Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Истина о хашкој оптужници

Presedani copyИзвод из уводног дела књиге Гушење истине – Шта медији нису хтели или нису смели да објаве. Ако још увек некоме веома моћном не одговара истина, то не значи да ће тако бити у временима који следе.

Будући да је у 26. фебруара 2009. године судија Ијан Бономи прочитао испред Судског већа Хашког трибунала пресуду војним генералима Војске Југославије Драгољубу Ојданићу, Небојши Павковићу и Владимиру Лазаревићу и полицијском генералу Сретену Лукићу, а да је пресуда донесена као да је све из оптужнице доказано, чини се да је неопходно да јавност сазна довољно о оптужници, а још више о својој војсци, посебно како се она борила за истину. Уосталом, борба за истину је једна од најважнијих компоненти одбране и стварања услова за извеснију будућност.
Стога, ова књига је документ, хтео то „велики брат“ или не, јер су све речи у њој саопштене новинарима, забележене у историји, односно у квантнофизичкој димензији, у „пољу нулте тачке“, без обзира на то да ли слуге „великог брата“ знају о чему је реч када се говори о „јединственом пољу интелигенције природе“.

На пресуду Хашког трибунала није раеговала власт Републике Србије, као да је прижељкивала такав исход. Догодило се то, можда баш зато што је председнику Србије Борису Тадићу све јасно, чак и у планетарним оквирима. Заиста нико у свету, ко је просечно информисан, не сумња да Планетом владају мегакапиталисти из старих капиталистичких породица Рокфелер, Ротшилд, Карнеги, Форд, Ањели, и нових породица Вандербилт, Астор и Гејтс. Познато је да њихови интереси одлучују о границама, протоку капитала, трговини оружјем (дрогама, белим робљем...), ратовима, председницима држава, генералима... Они издржавају тзв. финансијере попут Џорџа Сороша, Роберта Рубина, Алена Гринспена и Лоренса Самерса. Њихове марионете поигравају се судбином људског рода, пред очима свих који прате светске процесе, седе у трилатералним институцијама као што су Савет безбедности, група „Г-8“, НАТО, ОЕБС, Контакт-групе... Тамо се договарају како да освоје, присвоје и усвоје преостале просторе и ресурсе и контролишу опљачкане народе.

Зато није чудно што је поводом смрти Ибрахима Ругове Кондолиза Рајс рекла: „САД су изгубиле великог пријатеља – САД ће и даље радити са свим људима Косова“. Да није заслепљена амбицијама и да јој је важна истина узела би у обзир да је Ибрахим Ругова 26. септембра 2001, само 15 дана после терористичких напада у Њујорку, за „Интар тас“ изјавио: „ОВК је уз Осаму бин Ладена“. Чија је то игра и зашто су Американци пречули глас непријатеља? Познато је да је Џорџ Буш Јуниор, због бизниса, омогућио породици Осама бин Ладена да напусти САД непосредно после напада на њујоршке „близнакиње“ и да је допустио компанији Уједињених Арапских Емирата да преузме главнину послова у лукама Њујорка, Њу Џерсија, Филаделфије, Балтимора, Мајамија и Њу Орлеанса. Бизнис је чудо! Истовремено исти Буш јури уз помоћ НАТО снага и његових судова сваког Србина који се усудио да брани своју отаџбину од агресора.

Све је јасно: Србима суде најбогатији бизнисмени, ради профита, простора и ресурса. Отуд два суђења у Хагу. Једно у којем се наводно суди појединцима, а не народу, друго где се суди држави (што значи народу) на основу суђења појединцима. И није то заврзлама, није то рашомон – то је планетарни мегакапиталистички злочин, у којем (са)учествују и српски подлаци, примањем крвавих пара из руку окрвављених српском крвљу.
Основни је утисак да је Оптужница за злочине против човечности и кршења закона и обичаја ратовања, написана као да су је заједно писали косметски Албанци, НАТО и Ватикан. На пример, политичка тврдња косметских Албанаца „Циљ злочиначког подухвата био је истеривање знатног дела албанског становништва Косова, са територије покрајине Косово, у настајању да се обезбеди трајна српска контрола над овом покрајином...“ била је основни садржај хашке оптужнице. Генерали су оптужени као да у СРЈ није постојала легално и легитимно, демократски изабрана власт и као да у тој држави нису постојале регуларне снаге безбедности. На основу оптужнице, изгледа да су се четири генерала договорила, на своју руку, да остваре неки свој безумни циљ.

Pokrenuo NSPМеђутим, истина је сасвим другачија. У ситуацију да се морају бранити и оружјем, Срби у СФРЈ, СРЈ и СЦГ дошли су, пре свега, због понашања најважнијих институција у тзв. међународној заједници. Економске санкције, сталне уцене, притисци и претње војним интервенцијама, онемогућили су квалитетнији рад државних и привредних институција. У Србији се није смело, нити сада сме, мислити српски. Нико није смео, или није хтео, да пита оне који су од 1979. године подривали државу, у чијем то интересу раде, а камоли да пита „антиратне профитере” и „факс идиоте” ко су они и ко стоји иза њих. Сада је познато да су папа Павле Други и Конрад Аденауер 1970. године дали сигнал за почетак стварања „новог светског поретка“ по шеми нацртаној на илуминатском „мистер долару“, а да су у Москви 1989. године Михаил Горбачов и Дејвид Рокфелер покренули процес у којем настаје вавилонски поредак, а нестају непослушни народи и њихове тековине.

Под сталним, бездушним притисцима и подвалама приликом примене принципа „узми или остави“ и „штап и шаргарепа“, створена је атмосфера сталног узмицања, колебања и накнадног пристајања на испуњавање каткад национално погубних захтева „будућих партнера“, истомишљеника и послушника. При томе, било је провидно, да је намерно изазван „контролисани рат“, ради нових граница, остваривања трајнијих „виталних интереса“ великих сила и прерасподеле просталих балканских ресурса.

Откуд онда „међународна заједница“, и/или било који „њен“ суд, оптужује Србе за нешто што су њихове слуге негде смислиле и наумиле, када Срби нису 16 година имали националну стратегију одбране (немају је ни сада, бар не истински своју, због страха да се не замере будућим партнерима)? То значи да Срби немају забележене јавне (или тајне) циљеве, а када немају циљеве не могу ни да их остварују. Осим тога, Срби ниједном нису ушли на туђу територију, а једини су, уз помоћ НАТО-а, Европске уније и САД прогнани с вековних огњишта. Уосталом, Срби ни у миру нису успели да се договоре како да се односе према било каквој регионализацији, или издвајању из постојећих федерација, јер такви процеси цепају њихово национално биће.

Срби су у транзицију ушли на исти начин на који се „преводе жедни преко воде“ – без алтернативе. О транзицији знају само они који су искусили додир великих фондација, показали се као искрени глобалисти, антинационалисти, антипатриоте – они који су имали среће да науче наднационални језик и да походе курсеве и радионице транзиције, приватизације, пактирања, регионализације, партнерстава... учећи се да буду „кек“ и „нобл“ уз Сорошеве службене осмехе...[1] Проблем је што их на стране курсеве није (по)слао народ. Још већи је проблем, што понављају оно што су чинили они преци који су се одродили (изродили) у процесима латинизације, германизације, поримокатоличавања, исламизације, помакедончавања, поцрногорчавања, арбанизације... (Они што се одричу свог соја, одувек су били највећи антинационалисти и настојали су да се истакну у поништавању сопственог народа). У Србији, изроди, ни овог пута, не деле судбину свог народа. Срби нису имали прилику да одлуче чак ни о томе да ли су за социјализам или капитализам и за какав су вишепартијски систем.

Уосталом, када је реч о Оптужници, зар Срби нису могли на перфиднији начин да удаље са своје територије илегално насељене Албанце, да им је то био циљ? Имали су за то на располагању деценије, а може се рећи и векове. Али, Срби су хришћани, православци, а многи међу њима – светосавци.
Како је могуће да се замисли да четири генерала смире политичко-безбедносну ситуацију на Косову и Метохији, ако су „ушли у свој рат”, с намером да чине злочине? Да се Србија обрачунава с терористима на својој територији знала је администрација САД у лето 1998. године, а заборавила, напрасно, у јесен исте године и ничим изазвано почела да прети војном интервенцијом. Сметнули су с ума свој Тексас, дефиниције тероризма и мир на Балкану. Цео свет је био у прилици да зна да терористи нису дозвољавали непрестано нападаним снагама безбедности Србије да обављају своје законом предвиђене дужности.

Како је могуће да свет прихвати ту ситуацију, када су сви, којима нису ускраћене информације, знали, да је Немачка обавештајна служба (БНД) известила да „албанске терористичке организације регрутују нове чланове међу албанским азилантима у Немачкој“, да је „Вашингтон пост“ објавио да Албанија подстрекава терористе и снабдева оружјем, да је „Њујорк тајмс“ објавио да су терористи ОВК у америчким униформама, да је Роберт Гелбард рекао да су припадници тзв. Ослободилачке војске Косова све ближе америчкој терористичкој листи.

Можда се више о догађајима на Косову и Метохији може сазнати од телевизијске екипе из Бугарске која је, 25. јуна 1998, снимила напад терориста, из редова косметских Албанаца, на припаднике обезбеђења Ричарда Холбрука. Занимљиво је да Холбрук, који се тада „случајно” сусрео, и изувен изгрлио, с вођама терориста, није реаговао. Зар то није личило на напад на колону возила у Добровољачкој улицу у Сарајеву? Разрађена доктринарна експлоатација несрећа, или наводних несрећа. Није Холбрук никад ни споменуо „инцидент”, а све се догађало на очиглед групе новинара. Из Пентагона је 16. јула 1998. године стигла вест да „оружје за терористе на Косову стиже из Албаније“, а из Беле куће да „САД не признају самозвани парламент косовских Албанаца”. Уосталом, до истине о Косову и Метохији може доћи сваки суд, који провери наводе из књиге „Ватикански тунели”, ватиканолога Александра Антонића. Провером наведених података, прикупљаних више од 15 година, изговорених устима спикера Радио Ватикана, може се склопити мозаик истине.

Многе активности у Оптужници приписане Србима, нису биле у интересу СРЈ и Србије, те није логично ни да су их Срби починили (на пример, „масовни прогони“). Како би се неко определио за масовне прогоне косовских Албанаца, у ситуацији када Сједињене Државе и НАТО више од шест и по година прете војном интервенцијом и држе Србију под контролом шест војних сателита, 6. флоте и авакса. Уосталом, у јануару 1993. године објављено је да је војна интервенција против СРЈ планирана. Већина српских активности, пре и за време напада НАТО-а на Србију и српски народ, учињена је с другим намерама, а не с разлозима наведеним у Оптужници (на пример, одузимање докумената онима који су одлучили да напусте земљу). Ако су одузимана документа, зашто судије нису покушале да схватње зашто је то чињено? За то је потребно само мало општег образовања и познавање историје. Судије не би требало да буду толике незналице.

Уз мало добре воље, судије Хашког трибунала могле би да сазнају за кога су Срби више десетина година, за време Тита и касније, издвајали огромна средства из заједничког државног буџета. Одвајали су „од уста“ за Косово и Метохију, да Покрајину економски уздигну и чинили су све што су могли да тај део Србије не буде „рупа без дна“, а била је. Срби су се непрестано надали, свесни приштинске политике освајања простора наталитетом, и своје „беле куге“, да ће наћи начина за суживот са косметским Албанцима. Проблем је што су ти Албанци подстекавани, обучавани и финансирани да се изборе за независност споља – од вавилонаца. Јер, само независност Косова и Метохије омогућава остваривање поменутих „виталних интереса“ преостале супер силе (њених мега финансијера) и легално освајање и црпљење природног богатства Покрајине.

Код толико „слепаца“, може се рећи да Бог зна да су сада на окупу сви умешани у „планетарни и космички злочин“. Они сада владају Косовом и Метохијом, који су намерно загађени осиромашеним уранијумом. Чине то „на свој начин“, користећи сироте и бездушне плаћенике наоружане до зуба. Уосталом, зашто „међународна заједница“, када има толико знања да може да суди народима, у Оптужници назива Косово и Метохију – Косово? То, свакако, није случајно. Познато је да је цео тај простор некада био српски, затим су Срби остали бројнији у Метохији, а сада и то треба да се заборави.
Уопштене тврдње тужитеља подигнуте су на стратегијски ниво. Формулисане су тако да оптужују „снаге СРЈ и Србије“, иако су многе активности наведене у Оптужници, оне које нису измишљене, извршили појединци и групе. Искази „најмање једна џамија је уништена“ и „најмање три Албанке су силоване“ бесмислени су, јер онај који је то пријавио, уколико не жели да „заобиђе истину“, зна тачне податке. Да ли треба објашњавати да се минарети могу пребројати. Зар то не говори о дрскости, да су тако важан докуменат написали они којима није стало до истине?

Када је тужилац тврдио да је „злочиначки подухват“ планиран, он је морао, у име правде и истине, да покаже план, или да докаже да план основано постоји, иначе му је тврдња незаснована. Где ће то довести људски род, када је могуће оптужити и осудити људе, без стварног доказа. Још је свежа фарса око суђења генералу Радиславу Крстићу, за којег и тужитељи кажу да је изманипулисан.

Оптужница за период од 24. марта до 20. јуна 1999, написана је као да није постојала оружана интервенција (агресија) НАТО-а и као да НАТО никад није био присутан на балканским просторима. Изгледа, на основу текста оптужнице, да НАТО није имао ниједан податак од авакса и сателита и да није могао да утиче на догађаје у наведеним местима. Треба ли доказивати да су временске прилике тада биле идеалне, јер су биране за што ефикасније ракетирање и убијање Срба. Ако се из сателита види да на стадиону „Црвене звезде“ пише „делије“, подразумева се да су у Команди НАТО-а имали цело Косово и Метохију „на длану“, све време агресије. Знали су ко кога напада и ко кога изгони из Покрајине. Хоће или икад доћи дан да неко из Брисела, Стразбура, Вашингтона, Лондона и Њујорка изговори истину?

У Оптужници су понављани наводи за иста дела, различитим језичким изразима, који су практично синоними (присилно премештање, прогон и депортација...). Те речи су приближно истог значења. На тај начин тужитељи су створили лажну слику о више злочина. На пример, након што су оптужили генерала Небојшу Павковића за депортације, поновили су податке о истим депортацијама и у делу у којем га оптужују за бројна убиства. Страхоте „убистава“ појачане су понављањем података о депортацији. На тај начин, постигнут је психолошки ефект – засићеност злочинима.

Претпоставља се да су судије опште образоване, неподмитљиве личности и да су, без обзира на посвећеност послу и радне обавезе, дневно информисане, барем о најважнијим планетерним збивањима. Није лако поверовати да су судије Хашког трибунала пропустиле прилику да сазнају истину о непрестаним претњама Србији НАТО интервенцијом. Те претње су докази да је тзв. злочиначки подухват из 1998. године изазвала Атлантска алијанса, која је вребала прилику и начин да интервенише, стигне у Србију, освоји је и окупира. Реч је о очекиваном, правовремено планираном, обелодањеном и испровоцираном војном злочиначком подухвату, с намером да НАТО поседне Балкан и формира давно жељену и за њега веома значајну војну базу (Бонстил). Зато су Ричард Холбрук, у Приштини, и Медлин Олбрајт, у Рамбујеу, саветовали терористе да не преговарају и како да се понашају. Челници НАТО-а, у Бриселу, чекали су „логичан повод“. У недостатку „повода”, журећи да реше своје коалиционе проблеме, сами су га исконструисали. То стварање повода догодило се на очиглед целе Планете, уз помоћ експерата у Пентагону и Бриселу, наводно без подршке Савета безбедности. Као да је Савет безбедности од некога моћнијег био спречен да се састане 78 дана!?!

Поглавље „Додатне чињенице” у Оптужници, садржи паушалне тврдње попут написане у тачки 70: „Акције сличне природе спровођене су у ратовима у Хрватској и Босни и Херцеговини од 1991. до 1995. године“. Ниједан озбиљан аналитичар не би повезао догађаје на просторима претходне Југославије са догађајима на Косову и Метохији на тај начин. Откуд је СРЈ могла да се понаша ван своје територије као на својој територији? Како су снаге СРЈ могле да чине „етничко чишћење“ у Босни и Херцеговини, да прогоне и депортују било кога? Тужилац је заиста претерао, надајући се да ће одбрана, због правних преседана измишљених за ту прилику у Трибуналу, морати да докаже да то није истина.

Објављени су бројни цитати изјава, из западних извора, који могу да послуже као докази о лажима и пристрасности умешаних у „велики бизнис“ под именом „Трећи балкански рат“. Још су бројнији текстови интелектуалаца (аналитичара) у којима је то доказано.

Sudije u Tribunalu CopyПосле свега што је до сада урађено „у трагању за истином“ у Хагу, јасно је да су Срби доведени у безизлазну ситуацију. Прво, они који су били на лицу места не могу да сведоче, јер су на „списку оптужених“. Друго, они који нису били на лицу места не знају и не могу да знају истину. Вероватно је свака акција и операција наведена у Оптужници – посебна „прича“, која не занима судије.

Иако је вероватно да судија Ијан Бономи има душу и да би хтео да је сачува и усаврши, не треба се заносити да је пресуда Судског већа праведна. Не постоји никаква шанса да се било шта докаже онима који су организовали суђење (сви знају да су то главни кривци за светске покоље: Ватикан, САД и НАТО). Освајачи тзв. Западног Балкана, организовали су суд да би осудили СРЈ, Србију и Србе – за непокор.

Први разлог за неспорну неправду је, што они који су изазвали сукобе знају зашто су то учинили са Косовом и Метохијом, али и са Србима. Други разлог је што су у Трибунал убацили искључиво своје људе, до последњег преводиоца. Поигравају се, с предумишљајем, чак и на рачун измишљених језика. Трећи разлог је, што се судије понашају као да су с друге планете и као да нису никад чули за Србе, НАТО, САД, Албанце, Македонце, Хрвате и босанске мислимане. Радили су и раде, како кажу, професионално – чиновнички. Очигледно је само, да их савршено не интересује могућност да дођу до истине.

Србима суде људи који не схватају да суде и својој деци, јер њихови налогодавци уништавају свет и стварају повољне услове за будућност шаке мегакапиталиста. Ту будућност стећи ће новим оружјима, у новим ратовима. Судије су довољно плаћене да им новац потисне из свести истину да заправо (са)учествују у злочиначком подухвату, у којем су њихови босови прогнали Србе, уништили будућност српској деци и, ради правдања своје похлепе, измислили српску кривицу. Ако верују у Бога – само Он им може помоћи, ако не верују, онда не може нико.

Свесни људи треба да учине све што могу, да се ублажи, или отклони, опасна планетарна и космичка неправда. Уколико међу њима има и припадника српске власти, невладиних организација и медија у Србији, требало би осим подршке у вези са писањем жалбе, да престану да мрзе своју војску и полицију, професионалце који су их бранили од агресора, најмоћнијег откад постоје историјски записи. Чак и они који су се склонили са (ст)ратишта и који су навијали за НАТО, не би ли ракетама освестио и демократизовао Србе, треба да размисле како би Свети Сава поступио када би осудили његове ратнике који су се борили за слободу и извеснију будућност. Остаје чудно како у Србији уопште постоје људи који своје фокусе померају према сопственој војсци зарад туђинских интереса.

Kњига Гушење истине може да помогне самоосвешћењу и освешћењу свакога коме је до тога стало.

 

Напомена:

[1] Карл Попер свакако није замишљао на тај начин „отворено друштво“, јер оно сада све чешће подразумева затвореност и неслободу.

 

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 102 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is developed by Dean Marshall Consultancy Ltd