Како (не)писати чланак за „Војно дело“

Овај теоријски напис објављен је под насловом „Ратна вештина у војним часописима“ у зборнику радова „Војна наука и доктрина“), Сектор за школство, обуку, научну и издавачку делатност ГШ ВЈ (Институт за Војностратегијска истраживања), у Београду, 1998. године. Када сам написао текст био сам доцент војних наука.

„Војно дело“ сам волео и био му, у улози главног и одговорног уредника, посвећен дуже од шест година. Данас (2017.) га волим само архетипски. Мислим да су га унаказили сарадници окупатора после 2000-те године. Чак су му изменили и изглед, облик и садржај. Сада раде за наше дојучерашње непријатеље (НАТО, САД и ЕУ). Када сам 2015. године свратио у Редакцију, осећао сам се као непозната и непожељна особа. Да не верује човек ко је сада тамо главни и одговорни уредник. Ни кафу ми није понудио (не пијем кафу).

У Редакцији „Војног дела“ имао сам буран живот. Нада Драгишић (језички редактор) и ја смо једва сачували часопис у ратна времена (1994.–2000.). Наши бројеви су поново били написани ћирилицом (као после Другог светског рата), корице су биле србска тробојка (црвена, плава бела) са симболом пера. Толико је био леп симбол да га је покрала једна политичка партија у Црној Гори. Из пера је капала крв, као да је крвљу писано. У ствари, желели смо да испоштујемо „Мач и перо“ Лидл Харта. Борили смо се речима против монструозно моћне војне немани на планети. Мој период су петооктобарци назвали националистичким, јер су у њему објављивали радове и Срби, а не само Југословени. Први пут у историји. Смиља Аврамов, Драган Недељковић, Михаило Марковић, Пјер Мари Галоа, Владимир Зелењин... Никад више угледних и умних академика и трагача за истином. Био сам главни и одговорни уредник „Војног дела“ у два наврата. Уредио сам број 3–4/1993 и 1–2/1994, а потом све бројеве од маја 1995., до априла 2000. године.

Не желим да наводим шта смо све унели као новину у часопис који сам волео као своје дете, јер је све проверљиво и највише се може прочитати у броју посвећеном 50-годишњици часописа, у децембру 1998. године. Истина је неумитна.

Веома замерам својим наследницима што су потписали Библиографију објављених радова 1984.–1998., који смо Нада Драгишић и ја уредили са Обрадом Кујовићем и што су за шездесетогодишњицу часописа уписали да сам у „Војном делу“ био само у једном мандату. А у „избрисаном времену“ било је најтеже да опстанемо и часопис и ја. Написали су историјску лаж, а нису је ниједном демантовали. Но, то није чудно у ово време смутње и окупације.

Реч је најјаче оружје

Реч је најјаче оружје. Колико, онда, лоше обликована мисао утиче на то, да пракса буде лоше обликована? Да ли смо у садашњој друштвеној ситуацији, бременитој проблемима због тога што део аутора, који учи друге како да мисле, не преза да преузме од других ставове без навођења, не зна или не мари да састави сувисле језичке исказе, пише текстове у којима се не помињу проблеми, има уграђену аутоцензуру из периода пре трансформације или су ти аутори потпуно невини, пошто су производ опште друштвене ситуације, па се тако створила грешка у доказивању и закључивању, која настаје када се став који треба доказати узме као премиса (унапред претпостављено), тј. као разлог који доказује, тако да у доказу недостаје начело доказа, од чега можемо очекивати само још слабије стање и ружнију слику војне науке одражену и у садржају „Војног дела“.

Упутство за ауторе који намеравају да објављују чланке у „Војном делу“ једноставно је и јасно. У најкраћем, садржи одреднице о томе како аутори предају или шаљу Редакцији рукопис, у ком формату, ког обима, одредбе о стилу писања, резимеу и прилозима, систему ознака и научној апаратури, примењеним стандардима, подацима о аутору, преводима на стране језике, односу према дневној политици, концепцији часописа и тематском оквиру, одговорности чланова редакције, рецензијама, поступку са одбијеним текстовима и слично.

Проблеми у раду Редакције почињу с непоштовањем одредаба тог упутства, које се повремено објављује у облику позива за сарадњу на задњим страницама часописа. На основу анализа пристиглих, објављених и необјављених, рукописа пропусти аутора почињу са чисто техничким проблемима, али не и неважним:

• Достављени текст је откуцан без прореда,
• није написан резиме,
• нису написани поднаслови,
• текст је дужи од 32 странице,
• текст је нечист (са бројним накнадним интервенцијама аутора или ауторовог рецензента),
• на страници је више од 30 редова,
• нема фуснота и литературе,
• текст је написан новинарским или стручним, уместо научним стилом,
• није приложена адреса са бројевима телефона,
• није приложен број жиро рачуна, и слично.

Ипак, посебна врста проблема су:

1. Нејасне и недовољно смислене формулације;
2. некњижевни изрази;
3. чланци у којима се не може назрети научни (теоријски) проблем и дефинисати основно питање;
4. садржаји који су написани са становишта који не припада нашем поднебљу па третирају туђе проблеме, и
5. аутоцензура заснована на имагинарним критеријумима и тзв. размишљању мозгом претпостављеног, што не дозвољава да се помињу и решавају чак и теоријски проблеми.

Наравно, бројне нејасне и бесмислене формулације слика су писмености аутора, али и целокупног образовног и кадровског система. Коментарисао бих само неколико:

„Вербално изјашњавање против тероризма нема велику вредност ако га не карактерише (доследно практично) деловање“.

Коментар: Дакле, деловање треба да карактерише изјашњавање.

„Савет безбедности УН је подвукао потребу пуне сарадње држава“.

Коментар: Потреба не може да се подвуче.

„Дејствовати, или бити присутан са сопственим снагама, сасређено по месту и времену, у зависности коју намеће ситуација“.

Коментар: Овде је реч о конфузном изразу, а једно од питања може да буде: коју зависност, у конкретном случају, намеће ситуација?

„За нашу земљу особито су значајни следећи спољни политички и економски циљеви: прво, стварање уједињене Европе мира и безбедности, стабилности и просперитета...“

Коментар: Намећу се бројна питања: чији је то циљ?; није ли то циљ Европске уније?; шта је то спољни циљ?, итд.

„Северноатлантски пакт није распуштен, мада је изгубио замишљеног противника и друге разлоге за постојање“.

Коментар: Противник се не може изгубити, јер се може губити само нешто што се поседује, нарочито се не може изгубити замишљени противник. У теоријским чланцима се не пише у преносном значењу, тај стил више приличи новинама и прози. Из аспекта струке намећу се питања: ко треба да распусти НАТО? и зар није довољно што није распуштен да се закључи да постоје и даље разлози за његово постојање. Уколико је то јасно: чему написани исказ?

„Веома значајно је и за моралну изградњу важно...“

Коментар: без обзира о чему је реч, значај нечега се одређује у односу на људе, а не у односу на процесе.

„Најтежа ситуација је настала у Павелићевој наказној творевини (која је проглашена још у току априлског рата: 10. априла 1941.) у којој су Срби, Јевреји и Роми стављени ван закона“.

Коментар: Аутор толико мрзи НДХ, која је de facto постојала и чинила зло, да није могао ни име да јој помене.

„Многобројни задаци, скопчани са пуно одговорности, који официрима падају у део, захтевају...“

Коментар: Не могу задаци да падају, нити да падају официрима, нити да падају у неки део, нити да захтевају.

„Потом су политичари и стратези почели разматрати варијанту да се европски одбрамбени интегритет ојача са НАТО-м“.

Коментар: Особина се не може ојачати организацијом. Аутор би био у праву када би „европски одбрамбени интегритет“ био нека друга организација.

„Већ ђак основне школе учи о ономе што Платон и Аристотел нису знали. У том смислу сваки појединац је истовремено и друштвено биће“.

Коментар: У наведеном тексту, иако је реч о смислу, нема смисла.

„Ових десет питања, која се тичу безбедности у Европи, према завршном акту, допуњена су Документима о мерама за јачање поверења и извесним видовима безбедности и разоружавања која имају своју основу у претходном обавештавању о већим војним маневрима, као и у смањењу војне конфронтације, односно даљем наоружавању".

Коментар: Не могу се питања допуњавати документима.

„Неопходно је дати и кратко виђење појма експертни системи, који ће се користити у овом раду“.

Коментар: Не може се дати виђење нити узети; не постоји кратко и дуго виђење; није јасно да ли ће се у раду користити експертни системи или појам (односно синтагма) експертни системи, итд.

„Основ науке о одлучивању представља системска анализа, која у својој методологији користи системски приступ и научне методе“.

Коментар: Системски приступ је општији од опште теорије система, системског програмирања, системске анализе, итд, па се у оквиру системског приступа примењује системска анализа, а не обратно.

Отуђивање преко језика и писма

У вези са некњижевним изразима навео бих речи професорке др Смиљке Васић, познате југословенске психолингвисткиње: „Када употребимо туђицу нисмо украли од туђина, већ смо отуђили себе. Леп говор условљавају генетички код, околина и жеља да се буде разговетан, граматички и акцентуално исправан, стилски јасан. Не треба говорити, ако немамо шта да кажемо и ако сами не знамо шта желимо да кажемо“.

Последња се односи се на већину текстова који стижу у Редакције војних часописа − нема теоријских проблема нити предлога њихових решења. Углавном, реч је о описима и приказима, а најчешће о садржајима који су преведени и преузети из стране литературе. Права је поплава чланака о доктринама Запада, а нема чланака о моделима супротстављања или уклапања у савремене војне концепте. Уместо да наши пилоти пишу о истраживањима проблема у лету на малим висинама изнад Војводине, не би ли следеће генерације биле боље обучене, имале мање проблема и избегле понављање грешака, више и чешће се пише о проблемима авијације западне коалиције у лету на малим висинама изнад пустињских терена у Заливу. Наравно, лакше је преписати резултате истраживања других него нешто истражити. Зато није чудно што су објављени садржаји најчешће писани из угла који не припада нашем поднебљу и третирају туђе проблеме.

Када Редакција добије чланак проблемски разматран, обично је једнодимензионалан − филозофски. Доказано је да сваки проблем, уколико се свестрано разматра, мора да прође кроз више фаза, а прва фаза је опис, објашњење и класификовање проблема. У другој фази проблем се узноси до математичког модела, у трећој се ствара информатички модел (програм) и у четвртој проблем симулира на рачунару. Када се проблем реши у моделу могуће је реализовати природни пут од теорије до праксе преко концепције, доктрине и регулативе. Чланци који садрже све наведене фазе при решавању проблема припадају научним чланцима или претходним саопштењима којима тежи „Војно дело“ у области теорије ратне вештине, одбрамбеног система, концепције и доктрине. Међутим, уместо да Редакција бира најбоље међу научним чланцима, јер је реч о општевојном теоријском часопису, на велике проблеме наилази због забрињавајуће великог процента аутора, који чине различите душевно-духовне злоупотребе.

Наиме, део аутора:

1. Преводе потписује као своје чланке;
2. мало преуређене преводе са делимично редукованим садржајем и литературом потписује као ауторске чланке;
3. појављују се као коаутори са преводиоцима, који нису стручњаци за област из које је преведени чланак;
4. искоришћавају материјале са радних места и малим изменама претварају у чланке;
5. објављене чланке својих колега освежавају и објављују као своје (занимљиво је да је један од аутора на питање одакле је преузео део текста, који је стилски очигледно одударао од осталог садржаја, рекао да су му сугерисали да не наведе аутора, јер навођење његовог имена у то време не би било опортуно. Вратио сам текст на дораду и рекао одприлике ово: ако сте узели од Хитлера морате навести његово име, у противном не узимајте од њега већ нађите неког другог ко је слично мислио);
6. објављују чланке у новинама, а затим приређују за часопис и на крају за књигу, с веома мало промењеним садржајем и стилом;
7. објављују као чланке директне инсерте из својих књига, и
8. пишу у области коју уопште не познају и о интердисиплинарним садржајима, које неприродно повезују у недовољно смислене комбинације, итд.

Аутоцензура заснована на имагинарним критеријумима и тзв. размишљању мозгом претпостављеног, не дозвољава, као што је речено, да се помињу и решавају чак и теоријски проблеми. То је лако доказати, јер чланци имају релативно лак пут до објављивања преко компетентних, а ретко кад се могу лако објавити преко надлежних. На пример, уколико хоћемо да објавимо чланак који је настао након истраживања у вези са србством, православљем и словенством, чланци ће проћи само код малог броја истраживача, а надлежне институције и појединце тешко ћемо наћи, иако је то својеврстан апсурд, јер где би се истраживали наведени проблеми, ако не на србском простору. Слично је са набеђеним „табу“ темама, као што су борбена готовост или формација и организација војске, које се не могу ни теоријски истраживати, јер надлежне управе и инспекција теорију посматрају кроз своју праксу и нова теоријска решења доживљавају као атак на њихов садашњи рад. Када чланови таквих институција добију прилику да оцењују теоријске радове наступа поменута аутоцензура, а чланци се, најчешће, пребацују из руке у руку „као врућ кромпир“. Као да се одаје војна тајна понуђеним моделом, који можда никад неће наћи примену у пракси.

Посебан проблем је однос рецензената према ауторима и тексту. Да се не би замерили ауторима, рецензенти не пишу искрено нити довољно конкретно о пропустима у тексту.

Циљ свега што је речено у вези са писањем чланака, јесте да се више размишља над текстом пре упућивања у Редацију. Јер, бројни су аутори, готово цела једна школа, који пишу да „ратна служба каже“, „пројекат захтева“, „концептуализација округлог стола има у виду“... Некоме се може учинити да то и нема везе са „Војним делом“.

Ако се ништа не промени, неће се променити ни статус војних научника, за које влада опште мишљење да су, на основу резултата објављених у часописима, лако стигли до титула магистара и доктора наука.