Одређеност је угрожена
Живимо „на крају времена“, „на крају историје“, „на крају философије“, „на крају крајева“... Једино је неспорно да је реч о специфичном времену на додирници миленијума, између ере информатике и ере нанотехнологије, између Ере Рибе и Ере Водолије, по уласку Сунчевог система у ново звездано-планетарно простор/време, када се мења резонанца на којој вибрирају људски мозак, планета Земља, јоносфера и ко зна шта све у космосу. На крају смо неког од бројних космичких циклуса. То значи, да се све у вези са човеком подиже на виши ниво, и то двоструко виши.
Неокортикални рат, наравно, није планиран безразложно и безусловно. Његов настанак условљен је достигнутим у развоју људског друштва и празнинама, пропустима, аномалијама и недоследностима у том развоју. Општој информационој, а тиме и кортикалној, конфузији доприноси и један натпроблем епохе – могућности науке уопште, посебно друштвених наука – који изазива последице сличне последицама доктринарно регулисаних неокортикалних дејстава. Наиме, конфузији могу допринети свака неодређеност и неизвесност, а нарочито нејасна животна парадигма. Не треба запоставити ни проблем узајамног (не)разумевања људи са различитим нивоима и врстама знања, јер се догађа да исте речи различито схватају и тумаче.[1]
Информација је основни садржај енергије којим се она самообликује и претвара у материју. У току преобличавања енергије у материју и обратно, односно у време самообликовања енергије, једино информација остаје неизмењена. Она се условно може избрисати једино у мисаоној фази, на свом извору, док је кошмарна, односно док се не уобличи у речи. Када постане део информационог омотача, тада ни брисање на извору није могуће – информација постаје вечна. Човек се може ослободити информације само заборавом, подсвесним прихватањем, или „присвајањем“ другачијих информација, односно заменом другим информацијама. Свака новонастала информација гравира се у информациони холограм целог космоса. Информације приказују својства енергије и материје, а уз то условљавају све односе и процесе у универзуму. Оне су средство за претварање енергије у различите облике и за стварање различитих материјалних стања.
Намерно вам нудим да прочитате само само један од додатака у трећем издању књиге Како мислити – исцељивање информацијама, односно другом издању књиге Мислим – исцељивање информацијама. Без обзира да ли сте читали наведена издања, требало би да уочите колико труда улажем да приближим људима најважнију тему човечанства, а та тема је „Душа“. Мислим да без познавања душе, људски род нема никакву шансу да избегне суноврат. Дакле, сегменти који следе треба само да вас замисле и можда нагнају да се запитате шта је онда написано у поменутим књигама, будући да је овде приказан само део допуне. Ништа није обавезно, али грешите ако мислите да није важно. Понуђено ван контекста изгледа нехарминично, а у контексту са већ објављеним даје засигурно сувислу целину и може многе душе подићи на виши ниво. Молим вас, немојте судити о књизи на основу сегмената. Циљ је да се заитересујете за књигу у којој је душа колико је могуће студиозно и на научним сазнањима заснована. Све што је овде записано није написано у претходним издањима, али није у колизији са основним текстом. Напротив.
Од људи не очекујем већу љубав од оне коју ми већ пружају. Али, од животиња очекујем још више безусловне љубави и зато им посвећујем још један напис да знају колико их волим. Знате да сам један напис већ посветио животињама (најављујући своју књигу Освешћење, у којој сам писао о односу према животињама, као основи освешћења), а имам намеру на исти начин да се одужим биљкама и Мајци Земљи. Волео бих да имам искуства Ане Брејтенбах.
Веома мало људи схвата која је улога мисли у космосу, колико су оне моћне и зашто треба размишљати о мислима. Свака жеља се остварује и само од тога докле се протеже мисао, зависи када ће се остварити ономе ко било шта помисли, односно прихвати надошлу идеју. Мисао је носилац информација, а садржај мисли обликује жеље, вољу, веру, менталне представе и намере.
Када сам се сусрео са делима Беле Хамваша, основна мисао ми је била да је спојио религије, филозофију, теозофију, окултизам, уметност и науку, те да се у основним ставовима слажемо у вези с односом између личности и душе. Уосталом, сматрам - баш као Хамваш - да Ја (личност) није ништа друго до функција душе. Другачије речено, душу условно делим на примарну и секундарну душу. Притом је примарна душа бесмртна, универзална, свевремена, а секундарна је смртна, индивидуална, овоживотна. Можда је најбоље да кажем у неколико ставова по чему се разликујемо, али то има смисла да се напише тек на крају. Зато пишем најсажетије о души оно што чини наше мисаоно сагласје.
Шта све могу људске мисли и емоције, будући да припадају сфери метафизике, као да измиче научницима, који као да не могу да се одмакну од за њих подједнако мистичне физике. Никола Тесла је предвидео напредак човечанства тек када физичари искрено, аналогијом, истраже и схвате подручја невидљивог.