У космичком безакоњу Бог не постоји
Овај напис је објављен под насловом „Како све зовемо Бога – извориште свих изворишта“ у часопису "Астрологос" број 118, децембра 2013. године.
Иако је незаобилазан, ретко ћете од стране системаца, учених у савременом језуитско-маминистичко-вавилонском систему, доживети помињање Бога. У непрестаној борби за моћ, власт, статус, новац, профит, иметак... човек избегава речи које би и подсетиле на Творца.
Уосталом, када онај што је створен мисли о нествореном, запада у парадокс, у којем се налазе свест и душа, настојећи да објасне сами себе. Људи као самостварајући организми, под сталним утицајем и надзором несазнатљивог Бога, непрестано настоје да спознају свеумног и свепрожимајућег, нествореног Творца, уверени да се налазе у њему и да се Он налази у њима.
У овом напису настојаћу да покажем да космичко безакоње не постоји, јер је космос заснован на Закону, а то значи, између осталог да Бог постоји.
Приступ Творцу из различитих полазишта изнедрио је бројне језичке синтагме – синониме за Бога. "Поље нулте тачке” је појам најчешће присутан у физици и односи се на целокупан космички простор, за који све више научника тврди да је реч о свепрожимајућој, умној енергији.
Називе "акаша", "хроника акаше" и "спиритуална панорама" користе теозофи и антропозофи. "Колективно несвесно” користе психолози и посебно следбеници Карла Густава Јунга. Будући да је "колективно несвесно" свепрожимајуће, оно се поистовећује са колективном подсвешћу, о којој је писао популарни Џозеф Марфи или са Борхесовим "универзалим умом", мада је све више истраживача који тврде да су "колективно несвесно" и "колективно свесно" у истом простору. "Морфогенетско поље" Руперта Шелдрејка објашњава многе феномене у размени информација. Ко год истражује "свет информација", схвата да је реч о истом "пољу", које су Александар Трофимов и Влаиљ Петрович Казнечејев назвали "информационо поље".
Борхесов "универзални ум", "вечни ум" Светог Максима и "бездан" ("празнина”), имају исте одлике. У религијама, посебно од светих отаца, могуће је сазнати бројна именовања Бога, у изливима неспорне и неограничене љубави према њему. Реч је о енергији која пресудно утиче на живот свих бића. Без те врсте енергије не би било мисли, емоција, свести, идеја, нагона, љубави, живота...
Никола Тесла је сматрао да је светлост Праизвор. Док је он овладавао "скаларним пољем", други су истраживали "космичку матрицу", матрикс, "квантни вакуум", "имплицитни поредак"...
Махаришијево "јединствено поље интелигенције природе" било је веома популарно међу научницима који су примењивали методе за самоусавршавање, самоподешавање и самоисцељивање, користећи космичке информисане енергије. Очигледно је да "простор животних варијанти” Вадима Зеланда има исте могућности.
Сада, када се много више зна о методама какве заговарају научници попут Георгија Николајевича Ситина, Ларисе Форине, Генадија Јаковљевича Темњикова, Барбаре Ен Бренан, Дејвида Хамилтона и Вајане Стојбал, постаје јасно да су много векова уназад исте феномене називали Велико Неиспољено или Тао. Филозофи са Далеког истока би за Бога рекли да је Присутност која прожима цели универзум, или Универзална интелигенција. Много грубљи називи за Бога настали су у институцијама Запада, као што су Хипер-простор, космичка матрица, Пентагонов – "Други World Wide Web", и/или "квантни вакуум". Исак Боневиц је назвао Бога "Разводна табла”, а Војно-обавештајна служба САД – "Матрица”.
Да ли је и "Божије поље", о којем говоре научници окупљени око пројекта "Ртањ добре наде", сам БОГ? Тек, све наведено су називи за Творца, настала у различитим, истраживачким погледима човека на универзални свет.
Па како све човек назива Прадавног – Бога? Наведимо само она имена која само човек може мислити и изрећи: Креатор, Творац свега постојећег, "Поље нулте тачке", "акаша", "хроника акаше", Јунгово "колективно несвесно", Шелдрејково "морфогенетско поље", Борхесов "универзални ум", "универзална мисаона супстанца", "вечни ум" Светог Максима, Праизвор, "космичка матрица", светлост, "квантни вакуум", "имплицитни поредак", есенски „космички океан мисли“, "спиритуална панорама", Теслино "скаларно поље", Махаришијево "јединствено поље интелигенције природе", "Информационо поље" Александра Трофимова, Зеландов "простор животних варијанти", Пентагонов "Други World Wide Web", "Разводна табла" Исака Боневица, "Матрица" Војне обавештајне службе САД, "бездан", "Ништавило", "празнина", "Хипер-простор", "Велико Неиспољено", "Тао", "Божије поље"...
Има таквих синтагми још. Све су то имена за Бога, односно синоними настали у различитим истраживачким погледима на свет. Да не бих стварао конфузију у мислима читалаца, у својим текстовима користим прилично смислену синтагму насталу у квантној физици – "поље нулте тачке". То не значи да мислим да је њихов назив најбољи. Да знају довољно, не би својој науци дали назив квантна физика. Уосталом, о науци мислим веома слично ставу Чарлса Форта изнесеном у књизи Књига проклетих: "Реална наука није могућа тамо где постоје двосмислене променљиве, а свака променљива је у коначном смислу двосмислена, тј. она је увек израз неуспостављене правилности... У квази-егзистенцији никада није било правих истраживања, него само приближавања истраживању, која из личних разлога истраживача прелазе у предубеђење и удобност..."
То не значи да права наука не би могла да постоји, али свакако значи да не може да постоји на планети лажи, фолирања, глуме, похлепе, насиља и мржње.
Међутим, шта ако је све много једноставније – ако је Мисао Бог? Јер, без мисли ништа не постоји. Ради размишљања о мислима могућа је једна мисаона игра, која нагони на даља размишљања. Мисао је створила све. Мисао је створила човечанство и човека и све живо и неживо што га окружује. Мисао је скраћеница произашла из речи Мајка – Извор – Светлост – А (почетак) – О (обухват свега постојећег). Мајка је извор светлости и почетак свега постојећег. Само Бога и Мајку човек не сме да омаловажава, какви год они били, јер они су то што јесу – без њих не бисмо постојали. Један је Бог и једна је мајка. (Ово поигравање мислима и речима нема научну заснованост. Служи само за развијање маште и као доказ да је човеку пружена могућност да буде мисаоно неспутан и искричав. Можда се у оваквим загонеткама и одгонеткама крије одговор на питање: шта је суштина Бога. Можда је Бог мисао? Прва, универзална. Можда?).
Има о чему да се мисли. Значај информација у стварању света уграђен је у сваку временску нит од Постања. Познато је да је пророковано време када ће се појавити Антихрист, нове месије и нови тумачи Бога. На први поглед та најава је такозваним побијањем унапред вековима служила да заштити религије од науке, која је по свему судећи настала као одговор на нејасан, религијски, метафизички, мистични приступ животу. То време, најављено у светоотачким књигама, је пристигло. Научници помињу крај историје, крај времена, крај философије, крај свега постојећег („смак света“). Уз креационистички и еволуциони приступ стварању (постању) скоро сваки дан, због нових научних открића, могуће је употпуњавати обе теорије о настанку света и размишљања о томе да ли су људи једина мислећа бића у универзуму.
Проф. др Влатко Ведрал је у књизи Декодирање стварности дао основу за још једну слутњу везану за постанак света, која не искључује Творца. Запитао се „Да ли је могуће да у универзуму нема других информација осим људских?... Дао је и нову претпоставку Постања на основу свеприсутних информација, иако је све време избегавао да помене Творца свега постојећег и замењивао Га са изразом Природа: „Из првобитног стања, које садржи све могуће накнадне будућности, први догађај се највероватније збио без икаквог узрока (реч је о насумичном догађају) и тако је настао први бит или квантни кубит информације...Могуће је да је универзум пре времена био безобличан и празан. Затим је, пуким случајем, дошло до ремећења претходног стања, те је из скупа тачака појављених ни из чега настало време. То је потенцијално могуће, будући да је у физици доказано да узајамне информације могу да се појаве, и када информација нема, односно информација може да настане из празнине.... Уосталом, Џон фон Нојман је изнео мишљење да се сви бројеви могу извести из празног скупа операцијама ума... Изгледа да је бесконачан број информација створен из нула информација... Зато је могуће да су људи творци сопствене симулације? Можда човек сам ствара своју судбину?“.
Слабост ове претпоставке је очевидно у изразу „пуким случајем“, који на неки начин оправдава ауторову бојазан да се помене Творац – покретач.
Колико год изгледао јеретички сваки став који није религијско-догматски, универзалном човеку је „дозвољено“ и природно да размишља о свему, да машта, сања, претпоставља, предвиђа, верује... Тако је неспорно умни професор Ведрал најавио још једну могућу теорију о Постању. Притом, он није научни догмата, будући да сматра да је наука само облик клађења на будуће исходе.
Дакле, осим теорије да је свет створио Творац, у неколико Божјих дана, са још од човека невиђеним и несхваћеним универзумом и са свим бићима која постоје и теорије о „Великом праску“, са необјашњиво умном самостварајућом еволуцијом, може се у ери информатике, због одлика информација, замислити још једна или више теорија о постанку света. То је важно, јер људи имају прилику да још више (раз)мисле.
Постојало је само време. Нестворена празнина (ништа у времену) некако се трајањем (временом) уобличила у празну, нестворену мисао. Све је настало тек када је нестворена мисао попунила самоосмишљену реч. Тако је настао први процес, што значи да су настали простор и догађај. Прва реч је у ствари мисао/информација, која је створила дуалност (видљиво и невидљиво). Зато је могуће рећи да мисли (носиоци информација) стварају космос. Узајамне информације су настале спонтано у универзуму, а догађаји су се у почетку дешавали без узрока. Наравно, човек, настао из мисли, као све остало у информацијама замишљено, од почетка је у мислима Творца добио важну улогу. Без њега не би постојала потврда о законима, законитостима и начелима у макро и микро космосу, односно о Поста(ја)њу.
А шта ако је теорија постанка заснована на аналогији и дуалности, те на нествореном и испољавању? По тој теорији, све је било јесте и биће. Почетак и крај не постоје у СвеМиру. На основу такве замисли, све се испољава у Закону (који садржи вечне законе, законитости и принципе), за који су знали (ко зна зашто и како) Есени (Терапеути). Према Закону све је дуално. Несторено је створило створено. Нестворени су Бог, ум, мисао, информација, енергија и истина. Божји закони се не зову тако зато што их је Бог створио, већ зато што ако их не поштујеш ниси са Богом. Боље речено – Творац свега постојећег је нестворена, безоблична, свеприсутна и свепрожимајућа умна енергија. Бог је нестворена вечна душа која мисли. Све је створено мислима из нествореног. Закон је старији од Бога. Бог је све чинио, чини и чиниће по Закону. Прво би помисао, па мисао, па реч. Мисао ствара и носи информације у складу са смислом живота. Информације (речи) из мисли стварају, обликују, програмирају, покрећу. Живот је кретање, а из кретања настају догађаји, па низањем догађаја простор и време. Оно што није у именовању и информацији не постоји, чим је уочено именује се и односи мислима. Када се наведено освести, можда ће човек схватити како је настао СвеМир.
Бројни људи мисле да пре материје у СвеМиру није постојало ништа, односно да је постојало само Ништа. Зато је због дуалитета, који је основа живота, циљ Закона био да се створи и Нешто. Редослед стварања из нествореног је логичан. Прво је настала нестворена мисао (идеја заснована на смислу и сврси), потом ритам, па облик усклађен са сврхом, јединство, слобода, (време је одређено редоследом догађаја, односно произашло из њега). Уосталом, доказано је да за сваку честицу у космосу постоји њена честица близнакиња, која је у свему потпуно супротна. У тренутку промене стања честице мења се и честица на коју није утицано. Промена се догађа у тренутно, а то значи да отпада сваки облик преношења информација. Током времена се форме мењају, али садржај остаје исти. Човек мисли да је време оно што постојеће преображава у процесе и догађаје. Међутим, ако се уклони време, поново остаје оно суштинско, што је стајало у позадини форми и згуснуло се у њих.[1]
Љубав је створена првим рађањем. Емоције проистичу из љубави. То је све. У ствари, све смислено се налази између постања и сврхе.
Постање је намерно замагљено. Религије су у замагљивању одиграле кључну улогу. Све створено има смисао и сврху. Свако створење је нечији инструмент са сврхом. Када је човек у основи схватања, када мисли на сврху и о мислима, изгледа најчудније. Сврху не треба дирати. Она је непроменљива. Треба је само препознати и чинити у складу са њом. Баш као што хришћани сматрају да је пут ка безгрешности Христосов пут. Мало људи поставља питања смисла и сврхе постања, живота, полова, рађања, облика, елементарних честица, енергије, информација, ума, мисли, душе... Мисао о њима је пут стасавања, прогледавања, отрежњења, освешћивања... Можда је зато важно да се зна да су главне речи, произашле из мисли, сврха и смисао. Када се испуни смисао, онда нестаје разлог постојања, јер се губи сврха.
Из првог рађања је највероватније настала љубав, а истина је као и мисао увек постојала, јер је нестворена. Љубав и истина су у загрљају, као што су то емоције и мисли, простор и време, добро и зло...
Напредак свега постојећег проистиче из препознавања и прихватања Закона. На пример, потребно је препознати „закон плаћања" и „закон привлачења". Према „закону плаћања" све се плаћа, чак и мисао, реч, поступак и то тренутно и у свим сферама (физичка, енергијска, душевна, духовна). „Закон привлачења" обухвата такође све сфере, па чак у физичко-енергијско-душевно-духовној сфери прикупља, обједињава и складишти информације. Када људи који се не познају приме истовремено информације (идеје, инспирацију) и поступе по њима, то значи да су им мисли у истом мисаоном подручју. Будући да сви закону делују истовремено на све постојеће, пут до сазнања Бога и Закона ће бити дуготрајан, напоран и веома занимљив.
Човек је специфичан посматрач, разарач и заштитник свега око себе. Џон Вилер је записао: „Физика доводи до учешћа посматрача; учешће посматрача доводи до информација; информације доводе до физике“. Мада његова изјава подсећа на зачарани круг, његово запажање је логично, дато и значајно. Човек прихвата и ствара законе у складу са космичким Законом (садржи све законе, законитости и принципе).
Једно је сигурно, тумачи Бога замислили су Творца као човеколико, свемоћно и надумно биће и придали му, иако признају да је несазнатљив, бројне особине. Чини се, притом, да је највећа грешка у схватању како Творац општи са својим створењима. Стога је горди човек запрепашћен светом у којем живи, а све што ваља и не ваља приписује Богу, очекујући да Бог реагује на добро и зло, затим на жеље, молитве, захвалност и покајање, те да има везе са праштањем.
Ништа од тога највероватније није истина. Бог је, понављам, по свему судећи, свепрожимајућа и свеприсутна, необликована, у односу на човека свемоћна умна енергија заснована на Закону.
Будући да Бог зна шта је створио и да је све правовремено предвидео, није чудно што је заштитио своја створења од њих самих. Два задивљујућа парадокса („клин се клином избија“ и „душевни проблеми постоје само у сфери материјалног“), постала су сјајна заштита од понављања, што доприноси занимљивости живота. Заштита су створеног, а подстичу на размишљање. Притом, стимулишу настојања да се стварају потпуне, живе представе циља.
Свет на Земљи је веома зависан од Бога, Творца, Сведржитеља – како год га људи називали. Безбожност је стога савршени парадокс. Тумачи Бога постали су они људи који тврде да је Бог савршен и непојмљив. Како знају да је савршен, ако је непојмљив? Уосталом, непредвидљивост и несазнатљивост су највероватније произашле из потребе за Божјом самозаштитом и заштитом Божјих тековина, односно свега створеног.
Једна од заштита је неодређеност одређености. Парадокс? Можда је најпознатији заштитни парадокс „квантни скок“, који недозвољава разлучивање материје од таласа, али их је много више. То подсећа на седам брава од којих су кључеви у седам временски неспојивих руку.
Појаве као што су „принцип неодређености“, „квантни скок“, апсолутна нула, неизменљива спорост хемијских телесних гласника, истина да се верни дупликати у свим димензијама аутоматски поништавају (Паулијево начело искључења: две истоветне честице не могу постојати у истом стању), тзв. слободна воља, а посебно недовољно знање о космичком окружењу и свему што утиче на живот људи, доприносе немоћи човека да продре у свет Свемогућег и Свезнајућег.
Овом низу, који подсећа на самозаштиту свега створеног, могуће је додати још најмање четири феномена.
Прво, овај свет је несводљив, упркос прецизним шемама, кодовима, шаблонима и програмима, иако то делује парадоксално, због непрестано променљивих процеса и будући да је савршено несавршен.
Друго, у „заштити“ учествује и другачији женски мозак. Када би жене мислиле на исти начин као мушкарци, све би, барем у друштвеној сфери, било лакше предвидљиво. Жене одмах одагнају отрежњујуће мисли и мисаоно урањају у маштовиту стварност, засновану на жељама, пуним изненађења. Оне испред себе виде оно што желе да виде, заљубљују се у представе, а сви плаћају њихов хир. Жене као да чине све што могу, да не открију своју судбину.
Треће, Нешто за људе несхватљиво, ствара потребну неизвеснот и чар(и) живота. Неизвесност доминира и свеприсутна је. Због ње људи стрепе и нестрпљиво ишчекују исходе. Да нема неизвесности све би се знало унапред, а човечанство би радило нешто животније, не би „губило време“, можда и раније стало на ноге, прогледало, отрезнило се и освестило. Али би све то личило на присилу, сугерисање и наметање.
Четврто, измичућа нада, заснована на могућности да се створи „критична маса", која је неспорни косички закон, а захтева „само" истрајност.
У садашњој ситуацији, човек када нешто ново сазна није свестан да ли је награђен или проклет. То Нешто што ствара неизвесност, очевидно је створио Бог (како год Га замишљали његови тумачи), а у животу то Нешто је важније и од Бога и од Ђавола. То Нешто штити све створено и ствара сврху. Оно је суштина привлачности, опседнутости, бесцења, жртвовања, саборности, љубави и сажаљења.
Напомена:
[1] Ridiger Dalke, Bolest kao govor duše, стр. 35 и 51.