Друга конференција за новинаре
(12. јуни 2000. у 12.00 )[1]
30. маја 2000. године, добио сам конкретан задатак за следећу конференцију. Прву после представљања. Требало је да целокупну припрему и организацију конференције урадим сам, јер нова формација није ступила на снагу.[2] Наређено ми је да будем и стручни редактор док се не заврши попуна. Десет дана касније известио сам да сам спреман, иако су информације веома споро пристизале. Сугерисао сам „војном врху“ да се генерали и команде армија ређе појављују у јавности. Повод је била објављена строго поверљива наредба команданта 2. амије и коментари у вези с њом. До самог почетка конференције мењао сам и исправљао текст, јер су неки важни подаци пристизали до задњих десетак минута.
Извод из књиге Гушење истине – Шта медији нису хтели или нису смели да објаве
Излагање
Господине генерале,
даме и господо,
другарице и другови,
С обзиром на то да сваког јуна уз редовне активности обележавамо свој најважнији празник Дан Војске Југославије – 16. јун и да су учестали захтеви за објављивање ставова војних руководилаца, стратега, војних аналитичара и геополитичара, у вези са годишњицом престанка војне агресије на СР Југославију, од војних експерата се очекују одговори на питања у вези са војно-политичком ситуацијом на Балкану, стањем на Косову и Метохији, могућностима да се Војска Југославије и МУП Републике Србије врате на Косово и Метохију и посебно у вези са стањем у Војсци Југославије годину дана после учешћа у одбрани од агресије и њеној улози у обнови земље и самообнови. Стога је природно, да наш сусрет посветимо, на неки начин тематски, наведеним проблемима. После излагања планирали смо време за постављање питања.
У вези са тим, ради принципијалног договора, замолио бих вас да постављате питања која су искључиво у вези са нашом Војском, војном регулативом, војним доктринама и војном науком. Зашто то кажем? Разлог је једноставан, реч је о надлежности Војске Југославије. Будући да је један од основних разлога за увођење функције портпарола Војске Југославије постизање већег међусобног разумевања, а оно се постиже и надграђује постепено, из сусрета у сусрет. Отварамо се према јавности поштујући своје, војне принципе, јер Војска Југославије нема потребе нешто да крије, има чиме да се поноси, стриктно поштује прописе и отворена је за сарадњу. Питања зато не могу да буду из домена политике одбране, која припада Савезном министарству за одбрану, нити из области државне политике, која је у надлежности државних органа. На питања која захтевају експертско мишљење добијаћете одговоре на следећим конференцијама, најчешће непосредно од експерата. У међувремену достављајте питања Информативној служби ГШ ВЈ на телефоне које већ користите. Увођењем институције портпарола учинићемо све да убрзамо проток информација према средствима јавног информисања. С тим у вези данас ћу вам изнети пресек стања на Косову и Метохији с војног становишта, и затим нешто рећи о тежишним активностима и постигнутим резултатима Војске Југославије.
Стање на Косову и Метохији условљено (не)испуњењем Резолуције 1244 и Војнотехничког споразума
После агресије на СР Југославију, на Западу лицемерно назване операција „Милосрдни анђео“, или „Оштри наковањ“, а званично „Савезничка сила“, коју су пратиле психолошко-пропагандне полуистине и вулгарне лажи пуне разметљивог самохвалисања, подсећајући се на прошлу годину и знајући да су косовско-метохијска страдања настављена, остајемо с непрестано усмереном пажњом према Косову и Метохији. Сада знамо да се агресија на СРЈ на Западу и међу чланицама НАТО не тумачи као операција „над Југославијом“ ни као операција „за Косово“, већ само као операција „над Косовом“ и то је била, како кажу Хенри Шелтон и Весли Кларк, веома успешна „казнена ваздушна офанзива“ у којој је НАТО „остварио све стратешке, оперативне и тактичке циљеве“. Међутим, пре него што историја да закључну реч, наши аналитичари виде исту операцију доста другачије – скоро супротно. НАТО алијанса је додуше стигла на Косово и Метохију, али да ли је у питању његова победа. Ако јесте, зашто онда није било слављеничке параде као после „Заливског рата“? Зашто се америчким авенијама нису провозали наредбодавци засути конфетама и испраћени аплаузима? Зашто је НАТО одустао од рамбујевског окупаторског ултиматума? Зашто је Војска Југославије после 38.000 борбених налета остала скоро нетакнутих маневарских и техничких потенцијала? Зашто је Весли Кларк напустио место команданта НАТО снага пре времена? Зашто су у свим европским земљама лидери те политике кажњени тешким поразима на изборима за Европски парламент? Зашто је у земљама које су пред вратима НАТО нагло опало расположење за улазак у Алијансу? Зар су то докази за победу Атлантске алијансе и њених налогодаваца? С обзиром на то да НАТО тежи да се шири ка Истоку, зар нису нападом на СРЈ изгубили драгоцено време и допустили да се концентришу снаге које ће им се силом прилика убрзо супротставити? Како мисле да савладају земље Истока и да се прошире када нису успели да савладају Југословене и Војску Југославије? Како ће савладати новоформиране савезе настале на искуству агресије САД и њених дужника на СРЈ, када их на истоку чекају војни споразуми између Русије и Белорусије, Русије и Кине, Русије и Индије, Кине и Индије?
С друге стране, у протеклих дванаест месеци, откако су на Косову и Метохији стациониране тзв. снаге за мировне операције, из земаља чланица Организације УН, јужна српска покрајина је у све драматичнијој ситуацији.
Савет безбедности УН и даље избегава да испуни своје обавезе и толерише недопустиво понашање КФОР-а и УНМИК-а. Истовремено друге међународне организације (UNHCR, UNESCO, MKCK, OEBS, EU, Савет Европе и др.), које, иначе, имају сасвим прецизне улоге, не дају знакове да су стварно спремне да се озбиљније ангажују у циљу заустављања садашњих поражавајућих трендова у Покрајини. Специјални представник међународне заједнице Бернар Кушнер наставља са нелегалним деловањем у циљу стварања претпоставки за осамостаљивање Покрајине од Републике Србије и СР Југославије. Кушнер и представници УНМИК-а и КФОР-а својим одлукама систематски нарушавају суверенитет и територијални интегритет СР Југославије и Републике Србије и предано саучествују с албанским сепаратистима и терористима у стварању претпоставки за издвајање Косова и Метохије из јединственог уставно-правног, монетарно-финансијског, економског, образовног, правосудног и другог система СР Југославије и Републике Србије. То је основни разлог што се у косовско-метохијским затворима налази 466 лица српске националности, која су ухапшена искључиво на основу усмених потказивања појединих Албанаца, најчешће припадника терористичке тзв. Ослободилачке војске Косова. Уместо пружања пуне заштите Србима, припадници КФОР-а често прибегавају употреби бруталне силе, малтретирању и физичком насиљу над Србима. Неретко у претресима, поред припадника КФОР-а, учествују и албански терористи у униформама међународних безбедносних снага, што говори о чврстој спрези КФОР-а и терористичке тзв. Ослободилачке војске Косова. Преко 250.000 страних држављана ушло је у Покрајину уз допуштење УНМИК-а и КФОР-а (косовске НАТО снаге).
Од почетка распоређивања међународних снага из Покрајине насилно је протерано преко 360.000 Срба, Црногораца, Рома, Муслимана, Турака, Горанаца и другог неалбанског становништва. Од тих 360.000 прогнаних 280.000 су Срби. Истовремено терористи тзв. ОВК обављају снажан притисак према 65.000 косовских Албанаца-католика, на подручјима Призрена и Ђаковице, оптужујући их за саучесништво са Србима.
Прогонима и свим видовима терористичких акција посебно доприноси „Заштитни корпус Косова“ (КЗК), који је формиран под надзором КФОР-а и УНМИК-а, као Привремене административне мисије УН за Косово. Тај „корпус“ није никаква цивилна творевина, већ су њени припадници преобучени терористи тзв. ОВК, са очуваном борбеном структуром и командним кадром. Припадницима „корпуса“ приписују се најновији тешки злочини као што су: гранатирање и оружани напади на више од 50 села, свирепа убиства, бомбашки и минобацачки напади у селима, минирање цркава, терористички напади на конвоје и аутобусе, вандалско скрнављење гробаља, рушење надгробних споменика итд. Снаге КФОР-а не спречавају наведене терористичке нападе и директно одбијају безбедносну пратњу за аутобусе којима се превозе српска деца и болесници, чиме охрабрују албанске терористе да слободно наставе са свакодневним насиљем над Србима.
У периоду од 10. јуна 1999. године до 4. јуна 2000, учињено је укупно 4.878 терористичких напада (4.590 на Србе и Црногорце), убијено 1.027 лица (902 Срба и Црногораца), рањено 955 (898 Срба и Црногораца) и киднаповано и нестало 945 (869 Срба и Црногораца). Уништено је, спаљено или озбиљно оштећено преко 50.000 домова, углавном Срба, Црногораца и Рома. Око 3.500 Срба у Ораховцу су под опсадом терористичке „Ослободилачке војске Косова“. Број кривичних дела на Космету је између 450 и 500 седмично. У свакодневним терористичким нападима просечно гине или нестаје 10 грађана Покрајине. Само из места Косово Поље, од доласка КФОР-а и УНМИК-а 43.000 Срба брутално је протерано са радних места. Опљачкано је и уништено 2.365 кућа Срба, Црногораца и другог неалбанског становништва, највише у Косовској Митровици, Вучитрну и Србици. Из станова је протерано 700 српских породица. У три наведена града насилно је, и нелегално, отето 190 најзначајнијих предузећа.
Терористичка тзв. ОВК на Косову и Метохији држи 472 отета српска цивила, који су смештени у „радне логоре“, под њеном строгом контролом. Поред тога, у Републици Албанији се налази још око 350 лица српске националности, који су отети на Косову и Метохији. Запаљено је и срушено или тешко оштећено 86 манастира. Демолирани су и срушени бројни културни споменици. У приштинској библиотеци изгорело је око 400 хиљада књига. Применом уранијумских пројектила НАТО је угрозио животну средину и становнике на Косову и Метохији, али и припаднике КФОР-а и УНМИК-а, посебно италијанске и немачке војнике.
Захваљујући намерно необезбеђеној граници КФОР и УНМИК омогућили су нелегалан улаз на територију Покрајине више стотина хиљада криминалаца и пљачкаша из Албаније, с циљем преливања хаоса из Албаније на Косово и Метохију. Албански терористи настоје да терор, хаос и безакоње из Покрајине пренесу и на друге делове Републике Србије и СР Југославије. Стога се догађају повремени терористички испади у подручјима Прешева, Бујановаца, Медвеђе и др.
Етничко чишћење највећег дела Покрајине од Срба и Црногораца већ је окончано. На пример, у Приштини је пре доласка КФОР-а и УНМИК-а живело око 40.000 Срба и Црногораца, а сада их је око 100. Од 25.000 студената и ученика српског порекла сада у Приштини има само 35, они похађају школу изван Приштине у месту Лапље село. Сви наведени подаци у моменту саопштавања сигурно су још поразнији и имају неповољан тренд за неалбанско становништво. Када се све наведено наброји мора се рећи да су на Косову и Метохији остали хероји који ће због свакодневног супротстављања окупаторима највише допринети слободи Косова и Метохије и највише учинити да до ње сви заједно дођемо што пре.
Управо због етничког чишћења Влада СР Југославије одлучно одбацује сваки покушај заговарања скорих избора у Покрајини док се за то не стекну елементарни услови – чврсти мир и стабилност на основи резолуције Савета безбедности 1244. Континуирана упозорења Владе СР Југославије Савету безбедности УН, Генсеку Уједињених нација, КФОР-у и УНМИК-у, као и другим значајнијим међународним организацијама и факторима, у вези с флагрантним кршењем кључних одредби Резолуције 1244 Савета безбедности УН, докумената Черномирдин-Ахтисари и Војно-техничког споразума, остала су без одговарајућих реакција.
У вези с истим проблемима, припадници Војске Југославије сматрају да је неоправдано и апсолутно неприхватљиво даље неспровођење јасних одредби у резолуцији 1244 и Војно-техничком споразуму, о повратку припадника ВЈ и МУП-а Републике Србије у Покрајину, посебно у условима потпуне неспособности КФОР-а и УНМИК-а да успоставе безбедност за све грађане, ред, мир и владавину права у Покрајини, и нарочито, због њихове неспремности да гарантују пуну личну и имовинску безбедност, неометан и безбедан повратак свих прогнаних Срба и другог неалбанског становништва.
За то време, представници КФОР-а, на своју руку, граде бункере и заклоне и гомилају војне ефективе на имањима протераних Срба, а по дубини територије незаконито граде војне базе и друге објекте инфраструктуре, доприносећи тако идеји шиптарских сепаратиста о етнички „чистом“ Косову и Метохији и показујући намеру да на Космету остану што дуже. Војне активности независне од улоге одређене према наведеним документима манифестују и одржавањем војних маневара, звецкањем оружја и свакодневним надлетањем Косова и Метохије са четири до шест авио полетања борбене авијације. У току месеца користе око 10 извиђачких авиона и 15 беспилотних летилица. Наравно, све то не доприноси стварању безбеднијих услова за грађане Покрајине, али сасвим извесно даје нови подстрек албанским терористима.
Лицемерје међународне заједнице постаје очигледније када се узме у обзир податак да је Бернар Кушнер писаним апелом затражио од своје полиције у Косовској Митровици да, како год зна, спречи инциденте Шиптара и нападе на Србе, бар до 15. јуна ове године. Кушнерови штићеници, наиме, не би смели насилничким понашањем да иритирају своје идеологе ни да се поигравају њиховим стрпљењем, да би Савет безбедности ОУН, на седници најављеној за 13. јун, дакле за сутра, могао несметано да усвоји одлуку о продужењу мировне мисије на Косову и Метохији.
По свему судећи, КФОР и УНМИК нису успели или нису хтели, према Резулуцији 1244, да реше „хуманитарну ситуацију на Космету“, нити да обезбеде безбедан и слободан повратак свих избеглих и расељених лица њиховим кућама, нити су створили одговарајуће услове за то. Нису спречили насиље против становника и терористичке нападе, чак и на припаднике међународних снага. Нису обезбедили да се југословенске војне и полицијске снаге врате на Косово и Метохију. Нису демилитаризовали тзв. Ослободилачку војску Косова. Нису обезбедили границе Косова и Метохије. Напротив. Представник граничне полиције УНМИК-а признао је да је број илегалних прелазака огроман. У истом смислу према Војно-техничком споразуму, такође, нису створили безбедно окружење за све грађане Косова и Метохије.
Упркос свему наведеном, суверенитет и територијални интегритет СР Југославије су, и у садашњим условима, неприкосновени и коначни: сва понашања која су у супротности с Резолуцијом 1244 СБ (1999), или Војно-техничким споразумом, представљају покушај њихове ревизије. Управо стога, СРЈ их сматра ништавним и неважећим. Очекујемо да ће, због добре процене својих интереса, због следећих фаза ширења НАТО-а на исток и смањене потребе за изградњом нових база, Запад одлучити да, у догледно време, напусти Косово и Метохију, а знамо да креаторима „новог светског поретка“ не одговарају измене граница. Зато нове одлуке треба да омогуће Југославији, и посебно Србији, да сами реше проблеме на свом простору.
Да ће Запад преиспитивати своју политику, будући да је стао иза опасног, фундаменталистичког, албанског концепта, који ће очевидно изазвати светски сукоб због заразног освајања простора наталитетом, на неки начин потврђују Мисија Савета безбедности УН, која је посетила Савезну Републику Југославију и Косово и Метохију и сазнала чињенице које потврђују флагрантно и систематско кршење резолуције СБ 1244 и њених пратећих докумената, све чешћа признања западних медија да је агресија на СРЈ била грешка, п(р)обуђени узаврели сукоб интереса у експлозивном политичком четвороуглу САД, ЕУ, Кина и Русија, и продор истине о одлучности СР Југославије да свим средствима безусловно брани своју самобитност. Промене ће уследити релативно брзо, ако ни због чега другог, а оно због убрзаног „историјског времена“.
Тежишне активности ВЈ и постигнути резултати
Војска Југославије је из рата изашла јача и чвршћа. Све процене ГШ ВЈ и команди на свим нивоима као и најновија истраживања спроведена после агресије НАТО-а на СРЈ показују да је стање морала Војске Југославије изузетно добро и стабилно и да у потпуности обезбеђује остваривање свих наменских задатака. Манифестације моралне снаге Војске Југославије посебно су изражене у виду наглашене мотивисаности и спремности војника и старешина за одбрану отаџбине и обављање мирнодопских задатака. Засноване су на високом поверењу припадника Војске у војно руководство, у командни састав јединица и претпостављене старешине, затим на поузданости наоружања, борбених средстава и опреме с којом располажу јединице. Значајне особености јединица и установа Војске Југославије су примерни међуљудски односи и веома повољна социјална клима који омогућавају успешно извршавање и најсложенијих задатака.
Постигнути резултати у изградњи борбене готовости су импресивни, иако је борбена обука организована и извођена у до сада најтежим условима који су, због последица агресије, изнудили интензивирање обуке. Техничко-стручна оспособљеност је повећана у односу на претходне године. Војници су оспособљени за основну и једну до две допунске специјалности. Тактичка оспособљеност је, такође, повећана, као резултат већег броја увежбавања и ратних искустава. Учинак у одбрани од агресије потврдио је врло добре и одличне резултате у свим врстама оспособљености. Резервни састави су обучавани више него неколико претходних година, а повећан је и број обучених команди.
Сложенији услови за рад одређени су и насталим штетама приликом агресија на СР Југославију и због чињенице да је Војска Југославије била основна мета свих напада. Када је реч о штетама нанетим у току агресије може се рећи да је ипак највећа штета процењена на животној средини и да су цивилне жртве бројније и штета на њиховим објектима много већа. У Војсци Југославије уништено је 1.400 објеката, оштећено 1.950, а од 1.102 објекта који су планирани за обнову, до сада је обновљено 566, док су у току радови на 536 објеката.
Најважнија активност у Војсци Југославије тренутно је пријем нове генерације војника. Од 5. до 10. јуна 2000. године јединице су прихватиле нову редовну партију. Припреме су успешно обављене. Очекујемо да је одзив сличан мартовској генерацији, што значи око 100 одсто, са мањим проблемима у вези са упућивањем регрута из подгоричког Војног округа. Када је реч о регрутима и војницима на одлужењу војног рока из Републике Црне Горе треба напоменути да је Војска Југославије предузела све мере да локални избори у Црној Гори, што се тиче војног састава, буду регуларни. Осим одлагања јављања у јединице војних обвезника из Подгорице и Херцег Новог, војници на одслужењу војног рока из та два града добили су слободан викенд за време избора, иако нису добили гласачке листиће како је законом прописано. На тај начин Војска Југославије је остала доследна, будући да је на исти начин поступила и када су били председнички избори у Црној Гори. Надамо се да ће наше настојање бити позитивно прихваћено и протумачено.
Прилика је да кажем и неколико речи о Програму обележавања прославе 16. јуна – Дана Војске Југославије.
Сутра, 13. јуна 2000, у 12.00 сати у Централном клубу ВЈ биће отварање изложбе слика професионалних војних лица; у 13.30, на истом месту, у свечаној сали, биће промоција књиге о начелницима генералштаба.
Прекосутра, 14. јуна у 10.00 сати, у Војном музеју на Келемегдану биће отварање изложбе о теми „Агресија НАТО на СРЈ“; у 14.00 сати, у Централном клубу ВЈ, Савезни министар за одбрану и НГШ ВЈ примиће пензионисане генерале и адмирале, представнике органа власти, јавних и културних радника, борачких и других организација и иностране војне представнике.
15. јуна у 10.00 сати, у Генералштабу ВЈ, биће пријем новоунапређених генерала и адмирала; у 14.00 сати, такође у Генералштабу, НГШ ВЈ примиће делегацију Копнене војске, поводом Дана КоВ; у 20.00 сати, код Војног музеја на Калемегдану, биће извршена традиционална почасна артиљеријска паљба; у 20.30 сати, у Клубу ВЈ у Топчидеру, биће одржана Свечана академија поводом дана Војске Југославије.
16. јуна у 12.00 сати, на Авали, биће полагање венаца на Гроб незнаног јунака; у 19.30 сати, код Војног музеја, биће Променадни концерт здруженог војног оркестра.
То би било све. Хвала на пажњи, а сада можете да поставите питања, а ја се надам да ћу на већину питања моћи да одговорим одмах.
Пуковник Мијаиловић ће ми помоћи да организујемо редослед постављања питања. Изволите господине пуковниче.
Напомене:
[1] Није било времена за анализе конференција. Добио сам две примедбе. Прва да сам рекао да радимо према Дејтонском споразуму, а Споразум је, по мишљењу мојих претпостављених, био замрзнут, и друга, да сам погрешио када сам представио План обележавања прославе Дана ВЈ, јер је тај план у међувремену редукован. Одјек конференције је уистину био позитиван, без негативних конотација. Начелник ГШ ВЈ рекао је да сам добро обавио своју улогу, будући да је било 20-так питања „независних“ новинара из Србије и Црне Горе и иностранства (на пример, из Загреба и Франкфурта). Савезни министар за одбрану, генерал-армије Драгољуб Ојданић је, такође, био задовољан с начином на који је обављен задатак информисања јавности.
[2] У техничкој организацији конференција до осме конференције учествовали су чланови Одељења за информисање Управе за морал ГШ Војске Југославије и особље Централног дома Војске Југославије. Језички редактор, за чије ангажовање сам се борио од пријема дужности, постављен је 16. октобра 2000. Разлог за такво залагање било је искуство из претходних институција, од Кабинета савезног секретара за народну одбрану до Управе за стратегијске студије и политику одбране Савезног министарства за одбрану. Документе размењиване између државних и војних институција, и унутар њих, писали су полуписмени људи, несвесни недовољног знања књижевног језика сопственог народа. Остали део Одсека портпарола ВЈ попуњен је до девете конференције за новинаре.
Будући да је народ заслужио истину, замолио бих новинаре који су присуствовали конференцији, да ми доставе своје снимке, или да замоле СЈИ за које су радили да од њих преузму ову конференцију. Војска Србије не жели да ми уступи моја излагања. Више година сам их молио да конференције ставим на овај сајт. Тврде да су избрисана у недостатку простора на серверу.