Закон о амнестији с војног аспекта

Дискусија проф. др Светозара Радишића, пуковника, на саветовању о теми „Заштита људских права и слобода у Војсци Југославије“. Организатори: Београдски центар за људска права и Центар за цивилно-војне односе из Београда, 30. јануар 2001. године

Официрима није душевно лако, нити логички, једноставно да говоре о амнестији „дезертера“. Први разлог за то је суштина официрског позива. Познато је, како је писао Андре Гаве, да „служба официра у себи садржи интелигенцију, карактер, оданост, самопрегор и самоодрицање у обављању добровољне, разумне, сталне, императивне и апсолутно моралне грађанске дужности, која апсорбује све појединачне снаге и тражи жртве. Старешина и његов потчињени су на служби увек присутне заједничке војничке дужности. При томе су комадовање и послушност подједнако часне радње, засноване на узајамној привржености. Официр је једини службеник коме је држава дала опште овлашћење своје суверене власти, јер је ставила у његове руке грађане, па их принудила да му се потпуно повинују, да би их на тај начин увела у службу најтеже грађанске дужности. Пошто се ванредна власт официра примењује у раду над људима, командовање мора бити човечно и морално. Старешина нема права да понижава свога потчињенога, да га вређа, нема права да га обмањује. Лаж, обмана, злоупотреба, грубост заслужују исти презир… Једнакост пред дужношћу је главни закон у војсци… Старешина не може ни у чију корист чинити нешто на уштрб службе и сви људи из његове јединице морају бити у његовим очима једнаки… Правичност је главно својство сваке моралне снаге…"

Улога коју је војсци доделио народ састоји се у дејствовању силом – у рату. За њу је њена улога неограничена дужност. Она ту улогу не може напустити, а да се тиме не одрекне свог народа и да га не изда. Свако од нас је дужан да у границама свог делокруга обезбеди правилно функционисање војске. Од грађана се тражи потпуно пожртвовање у борби за опредељења, виталне интересе и циљеве. За ту борбу народ даје своју децу, све способне грађане, све руке, све животе бескрајно драгоцене, који се ничим не могу заменити. Предаје их у руке војних старешина са покорношћу, мирећи се са судбином храбро – али очекује, да официри неће упропастити те човечанске ризнице, да располажу интелигенцијом и знањем да све потенцијале корисно употребе – пожртвовањем; да их троше само у корист задатка – човечношћу и да их штеде и чувају и о њима се старају. Те гаранције официри су обавезни да дају народу.

Важније од свега је да се војска на друштвеној сцени појављује тек онда када је борба објављена. Она треба да ради само за време борбе и само за борбу, онда када је свако друго расправљање прекинуто и када је питање 'бити или не бити'. Војска није одговорна за часност узрока који су изазвали борбу, ни за правичност и човечност услова које победник намеће побеђеноме. Једини морални закон који важи за једну војску у току рата је њена заједничка војничка част, која се испољава кроз потпуну оданост народу, храброст, самопоштовање, поштење, исправност, умереност и великодушност према побеђеном непријатељу“.

То су и основни критеријуми на основи којих је, у вези са иницијативом за доношење Закона о амнестији, председник Врховног војног суда, генерал-мајор Милош Гојковић још 2. септембра 1999. рекао да би „била погрешна амнестија људи који у рату нису извршили своју обавезу. То би био грех према оним који су се одазвали и према недужним жртвама“.

Други разлог је чињеница да је у току агресије на Савезну Републику Југославију НАТО починио незапамћене злочине према њеним грађанима. Познати су наредбодавци и починиоци тих злочина. Живимо у времену све софистициранијих и перфиднијих ратова. Војни експерти су у изјави америчког генерала Џозефа Ешија од 13. јануара 2001. препознали објаву рата Русији, Кини и Европи: „Неки људи то не желе да чују, можда није ни у моди, али је сигурно – намеравамо да се боримо у свемиру“. То исто време обележила је порука Рејмонда Кента, професора на Берклију, упућена 16. јануара 2001. Веслију Кларку: „Браво! Србе сте гађали баш у гене“. Не треба заборавити нити наше унутардржавне проблеме. Упозоравали смо да је Репулика Црна Гора донела, непосредно пре и после агресије НАТО-а, више противуставних уредби са законском снагом, којима се унапред амнестирају одговорни за непоштовање Закона о одбрани.

Ипак, најважнији критеријум за расправу о амнестији су драматични догађаји током и после бомбардовања СРЈ, који су пореметили основне вредности и тезе за одређење појединих кривичних дела и отежали да се право са истим аршином примењује према свим прекршиоцима правних норми. То припадници Војске Југославије схватају, а уз то не желе да се због промена које нису у њиховој надлежности прозивају, на пример, за хапшење црногорских младића који су одбили одслужење војног рока „унаточ црногорском закону о амнестији“, као што се већ догодило.

Пратили смо иницијативе за доношење Закона о амнестији у СРЈ од почетка 2000. године, ток израде пројекта савезног Закона и информисали се о његовом садржају и ставу Уставног суда према „црногорском Закону о амнестији“. Присутни су нам захтеви Одбора за људска права у Крушевцу, да надлежне власти донесу одлуку о амнестији свих војних резервиста из Крушевца и Александровца, који су током агресије НАТО-а напустили своје положаје на Косову и Метохији и осуђени због дезертирања. Јасан је и међународни притисак на власти СРЈ попут оног објављеног 18. децембра 2000. у „Вашингтон посту“, где је наглашено да се Бернар Кушнер чуди што је Запад прихватио Војислава Коштуницу док Београд не обезбеди општу амнестију Албанцима у српским затворима и не искупи се за „крваву репресију према косовским Албанцима“.

Сада расправљамо, након што је обелодањено да је Савезна влада (11. јануара 2001.) утврдила Предлог закона којим се предвиђа опрост казни за 34.000 грађана, да се ослобођење од одговорности пре свега односи на грађане који се нису одазвали позиву за мобилизацију и да је предлог упућен (15. јануара 2001.) Скупштини СРЈ на усвајање по хитном поступку. У свим предлозима после увођења демократске праксе у институције друштвеног система позива се на приговор савести као основу за одбијање да се служи у Војсци и право да се не одазива народној дужности, односно да се та дужност савременије схвата.

Познато је да је сваки официр, ма где се налазио, одговоран за живот војске, њених принципа, њене моћи и опстанка. Чим види нешто што штрчи или се колеба, а у вези је с одбраном отаџбине, било то у његовој јединици или ван ње, на јавном месту, на улици, дужан је да се умеша и „ствар доведе у ред“. Томе се официри уче у војним школама од Андре Гавеа („Вештина командовања“, 1899.), преко радова генерала Кеслера („Командовање“,1903.), Колмара Фрајхера Фон дер Голца („Наоружани народ – војна организација и ратовање нашег времена“, 1904.), Ригера („Официр“, 1922.), до Алфреда Крауса („Узроци нашег пораза“, 1938.) и савремених андрагога.

Војска, држава и народ су носиоци одбрамбене функције отаџбине. Видовитом интуицијом народ гледа на официре као на представнике и учитеље националне дужности. Услед таквог поимања кога и сам народ није увек свестан, али које ипак код њега постоји, народ је гоњен да без престанка посматра, испитује и проучава официре, понекад и сурово и да пази на њихове речи и поступке. Он осећа да има права да тражи од њих да буду што је могуће савршенији и беспрекорнији. Природно је да контролори знају више од контролисаних шта и како треба чинити, па се чини да само надлежни и легитимни органи власти могу сачинити тако комплексан механизам за надгледање интер, интра и транс димензионалног организма какав је Војска.

С друге стране, официр је заклети чувар дисциплине и части војске. Зато је с официрског аспекта изузетно важно да се одлуке о амнестији доносе предвиђајући и предупређујући проблеме који ће неминовно настати у мобилизацији одбрамбеног система, мотивисању грађана за одбрану, изградњи одбрамбене свести и борбене готовости јединица Војске. За усвајање Закона о амнестији предуслов је стварање оптималног модела којим се решавају наведени проблеми. Дакле, полазишта за наведене одлуке су потреба за постојањем одбрамбеног система и Војске и јасно опредељење о томе какви они треба да буду у постојећим условима.

Када се мисли о амнестији оних који су напустили ватрене положаје у току рата или се нису одазвали на мобилизацијски позив, са становишта оних који су учествовали у одбрани отаџбине и оних чија је дужност да обезбеде делотворно функционисање одбрамбеног система, очевидан је опрез условљен бројним чиниоцима, проценама и предвиђањима у вези са евентуалном употребом Војске убудуће. Прво, треба узети у обзир да је реч о другој амнестији на просторима Србије и Црне Горе у последњих десет година. Друго, грађани су у пролеће 1999. масовно подржали одбрану земље. Јединице су биле попуњене 100 одсто, а народни отпор на трговима, у фабрикама и на мостовима изазвао је значајну подршку слободољубивих снага у свету. Око 35.000 људи одазвало се на позив за одбрану од агресије. Више од 1.000 бораца је погинуло, а неколико хиљада је рањено. Треће, не предузимање санкција у случају одбијања учешћа у одбрани отаџбине и слобода појединачног одлучивања о томе да ли треба учествовати у одбрани сопствене државе негативно утиче на морал Војске, посебно на борбени морал. У јединицама се ствара несигурност и безвољност и умањују врлине, као што су верност и љубав према отаџбини, верност дужностима и савесност, храброст и смелост, ревност и сталност, дух заједнице и другарство, верност у пријатељству, љубав према ближњима, част, скромност и умереност. Четврто, уколико држава не успе, из било којег разлога, да потпуно професионализује одбрамбени систем, честим амнестијама смањује се извесност да ће одзив резервног састава на војну обуку, мобилизацију или рат омогућити одговарајућу одбрану грађана и државе. Закључак ће, вероватно, после схватања разлога за постојање војске, бити онај који је важио од искона: За ефикасност одбрамбеног система и војске предуслов су били и остали – дисциплина и част.