Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Неоверена карта за "Београдски пашалук"

Beogradski pasalukЛист "Ревија 92" бр. 257, 20. август 1999.

Мора се пронаћи начин да се сачувају Срби, јер је реч о народу, без кога би планета била сиромашнија. Ако су Скот Пек, Исак Адижес и Сипријен Робер у праву, крајње је време да се о судбини Срба размишља на методски уређен, бескомпромисан и неемотиван начин. Наиме, Скот Пек у својој теорији, заснованој на неуропсихијатријским анализама и истраживањима, тврди да народи имају готово исте особине као појединци. Народи (нације), према његовом учењу, могу, архетипски, да буду добри или зли, љубазни или осорни, лажљиви и искрени, лицемерни, мудри, прорачунати, наивни…

 

 

Када сам објавио овај напис, нисам знао да ће на састанку одржаном 21, 22. и 23. јуна 2003. године у Бриселу, представници тајних служби Сједињених Држава, Велике Британије и Немачке, потврдити своје уверење да Србију у територијалном смислу треба свести на границе „Београдског пашалука“. Подаци о наведеном скупу објављени су листу „Курир“ 1. новембра 2008. године,

Срби… "народ најстарији"

Srbi narod najstarijiТо значи да је према Пековим истраживањима могуће усвојити конструкт, да се Срби, архетипски природни, самосвесни, правични и слободољубиви, супротстављају Американцима, у суштини вештачкој нацији, која приступ животу заснива на непорецивој грамзивости и лажима. Да не буде забуне, под именом Срби, у овом тексту, подразумевају се и сви они, који деле судбину Срба у саживоту са њима, јер још нису направљене толико "паметне" ракете или бомбе, које при бомбардовању Београда, Новог Сада, Алексинца или Ниша разликују Србе од осталих грађана. Уосталом, сви људи који заједно живе са Србима на србском простору, осим заједничког страха од мондијалистичког зла, осећају и заједничку потребу да му се супротставе. Они који нису Срби, а живе са њима и деле њихову судбину, не треба да узму за зло такву врсту "посрбљавања”, (јер Срби никад не посрбљавају и не преводе у своју веру), него као истину да су једнако угрожени, будући да су креатори "новог светског поретка", бар наизглед, национални далтонисти и, на жалост, не разликују никог на србским просторима.

Исак Адижес је у "Животним циклусима предузећа" лако доказао заснованост тезе да сваки организам и организација, имају своје рађање, развој, трајање и смрт и да се по аналогији, то односи и на човека и уопште народ. Према писмима тибетанских мудраца, упућеним студентима у Лондону крајем 19. века, народи су кроз историју настајали и нестајали, баш као што се догађа све у природи. Животни циклуси упућују на размишљања о старости народа и доводе читаоце до животног дела храбре Олге Луковић-Пјановић у којем су побројане информације о дубокој старости Срба.

Уколико је посвећеница језицима, која је докторирала филолошке науке на Сорбони и при том проучила више од 9.000 извора да би доказала да су Срби један од најстаријих народа на планети, у праву, најмање што србски академици треба да учине је да још једном и то што пре, проуче радове Леоника Халкокондила, Сипријена Робера, Павла Јосифа Шафарика, Ами Буеа и других историчара, археолога, геолога и филолога, који су писали о пореклу, животу и повести србског народа. Из њихових књига може се научити о старости Срба, којом се (не)природно поједини припадници тог народа поносе. Јер само древно порекло може оправдати садашње понашање Срба, окрутном истином да старост народа има исте особине као у стара човека: изнемоглост, мрзовоља, спорост мишљења, неплодност…, али старим људима нису страни мудрост, разборитост, искуство, осећај за истину...

Срби су "успели" још једном да живе "најтеже у историји", да деценијама потисну постојећу радну енергију и непорециву самоиницијативност и креативност, јер живе више од трговине него од производње, и, што је још важније, "успевају" упркос свим недаћама и шамарима које добијају са свих страна, да се надају и мисле о будућности без дефинисаних опредељења, искристалисаних интереса, националних циљева, планова за опстанак и напредак и евентуалног програма у виду катехизиса, због сложености ситуације и геостратешког окружења.

Наравно и проблеми у Срба су архетипски, јер у менталитету и генетском коду Срба похрањене су њихове непревазиђене врлине, а то је основни разлог за поштовање србског рода и потребу да му се обезбеди опстанак. О томе шта је учињено (са) Србима од доба римско-куријског фалсификовања историје, затим њеног брисања у нормандијској и германској школи, преко ватиканског преотимања верника и нацистичког геноцида над Србима, до најновијег прогона у режији Алије Изетбеговића, Фрање Туђмана, Хашима Тачија и Била Клинтона, и шта треба учинити да Срби о(п)стану, највише се може научити из књига србских историографа Милоша Милојевића, Ђорђа Станковића, Милорада Стојића, Душана Берића, Реље Новаковића и писаца попут Јована Цвијића, Јаше Томића, Јована Стерије Поповића, Јована Дучића, Милоша Црњанског, Симе Лукин Лазића, Иве Андрића светски признате и познате хрватске историчарке Наде Клаић или од Хрвата србског порекла Даворина Периновића и других.

Истраживачима и одлучиоцима не сме да буде препрека флоскула србофоба, да су само амебе старије од Срба или о Србима као небеском народу. Прво, јер се са старошћу нико паметан не поноси, а друго што би сви Срби требало да науче сопствену историју, да је не би учили од проверених непријатеља и на основу података германске школе, која је брисала, фалсификовала и прилагођавала сопственим интересима историју балканских народа записану пре Константина Порфирогенита. Ако ништа друго, због пакосника, који говоре о "небеском" и "божанском" народу, требало би научити више о Велесу, Дајбогу, Белобогу, Црнобогу, Матер Слави и односу Срба према својим боговима. Можда би тада био јаснији однос Срба према краљевима и њихов чувени понос и пркос.

 

Зла коб србска?

Zla kob srbskaИсторија србског народа је, нажалост, најједноставније речено, историја расрбљавања и сажимања према тзв. Београдском пашалуку, пре свега, због различитих вероисповести и територијалних претензија (у процесима латинизације, германизације, исламизације, арбанизације, поримокатоличавања, македонизације, поцрногорчавања итд). Најновији веома значајан документ, који је влада Црне Горе усвојила консензусом, назван "Платформа за редефинисање државноправних односа између Црне Горе и Србије" само подсећа на прогнозе, процене и предвиђања, да ће се Срби и даље делити и на зле слутње и наговештаје, да ће непријатељи Срба, који се доследно придржавају протокола мудраца са Сиона, уздајући се у србско неправовремено и неспремно реаговање, трилатералистички покушати да после евентуалног разбијања СР Југославије, предузму планиране кораке ка разбијању Србије, засноване на даљем подвајању међу Србима.

Претходна фаза завађања Срба и њиховог повлачења и прогона ка Београду трајала је од 22. децембра 1990, када је Хрватски Сабор у Загребу донео "нови Устав", па све до Дејтонског споразума. У том уставу Срби нису ни поменути. Хрватска је постала, уз помоћ Немачке и САД, уз још једно историјско толерисање Русије, национална држава хрватског народа. Хрватским уставом верификоване су Титове административне границе, део србских територија припао је Хрватској, а Срби у Хрватској (п)остали су мањина, одвојена од свога језгра.

Тежња србског народа да живи заједно, односно да га не деле, замењена је англосаксонско-јудеистичком тезом да Срби желе да се удруже. Та подметнута теза давно је и перфидно проглашена тежњом србског народа за превласт над осталим балканским народима. Масмедијски индоктринирани свет мислио је (и мисли) да Срби хоће Велику Србију, а ретко ко да нема разлога да их деле некаквим границама, јер измеђи Срба у било којој Југославији нема ни једне друге нације, нити територије неке друге нације, осим ако примање друге вере не значи и промену националног бића (као у случају Срба исламске вероисповести, који су пребегли у муслимане, а затим у бошњаке). Титова административна граница на Дрини показала се фаталном за Србе.

Запад, посебно САД и Немачка, преко својих инструманата КЕБС-а (касније ОЕБС-а) и НАТО-а, могао је да подржи Србе и ЈНА, којима је опстанак претходне Југославије био природан, виталан интерес, који се поклапао с њиховом борбом за опстанак. То очевидно није учинио, јер је акутни мондијализовани интерес да се прошири Запад, а у оквиру њега САД, Европска унија и НАТО, био неминовнији односно – пресуднији. Иако су све касније кампање, операције и дејства извођени искључиво на србској територији, што је лако доказати на основу података из катастара, Срби су постали сатанизовани "дежурни кривци", што, у крајњем, може бити погубно за даље односе у међународној заједници, јер су тако за сва времена нарушени принципи на којима су односи међу народима вековима успостављани, а учињен је корак ка библијском крају садашње цивилизације.

Да би се спасили од поновљеног геноцида Срби из Босне и Херцеговине 21. децембра 1991., на основу референдума, прогласили су своју Републику. Учествујући активно у разбијању СФР Југославије, Бадентерова арбитражна комисија је у јануару 1992. препоручила, да се одржи референдум свих грађана Босне и Херцеговине. Међутим, као што су на Западу претпостављали, Срби су на референдуму остали уздржани, јер су знали да ће бити прегласани, од у међувремену на брзину под покровитељством иницијатора рата успостављене муслиманско-хрватске коалиције. Тако је о независности Босне одлучено на муслиманско-хрватском референдуму, који су Срби бојкотовали.

Убрзо потом, 9. априла 1992. почела је хрватска агресија на Босну, нападом на Босански Брод. На неколико места у Босни и Херцеговини започео је покољ Срба, попут оних у Сијековцу и Купресу. Борбе Срба, за очување својих територија, изазвале су буру протеста на лажима затрпаном Западу. Србија је према плану трилатералиста именована за агресора. Био је то "кључ" рата за формирање нових балканских граница, изазваног према узусима Вашингтона и Њујорка, ради успостављања тзв. новог светског поретка. Суштину "кључа" изразио је 24. маја 1992. Ханс Дитрих Геншер, тадашњи немачки министар иностраних послова, речима: "Морамо Србију положити на колена" (колико су себи задали тежак задатак показало се седам година касније: од 24. марта до 11. јуна 1999. Можда ће се убудуће показати да су тих седам година Срби "купили" за евентуални опстанак човечанства – супротстављањем нарастајућем планетарном злу, у најезди Сатаниних језуитско-вавилонских мондијалиста.

Пошто су Уједињене нације 28. маја 1992. и званично прогласиле Србију за агресора, догађаји са западне стране Дрине одвијали су се готово према протоколу. Уследиле су санкције према СРЈ (Србији и Црној Гори) по Резолуцији 757. Затим су НАТО операцијама "падобран", "морска стража" и "забрањен лет" створени услови за прогон Срба из Хрватске, а НАТО нападом на Републику Српску Србима је одузета моћ да се боре за одржање своје територије, па су приморани на потписивање Дејтонског споразума којим су, између осталог, изгубили и други србски град по броју настањених Срба – Сарајево, а при том су "добили" готово неодбрањиве границе, Вестендорпову власт, мондијалистичку полицију и премандурене НАТО снаге (ИФОР, СФОР…). У ЈНА су такве снаге, према дефиницији у области ратне вештине, сматране окупаторским.

После потискивања Срба из Републике Српске Крајине преко Дрине, "изван граница Западног римског царства", Запад је, предвођен Сједињеним Државама и Немачком, искористио снаге Атлантске алијансе за освајање још једног дела србске територије (Космета), користећи као повод помно и бесрамно конструисан "проблем албанских избеглица". Уз то су, на основу својих доктринарних решења, обезбедили да Србима као Дамоклов мач над главом стоји претња да ће трилатерални наднационалисти покушати да уситне и Србију, након што је раздвоје од Црне Горе. Остаје нејасно једино: шта ће бити дозвољено Србима у тако насталом резервату званом "Београдски пашалук", хоће ли се догодити србска имплозија или ће се за то време свет дозвати памети и поништити наднационалистичку моћ, која свет гура у планетарни суноврат.

 

Србски бисери

folklorНису Срби једини народ који је изнедрио великане попут Петра Петровића − Његоша, Николе Тесле, Руђера Бошковића, Михаила Пупина, Растка Немањића, Николаја Велимировића, Лазара Хребељановића, Ђорђа Петровића − Карађорђа, Паје Јовановића, Уроша Предића, Јована Дучића, Петра Кочића, Душка Радовића, Мирослава Антића, Исидоре Секулић, Радомира Путника…, али је поуздано да би свет без Срба био другачији и готово извесно духовно, културно и техничко-технолошки сиромашнији. Ко међу Србима сада утиче на креацију будућности човечанства, с обзиром да су многи напустили отаџбину у процесу "одлива мозгова", вероватно ће се тек сазнати, али за многе актуелне "србске бисере" свет већ зна. Бисерка Цвејић, Јадранка Јовановић, Радмила Бакочевић, Милка Стојановић, Драган Кулунџија, Стефан Миленковић, Јасна Шекарић, Радивоје Кораћ, Александар Ђорђевић, Дејан Бодирога, Оливера Јефтић, Александра Ивошев, Милорад Кривокапић,…, не заиста је бесмислено набрајати, јер много је личности на листи феноменалних, које су Србе (про)славили широм света, а огрешење о оне који нису поменути немогуће је оправдати. Срби су постали светски куриозитет, јер упркос свим смицалицама, блокадама, изолацијама и економским казнама на србским територијама, на чудесан начин изничу нове генерације, које могу да се такмиче са "остатком света". Из године у годину због недостатка материјалних средстава извозе се младе репрезентације у свим колективним спортовима и ничу нове. У дисциплинама где су тзв. србске репрезентације на светском трону непосредно пратеће земље имају неупоредиво боље услове: већи избор, повољније услове за тренинг и веће стимулансе. Ипак грађани Србије и Црне Горе нису задовољни кад им је репрезентација трећа у Европи или што су кошаркаши Партизана изгубили у гостима од "италијанског" Киндера са три, четири разлике, иако су најбољи појединци Киндера тада били Даниловић и Савић а уједно су играли и у првој петорци репрезентације Југославије. Нису навијачи незадовољни због своје надобудности и нереалности, већ врло вероватно због много јачег разлога – генетског кода у којем је записана порука о некадашњој снази и величини. Кошаркаши, ватерполисти, рукометаши, фудбалери, одбојкаши и уопште спортисти колективних спортова са србских територија побеђују интернационалне саставе (од Обале Слоноваче до Јужноафричке Републике) под заставама САД, Француске, Холандије, Енглеске… Срби побеђују, заправо, екипе "новог светског поретка" у којим за Немачку стони тенис играју Кинези, за САД шах играју руски дисиденти, а за Холандију фудбал играју црнци из целе Африке. Пошто победе уздижу, а успеси су највећи потстицај за следеће успехе, није никакво чудно што сваки ембарго против Срба почиње забранама у спорту. Ометања иду и даље: Југославија је избачена са првенства Европе у фудбалу када је била најјача (њена замена постала је првак Европе), свемоћне САД забраниле су "Најкију" да продаје своје лопте србским фирмама, Холандија је одбила да изда визе стонотенисерима Југославије за светско првенство… Наравно, Међународна стонотениска федерација (ИТТФ) није стала уз Стонотениски савез Југославије (СТСЈ), нити је Међународни олимпијски комитет (МОК) стао у одбрану универзалног права на спорт, такмичење и дружење младих из целог света. О подметањима би се могла написати књига. А највећи проблем, који је заправо проблем света и његове будућности, је чињеница, да је однос према Србима заснован на погрешном и непотребном конструкту да су Срби због своје самосвесности и непослушности – "лоши момци".

Потенцијали рођени у србским колевкама јесу светски потенцијали, без обзира да ли ће радити код своје куће или негде далеко од Балкана. Још ће се чути за Добрицу Ћосића, ужичког вундеркинда, млађане математичаре Душана Ђукића, Ивана Вељковића, Николу Петровића, Јелену Спасојевић, Радета Станојевића и Бранислава Цветковића: перспективне информатичаре − победнике са информатичких олимпијада; будућег физичара Ненада Вукмировића... Не треба заборавити колико и колику су славу свога рода светом проносили културно-уметничка друштва, хорови, врхунски музичари, сликари, глумци и режисери, освајајући прва места и разнолика златна признања. Свет је већ чуо, а чуће још чешће, за прегаоце попут Ирине Масличић, која је освојила медаљу на Међународном фестивалу деце − ликовних стваралаца у конкуренцији 51.898 радова из 75 земаља, за мајсторије на клавиру, због којих су у Паризу добили златне медаље Јанко Ђоковић, Владимир Милошевић и Данка Зорановић, а музички "Гран при" који је освојила осмогодишња Марија Гођевац.

Када се говори о успесима у менталној сфери, где Срби имају светска признања за прва места у шаху, информатици и математици, занимљиво је да су средњошколци из Сједињених Држава, које, углавном, "купују мозгове" за наведене дисциплине, а највише и најчешће прогоне Србе, међу најлошијим математичарима на свету. Наиме, на једном од последњих тестирања матураната из 21 земље, иза њих су остали само матуранти Литваније, Кипра и Јужне Африке. Американци не знају добро математику, али њихови пилоти су знали да убију једну од најбољих ученица математичке гимназије која се затекла на Варваринском мосту када су гађали пијачне пролазнике. Можда би баш њен рад, да су је купили попут Бжежинског и Кисинџера, помогао Американцима да оптимално реше неки од својих "виталних интереса".

 

Само Бог чува Србе

Bog cuva SrbeСрби не чине готово ништа за свој опстанак. Са 3,26 чланова по домаћинству захваћени су "белом кугом", у борби против највећих и најдеструктивнијих снага света губе свакодневно територију, људе, тековине и остала добра. Приликом најновијег страдања током агресије Сједињених Држава и њених дужника на СР Југославију, показали су још једном да само они у свету могу "стати на линију" монструозно снажном планетерном злу. Подсвест о некадашњој величини и снази побудила је архетипски менталну и духовну матрицу Срба, а они су другима за наук, а себи за задовољштину, стали на мегдан Сједињеним Америчким Државама, као у прошлости најмоћнијим силама Турској, Аустроугарској и Немачкој. Неспорна одважност тог народа усклађена је са његовом (до)садашњом судбином, али за његов о(п)станак и избегавање зле коби у резервату "Београдски пашалук" потребно је још нешто – мудрост, организованост, знање, реалност, искреност према себи – растанак са илузијама и заблудама.

Пошто је бачена мрежа на Србе, опкољени су НАТО снагама, а у институције њиховог друштвеног система полако и сигурно продиру идеологије шездесетак секти, страних фондација, агенције, тзв. хуманитарних и миротворачких организација, страних плаћеника… Већ и целокупне институције заговарају секташке методе. Чак и поједини академици, ради опуштања и прикупљања менталне енергије, мантрају обраћајући се туђим боговима.

Разни мултилевели основани у Мериленду, односе девизе у своје центре ван Југославије. "Хуманитарци" трују народ лековима којима су прошли рокови, раде агентурно и довлаче оружје непријатељима. Стотине странака распршују енергију неопходну за "србску слогу". Фондације упућене из језгра наднационалиста (Карнеги, Форд, Сорош, Аденауер, Сосокава…) одржавају "семеништа" попут чувене "Петнице" и шаљу натпросечну децу на Запад стварајући "интелектуалне јањичаре". Потискују се темељне вредности народа, напада култура, традиције, религија, подрива економска и одбрамбена моћ.

Дакле, по свему судећи, крајње је време да се направи концепт опстанка и одбране у којем би биле разрађене мере према реалном непријатељу, ради анулирања ефеката конкретних утицаја и дејстава, што најчешће нису војне акције. Уз измену менталне парадигме и успостављање природног односа према означеном непријатељу, неопходно је стећи свежа знања о креаторима "новог светског поретка", доктринама у оптицају и савременој техници и технологији. Потребна су знања и истраживања о протоколима наднационалних организација и њиховом степену реализације, о плановима фундаменталистичких цркви и најмоћнијих секти, сценаријима мултинационалних корпорација, државним и националним програмима суперсила и великих сила, националним катехизисима и слично. Наравно, потребна су и знања о методама супротстављања неокортикалним операцијама (нападу на менталну матрицу) и начину организовања за њихово неутралисање. Значајно је напоменути да то не треба да буду умањене копије активности агресора, него суштински другачије активности, које треба да успоставе равнотежу моћи.

Одбрана није могућа без суптилног усмеравања енергије становништва, којем мотиве дају јасни државни и национални интереси, јасна опредељења, реални циљеви, програм типа катехизиса, филозофија одбране, концепција с разрадом по доктринарним компонентама, складан одбрамбени систем и припрема у којој се гради одговарајућа, захтевана борбена моћ. У основне услове припреме за сведимензионалну одбрану треба уврстити усклађивање школских система и заједничку обуку и вежбе свих институција. У том смислу неопходно је општеобразовни систем прилагодити потребама опстанка и одбране. Уколико се не пође од темеља, релацијом: филозофија опстанка (одбране) – теорија опстанка (одбране) – докрина опстанка (одбране) – стратегија опстанка (одбране); преко одговарајуће регулативе опстанка (одбране), остаће да само Бог чува Србе у пракси. А управо Срби знају да кажу: "Ко се сам чува и Бог га чува".

 

Накнадни коментар аутора:

Напис је објављен 1999. године, а у њему су предвиђени догађаји од 2003. године до сада. За оне који ме питају шта треба да се ради, најбољи је одговор мој предлог обухваћен задњим поглављен написа. Дакле, предлог је стар 18 година – доживео је пунолетство. Толико о томе да ли сам реаговао на време на процесе у којима живимо.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 214 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is a Joomla Security extension!