Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Хашка правда – србска гиљотина

Haki tribunalЛист „Ревија 92“ бр. 167, 8. март 1996.

Сајт www.vaseljenska.com, 29. новембар 2012.

Освајање Балкана спроведено је по фазама, нарастањем снага, постепеним увођењем различитих операција, дозирањем претњи и увежбавањем НАТО снага за нову улогу у „новом светском поретку“. Хашки процес је само једна од операција за смиривање стања, балансирање снага и потискивање у заборав прогона и најновијег геноцида над Србима, али и за брисање из мозга информација о могућем супротстављању злу силом, о којем је људе подучавао Иван Иљин.

Немац Клаус Хартман, потпредседник Светске уније слободних мислилаца, у писму Хашком трибуналу:Захтевам хитно окончање расистичке антисрпске судске фарсе. Међународна организација жена „За узајамну безбедност“ је упутила писмо Генералном секретару УН Кофи Анану у којем, поред осталог пише: „Хашки трибунал представља пуки политички инструмент за прогањање Срба“. Др Емил Влајки: Многи светски стручњаци за међународно право оспорили су легитимитет Хашког трибунала, тог ad hoc суда, тврдећи да Савет безбедности нема никакве надлежности за тако нешто и да већ међународни суд те врсте постоји, да одлука Савета безбедности није изгласана од стране Генералне скупштине УН, као и да Савет безбедности, као политички орган, по природи ствари, не може основати непристрасну међународну судску институцију – то је све тачно али нема никакве практичне вредности – све док не постоји равнотежа снага у свету, они који имају монопол моћи, наметаће по својој вољи и право и своја правила игре (сила је право).

Када је призната Босна и Херцеговина, упркос негативним искуствима с признавањем Словеније и Хрватске, било је јасно да је у току бескомпромисно стварање новог светског и европског поретка. После Дејтона било је још јасније да, у истом процесу, следи период „реконструкције балканског и југословенског подручја“, о којој је почетком 1996. године говорио Карл Билт.

У ту сврху инвеститорима и креаторима нових граница послужило је толерисање Хрватима и босанским муслиманима пробијања ембарга на увоз оружја и глуматање око тобожње борбе у америчком Конгресу око укидања ембарга, а исто тако и фарсе око наводног повлачења УНПРОФОР-а и дозирања учешћа НАТО-а у операцијама у Босни. При томе, јавна тајна била је чињеница да се на страни „муслимана“ бори велики број муџахедина подржаваних од Исламске заједнице. Међу међународне преседане сврстали су се и: манипулисање санкцијама и стално додавање услова за њихово скидање, забрана летова над Босном и Херцеговином у операцији „Спречити лет“, „Операција падобран“, кампање са српским логорима и силовањима, подметање неизводљивих планова, обезбеђење проласка конвоја кроз српске коридоре, под сталном претњом војном интервенцијом итд.

Не би ли се Срби приморали на нови, много тешњи калуп, предузете су бројне мере, вероватно договорене на самиту Савета безбедности 1. фебруара 1992. Тада су усвојена нова правила и омогућено је освајање српских територија и наношење судбоносних губитака српској војсци и цивилима. Уведене су економске и друге санкције против СРЈ; постављани међународни посматрачи на границу Босне и Србије; запоседнуте „заштићене зоне“ трупама УНПРОФОР-а; стављено тешко наоружање Срба под контролу Уједињених нација, легитимисани дупли стандарди...

Простор до рата легитимне и легалне СФРЈ после разбијања и распада на још недовољно легитимне „банана републике“, запоселе су снаге ИФОР-а (па ИФОР-а), односно НАТО-а, који је, из аспекта примене силе, једини међународно сасвим легитиман.

Понашање Трибунала из Хага, након што је тужилаштво снабдело ИФОР (ИФОР) фотографијама и описом официра Војске Републике Српске, оптужених за ратне злочине, захтев да их ухапсе, изјава Ричарда Холбрука да је сигнал за хапшење српских официра дао Вашингтон и оцена у штабу Алијансе да је хапшење српских официра успех НАТО-а немају примере у прошлости. Потсетили су свет, још једном, на улогу америчке администрације и НАТО-а у дељењу светске правде. Новом процедуром успостављена је једна нова међународна мера препозната као „још један начин за приморавање Срба на беспоговорну послушност“. Неке од претходних мера, нарочито ракетирање цивила и „колатералне грешке“, приморале су људе да размишљају: како то да не постоје снажније реч за зло од истрошених речи сатанизам и фашизам. Уосталом, за наношење зла сада постоји много више силе, могућности и начина од периода фашизма.

Према америчком плану

Klintonov planПитања у вези са ратним злочинима покренута су први пут 6. октобра 1992. године, када је Савет безбедности УН усвојио Резолуцију 780, о формирању комисија за испитивање ратних злочина на тлу бивше Југославије, и о демилитаризацији Превлаке и проширењу мандата УНПРОФОР-а на Превлаку. На основу усвојеног документа у свету се чинило да ће на списковима злочинаца бити искључиво Срби. Резолуција је имала функцију новог притиска на Србе, уместо да буде покушај да се дође до истине, на којој су Срби и тада највише инсистирали.

Може се само наслутити шта је договорено на поменутом историјском самиту. После свих догађаја, неспорно је да је већ тада све било прилагођено америчким интересима. Основа за све касније догађаје био је амерички план, такозвани план Клинтонове администрације за решавање сукоба на тлу бивше Југославије, објављен 10. фебруара 1993. године. Планом, који је готово у сваком ставу „прозивао Србе“, први пут је иницирано формирање међународног суда за ратне злочинце.

„Клинтонов план“ је, наравно, “ничим изазвано”, био обавезујући и за органе Уједињених нација, који су се понашали као потчињене институције преостале супер силе. Савет безбедности је 21. маја 1993. одложио одлуку о Суду за ратна злодела, чекајући да шефови дипломатија Велике Британије (Даглас Херд), Француске (Ален Жипе), САД (Ворен Кристофер), Русије (Андреј Козирев) и Шпаније (Хавиер Солана), дан касније, у Вашингтону, усвоје програм о непосредним мерама за обустављање непријатељстава у Босни и Херцеговини. Четврта од пет мера коју су, на основу америчке иницијативе, усвојили министри била је – формирање суда за ратне злочине. Иначе, у америчком сенату Бил Клинтон је оптужен за учешће у етничком чишћењу Срба из СР Крајине: "Хрватска је ратне злочине спровела не само уз прећутну подршку Клинтонове администрације, него и уз активну војно-логистичку подршку и директну помоћ на терену од стране америчких 'војних саветника' и америчких контрактора, пензионисаних генерала, а све уз сагласност америчке владе".

Да све наведено није правовремено предвиђено, и утемељено на доктрини и регулативи, не би било могуће да само три дана касније, 25. маја 1993, Савет безбедности УН усвоји резолуцију о Суду за ратне злочине. Први пут после Нирнберга, међународна заједница формирала је такав трибунал и то изузетно за југословенски случај. Одлучено је да се суди за прекршаје хуманитарног ратног права на територији коју је обухватала социјалистичка Југославија. Посебно је наглашена одговорност свих, како непосредних извршилаца, тако и високих функционера који су издавали наређења. Прописано је да су државе дужне да у свему сарађују са Судом и да се неће изрицати смртне казне.

Бројни аналитичари претпостављали су да је формиран суд с намером да суди непослушним Србима. Шеснаестог септембра 1993. у Генералној скупштини Уједињених нација изабрано је осам судија првог сазива суда „за ратне злочине у бившој СФРЈ“. Показало се узалудним што је на заседању алтернативног трибунала у Амстердаму (15. новембра 1993.), оспорена легалност Хашког суда и затражено објашњење зашто су УН основале трибунал за Југославију, а не и за Ирак, Сомалију, Алжир, Вијетнам... Тим пре што злочин геноцида не застарева.

Трибунал као инструмент политике

Hag instrument politikeВећ на првом заседању Међународног суда за ратне злочине, 17. новембра 1993. године у Хагу, испоставило се, да се неким великим силама жури и да им је стало да окриве поједине личности. Било је очигледно да балкански ратни сукоб улази у фазу која треба да одврати пажњу народних маса од кључне операције, којом ће се прекројити нова граница између Истока и Запада. Суд више није био ни фикција, ни претња, био је све стварнији, нарочито после изградње првог затвора Уједињених нација у Хагу, крајем јануара 1994. године. Међутим, рад Трибунала почео је 9. јула 1994. избором Ричарда Голдстона из Јужне Африке за јавног тужиоца Суда. Његов рад се осетио после вишемесечног прикупљања података. Сумње Срба су још једном потврђене – први су на реду били Срби.

Међународни суд у Хагу оптужио 13. фебруара 1995. године двадесетједног Србина за злочине у логору у Омарској. Реаговао је Председник Републике Српске Радован Караџић, обећањем да ће Срби из Босне сами судити злочинцима из својих редова, према међународном праву, како то приличи свакој уређеној држави.

У то време Андреј Козирев причао је о укидању санкција Србији и Црној Гори и кривици САД за подгревање рата на Балкану. Судије међународног суда у Хагу предсказивале су фијаско нове правне институције. ЦИА је на острву Брач успоставила базу за беспилотне летилице. Потврђено је да и САД наоружавају муслимане. Хрватска се спремала за агресију на Западну Славонију. У јеку припрема Загреба за припајање српских територија Хрватској, у Хагу је покренут истражни поступак против Радована Караџића и Ратка Младића, на основу изјаве јавног тужиоца Ричарда Голдстона.

О објективности Трибунала може се закључити по његовој реакцији после уследеле агресије Хрватске на западну Славонију. Чудна незаинтересованост тужилаштва уследила је након што је чак и „Њујорк тајмс“ прихватио да је Хрватска офанзива у западној Славонији „последица наоружавања Хрватске, које је било резултат кршења међународног ембарга“. Званичан хашки став био је да „не постоји ништа, што се догодило у бившој Босни и Херцеговини, а да за то нису осумњичени Радован Караyић и Ратко Младић“. Но, ни то не би било чудно, да Алија Изетбеговић са својим снагама у то време није нападао српска подручја око Влашића и Брчко, а Фрањо Туђман је истовремено „етнички очистио“ славонску „Златну долину“. Зато је природно, што је Милан Булајић почетком јуна 1994. изјавио да је Хашки суд инструмент новог кажњавања СР Југославије. Сматрао је да поступак није коректан, понајвише стога што су САД, носиоци суђења, обезбедиле да ниједан амерички држављанин не може да одговара за ратне злочине без претходног одобрења Конгреса.

Требало је да прође више од десет месеци да тужилац хашког трибунала, тек средином фебруара 1995., спомене да ће бити подигнуте оптужнице и против босанских муслимана и Хрвата. Хелмут Кол и Бил Клинтон одлучили су да Србија не сме бити изузета од активности Међународног суда за ратне злочине, док не прихвати план Контакт–групе за Босну. Тако су Међународни суд, створен по њиховој идеји и форми, искористили као средство уцене. На основу њиховог договора могло се закључити, да постоје услови у којима се за ратне злочине не мора одговарати.

25. јула 1995., непосредно пред највећи прогон Срба и до тада највећу ратну операцију НАТО-а, (из које се злочини, због хуманих разлога злочинаца неће бројати), за ратне злочине оптужени су, Радован Караџић, Милан Мартић и Ратко Младић. Затим су подигнуте оптужбе против официра ВРС Милета Мркшића и Веселина Шљиванчанина (9. новембра 1995.) и хрватског генерала Тихомила Блашкића, којег је председник Хрватске Фрањо Туђман пркосно унапредио непосредно после оптужбе (15. новембра 1995.).

Занимљиво је да је Ричард Голдстон запретио оставком „ако се амнестирају Ратко Младић и Радован Караџић“, а није реаговао што је Туђман унапредио ратног злочинца Тихомила Блашкића. Русија је 20. децембра 1995. позвала Суд у Хагу да замрзне поступак против Караџића и Младића, што је, дан касније, Ричард Голдстон протумачио као "врло неуобичајен гест Русије".

И злочин(ц)и у служби политике

Franjo unapredio zlocincaРад хашког суда искоришћен је и за даље одржавање информационог хаоса. Врховни тужилац Међународног трибунала испрва је тврдио да ИФОР неће гонити ратне злочинце, а из Брисела је поручено да НАТО неће обезбеђивати истражне органе хашког суда. Међутим, Николас Сомс, министар британских оружаних снага и Малколм Рифкинд, британски министар иностраних послова, другачије су схватили задатке ИФОР-а, тврдећи да је британским војницима наређено да ухапсе све оне који су од стране Суда осумњичени или оптужени за ратне злочине, у случају да наиђу на њих. На несрећу, Срби ни међу окривљенима нису равноправни, јер, за разлику од генерала Ђукића, хрватски генерал Тихомил Блашкић бранио се у Хагу са слободе, из хотела, а његов пансион је платила хрватска влада.

Миротворни трибунал имао би коме да суди, да његови налогодавци уистину желе да дође до праведног решења и трајног мира. Треба подсетити барем на део података објављених у штампи у вези са злоделима. Јединице хрватске војске починиле су прве злочине у Босанском Броду и у Сијековцу, 8. маја 1992. године, након што су прешле на територију Босне и Херцеговине. Рат се још није распламсао а 14. августа обављена је „чувена“ велика размена заробљеника, у којој је најзначајнији део била замена пет пилота бивше ЈНА за више ратних злочинаца хрватске стране. Хаг треба да располаже и њиховим досијеима.

У Хагу су се могли осврнути и на писање немачке штампе, из јула 1993. године, када су први пут упућене Хрватској и Хрватима. Објављене су оцене о одговорности за „злочиначке етничке прогоне“ и „крваву експанзионистичку политику“. Ако су наведени ставови из новина изгледали уопштено, онда то свакако није званична реакција САД, којом су 28. октобра 1993. године оптужиле Хрвате за масакр у Ступном Долу. Бригадни генерал Ангас Ремзи, из британског састава мировних снага идентификовао је са својом јединицом починиоце злочина. Тврдио је да је масовни злочин учинила Бобовачка бригада, којом је командовао Крешимир Босић, додајући да „Босићеви војници нису војници, већ олош, чим су могли да ураде то што су урадили“. Обелодањено је и да је Лорд Дејвид Овен 12. марта 1994. имао у рукама налаз УНПРОФОР-а о злочину на сарајевској пијаци Маркале и да је о њему упозорио шефове дипломатија Европске Уније.

Било би природно да Трибунал користи, као базични материјал, извештаје Комисије експерата УН за ратне злочине у бившој Југославији (ИЦСС). Према њеним подацима, објављеним 22. марта 1995. године, на територији претходне Југославије извршено је 55.000 ратних злочина, а наглашено је: „тих 55.000 злочина највећим делом се односи на зверства почињена над српским цивилима у Хрватској“. Због чињенице да су Срби у току рата у неколико кампања оптуживани за силовања, требало би узети у обзир и податак из извештаја Комитета за ратне злочине УН у којем је 1. јуна 1994. забележено: „силовале су све три стране“.

Хашком трибуналу не служи на част толерисање ратних злочина почињених над Србима, о којима су извештавали званичници Уједињених нација. На пример, нико није реаговао када је Кристофер Ганс, портпарол УН, после агресије Хрватске од 1. маја 1995., известио да УНПРОФОР има поуздане доказе о дејству по српским избеглицама.

После прогона Срба из Крајине и понашања Хрвата у операцији „Олуја“, Карл Билт је у два наврата (4. и 6. августа 1995.), тешко оптужио хрватског вођу речима: „Фрањо Туђман треба да одговара за ратне злочине“. Уместо Трибунала хрватску администрацију и њихове оружане снаге оптужили су за ратне злочине Патријарх руски Алексеј, који је рекао да је истеривање 200.000 људи са њихове историјске територије тежак злочиначки акт и понеки од портпарола Уједињених нација. На пример, Рита Лепаж је изјавила: „Сведоци смо нових хрватских злочина“, а Рон Редмонд: „У Републици Српској Крајини догодило се 'етничко чишћење'“.

Да је институција која уредује светску правду толерантна према Хрватима и њиховој власти показало се и 26. августа 1995. године, када је Фрањо Туђман у Карловцу признао злочине почињене у Крајини, и „оправдао“ их осветом. Истовремено је позвао своје војнике да не пале српске куће, „јер су потребне за усељавање Хрвата“. „Онима који су остали, или ће се појединачно вратити, треба да буде јасно да никада неће моћи да владају у Хрватској“ – казао је Туђман. Затим је поново запретио Источној Славонији, одређујући међународној заједници рок од три до четири месеца да нађе политичко решење. Из незаинтересованог света 27. августа 1995. стигла је вест да су у Трсту одржане демонстрације против Хрватске и посебно Фрање Туђмана, због хрватске агресије на Крајину и почињених злочина (више је светине реаговало на несрећу Патриса Лумумбе него на прогон 200.000 људи и 600 свежих крајишких хумки).

Како правда може да промакне међународном суду, ипак, најбоље показује ток кључне ратне операције, којом је стварана нова балканска мапа. Доказано је да су босански муслимани 28. августа 1995. инсценирали репризу злочина на сарајевској пијаци Маркале. Хелмут Кол је већ сутрадан, не чекајући резултате експертизе, изјавио: „Нисам био у дилеми да су злочин починили Срби“. Дан касније започела је већ историјска операција НАТО-а. Авијација Алијансе, у садејству са снагама за брзе интервенције, напала је Србе око Сарајева, Тузле и Горажда. Наводно Срби нису успели да повуку оружје у (немогућем) року. За две недеље у операцији „Одлучан одговор“ гађани су српски цивилни и војни објекти. На мети су биле болнице, породичне куће, мостови, рафинерије, водоводи, електричне централе, релеји и фарме. На мети су били ПТТ и ТВ објекти, стамбене зграде, аеродром, касарне и положаји средстава ПВО. Трибуналу је све то промакло.

Инсценирани напади у улици Васе Мискина и на пијаци Маркале у Сарајеву изазвали у само медијско поигравање у западним средствима јавног информисања. Лажи су севале, а истине остале без одјека. Хаг је био потпуно незаинтересован. Упркос томе што је „Индипедент“ објавио: „Изетбеговић масакрира сопствени народ“. После масакра у улици Васе Мискина, француска ТВ-5 „открила“ је да су и масакр на Маркалама такође учинили муслимани, али то никад није озваничено. Хаг није реаговао ни када је 18. септембра 1995. УНПРОФОР из Книна изручио хрватским властима 38 Срба оптужених за ратне злочине, нити када је париски „Монд“ објавио да се у Крајини пљачка, и чине убиства и злочини, нити када је америчка штампа, на ударним странама, објавила да су посматрачи згранути хрватским злочинима у Крајини. Ништа се није догодило ни после апела Загребачке православне епархије код дипломатских представника у Хрватској, да зауставе злочине у Крајини, а ни након извештаја Југословенског комитета за прикупљање података о злочинима над Србима, у којем је доказано да су загребачка и сарајевска власт планирале геноцид.

(Не)пристрасност суда

Pristrasnost HTНема рата без злочина, али се и они разликују, а управо суд треба да измери њихову разлику. Судије из Хага морале су да запазе садржај чланка објављеног у загребачком „Глобусу“, у којем је суштина да дрИвица Костовић обавља истраживања на мозговима „српских злочинаца“. То је Трибунал требало да запази и због чињенице да је и Савет безбедности, у одређеном смислу надређена институција, распарављао о хрватским злочинима у Крајини. Поред осталог, у Хагу треба да знају да су се и, очигледно заштићени муслимани, изјаснили против Трибунала одлуком да сами "истерају правду". Јер, Алија Изетбеговић је крајем децембра 1995. елегантно решио питање (не)пристрасности Међународног суда, претњом Србима да не чекају у Илиyи, Вогошћи, Илијашу и Хаџићима они које босански муслимани сматрају ратним злочинцима и да ће их „прогонити до последњег“. Чини се да је та изјава довољно утицала да се испразни српско Сарајево. Вероватно је, као потврду Алијине идеје, правосуђе Хрватско-муслиманске федерације оптужило 27 војника „љиљана“ за монструозне злочине над Србима.

На основу досадашњег понашања заштитника светске правде, не би било чудно да је заиста опљачкана документације Центра за људска права у Загребу и да су покрадени докази о злочинима. Људи кажу да је правда достижна, али се чини да су до ње у Хагу и у Уједињеним нацијама, изабрани дужи путеви.

Свет никако да дочека да Папа осуди злочине, одбацујући их из свог окриља и да се прозову и вође хрватске и мислиманске стране. Познато је да је француски адвокат Серж Кларсфелд покушао да приволи Радована Караџића и Ратка Младића да се предају и приведу пред Међународни трибунал у Хагу. То би било исто као кад би кинески или руски адвокат позивао на предају супарничку страну. Најмање што је требало да се догоди је, да су разни адвокати покуцали на врата Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана, јер су рат изазвали они који су разбијали претходну Југославију.

Постоје бројни снимци о томе ко је чувао, а ко разбијао Југославију. Али, некоме не одговара истина о догађајима на тлу претходне Југославије. Још у јулу 1996. било је очевидно да Хашки трибунал упорно жмури пред организованим злочинима и пљачкама под контролом хрватске власти. Тада су у Шибенику и Задру откривене масовне гробнице ликвидираних Срба. Ништа није значило што је „Шпигл” објавио да је Хашки трибунал оруђе Американаца. Занимљиво је да Хашки трибнал не плаћају Уједињене нације, него САД и исламске земље. То је рекао и адвокат Тома Фила, наглашавајући да свако хапшење Срба поздравља прво председник САД, затим председник Велике Британије. Зар није чудно што је Карла дел Понте изјавила, да Сједињене Државе имају кључну улогу за сарадњу Београда са Хашким трибуналом. Шта ту траже само Сједињене Државе, када је проблем планетарни?

Да правни системи у свету постају део чудесне мондијалистичке фарсе, само је потврђено оног момента када је главни тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте у Савету безбедности УН изјавила, да не постоји основ за покретање истраге против НАТО-а због евентуалних злочина током агресије на СР Југославију: „Иако је НАТО починио извесне грешке, веома сам задовољна чињеницом да током ваздушне кампање НАТО није било намерног гађања цивила или недозвољених војних циљева“, изјавила је она том приликом. Генерални секретар НАТО-а Џорџ Робертсон је саопштио да „уопште није изненађујуће“ саопштење Хашког суда Савету безбедности УН да „нема основа“ за истрагу против евентуалних злочина НАТО-а приликом бомбардовања Југославије. Једино је Министарство иностраних послова Руске Федерације саопштило, да је одлука Хашког трибунала да не покрене истрагу против НАТО-а због бомбардовања СРЈ, показала да је тај суд политички пристрасан.

Иван Звонимир Чичак, председник хрватског хелсиншког одбора, доставио је хашком суду документацију о 5.000 убијених Срба у „Олуји“ и после ње (после "Олује" у парку у Двору на Уни убијено је 300 српских инвалида и изнемоглих људи). Министарство за правосуђе Републике Српске предало је Хашком трибуналу (посредством официра за везу Франка Дотна) документацију о страдањима Срба. Ништа се на основу докумената није догодило. Иако је Грегори Кео, један од тужилаца хашког трибунала, тврдио да су територијалне амбиције Фрање Туђмана изазвале брутална етничка чишћења, у којима је убијено на стотине муслимана, наредбом Хашког трибунала хрватским листовима „Слободна Далмација“ и „Глобус“ прекинути су фељтони о сведочењу Стипе Месића.

Општеобразованим судијама ништа није значило ни светско јавно мњење. 1200 адвоката и интелектуалаца Међународног комитета за подршку Милошевићу покушавали су да блокирају рад Хашког трибунала и да му оспоре право да суди Милошевићу. Холандски адвокати су затражили ослобађање Милошевића, зато што је отет и приведен на незаконит начин. Рон Пол, представник Тексаса у америчком Конгресу рекао је: „Хашки трибунал није добар ни за САД, ни за свет (тамо су дозвољени анонимни сведоци и писана сведочења; оптужени не може да идентификује своје тужитеље; нема независне жалбене процедуре).

Хашки трибунал је послужио у политичке сврхе систему „великог брата“, за остваривање регионализације и даље уситњавање држава. На пример, помоћ Србији и Црној Гори од Сједињених Држава, о којој је расправљао Сенат америчког Конгреса, била је изнова условљавана под бројем један: сарадњом са Хашким трибуналом. Нико, сем сталне привилеговане поставке у судници Хашког трибунала, неће никада имати прилику да види како је заиста текао хашки сусрет и двобој старих знанаца, некадашњег команданта НАТО-а Веслија Кларка и бившег председника СРЈ Слободана Милошевића. У неравноправном дуелу Милошевић је био без своје генералске подршке, без медија, на оптуженичкој клупи. С друге стране Кларк, слободан човек, окружен својом свитом, ослобођен обавезе да одговара на непријатна питања.

Наивно изгледа, али Трибунал је могао, ради заштите имиџа праведне институције, да се окрене према највећим кривцима – изазивачима рата, онима који ратују против мира. А како се то није догодило – биће у праву сви они који тврде да је Трибунал „измишљен“ да Србе натера на послушност креаторима „новог света“. Треба веровати да ће се они, који се боре злом против греха, ускоро запитати: шта ако Бог ипак постоји.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 248 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!