Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Руковођење у завршној фази разбијања СФРЈ

Izgubljena orijentacijaОвај садржај излагао сам по наређењу генерала проф. др Радована Радиновића испред Управе за стратегијске студије и политику одбране, у Центру војних школа Војске Југославије, на семинару о теми „Искуства из рата у Југославији 1991./92. године“, средином јуна 1993. године. Занимљиво је да је Сектор за безбедносно-обавештајну делатност Генералштаба Војске Југославије 5. марта 1993. године одбио да достави податке за анализу искустава.

Део изнетих ставова уграђен је у Одговор на Меморандум новеловаца из 1991. године, у којем је ЈНА оптужена за агресију на просторима претходне Југославије. Комитет за додељивање Нобелове награде Шведске Академије Наука понудио је југословенском лобију у Шведској, да од југословенских државних органа прибави и презентује писмени извештај о догађајима на југословенским просторима за период од 1991. до 1993. године. Министарство за иностране послове Републике Српске Крајине прихватило је понуду, а исто тако и Министарство за одбрану СРЈ. Одговор је сачињен у Управи за стратегијске студије и политику одбране Министарства за одбрану Савезне Републике Југославије.

Устав из 1974. и блокада друштвено-политичког система. (Не)одлучивање и (не)одлучност врховне команде и „војног врха“ у периоду од маја 1988. до маја 1992. године. Игнорисање очигледне кадровске завере.

О томе да ли су чланови Председништва СФРЈ (у улози Врховне команде) и „војни врх“ одговорни за стање које је управљано и њиховим одлукама не треба ни расправљати. У уставу по којем су радили и на који су се често позивали (и то искључиво те две институције!?) записано је и следеће: „Председништво СФРЈ... утврђује постојање ратне опасности, наређује општу и делимичну мобилизацију и ако Скупштина СФРЈ није у могућности да се састане, проглашава ратно стање“, а регулисано је и то да: „Председништво СФРЈ може сазвати седницу СИВ (Савезно извршно веће – влада) и ставити одређена питања на дневни ред те седнице“ итд. Био је то устав који, ако се темељније анализира, није никога обавезивао. Много тога било је недовољно добро регулисано, посебно за ситуацију у којој се нашла СФРЈ, па је очигледно послужио као добар параван иза којег је нестала Југославија. Устав из 1974. обезбедио је услове да се блокира систем, не предузимају одговарајуће мере од надлежних и да сви после свега остану недужни.

Пословична неодлучност

Ante MarkovicКада се говори о одлучивању у периоду од маја 1988. до маја 1992. године, може се слободно говорити о „неодлучивању и неодлучности“. Иако многе одлуке нису донесене, догађаји су били потврда прећутно донесених и ненаписаних одлука. На пример, прихваћено је отцепљење Републике Словеније од СФРЈ, јер да није, не би се онако непрофесионално извршила одлука Председника СИВ, а у вези са обезбеђењем југословенских граница, у Словенији не би нико прихватио да се опкољавају касарне, ускраћује струја и храна припадницима ЈНА и било би спречено нарушавање територијалног интегритета СФР Југославије. Пристанак на срамно напуштање сопствене територије од стране ЈНА, индикатор је прећутног прихватања захтева словеначког руководства, које је неколико година уназад срамотило целолкупан састав ЈНА на свим местима и на све могуће начине. Нечувено је и у историји непознато наведено пристајање на блокаду касарни, а још чудније нереаговање на нападе, које су на њих изводили хадезеовци.

Да ли су дописивања Савезног секретаријата за народну одбрану са Фрањом Туђмном била наивна или договорена, вероватно ће утврдити они који су за те врсте анализа надлежни и који располажу подацима недоступним јавности. Тек, нелогично је да борбу губе вишеструко боље опремљене и наоружане снаге у бројном односу 1:1. У то време допуштено је (ово је поједностављено ради примера), да 12.000 хадезеоваца напада 12 касарни са по 1.000 војника и старешина и да прегруписавањем увек обезбеде однос снага довољан за успешна дејства. То им је омогућено, јер није дозвољено јединицама да на време напусте касарне, иако су то јединице захтевале. Тако су хрватске паравојне јединице знале где су циљеви и које је приближно бројно стање у касарнама, а јединице ЈНА су без борбеног распореда чекале да дођу на ред за „одстрел“.

Карактеристично је допуштање да се наоружају снаге хадезеа, а затим и практична понуда да се наоружају остале паравојне организације (ово друго „регулисано“ је једном од информација Савезног секретара за народну одбрану, с којом је упознат целокупан састав ЈНА). Занимљиво је да су јединице лично од Савезног секретара за народну одбрану спречаване да уђу у насељена места и веома значајне, с војног становишта, градове, попут Карловца, Осијека, Задра, Дубровника и других, када су поменута места била већ напуштена и за хрватске формације изгубљена. Исто тако необично је забрањивање да се експлоатише успех у неким од напада.

Дакле, не ради се о одлукама већ о неодлукама. Одлуке нису донесене када су очекиване и биле логичне, чак и свима у иностранству. Јер ко би се успротивио дејствима ЈНА док помаже нападнутим јединицама у касарнама, када се зна да је „Гвоздена леди“ због неколико стотина војника на Фокландима покренула флоту и препловила 11.000 километара, а да су сви то сматрали нормалним, јер је бранила част војника Велике Британије?

Актуелни генерал Мах

kadijevicМеђутим, када су одлуке доношене, а било је мало одлука и много саопштења, оне су биле тако срочене да су представљале оваплођење неодлучности. Њихова уопштеност није омогућавала ефикасност. Такве одлуке су заправо одуговлачиле решавање акутних проблема и одгађале чак и оне активности, које су се морале одмах реализовати. Чини се да је над свим одлукама висио „Дамоклов мач“ у облику „шта ће рећи други“ и „како ће се одлуке протумачити“. Председништво као да је очекивало више одлучности од „војног врха“, а „војни врх“ од своје Врховне команде.

После генерала Маха, чувеног по колебљивости и непрекидном мењању одлука, поменуте две структуре су обогатиле теорију ратовања, јер су показале да је могуће неодлучивати и у ситуацији када су одлуке изнуђене и једино решење, те да је могуће истовремено да се донесу необавезујуће одлуке. Највише државно и војно руковођење је карактерисала свака врста дефанзивности, која пружа шансу много слабијем непријатељу. Генерал Вељко Кадијевић је у свом најновијем фељтону „Моје виђење распада - војска без државе“, који је објавила „Политика“ од 24. маја до 11. јуна 1993. године, доказао да му је све било потпуно јасно у међународном окружењу, а да је упркос томе „успео“ да устврди да је један човек (Ворен Цимерман) крив за разбијање Југославије. Генерал који је завршио највише војне школе са изузетно високим оценама и највишу школу у САД са највишим успехом, заправо доказује да је све знао и ништа није хтео или није смео да предузме, да спаси СФРЈ и оружане снаге којима је руководио.

Политичко одлучивање заразило је руковођење и командовање и спречило да се стратегија оружане борбе провери у рату. Тамо где је примењена било је и одличних резултата.

Нереалан приступ

stjepan mesiЗанимљиво је колико је „војни врх“ нереално просуђивао, што је довело до његовог понашања које се ничим није могло везати за постојећу ситуацију. Чинило се или да војни челници игноришу истину или да су неинформисани, а највероватније је да су били вишестрано неспремни да се ухвате у коштац са новонасталим проблемима. Савезни секретаријат за народну одбрану избегавао је проблеме и пренебрегавао чак и чињенице, попут оне везане за кадровску заверу. Наиме у моменту сепарације Словеније и Хрватске, испоставило се да су сепаратисти далекосежно размишљали, успостављајући контролу процеса отцепљивања распоређивањем својих кадрова на кључна места у савезним органима.

Будући да је следећи Председник Председништва СФРЈ требало, по уставном редоследу, да буде Стипе Месић (Хрват који је већ изјављивао да ће разбити СФРЈ и бити „последњи Председник СФРЈ“), дошло је до природне реакције свих који су били за Југославију. Нису желели да га изаберу. У исто време Председник савезне владе био је Анте Марковић, такође Хрват, већина југословенских представника у иностранству у најмоћнијим земљама света били су људи из сепаратистичких република. Многима је већ тада било јасно да је сценарио словеначке и хрватске самосталности брижљиво припремљен. То је омогућавао Устав, гарантујући опредељење до отцепљења. Дакле, о разбијању СФРЈ се мислило пре 1974. године.

Амбасадори су тако смишљено и синхронизовано распоређени, да је у свакој престоници где се бију одлучујуће битке у светској политици, на челу југословенске амбасаде био или Словенац или Хрват. Тако је Социјалистичку Федеративну Републику Југославију у Бону представљао Словенац Борис Фрлец; у Паризу је био Хрват Божидар Гагро; у Москви Хрват Анђелко Руњић; у Бечу такође Хрват Иван Брнелић; у Мисији при Уједињеним нацијама Хрват Дарко Шиловић; у Стразбуру, у коме заседа Европски парламент, био је Словенац Андреј Новак; у Лисабону Словенац Штефан Корошец; у Аустралији Словенац Борис Цизељ... У два последња мандата у СФРЈ, на челу југословенске дипломатије били су Хрвати Јосип Врховец и Будимир Лончар. Савезни секретар за народну одбрану Вељко Кадијевић, који је руководио оружаним снагама СФРЈ у време завршне фазе њеног распада, родом је из Хрватске, а његов заменик Стане Бровет из Словеније. Кључна места у служби безбедности и посебно у обавештајној служби од Другог светског рата до 1991. године држали су махом представници из Хрватске. Да није ни мало случајно понашање Ватикана према Србима говори и чињеница да су представници СФРЈ (у рангу амбасадора) у Ватикану били искључиво Хрвати и Словенци: Вјакослав Црвље, Стане Колман, Зденко Свете, Звонимир Стенек, Штефан Цигој и Ивица Маштруко. Распоред кадрова је најбољи показатељ припремљености отцепљених република за рат на просторима претходне Југославије, а Хрвати Анте Марковић и Стипе Месић постали су симболи злослутног разбијања СФР Југославије.

За садржајнију анализу руковођења у ЈНА у периоду од 1988. до 1992. године срећна околност је да су у Београду готово сви генерали који су руководили одбрамбеним системом до почетка рата, а и поједини чланови Председништва СФР Југославије. Природно, у саставу тима за анализу искустава из рата у Југославији 1991./92. године, требало би превасходно да буду они који су учествовали у одлучивању. Подразумева се, да уз њих у наведени тим треба да се укључе стратегисти и доктринолози, експерти за руковођење и командовање, оперативци који су технички обезбеђивали спровођење одлука, правници и други стручњаци, по захтеву тима за анализу руковођења. Сви они су вероватно спремни за сарадњу и желе да помогну да Југославија што пре изађе из кризе.

 

Накнадни коментар аутора анализе;

Сви људи који не схватају зашто јединице ЈНА нису добијале правовремена, реална, промишљена наређења, треба након читања анализе да уоче најмање четири детаља: 

1. На кључним местима у држави и војсци били су поборници разбијања СФР Југославије;

2. ССНО намерно није извлачио и штитио опкољене јединице;

3. Установе у одбрамбеном систему нису сарађивале чак ни у вези са анализом догађаја;

4. Потпуковник мр Светозар Радишић је излагао анализу, за коју није добио ниједан податак од надлежних институција, уместо генерала проф. др Радована Радиновића;

 Уз све наведено, више је него очевидно да су Словенци, Хрвати, босански муслимани и Шћипетари били унапред припремљени, организовани и спремни за рат, док ЈНА и Србија то нису биле. Исто тако, постало је свима сасвим јасно да без економског, војног, обавештајног и тзв. дипломатског подривања СФРЈ из иностранства, догађаји на Балкану не би били тако трагични и судбоносни.

 

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 212 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!