Душа и мисао

Мислим да би човек био племенитији и да би будућност људског рода била извеснија и боља, уколико би учио у школи о суштини душе, њеној судбини и мислима, које су пресудне за стварање и за све одлуке од животног значаја. Када бисмо учили о души, знали бисмо да она особа која без разлога напада другу особу (односно другу душу) не само да не зна да (са)чува себе, него ни за Бога не зна, а још мање колико су јој мисли моћне. О души и мислима сам писао у пет књига. Једна од њих је Док мисли стварају космос. Ево прилике да сазнате шта је написано на страници. 11.

Чини се да је све одређено давно. Сваки однос који је могућ прецизан је, јер је све повезано са тзв. Апсолутом. То је истина без обзира да ли је реч о односу између родитеља и детета, мужа и жене, брата и сестре, учитеља и пса, или дечака и камена“.[1] Ништа у томе није чудно. Знамо да се човек састоји од тела, животне енергије и душе. Према схватању заговараном још у старих Египћана, веома блиском садашњем научном учењу, душа је суштина човековог бића, највреднији дар животодавца намењен за самосхватање и самооплемењивање умне енергије. Она је основа пропорција које формирају човека и чине га делом космичке хармоније,[2] способна да ствара честице атома и да их држи на окупу. Душу чине психа (емоционална интелигенција), свест (самосвест, односно „ја“), ум (рационална интелигенција) и дух (веза са оностраним заснована на вери). Све компоненте душе прожимају мисли.

Мисли свести, психе, ума и духа непрестано утичу на сопствену енергију и сопствено тело. Могу их ослабити и ојачати. Могу их разболети и исцелити. Осим тога, мисли утичу на друга људска бића, животиње, биљке, минерале – на цео космос. Мисли зависе од свих космичких активности и, истовремено, ствараоци су свега у космосу.

Човек у мозгу има свој, као космос велики мисаони свет. То је његова „мапа“, уобличена у схватање реалности и критеријуме за кретање кроз живот. Тај свет је препун „тајни“ за све друге, па су и због тога сви мисаони светови различити. У њима су схватање и виђење живота, никад исказана мишљења о другима, подручје маште, све жеље, наде, науми, планови за будућност, недостигнуте и неизјављене љубави, потиснуте грешне мисли, простор за самопоигравање мислима, мисаона разузданост, трауме, потиснути психички болови и патње, чежње, вера и воља... То је извориште из којег се мисли усмеравају свесно, и несвесно, према другим мисаоним световима, стварајући хармонију и хаос – истовремено.

Напомене:

[1] Hiroši Motojama, Karma – Reinkarnacija, стр. 62.
[2] Љубица Радовановић, Велика једначина, стр. 56.