Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Све опаснији новинари

novinari copyЛист „Огледало недеље“ број 67, 15. фебруар 2006.

Новинари опредељени за амерички начин живота, следбеници и послушници глобалиста, утичу на јавно мњење, нападима на историју, традицију и патриотизам. (Не)намерним неистинама формирају искривљену слику стварности, доприносећи „информативном лавиринту“, у којем се сналазе само „људи лажи“.

У србском народу се много пажње посвећује моралу. Разлог за то јесу и релативно честе ситуације када се србска деца, не жалећи свој живот, жртвују за одбрану својих идеала, тековина и интереса. Није чудно што експерти за одбрану прате развој војних доктрина и проучавају евентуалне непријатеље, њихове вредности и њихов морал.

Можда делује политизовано, али, тешко је мислити о моралу на почетку 21. века, а не имати у виду да ЦИА издваја годишње 27,7 милијарди долара за буџет и да га тежишно усмерава према кризним подручјима – у последњих више од двадесетпет година према Балкану. При том су у жижи Србија и Косово и Метохија. Уосталом, познато је да је ЦИА један од кључних инструмената „новог светског поретка“.

Познат је и циљ глобалиста. Теже да ситњењем националних (посебно федералних) држава формирају „бонсаи државе“ с марионетским режимима. Према речима Бутроса Бутроса Галија, планирају да свет исцепкају на 400 државица. Стога, није чудно што се сумња или верује у њихову успешност да „куповином људи“ пронађу ослонце на просторима претходне Југославије. И пријатељи и непријатељи америчке администрације, верују у сваковрсну моћ Ватикана, Лондон Ситија, Савета безбедности УН, Централне обавештајне агенције САД (ЦИА), НАТО-а, ОЕБС-а, Светске банке, ММФ-а, Европске комисије и њима потчињених организација. Они су оружје у рукама светских владара. Истовремено, примера моралне деградације, која је постала планетарни проблем, препуни су филмови, школе, књиге и сва средства јавног информисања.

Србија је стигла до фазе у којој организације настале изван земље држе моралну придику народу и држави, а финансира их агресор (окупатор) преко својих институција. Срби, при том, не могу, немају услова или немају права (будући да и права они прописују) да се боре против таквих парадокса. Да ли заиста постоји неко ко верује да ЦИА није успела да врбује људе на српском простору? После свега што се догодило и што се свакодневно збива, добро је што је српски народ толико морално снажан, да до сада није сасвим ушао у „врзино коло“ зазирања једних од других – што је један од циљева ствараоца „новог балканског поретка“. Неко ће рећи ево опет „теорије завере“. Наравно, то неће рећи нико ко је прочитао војне доктрине САД и НАТО-а и ко зна садржај пентагоновог документа „Заједничка визија 2010“. У тим обавезујућим актима пише шта ће се догађати у свету, до 2015. године.

С војног одбрамбеног аспекта намећу се два питања: 1) Зар ништа нису на „пројекту регионализације“ (читај: распарчавања СРЈ и СЦГ) успеле бројне невладине организације, које у свом извештају спомиње Хелсиншки одбор за људска права у Србији? и 2) зар ништа нису на денационализацији и пацификацији народа учинили новинари, које су поставили „нови левичари“, они који су заборавили да су Титови следбеници и да је Тито само подносио Србе? Те организације, сваке године, плански и условљено, али редовно, на основу РСС програма, формира и финансира у Сорошев „Фонд за отворено друштво“.

Право новинарско питање је: Да ли је тачно да је Џорџ Сорош потписао уговор са америчком Корпорацијом за приватне инвестиције у иностранству, према којем се издваја још 150 милиона долара за формирање нових невладиних организација? С обзиром на то да ће регионализација бити, највероватније, верификована и новим уставом, невладиним организацијама и новинарима придружују се и они који одлучују о судбини србског рода. Важећи Устав одузео је Србима простор и државу. Суштински, држава у којој живе претежно Срби није србска, него грађанска, а то значи свачија и ничија. Када се Србија регионализује, на чему упорно раде политичари – глобалисти (тзв. демократе), разбиће се (не)намерно србско национално биће. Омча око врата народу који убрзано стари, због беле куге, биће још више стегнута. Нажалост, на стезању омче не раде само спољни непријатељи.

Људи лажи

Ljudi laiЛондонски „Индипендент“ промовисао је 10. априла 1999. портпарола НАТО-а, Џејми Шеја, у шампиона лажи. Мондијалистички Минхаузен оптужио је три месеца касније, саветнике за штампу Тонија Блера да су „формирали пропагандну машину, за креирање светског јавног мњења, заинтересовану искључиво за манипилације, уместо за истину о агресији – 'чиме су' – како рече портпарол Атлантске алијансе – 'НАТО-у нанели велике штете'“. Наравно, његово „(о)правда(ва)ње“ било је неумесно и провидно, будући да се зна да није говорио своје лажи, и, исто тако, да политичари Запада имају навику да се не стиде нечасних поступака када (по сваку цену) остварују своје „виталне интересе“. Уосталом, аустроугарски генерал Алфред Краус је у анализи пораза своје војске забележио лозинку сваког енглеског политичара: „Право или неправо – моја отаџбина“. Таква се лозинка може замислити и пронаћи код Хрвата, муслимана, Словенаца и Шћипетара, али не и код Срба. На веома сличној мисли заснована је и изрека Винстона Черчила: „У ратним временима истина је тако драгоцена да би увек требало да је прати телесна стража лажи“. И он је говорио о истини (sic!!!). Када се томе додају изрази из његовог говора, у којем је, обраћајући се англофилима из САД рекао: „Наше две земље су те које контролишу судбину света; које контролишу науку и технологију; које контролишу културу. То су оружја далеко моћнија од војне силе. Контролисати оно што човек мисли нуди много веће добити од одузимања земље или провинција других народа или њиховог исцрпљивања експлоатацијом“.

Демократске јуноше, јапијевци и отпораши, већином супротстављени сопственом народу, који су се волшебно домогли незахвалне политике, изгледа нису разумели да њихов народ треба да опстане у свету препуном тајних и јавних катехизиса. Не знају и не разумеју, да ће бити забележени као деструктивци, злочиниоци и гробари, јер су послушни на семинарима у радионицама, а необразовани, будући да им знање почиње и завршава недовољним знањем енглеског језика. Знање енглеског језика свакако је неопходно и довољно за пренос одлука и наређења надређених у систему „великог брата“.

Најбољи пример катехизиса, који одгонета и савремени латински (читај: ватикански, хрватски, албански, муслимански...) приступ животу, јесте књига „Извор мудрости, или правила за живот“, коју је још 1653. године објавио Балтазар Грациан. Шта у „катехизису“ пише може да се схвати на основу два карактеристична цитата:

„Своје намере остави у неизвесности. Већ тиме, што се чуде новоме, цени се твој успех. Играти се отвореним картама није корисно ни угодно. Не казујући своје намере одмах, изазиваш очекивање, особито ако си по висини свога положаја предмет опште позорности. Увек остави, нека се назире нешто тајанствено и самом својом затвореношћу побуђуј страхопоштовање...

... Мисли као њих мало, а говори као већина. Обмана се не да разбити тиме што ћемо да пливамо уз воду; ово нас напротив доводи у опасност. Једини је Сократ, који је то могао... Брзо се множе они, који се љуте и због покуђеног предмета и због онога, који је тај предмет хвалио. Истинитост је за њих мало, а превара је тако општа, као да је свима заједничка. Мудраца не можеш познати по оном што говори на тргу, јер он тамо не говори својим гласом, већ гласом опште глупости, макар он ту глупост порицао из дубине душе...“

Срби би могли да се присете књиге Велимира Терзића „Слом Краљевине Југославије“. У тој књизи забележено је како је нестала Краљевина Југославије, а објављено је, пророчки, како ће бити разбијена СФРЈ и како ће се понашати хрватске власти и западни политичари при том разбијању. Србима је, после свега, остала само наивност. Најпрозирније за Запад су „српске демократе“ које хвале поступке НАТО-а и Хашког трибунала. Прво, Запад зна да је свака хвала неистинита и лицемерна, будући да знају шта су учинили, и шта и зашто чине. Друго, знају да их подржавају најзаплашенији, а кукавице су, пословично, неискрене и непоуздане. Треће, ко може да се поузда у оне који су спремни да, из било ког разлога, свом народу навуку омчу.

Како поседници мегакапитала намеравају да убудуће остварују своје замисли, може се закључити на основу изјаве Џона Дојча, бившег директора Централне обавештајне службе Сједињених Држава: „ЦИА има право да не узме у обзир забрану злоупотребе новинарске професије у изузетно осетљивим случајевима, па да ангажује професионалног новинара као агента или да одобри професионалном обавештајцу да се званично представља као новинар. Исти принцип може се применити и на припаднике мировних мисија и – свештенство“. Укуцао је отворено, бескрупулозно и безбожно ексер у срце истине.

После тога, да ли треба објашњавати откуд толика подозривост према новинарској професији данас, посебно у условима када следбеници и послушници креатора „новог светског поретка“ и бескомпромисни ловци на рекордне тираже утичу, каткад недовољно промишљено, на дневну политику тенденциозним, карикираним, сензационалистичким и провокативним садржајима. Они преуређивањем и, тобоже, меркетиншким преламањем ауторских текстова и интервјуа, формирају искривљену слику стварности. Непрецизним формулацијама и (не)намерним неистинама доприносе „информативном лавиринту“ и интелектуалном хаосу планираном у специјалним лондонским и њујоршким институтима и центрима.

Некада је назив „плаћеник“ био погрдан и односио се само на војнике. Сада се плаћеник у војсци назива, културно, професионалац. При томе се заборавља да је најбољи професионалац – џелат. Он је спреман да убије рођену мајку, а да не трепне, јер кад је неко професионалац – подразумева се да нема душу и да је сведен само на интерес.

Људи Запада, односно припадници мамонистичке, квантитативне цивилизације, сматрају да плаћеник може бити политичар, свештеник, новинар, лекар, правник... Стога је природно да професионалци не чине само добра дела и нису увек регуларно плаћени, а често су корумпирани. Правницима је тешко ући траг. Мајстори су да бране и добро и зло. Новац је пресудан. Правде нема – више се о њој и не уче у школама. Новинари су на сцени и за све слушаоце, посматраче и читаоце веома су прозирни. Лако се препозна ко их плаћа: Власт, тајкуни, мегафинансијери, партије, мафија...

Осиромашени и окупирани народ више нема где да пише и ни где да каже своје муке – за објављивање и појављивање нема новца. Новац и моћ су код оних који су за уторавање народа. Смањује се број контакт емисија, а у њима су већином они који би да нешто науче народ и да га оцене. У сред Србије Срба нема на телевизији, јер би „некултивисани, прости људи“ пореметили односе са суседима и Европом. Замерили би им злочинци своје злочине. Не може се ни замислити да обичан човек седи у студију и нешто упита умнике.

Зато новинари стварају ТВ програме исте као у целој Европи. Исти су квизови („Милионер“, „Последња карика“, „Трострука шанса“, „Да вас чујемо“...), исте серије (венецуеланске из ЦИА репертоара), исти филмови (и цртани), иста музика (реп), исте контакт емисије („Пирамида“), исти риелити „Фарма“, „Велики брат“, „Парови“, иста продукција (Емоушн), исте утакмице (без престанка) у целој Европи.

Народ више не мора да мисли – посебно не различито. Када не би били темељно индоктринирани, како би Срби постали Европљани и грађани света? Уосталом, Грци, Мађари, Хрвати, Бошњаци и сви народи у транзицији, гледају исти програм. Кад се новинар домогне новаца или заузме радио и ТВ столицу као луцидно „чедо револуције“, постаје свима јасно да је Карл Маркс био бар једном у праву: „Не одређује свест људи њихово друштвено биће. Напротив, њихово друштвено биће одређује њихову свест“. У вези с новцем појавио се нови феномен, будући постоје и они који нису плаћени, а упорно раде против свога народа, зову их популарно „корисни идиоти“.

Најчуванија тајна србске војске

Najcuvanija tajna srpske vojskeМного је доказа о томе како новинари „искривљују“ реалност. На насловној страници недељника „Дуга“ бр. 521, објављеног за период од 19. фебруара до 4. марта 1994. године, осванула је и најава једног од текстова „Најчуванија тајна србске војске“. Трагачи за текстом морали су да се запитају шта је био циљ уредника. У ниједном тексту није било тајни, нити су се оне спомињале. Србска војска ни сада не постоји на планети Земљи. То нису биле ни Војска Југославије, ни Војска Републике Српске. Питање је да ли је тај број „Дуге“ продала редакцијски конструисана лаж или је реч о некој новој врсти несхватљивог маркетинга? Чини се да је то најбољи начин да се изгубе читаоци, али, по свему судећи, није.

У „Недељном телеграфу“, од 12. јула 2000., ексклузивни интервју је насловљен „Генерал Павковић покушава да поново идеологизује Војску“. Био је то ударни, „продајући“, наслов на насловној страни. Будући да је у одговорима на више од 90 питања само у једном поменута Војска Југославије, очевидно је било да је Војска најатрактивнија за поменути лист, али и да се ствара лажна слика – ко зна за кога важна.

Такви текстови прилика су за подсећање на анализе Алфреда Крауса и на „енглеску логику“. Када се с аспекта морала одређује снага мотива, код Енглеза би преовладао мотив да се заштити отаџбина и војска над мотивом да се повећа тираж и зарада. Да ли су разлози за то, немар за државу и њене институције и не постојање осећаја за опште циљеве? Руски философ Иван Ирин је још 1935. године тврдио да „што већи број грађана губи из вида јединствени и објективни задатак државе и почиње да следи не општи циљ, већ мноштво посебних циљева – свеједно да ли личних или класних – тим јаче политика почиње да се изрођује и распада, држава постаје тим слабија...“, јер како он каже „суштина државе састоји се у томе што сви њени грађани имају и поштују – поред различитих и посебних интереса и циљева – још један интерес и још један циљ, заправо: Општи интерес и општи циљ, јер је држава својеврсна духовна и правна заједница којом управља јединствена врховна власт и која је повезана јединством живота, стваралаштва и историјске судбине... Без општег интереса, без свеопштег (тј. свима заједничког) циља, без солидарности – држава не може да постоји“.

Пре избацивања наслова на прву страну, новинари (не)плаћеници, требало би да промисле ефекте и критеријуме као што су, на пример, добротољубље, истинољубље, частољубље, а што да не и родољубље и патриотизам. Сензације, ради чувања сопствене душе, не треба правити (зло)употребом светиња (Бога, своје мајке, отаџбине, сопствене војске, итд).

Јасно је да не постоје независни медији. Аналитичари средстава јавног информисања знају да је Конгресна истраживачка служба у САД установила да су 1983. године штампане свега 531 дневне новине са независним власништвом. То је забрињавајуће мало, с обзиром на то да је таквих новина 1945. године било 1.381. Стварно независне новине излазе, већином, у мањим градовима.

Занимљиво је да је, на пример, „Њујорк тајмс“ под контролом Савета за иностране односе у којем Дејвид Рокфелер има пресудну улогу, а да је управо он обележио почетак југословенске ратне кризе и рушење Берлинског зида. Његов лист је 16. новембра 1995. године објавио да је „бомбардовање Срба у Босни било по жељи америчке глобалне ТВ мреже Си-Ен-Ен“, што је својеврсна оцена опасног утицаја медија на политику. Још је у свежем сећању да су се у извештају о бомбардовању, из студија Си-Ен-Ен, више него обавештени новинари похвалили да су сви авиони неоштећени слетели на НА „Рузвелт“ у Јадрану, те да су коришћени електронски системи који су тотално збунили српску противваздушну одбрану.

Ако су тада говорили истину у току агресије на СРЈ, која је била још једна фарса Си-Ен-Ен-а, морали су, ради свог морала, да снимају полетање једних, а слетање других пилота. Наиме, Малте Олшевски, уредник аустријске државне телевизије ОРФ и аутор више књига о Југославији је на предавању у Бечу, између осталог, указао на тезу о губицима НАТО авијације, који су знатно већи него што је званично објављено. Тврдио је да су „америчке службе обарање својих авиона над СРЈ приказивале као несреће авијације у Турској, Израелу или неким другим државама, а оборене летилице су пилоти НАТО-а уништавали одмах по обарању како Војска Југославије то не би могла да прикаже камерама“. Можда би господин Олшевски могао у независним медијима да објасни од кога је све то сазнао.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 326 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is a Joomla Security extension!