Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Избегнуто крвопролиће

Hapsenje Slobodana MilosevicaИзвод из увода књиге Гушење истине – Шта медији нису хтели или нису смели да објаве

За историчаре су значајне моје две припремљене, а неодржане конференције за новинаре у улози Портпарола Војске Југославије. Реч је о конференцијама које су требало да буду одржане 28. септембра 2000. и 4. априла 2001. године. За конференцију која није одржана 28. септембра 2000. понудио сам садржај излагања начелнику Генералштаба Војске Југославије. Његово прећутно неодобравање и на тај начин одлагање конференције (јер није инсистирао да се одржи, нити је наредио да се одржи), били су знак политичке зрелости, виспрености, схватања и добре процене не само тренутне ситуације у држави, него и следећих догађаја. Слично је било са конференцијом заказаном поводом хапшења Слободана Милошевића, у којем је МУП начинио бројне правне пропусте, опасне по безбедност државе. Конференција о теми „Догађаји у Ужичкој улици између 30. и 31, марта“ планирана је за 4. април 2001. године и одложена, односно „војни врх“ је одустао од ње, због политичке осетљивости и климе у Савезној Републици Југославији, да се не би погоршало ионако лоше стање.

Уосталом, догађаји приликом неуспелог покушаја привођења бившег председника СРЈ Слободана Милошевића истражним органима били су веома индикативни за односе ВЈ и Републике Србије.

Чак и површна анализа (а требало би направити озбиљну и садржајну правно-безбедносну анализу наведених догађаја), наговештава да су догађаји у ноћи између 30. и 31. марта 2001, послужили остварењу троструког циља: 1) лишавање слободе Слободана Милошевића, 2) дискредитовање начелника Генералштаба ВЈ, и 3) умањење угледа ВЈ, из аспекта професионализма. Ипак, део тих циљева није остварен.

Цела операција, која је трајала од 10 сати 30. марта до 05.30 31. марта, била је својеврсна провокација начелника ГШ ВЈ и Гардијске бригаде као елитне јединице Војске. Циљ је, између осталог, био да се докаже да је ВЈ још везана за бившег председника и његове политичке гарнитуре, а да су „војни врх” и команда бригаде његове верне слуге.

Свеједно је да ли припадници МУП-а Републике Србије нису познавали прописе, или их намерно нису поштовали, они су од 10 сати до 16.25 покушавали на нелегалан и нелегитиман и правно некоректан начин – наивно – да уђу на капије војно-резиденцијалног комплекса. Морали су, при том, да знају да те капије нису прави улаз у Војску из било које друштвене структуре, а то значи да улаз на њих није омогућавао да се на правно регулисан начин оствари тако значајан задатак. Уместо да тог дана, или који дан раније, са документом потписаним од министра унутрашњих послова Републике Србије, уђу у Војни кабинет председника СРЈ, настојали су да документ уваже водници на капијама, који за то нису овлашћени. Дакле, будући да је немогуће да се претпостави да пуковник полиције Милош Поткрајац није знао да се на тај начин не може ући у војни круг, питање је шта је била намера његових налогодаваца. Чињеница да је неколицина војних лица знала да ће господин Поткрајац заменити претходног шефа обезбеђења, не значи да он може да уђе у било који војни објекат, са било ким у било које време, без поштовања протокола војне пријавне службе.

Припадници МУП-а Републике Србије надмудривали су се са Војском, јер су прикрили садржај операције, или изменили план операције, а како нису направили заједнички план са Војском, то највероватније значи да нису имали поверења у Војску као свог безбедносног сарадника.

Задатак је обављен крајње непрофесионално, сензационално и на тај начин да је изгледало да припадници МУП-а не желе да га приведу брзо крају.[1] Будући да нису обезбеђени услови за синхронизовану акцију ВЈ и МУП-а операција привођења бившег председника могла се у „војном врху“ протумачити као напад на војни објекат. Међутим, Војска Југославије, због свега што се догодило пре и после 5. октобра 2000, била је крајње опрезна и толерантна. Прихваћен је улаз у војне објекте припадника МУП-а преко начелника ГШ ВЈ и нису одстрањени од објекта они који према прописима не могу да буду уз капије, а дозвољен је и „упад“ у пријавницу, која је већ предата припадницима Министарства унутрашњих послова.

Дуготрајни покушаји да се на новоу водника реши проблем замене обезбеђења на капијама комплекса, личили су на намерно трошење драгоценог времена. Исто тако, улазак код начелника ГШ ВЈ, с документом који је потписао неко из МУП, могао је да буде класична замка за генерала Небојшу Павковића, будући да је начелник Генералштаба ВЈ могао, у складу с војним прописима, да проследи пуковника Поткрајца у Војни кабинет председника СРЈ, што би могло да се протумачи као опструкција „операције“. Генерал Павковић то није учинио, знао је да је председник СРЈ одсутан, примио је делегацију МУП, и тако је избио сваки аргумент који би послужио за оптужбу њега и ВЈ да опструишу акцију.

Zoran DjindjicНеобично је било што се акција није спровела раније и са више сарадње и садејства са ВЈ и савезним органима. Ништа мање чудно је што је полицајац Манасијевић одбио да обезбеди улаз пуковнику Поткрајцу, а све време су се добро слагали. Затим, намеће се питање зашто смена није направљена пре акције и зашто су позвани, за упад у „објекат“ у Ужичкој улици, неуниформисани специјалци, када за такве задатке предвиђене законима постоје регуларне специјалне јединице? Уколико су веровали Војсци, зашто су припадници МУП-а крили садржај и време извођења акције? Посебно је занимљиво, зашто је председник владе Републике Србије учествовао више у акцији него министар унутрашњих послова?[2] У његовом присуству начелник ГШ ВЈ донео је кључну одлуку да помогне МУП-у да оствари контакт с војним обезбеђењем и да ново бројније обезбеђење уђе у резиденцијални објекат. Осим наведеног непосредног утицаја на акцију привођења Слободана Милошевића истражним органима, др Зоран Ђинђић је утицао на ток операције, обраћајући се начелнику ГШ ВЈ преко телефона. На пример, у 23.10 премијер Зоран Ђинђић звао је начелника ГШ ВЈ и рекао да се скупљају официри код капије, што је провером демантовано. У 23.40 захтевао је да се помери Војска од капије. У 00.15 премијер Србије рекао је начелнику ГШ ВЈ да председник Коштуница није хтео да се јави на позиве Владана Батића. О премијеровој заинтересованости да акција успе може да се закључи и на основу позива у 00.20 када је председник Коштуница саопштио начелнику ГШ ВЈ да је звао премијер Ђинђић и захтевао да се припадници ВЈ повуку с пријавнице. После повлачења Војске више није било контаката са Војском и њеним руководством.

После акције МУП-а, премијер је дао веома утицајне изјаве за јавност: 1) „Не ради се о целој ВЈ него о самовољи појединаца“; 2) „МУП ће поднети извештај о понашању припадника ВЈ надлежним савезним органима“, 3) „Евентуална одговорност генерала Павковића је у надлежности савезног председника“; и 4) „Били смо спремни чак и да се супротставимо Војсци чији су неки припадници и даље верни Милошевићу“ (за „Boston Gloub“).

У разговорима и договорима у Генералштабу ВЈ, после хапшења бившег председника СРЈ превладали су смирени и разборити ставови. С обзиром на то што је др Зоран Ђинђић био изузетно значајна политичка личност, да је одиграо улогу кључног контролора ВЈ и да је Војска била све зависнија од републичке власти у Србији, одлучено је, у америчком стратешком маниру, да се оствари што непосреднији, скоро свакодневни контакт са њим. Намера „војног врха“ била је да га придобије за себе, ради безбедности земље, својом коректношћу, доследношћу и професионализмом. Војска, уистину, није била против власти ни после 5. октобра, свесна да само поштовањем власти може обезбедити стабилност земље.

Уосталом, срећа је што Војска није инсистирала на прописима, будући да није поступила по унутрашњим правилима која су тада била на снази, а у складу са законима и Уставом Савезне Републике Југославије. Још једном је „војни врх“, као у периоду од 24. септембра до 6. октобра претходне године, избегао крвопролиће које је, очевидно, некоме одговарало.[3]

 

Напомене:

[1] Занимљиво је да Милош Поткрајац, коме су нуђени кључеви и који је знао да је капијица К-20 отворена, није хтео да је користи. Неуспеле покушаје да уђе на неки други начин у војно брањени комплекс тумачио је као опструкцију Војске.

[2] Премијер Републике Србије др Зоран Ђинђић био је веома заинтересован за акцију замене обезбеђења и (по)јавио се у акцији у кључним моментима, иако је најављено да је реч о правном а не политичком поступку. Господин Ђинђић је према званичним подацима 30. марта примљен код начелника Генералштаба ВЈ од 17.45 до 18.45 (познато је поуздано да је у Кабинету НГШ био у 18.30). На његов захтев примљени су и пуковник Радомир Ћосић, пуковник полиције Милош Поткрајац и заменик генерала Сенте Миленковића, извесни пуковник полиције Манасијевић, којем нико није записао и сазнао име. Могуће је да је реч о Кокану Манасијевићу, који је накратко обезбеђивао резиденцију председника републичке владе Републике Србије. Видети: Б 92, вести за 15. јули 2002. године.
[3] Закључак: Чини се да анализиране ноћи није био на мети само Слободан Милошевић. Да генерал Небојша Павковић имагинативно није одлучио да непосредно сарађује са републичким органима био би у неприлици, јер би га оптужили за личну опструкцију изузетно значајне операције. Војска Југославије је још једном положила тест департизованости, јер је доказала да није у вези са СПС-ом, али ни са ДОС-ом.

 

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 96 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!