извод из увода књиге Гушење истине
Ко је на мрежи: 315 гостију и нема пријављених чланова