Четврта конференција за новинаре

(18. јул 2000. у 11.00 )[1]
Извод из књиге Гушење истине – Шта медији нису хтели или нису смели да објаве

Предложио сам да се конференција одржи 18. јула 2000. и да одговарам на сва питања. Конференцију сам припремао сам. Занимљиво је да нико са мном није још разговарао о ставовима Војске Југославије. Циљ одржавања конференције био је да се понуде најбоља решења, не би ли се избегло ново цепање српског националног бића, будући да су проамерички оријентисани Црногорци почели да остварују илуминатски сценарио за издвајање Црне Горе из састава Савезне Републике Југославије, а Војска је била једна од значајних препрека на њиховом путу. Чинило се као да су желили српски братоубилачки рат. Страна штампа је објавила да је ВЈ била спремна за војни пуч када је Скупштина Црне Горе 7/8. јула прогласила самосталност.

Догађаји су се сустизали. Генерали су отишли 13. јула 2000. у Подгорицу и Андријевицу. Начелник Генералштаба ВЈ, генерал-пуковник Небојша Павковић, одржао је смирујући говор у Андрејевици. Мило Ђукановић се хвалио да је избегао крвопролиће. Црногорске вође непрестано су изазивале Војску Југославије и њено руководство. Чак су у тексту упућеном Савету безбедности УН оптужили Војску да хоће да им преузме неке политичке фотеље у републици. Све чињенице су извртали и безочно лагали, по већ устаљеном сценарију виђеном у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини.

Излагање

Господине генерале, 

даме и господо,
другарице и другови,

У последње време све чешће се помиње недозвољена политичка активност и идеологизованост Војске Југославије и њена веза са коалиционим партијама на власти и дају примедбе Војсци да често помиње победу над НАТО-ом, иако је НАТО успео да распореди своје снаге и гради базу на Космету, а не зна се да ли ће и када напустити тај простор. Војску Југославије прозивају и да не поштује уставне и законске одредбе, а претпостављају да Војска није довољно кохерентна и да војни врх нема подршку потчињених. То су за Војску Југославије актуелне, а повремено и акутне теме, које занимају скоро све новинаре и, наравно, јавност. После излагања планирали смо време за постављање питања.

Добре стратешке процене

Значајно је напоменути да су процене стратега, доктринолога и геополитичара из Војске Југославије апсолутно потврђене. Очекивано је да ће САД искористити прву прилику, уколико победи Варшавски уговор, да формира своју базу на Балкану. Било је јасно да ће капиталистичке замље морати да још једном покушају да се домогну преосталих ресурса на планети, ради даљег повећавања продукције. Отуд отворено заговарање ширења Запада, Сједињених Држава, Европске уније и НАТО пакта. У походу на Исток на Западу су створене нове перфидне доктрине од којих је најподмуклија „доктрина истурене одбране“. Живимо у свету који прихвата да је наша одбрана агресија, а да је НАТО агресија на СРЈ одбрана цивилизованог света. Велике силе се бране окупацијом и опкољавањем немоћних држава. Немачка је поново на војној сцени с намером да опонаша амерички концепт, будући да је Рудолф Шарпинг упозорио, да ће и Немачка своју безбедност бранити на туђим територијама. По оптужби немачког министра одбране „британске оружане снаге су од пре неколико година кренуле у регрутовање по затворима мобилишући осуђене криминалце“. 

Тако државе које највише халабуке дижу око борбе против тероризма, проглашавајући тероризам за највећу опасност и изазов будућности, уводе криминалце у своје оружане снаге, од албанских терориста стварају војску не би ли продубили балканску кризу, и нескривено тероришу непослушне народе економским санкцијама и угрожавањем њихове животне средине. Ипак, о „новом светском поретку“, којем се свет мора супротставити уколико жели да има будућност, најбоље казује дуел два најзначајнија политичара Бориса Јељцина и Била Клинтона. Наиме, Бил Клинтон је 9. децембра 1999. рекао: „Нисам мислио да ће Јељцин заборавити каква је Америка велика сила, када се није слагао са оним што сам учинио на Косову“. Таквом поретку, у којем деструктивци не бирају средства да освоје преостале планетерне ресурсе, супротставили су се на Балкану народи Југославије и Војска Југославије. За дочек ракета које су пристизале из бомбардера и са бродова из Шесте флоте требало је имати знања, мудрости, организованости и храбрости. Све то су имали припадници Војске Југославије и зато имају разлога да се поносе.

Да није ефеката разбијања СФР Југославије, посебно економских, учинци НАТО снага били би још мањи. А да је однос снага обрнут, Американци би се повукли из Напуља, Норфолка, Јокосуке, Перл Харбора и из сијасет других база, у своје воде, Шиптари би плаћали струју коју троше и дружили се са Србима као проверено добрим комшијама, а свет би био у миру. Живот је ипак суровији. Упркос америчкој стратегији посредног наступања и доктрини ниског интензитета која је, због неуспеха у неоружаним облицима агресије, прерасла у отворену војну агресију, СР Југославија је бар привремено зауставила ширење НАТО-а, „купила је време“ за Исток, улила је веру другима да је спас од нарастајућег зла могућ, показала је пут источним земљама, спречила окупацију по моделу из Рамбујеа и показала како се бори за живот достојан човека, а против америчких неоробовласничких претензија. Тако је свесно изазвала наставак претњи очекујући да ће се „прозвани“ источни свет, због својих интереса, убрзо одупрети најављеном походу.

Очевидно је да је реч о недовољном знању насртљиваца на Војску Југославије у вези са менталитетом њених припадника, без обзира да ли су то представници међународне заједнице, припадници НАТО-а, страни или домаћи новинари, припадници опозиције или једноставно – пацифисти. Сви они заборављају да је Војска Југославије херојска и да је њен народ архетипски херој због супротстављања лихварском, бескрупулозном и неприродном „новом светском поретку“, због тежње НАТО-а да се прошири и формира базу на најважнијој геостратешкој тачки планете, и због настојања прорачунатог Запада да примењујући перфидне методе покори остатак света „доларом“. При томе, мондијалисти су морали да знају да ко год нападне државу слободоумног српског народа и Војску Југославије не може даље са својим илузијама, будући да ВЈ и њен народ имају довољно снаге да нанесу сваком непријатељу неисплативе губитке.

О вредностима Војске Југославије

У све наведено треба уверавати само оне који брзо заборављају и оне чији се интереси поклапају са непријатељевим. Онај ко се не разуме у компликоване процене и анализе треба барем да разуме исходе. Из Хрватске је прогнано више од 700.000 Срба, са Космета најмање 280.000 Срба, а у оба прогона учествовао је – као залеђе Хрвата и Албанаца – НАТО и оба пута су Срби проглашени за кривце. Знамо да „сила Бога не моли“, али знамо да људима који опонашају ноја недостаје достојанство и да је свеједно да ли распознају непријатеља. 

Осим што нас је историја „верига света“ научила да будемо опрезни и непрестано спремни за одбрану, сигурно је Војска Југославије на врху најорганизованијих институција Савезне Републике Југославије. Планови и програми се свакодневно спроводе од „јутра до повечерја“, оптимално, у границама економских, технолошких, техничких и организационих могућности. Реч је о механизму који се кибернетски усавршава, због устаљених хоморитама континуираних анализа и контрола. Храброст припадника Војске Југославије заснована је на познавању непријатеља али и на самопоуздању и вери да се боре за праведну ствар. Многи се питају што се толико пише о Војсци Југославије и што је Војска толико присутна на ТВ екранима. Пацифисте тај феномен подсећа на милитаризацију друштва. Истина је да у Војсци постоји вредна и квалитетна информативна служба и да присуство у јавности значи само да је Војска Југославије непрестано активна. С друге стране, припадници Војске Југославије свесни су и да народ Југославије воли да зна шта ради његова војска и да родитељи будно прате све активности синова на одслужењу војног рока или запослених у Војсци. Осим тога, одувек су војне теме биле занимљиве, а посебно у последње време када свакодневно настају нова софистицирана оружја. И теорије о врстама ратова се убрзано развијају, па цивили све чешће добијају улоге без којих држава не може да опстане. Реч је о улогама у економској, информационој, информатичкој, виртуелној, хакерској, геофизичкој, културолошкој, психолошкој, технолошкој и свакој другој димензији евентуалног рата. Доктрине са „операцијама изван ратног стања“, у којима учествују војници, те одбрамбени концепти где, од производње наоружања до израда теорије, доктрина и регулативе у вези са ратом учествују цивили, приморали су становништво да схвати суштину тоталног рата и да свакодневно прати информације у вези са новим жариштима и сукобима. Сада само још праве занесењаке, и уметнике завучене у атељее, могу изненадити ракете које су према њима упућене, ничим изазвано, са неког америчког или британског носача авиона.

Старешине Војске Југославије образоване су и васпитане у традиционално изузетно квалитетној школи. Као пример обучености и оспособљености може се навести да је у једној јединици на Космету за време агресије погођено 175 макета лажних објеката на лажним положајима. Старешине су, дакле, знале и да треба маскирати и како маскирати и како и од чега направити маскирна средства. Приликом недавног обиласка 3.А (29. и 30. јуна. 2000), у јединици која је била на Космету и проглашена за херојску, свих 38 мета гађаних из различитих оружја, од тромблона до топова највећег калибра, погођене су у центар. Због непосредне ратне опасности и рата обука је у последњих неколико година извођена сем недеље по скраћеном програму уз повећани дневни интензитет. На хиљадама гађања и вежби достигнуте су високе врло добре оцене. Искуства из рата су прикупљена, анализирана, систематизована и у току је њихова уградња у системска документа борбене обуке. На свим вежбама искуства се зналачки примењују. Под истим условима не верујемо да постоји војска у свету која би могла да се такмичи по видовима и родовима са војницима и старешинама Војске Југославије.

На пример, поред редовних обавеза, обуке и делатности у вези са борбеном готовошћу и реализације задатака око уклањања заосталих убојних средстава, инжињеријске јединице Војске Југославије раде на 18 градилишта користећи преко 110 инжињеријских машина и моторних возила. Од почетка године урађено је око 50 километара нових путева, а око 70 километара путева је реконструисано. У војним објектима јединице су ангажоване на отклањању последица дејства агресора, што односи око 50 одсто могућности инжињеријских јединица. Треба напоменути да је разоружано 47 неексплодираних касетних авио бомби само на Копаонику. Затим, да је начињен изузетан гест према Београђанима, јер је формиран понтонски мост до острва Лидо дуг 350 метара. Ради се и у Србији и у Црној Гори (Колашин – село Пода). Војска Југославије учествује у обнови земље као носилац радова, или кооперант грађевинских радних организација. (Реч је о мосту код Житорађе, аутопуту, и кооперацији око моста „Бошко Перошевић” и железничког моста код Пријепоља на реци Бистрици). Уосталом, Војска Југославије је помагала код обнове готово свих објеката нискоградње.

Онима који наведено не знају или су заборавили, и онима који су променили своје интересе и становишта, можда ће помоћи страни листови који оцењују да ће на Западу ускоро доћи до „ревизије ратних извештаја“, будући да у земљама НАТО-а све више истинитих информација о рату против СРЈ „процури у јавност“. Наиме, Национална контрола службе Велике Британије утврдила је да је у Југославији (током НАТО-агресије) оборено 12 британских летелица. Уз ову информацију истакнуто је да је ВЈ дала податке према којима је НАТО „изгубио 61 ратни авион, 7 хеликоптера, 30 беспилотних ваздушних апарата и преко 230 крстарећих ракета“. У недавном извештају Службе државне контроле Велике Британије незванично се признају губици, у летелицама, које је оборила ВЈ, односно потврђује се „да је Југославија говорила истину о десетинама оборених НАТО-авиона“.

Онима који оптужују Војску Југославије да је угрозила косовско-метохијске шиптаре пред агресију на СРЈ одговорио је немачки генерал Хајнц Локе који у француском листу „Хуманите“ тврди да је југословенска страна била довољно кооперативна и спремна на компромисе, будући да је пустила посматраче ОЕЦД и била спремна да повуче војне и полицијске снаге. Хајнц Локе је објавио да је проблем био само у ратоборним Албанцима, наоружаним и формацијски распоређеним у „Ослободилачкој војсци Косова“. На питање да ли је хуманитарна катастрофа била реалан изговор за ангажовање НАТО алијансе, немачки генерал Хајнц Локе је рекао да је до агресије НАТО-а било обостраних суровости, али да није ништа предузимано са српске стране да се Албанци масовно исељавају. То је уследило тек након почетка агресије. За то није постојао српски план, како се тврдило у немачким министарствима. Разлоге за интервенцију НАТО, Хајнц Локе види само у искушењу повређене сујете НАТО-а и питања части ове организације. Речи немачког генерала требало би да помогну приврженицима НАТО-а, да мало размисле и изаберу своју страну. Или треба да их уче новинари из „Чајна дејли“, који су написали: „Могу САД да избегавају Савет безбедности и газе Повељу Уједињених нација, могу да бомбардују Југославију и Ирак, а да, уз све то, изигравају 'краљицу људских права', али за све то ће, пре или касније морати да плате високу цену“.

Без обзира на то што је о „новом светском поретку“ први писао професор Мирослав Печујлић, истина је да су војни стручњаци међу првима раскринкали глобализам и да је први научни скуп о мондијализму организован у Управи за стратегијске студије и политику одбране Савезног министарства за одбрану, 23. фебруара 1993. године, у овим просторијама, у Централном клубу Војске Југославије у Београду. Више од 90 одсто свих написа „о освајању света доларом“ написали су војни стратези и геополитичари. Тек од 1994. године на сличан начин о „новом светском поретку“ и његовим креаторима почели су да пишу и Ноам Чомски, Жерар Бодсон, Пјер Мари Галоа, Патрик Бесон, Мишел Колон, Жан Дитур, Александар Зиновјев, Владимир Волков, Гери Ален, Ратибор Ђурђевић, а у последње време и Ремзи Кларк, Димитри Аналис и други. Наши научници, нажалост, имају трагичну привилегију да боље разумеју неке актуелне појаве, јер се управо нама догађају. То се још више односи на наше војне стручњаке и посебно доктринологе.

Свесни смо да ће САД наставити већ познато деловање на простору Балкана путем креирања и одржавања контролисане кризе, уз све врсте притисака према СРЈ (санкције, сталне војне претње, избори на КиМ, манипулисање мировним снагама и друго). Ипак, став међународне заједнице према СРЈ и кризи на Косову и Метохији постепено се мења у југословенском интересу. Но, о тој теми ћемо разговарати неком другом приликом.
Неспорно је, да смо ми лучоноше у борби с америчким снагама и њиховом квантитативном парадигмом, баш као што су то били наши преци који су се бранили од Турака, Аустроугара и Немаца. Јер, у сукобу нису само наши интереси, већ и системи вредности, врлине и пороци..., у крајњем – добро и зло.

О политизованости Војске Југославије

Када говоримо о актуелном друштвено-политичком тренутку у Југославији треба рећи да припадницима Војске Југославије изузетно сметају инсинуације о „изазовању оружаног сукоба“ било где на територији СР Југославије, будући да се зна да је Војска Југославије уставно задужена да спречи такве сукобе. Сметају и позиви међународној заједници, за коју се каже да је „наше просторе учинила делом своје стратегије“, да интервенише у евентуалном сукобу, који ником нормалном на овом простору не одговара. Зар је после свега што се догодило могуће да неко позива антиисторијски и наднационални Запад да уређује односе унутар народа, који је у историјским недаћама већ дељен? Никад у историји се није догодило да неко помисли на сукоб између Србије и Црне Горе. Каква је логика и чији то може бити интерес да се привиђају „отворени сукоби“ између Србије и Црне Горе у којима ће на страни Србије бити Војска Југославије, када се зна колико Црногораца живи у Србији? Рећи било ком странцу да се „нешто припрема“ против Црне Горе, а да у томе учествује и Војска Југославије осим што је ноторна лаж, излази из вековних норми самопоштовања и не припада ниједном иоле уређеном друштву. Из аспекта одбране СР Југославије најопасније за народ и најконкретније за интересе Запада су изјаве попут оне дате немачком „Франкфуртер рундшау“: „Црна Гора, у случају напада Војске Југославије, 'борбу за своју стабилност не би водила сама', јер би такав напад 'представљао шамар међународној заједници'”. 

Војска Југославије, наравно, није против било ког политичара, али је против изјава које могу да изазову сукобе. Војску Југославије не може нико да окрене ни против Црне Горе ни против Србије, будући да су у њеним редовима младићи из обе републике. Војску Југославије не треба стално прозивати и гурати у политику, за добробит народа и државе, јер то може бити интерес само неког изван југословенског простора. Без обзира како функционишу психолошко-пропагандни механизми за разбијање СР Југославије, не постоји цена због које би Војска Југославије напала Црну Гору. То народ зна и зато југословенска војска има искрену свенародну подршку. У вези с овом проблематиком, треба рећи да у Војсци Југославије има више школованих политиколога него у већини странака и да они своју активност успешно усмеравају ка јединству и обједињавању енергије система – помажу унутрашњој кохезији и народа и Војске и државе. Старешине Војске Југославије су одане и проверене патриоте које су посвећене позиву и то је главни разлог што је Војска Југославије незамењиви фактор мира и стабилности на сваком делу Југославије.

Замерке Војсци Југославије, као новом политичком фактору, проистичу и из отвореног неслагања да се без видљивог резултата сарађује са земљама које су бесомучно уништавале све наше тековине. Без обзира што се различити интереси могу лако разумети и што су ти интереси често огољени, па верно илуструју односе између појединаца, група људи и држава, припадницима Војске Југославије једноставно није јасно, како неко са простора Југославије може да сарађује са онима на Западу који су нашли разлог да убију трогодишњу Милицу Ракић и математичког талента Сању Миленковић, који тврде да је истина тако драгоцена да је морају чувати „армијама лажи“, који на спортским, културним и школским такмичењима уместо југословенских знамења и химне подваљују старе, неисправне или туђе, који покушавају да у југословенске вртиће и школе убаце проверено лоше програме, а на југословенске рачунаре убацују сатанистиче игрице за децу, који су у Југославију успели да продру са стотинама секти, невладиних организација, тзв. хуманитарних организација и тзв. миротворачких покрета. Како је могуће сарађивати са онима који фризирају кључне, историјске извештаје који могу да буду погубни за опстанак српског народа као што су извештаји упућени Савету безбедности из Босне после три инсценирана масакра на пијаци Маркале, и са Косова и Метохије, после којих није дозвољено југословенском представнику у Уједињеним нацијама да каже истину – односно став „друге стране“? Како прихватити безусловно „партнерство“ после ракетирања југословенског становништва у којима нису убијана само деца него и међународно право и будућност планете?

При томе, треба имати на уму да је Југославија непрестано, као отворен систем, спремна за унапређење сарадње са светом, али да та сарадња још није могућа будући да Запад не прихвата да је сарадња равноправан, односно правнораван однос две стране. Да је проблем сарадње са Западом на Западу, и да није нов, може се закључити из дела Владимира Дворниковића, Милоша Црњанског, Јаше Томића, Јована Дучића, Иве Андрића, Симе Лукин Лазића, и других великана са ових простора, који су разумели докле досеже интерес и колико га подстичу и подржавају ирационална мржња и завист глобалиста са Запада. За(ш)то, уосталом, западном свету сметају колективни успеси малог (великог) балканског, српског народа, који има несразмерно велике резултате у колективним спортовима, као што су фудбал, кошарка, ватерполо, одбојка, и колективним облицима културе као што су фолклор, хорови, слетови…? Очевидно трилатералистима сметају колективни дух, потенцијална енергија, знања, потенцијална способност за организованост и светосавска култура, будући да заговара чисте душе у времену када се испољава планетарна грамзивост, која угрожава чак и основне услове за опстанак људског рода.

Да ли постоји још неко коме треба објашњавати зашто Југославију, када год могу, најчешће безразложно, искључују из такмичења на којима су југословенски репрезентативци фаворити? Да не би били поражени или да Југословени не победе и ојачају своју мотивисаност и свој дух? Намеће се питање, каква је то врста рата када се зна да су подривања забележена још од времена Римске курије, у време крађе српског језика за време „илирског покрета“, преко насртаја у два светска рата, до сада. Зачудо интереси Запада никако да се бар делимично преклопе са српским, односно југословенским, а Срби су и прихватањем југословенства и интернационализма покушали да избегну прозивања за евентуални национализам и флоскуларни „великосрпски хегемонизам“ и да се укључе у светске процесе. Једини услов слободарског народа, који не жели да поништи тековине, традицију и дух својих предака, био је увек и остао – слобода.

Да ли сарадници НАТО-а заиста мисле да ће молбама, подилажењем и клањањем нешто изменити у вековном односу Запада и њиховим интересима према Балкану? Вероватно у то ни сами не верују. Међутим, сасвим је извесно да су они, који после свега што се догодило сарађују с непријатељем, или пострадали у неокортикалном рату, или су им новчани интереси важнији од части, или су се одродили од народа који зна шта су то доброта, правда, част, истина, достојанство и слобода, или не знају да ни продајом ни предајом неће зауставити механизам стварања „бонсаи држава“ и да ће права сарадња, која омогућава опстанак, бити могућа тек када Западу[2] то буде стварни интерес. До тада непријатељ неће прихватити никакве уступке, чак ни понуђену (не)слободу. Важно је знати и то да са непријатељем могу преговарати и склапати споразуме само званичници државе и да све друге врсте сарадње нису правно ваљане. Напротив.

Војска Југославије учинила је све што је могла и знала за непокор и против ропства, дакле за слободу. Њени стратези, геостратези, геополитичари и доктринолози су одавно знали да у Сједињеним Америчким Државама не постоји неко ко жели нову трку у наоружању и ко жели да уреди планету ради спречавања могућег насиља, већ да је реч о изрођеном лихварском механизаму из(а) којег мегакапитал диктира продају наоружања. Уосталом, због истог разлога, пет чланица Савета безбедности које имају право вета највећи су извозници оружја. Само та чињеница довољна је разборитим људима да схвате колико је светски поредак опасан и парадоксалан и да треба, ради будућности, радити другачије.

Војни стручњаци знају да нема искреног преговарања и споразумавања са људима попут француског пуковника Емануела де Рижуфа, који се после девет година проведених у Легији странаца обрео у Босни, по вољи „међународне заједнице“, и речима које следе веома верно је представио „Нови свет“ и свет у којем живимо: „Треба постићи моралну предност над непријатељем, његовим 'сивим можданим ћелијама', једном окрутном али пресудном дволичном игром: приближити се, завести, наметнути, инфилтрирати се, заварати, опколити, принудити, забранити, победити... Искористити какав било изговор да би се порекла задата реч, без икаквог стида...“

Официри Војске Југославије знају да је његово понашање доктринарно, а то значи да је прописано и да је за све њихове представнике исто. Како онда очекивати да ће неки вођа странке или група вођа утицати на измене западне парадигме, промену интереса или измену стратегија и доктрина, када само у случају измене стратегије Запад више неће бестијализовати Југословене? А тада би, уколико одлучи да се измени, све проблеме решавао у већ понуђеној сарадњи са званичном, легалном и легитимном влашћу Савезне Републике Југословије.

У вези са питањима која су постављана у последње време, мислим да треба рећи да је сарадња државе и народа са Војском Југославије неопходна и природна, јер су припадници Војске регрутовани из народа. Нико не манипулише Војском Југославије, она стриктно ради према прописима. Припадници ВЈ имају поверење у „војни врх“, Војска Југославије не отима хуманитарну помоћ намењену болницама и грађанима Црне Горе већ поступа у духу прописа и одузима, у складу са својим надлежностима, само ону робу која је ушла у СРЈ на нелегалан начин. Војска је непрестано спремна и увек ће бити спремна за сарадњу са државним органима Црне Горе. Војска Југославије нема намеру да напада било коју од република, јер је намењена да их брани, а нарочито и не помишља да се сукобљава са својим народом. Понашање Војске Југославије и у случају са Црном Гором је предвидиво: она ће поштовати Устав, а то значи: бранити територијални интегритет Савезне Републике Југославије. То се не би догодило само уколико би се променила та уставна обавеза и уколико би грађани Црне Горе на референдуму одлучили да Црна Гора изађе из Југославије.

Забрињавају изјаве попут оне шта ће се одгодити ако ВЈ нападне Црну Гору. То смо већ видели. То је позив „међународној заједници“ да понови сценарио са признавањем „бонсаи република“ с мерионетским режимима. У случају признавања самосталности, за коју се сада тражи „добар међународни разлог“, Војска Југославије би, као раније ЈНА, могла да буде проглашена за агресора, и у случају да је нападну паравојне организације на територији коју Војска Југославије има право и треба да брани. Да би предупредила процедуру, која је постала клише за стварање „новог светског поретка“, Војска Југославије је најавила да неће допустити да се понови сценарио из Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине и да ће жестоко узвратити на покушаје да се стави у неприлике и да буде нападнута на било који, па и на вербалан начин – одговориће аргументима и истином. Сви који сматрају да Војска Југославије излази из законских задатака треба да конкретизују у чему то греши, да бисмо предузели мере да се то спречи, иначе би требало пред народом да одговарају што подривају сопствене оружане снаге.

Непрестано понављамо да Војска Југославије има своју уставну улогу, коју није сама себи прописала, да се придржава доследно уставних и законских решења и да ће их се придржавати све док су она на снази. Насупрот томе су тврдње да постоји тенденција да „врх“ Војске Југославије покушава да се стави у улогу арбитра шта је уставно, а шта није у СР Југославији.

За разбијаче Југославије и даље су, вероватно, највећи проблем уставне и законске одредбе, којих се доследно придржава Војска Југославије, а не Војска Југославије која води искључиво политику како да на најбољи начин оствари задатке одређене Уставом. Дакле, како да одбрани суверенитет, територијални интегритет, независност и уставни поредак Савезне Републике Југославије (члан 133. Устава СРЈ и тачка прва Главе I Правила службе Војске Југославије). Војска Југославије јесте департизована, али није и потпуно деполитизована, будући да је вођење специфичне себи својствене политике право сваког појединца, групе и организације. Војска Југославије води политику за што успешније и квалитетније остваривање своје улоге и постављених циљева и задатака који проистичу из прецизно одређене улоге. Уз то Војска Југославије, ради обезбеђивања услова за остварење уставних и законских обавеза води политику заштите посебних интереса, као што су подизање и одржавање високог нивоа борбене готовости, функционисање одбрамбеног система, самозаштита, опремање, исхрана, сигурност и безбедност породица итд. Није то милитаризација нити политизација, већ потреба да оптимално функционише савремени одбрамбени систем. Војска Југославије, при том, гарантује да својим понашањем неће усложавати иначе комплексну друштвено-политичку ситуацију у држави.

Стога, Војсци Југославије није у интересу да неко угрожава суверенитет СРЈ, њен територијални интегритет и уставни поредак. Све док тако пише у Уставу СР Југославије Војска Југославије то неће никоме дозволити, без обзира на функцију. Сви којима сметају одредбе најважнијег законодавног акта, или (не)прецизност његових одредаба, треба да покрену процедуру за измене. Ми у Војсци знамо да није дужност Војске ни да то сугерише. Наше је да схватимо задатак који смо добили и да га са сигурношћу оптимално обавимо.

Нисмо ми у Војсци Југославије прописали полагање венаца и одредили државне и републичке празнике – Закон о Војсци Југославије и Закон о одбрани усвојени су у скупштинској процедури. Ми се само придржавамо тих прописа и подсећамо оне који су обавезни у реализацији одредаба да неиспуњењем обавеза угрожавају поредак и стварају услове за нестабилнији систем, што нама у Војсци усложава остварење уставних обавеза. Не смемо дозволити да било ко, односно било какви моћници, унесе раздор међу наше народе и грађане. Војска Југославије је увек била уз народ, никада против народа. Зато ће по сваку цену спречити грађански рат.

Нама у Војсци Југославије не пада на памет да се идеолошки опредељујемо, будући да смо, због департизованости, на једнаком одстојању од свих политичких странака, што значи – једино уз државну власт. Треба погледати наше спотове да се закључи да су сви хероји отаџбине равноправно заступљени у складу с историјом, која се изучава у друштвеним школама. Наравно, сложена прошлост не дозвољава да се лако нађе једнака дистанца у односу на политичке ривале у разним историјским епохама, када је долазило до идеолошких подвајања. Будућност ће дати одговор и на то питање.

И на крају, сигурно је да смо супротстављањем „новом светском поретку“ постали лучоноше слободољубивог света. Савезна Република Југославија и Војска Југославије сукобили су се са НАТО снагама – оличењем апсолутног зла – упркос познатом физичком односу снага и упркос истини да је идеја о нападу на Југославију настала у Сједињеним Америчким Државама, земљи коју су њени грађани назвали „империја зла“. И упркос томе што их још увек прате њени дужници Велика Британија, Немачка, Француска и остале чланице Атлантске алијансе. И још једно понављање, Војска Југославије доследно и у свему поштује Устав и законе СР Југославије, професионално и квалитетно извршава све задатке у складу са функцијом, спремна да у свим условима обезбеди сигурност грађана и да буде респективан чинилац одвраћања од евентуалне нове агресије.

Хвала на пажњи.

А сада још неколико напомена техничке природе. После данашње конференције достављајте као и до сада питања Информативној служби ГШ ВЈ на телефоне које већ користите. Размишљамо и о томе да осим месечних и евентуално ванредних конференција сарађујемо и на повременим брифинзима, који ће зависити од типа и броја питања пристиглих у одсек Портпарола Војске Југославије. Нове телефоне добићете ускоро. Ово излагање можете да добијете одмах од пуковника Радослава Мијаиловића, или у просторији 181.

Напомене:

[1] Све време припреме за конференцију размишљао сам како да на коференцији избегнем политику, а да кажем да и Војска мора да буде политична. Не сме да се меша у политику државе, али мора да води своју политику, ради сопствене заштите и напредовања. Та наметнута, непостојећа дилема питање је опште слободе, а посебно слободе ума. Због несхватања унутар Војске да је неопходно вођење сопствене политике, слабио је одбрамбени систем, а Војска је обесправљена. На текст излагања који сам предао начелнику ГШ ВЈ 17. јула 2000. није уложена ниједна примедба. Конференцији је присуствовало 29 радио, телевизијских, агенцијских и редакцијских екипа. Страни новинари су били немилосрдни са провокативним питањима. Ипак, су добили одговоре на сва питања. Претпостављене старешине, после конференције нису анализирале и коментарисале конференцију. У часописима који су изашли после конференције једини антивојни текст написао је Љубодраг Стојадиновић у „Гласу јавности” од 21. јула 2000, али не о изнетим ставовима на конференцији.

[2] Када сам говорио о Западу, мислио сам на „великог брата“ – најмоћније и најимућније људе на свету. Али, тај појам нисам користио, будући да сам тек у својим каснијим радовима (књигама) објаснио ко води свет и ко има намеру да формира „светску владу“. Уосталом, тада ме нису разумеле ни моје колеге, а камоли у цивилном школском систему опште-образована јавност.