Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Шибицарење иза кулиса Савета безбедности ОУН

Samit grupe G 8 copyШибицарење Савета безбедности

Лист „Огледало недеље“ број 61, 23. новембар 2005.

У глобалном „политичком лавиринту“ измешане су улоге, искривљени критеријуми, замењене идеологије, побркани основни појмови – није лако разумети ко шибицари са судбинама народа – јасно је само ко у том хаосу плаћа.

Иако многи, попут Олега Платонова, сматрају да масони владају светом, мора се признати да то јесте и није тако. Јер, ништа не значи евентуална истина да су чланови масонских ложа чак и Борис Јељцин, Михаил Горбачов, Андреј Козирев, Јегор Гајдар, шахиста Гари Каспаров, космонаут Георгиј Гречко... Ништа није као пре. Ни масонски утицај није исти. Уосталом, британска парламентарна комисија предложила је да се 349.213 чланова, учлањених у 8.650 британских ложа упише у званичан регистар доступан јавности.

Ти и такви не владају светом, али су њихове везе довољне за закулисну повезаност и волшебно напредовање, што доприноси светском нереду или оном што Дејвид Овен сматра да је ред. Наиме, средином јула 1994. познати лорд је за „Сандеј тајмс“ изјавио: „Ако се нови савез Истока и Запада одржи, наше крхке наде у нови светски поредак, који се уздиже из пепела хладног рата, могле би ипак бити остварене“.

Све је под контролом

Sve je pod kontrolomУ борби за превласт у „новом поретку“ овог пута се бирају средства. То су, углавном, легалне и легитимне међународне институције чији састав показују „ко је ко у свету“.

Никад у историји нису се тако често састајали државници САД, Русије, Немачке, Француске и Велике Британије. На пример, Борис Јељцин се сусрео са Хелмутом Колом у току пет година седам пута, са Билом Клинтоном шест пута, са председницима Француске Франсоа Митераном и Жаком Шираком три пута и британским премијером Џоном Мејџором три пута. Новина су и релативно чести телефонски разговори и преписка између Москве и Вашингтона (девет пута), Москве са Боном (пет), Паризом (три) и Лондоном (два пута). Још чешћи су били сусрети дипломата Велике Британије, САД, Немачке и Француске, с повременим излетима до Токија.

Група-7, затим Г-7+1 а сада Г-8, састајала се најмање једанпут годишње. Најважнији састанци одржани су у Паризу (1989.), Хјустону (1990.), Лондону (1991.), Минхену (1992.), Токију (јули 1993.), Напуљу (јули 1994.), Халифаксу (јуни 1995.), Лилу и Москви (април 1996.), Денверу (јуни 1997.), Лондону (мај 1998.), Келну (мај 1999.), Нагоу на Окинави (јул 2000.), Ђенови (јули 2001.), канадском одмаралишту Кананаскис код Калгарија (јуни 2002.), у француској бањи Евијано (јуни 2003.), на Си Ајленду, у америчкој држави Џорџији (јуни 2004.), у туристичком месту Глениглс и северно од Единбурга (Шкотска) у Великој Британији (јули 2005.), у Санкт Петербургу (2006.), Хајлигендаму у Немачкој (2007.), у месту Тојако крај Куала Лумпура, у Малезији (2008.), Аквили у Италији (2009.), Хантсвилу у близини Торонта, у Канади (2010.), и Довилу у Француској (2011). [1]

Закључци су, увек, били лицемерни и противнародни. На пример, у јуну 2004., после сусрета са лидерима шест афричких земаља, шефови групе Г-8 позвали су Уједињене нације да спрече хуманитарну катастрофу у Судану, а у Единбургу је председник Буш нагласио да САД немају намеру да потпишу Споразум из Кјота, који је намењен да заштити планету од загађивања. Можда постоји неко ко не зна да су САД најмоћнија држава света, да је њихова моћ настала отимањем туђих простора и ресурса, да своје „ширење“ оправдавају ширењем „америчке демократије“ и „америчког начина живота“, да су хуманитарне организације њихов изум, да су најбогатији људи на планети (они који могу да помогну) управо Американци, да су највећи дужник Уједињених нација и да су највећи загађивач света.

Од многих дипломатских бисера Групе, коју од реакције народа више хиљада до зуба наоружаних специјалацаа, може се, за пример, издвојити један. На састанку представника групе Г-8 у Стејт департменту, 16. октобра 2004., опоменут је Техеран (Иран) да престане да планира производњу нуклеарног оружја. Здрав разум тражи одговоре бар на два питања: Прво, откуд одједном институција „представници групе Г-8“? (Шта се све неће они сетити?) Друго, шта ти „представници“ траже у Стејт департменту, па то је само једно од министарстава иностраних послова? Наравно, управо то говори много о времену садашњем.

Савет безбедности је опасан инструмент

SB je instrument VBМноги сматрају да је група „Г-8“ светска влада, али састав групе (САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Канада, Италија, Јапан и Русија) и начин одлучивања, не издваја их, осим по чешћим самитима, од Савета безбедности (сталне чланице: САД, Велика Британија, Француска, Русија и Кина), НАТО-а (САД, Велика Британија, Немачка, Канада, Италија и Француска – у цивилној компоненти), и Контакт-групе (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Русија). Стога се чини, да се велике силе поигравају са јавним мњењем и да су преорганизовани или да је то најбољи начин за замагљивање стварности.

Основни инструмент за реализацију замисли твораца глобалног поретка јесте, управо, Савет безбедности Уједињених нација. Он има одлучујућу улогу, не само када доноси резолуције, него и када га избегну велике силе дипломатским махинацијама и када поједине земље намерно избегну учешће у његовом раду. Тада се „земље које из неких разлога нису позване на седнице СБ УН“, наводно буне због решења којима нису допринели, због „непозивања“, и тако бивају ослобођене од одговорности.

У рату на просторима претходне Југославије и за време агресије на СРЈ све кључне одлуке донеле су његове чланице (а то значи и Русија и Кина, које су тобоже стално нешто „гунђале“) – без примене вета. Многе од њихових одлука довеле су до тога да реч правда изгледа смешно.

О ефектима рада најутицајније светске институције може се закључити и на основу следећа два податка. Центар за економска и друштвена права у Њујорку тврдио је, узалудно, да цела ирачка нација пати од глади и епидемија заразних болести и да је због санкција које је увео Савет безбедности УН, на иницијативу Сједињених Држава, у Ираку умрло најмање 500.000 људи. Јан Оберг, шведско-дански истраживач мира и будућности, руководилац мисије ТФФ-а, рекао је, приликом једне посете Београду: „Савет безбедности и даље наоружава Балкан. Више од 80 одсто свег оружја у свету продаје пет њених сталних чланица“.

Када велике силе и „светска влада“ која их предводи, треба да избегну конкретну одговорност за злочине које чине, ради остваривања својих „виталних интереса“ при креирању „новог светског поретка“, одговорност на себе преузима за то увек спремна Контакт-група препуна анонимуса и тзв. експерата. То, заиста, подећа на „шибицарење“. Док су на сцени дипломатске групе формиране ad hoc – од проблема до проблема – брзо се заборављају пропусти Беле куће, Савета безбедности, Европске комисије, Савета Европе, ОЕБС-а, НАТО-а и других међународних институција, умешаних у тзв. изналажење решења на кризним жариштима. Једино је свима јасно, да су жаришта широм света изазвале њихове државне администрације. Такве групе су се, као мондијалистичка кутлача, иначе театрално и сасвим природно, каткад и тајно, састајале у Берлину, Њујорку, Загребу, Лондону, Паризу, Риму, Москви и Франкфурту (читај: САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Русија...).

Вашингтон жртва концепта... А Срби?

Vaington je zrtva konceptaКада се мисли на улогу коју су САД добиле од предводника глобалиста, можда треба размишљати попут београдског публицисте Милоша Кнежевића: „Американце, попут старих Римљана, још увек не забрињава хипотеза о властитој пропасти. Стога верују у спасоносност новог“. Ратибор Ђурђевић сматра да су Сједињене Државе злоупотребљене. Мисле то и многи други аналитичари, али се не слажу око тога ко их злоупотребљава, Ватикан, Велика Британија, „Лондон Сити“, мегафинансијери, мафија, масонерија... Према истраживањима Смиље Аврамов то је Ватикан. „Идејни архитекта рата против Југославије био је папа Јован Павле Други, а земље ЕЗ и САД појављују се само као ударне песнице да би испуниле обећање председника Роналда Регана дато 1982. Запад је жртвовао нормативни легитимитет и целокупну правну инфраструктуру за рачун шеме коју је понудио Ватикан...“

После свега што се догодило у процесу креирања наднационалног светског поретка, непобитна истина је да се намерно пренебрегавају узроци сукоба на тлу претходне Југославије, без којих не би било злочина:

  1. САД су оствариле вишедеценијску тежњу да распореде своје снаге на Балкану. Та намера добила је легитимитет у диригованом југословенском сукобу, који је, само делимично, измакао контроли;
  2. НАТО је добио нову улогу после слома Варшавског уговора и његово ширење остварује се и по Балкану, ка Русији и Кини, у једној од планираних фаза;
  3. САД и НАТО су за стварање још једног жаришта искористили вековно верско и национално несагласје на граници између Истока и Запада, знајући како ће реаговати муслимани, Шћипетари (Албанци), Хрвати и Срби;
  4. Албанце, Хрвате, босанске муслимане и српску опозицију обучавали су експерати из САД – за што успешнију мисију потискивања српског народа преко Дрине, ради формирања границе која им омогућава остваривање „виталних интереса“;
  5. Словенци, Шћипетари, Хрвати и босански муслимани применили су америчку доктринарну иницијативу „изазивања несрећа“, прорачунато жртвујући и припаднике свог народа, не би ли искористили ефекте страдања и на крви засновали освојене просторе и уређења;
  6. прогони Срба били су стварни и за сва времена, а прогони Албанаца, Хрвата и босанских муслимана фингирани и привремени, уз издашну и (не)препознату помоћ САД, НАТО-а и „паравојних организација“;
  7. НАТО је ослонцем на доктрину САД („Заједничка визија 2010“), проверио своје борбене могућности и расположиво оружје у агресији која им је била неопходна за проверу и увежбавање пред следеће походе;
  8. услове за „легалну агресију“ САД и НАТО обезбедили су рачунајући на менталитет слободољубивих народа. Искористили су супротстављање глобализму Срба, Ирачана, Авганистанаца, Иранаца, Тунижана, Сомалијаца, Либијаца, Сиријаца, Севернокорејаца... Уосталом, више од 35 непокорних народа је деценијама у економским „резерватима“);
  9. Сједињене Државе и НАТО ослонили су се на проверене „присталице“ – народе који су углавном настали преласком у другу веру и пристајањем на подаништво;
  10. освајање простора, уколико се ништа не учини, биће завршни ударац свим народима, будући да се регионализацијом кидају последње нити унутар националних бића. Тај процес пропраћен је нападом на писмо, језик, културу, традиције, историју, менталитет, дух, итд;
  11. С обзиром на то да је демонизација било ког народа незаобилазна фаза савременог рата, ради припреме сопствене јавности да прихвати потискивање и уништавање нападнутог народа, не треба се заваравати да ће грађани земаља које су војно интервенисале против СРЈ ускоро прихватити светосавце као равноправне сараднике, и
  12. не треба заборавити да време ради за косметске Албанце и народе сличног менталитета (попут муслимана), будући да се они брже размножавају од свих у околини и више не бирају средства да остваре „своје снове“.

На том путу њиховим администрацијама ништа није свето, па ни то да циљеве постижу уз помоћ „керова рата“, мафије, продајом „белог робља“ и дроге. На тај начин поништили су дух и светиње у које су се њихови преци клели.

Исход садашњег вишедимензионалног рата, на српским просторима, биће сасвим извесно, као што је и пророковано: Расрбљени и обесправљени грађани – који ће се стидети својих предака.

Национализам - српски или светски парадокс

Srpski paradoksСрпски или светски парадокс, као део „шибицарења“, заснован на квази национализму, а веома успешно га допуњују мондијалисти. Принц Леополд Бернард, први председник групе Билдерберг, мислећи о проблему граница ствараних ратом на просторима претходне Југославије, закључио је: „Тешко је преваспитати људе који су подигнути на национализму да прихвате идеју о уступању дела суверенитета неком наднационалном телу... То је трагедија“. Изјава принца Бернарда наводи на закључак, да су мондијалисти успели у настојању да разбију СФРЈ, СРЈ и Србију. Искористили су „под велом борбе против национализма“ све администрације које су владале у СФРЈ, СРЈ и СЦГ од 1989. до 2000. године, будући да су оне биле њихове, што значи интернационалистичке (социјалистичке, прокомунистичкеи атеистичке). Успели су да те и такве администрације претворе у омражени режим и оптуже их за национализам.

Суштина наднационалног мегакапиталистичког мешетарења може се препознати на основу става о марксизму који је Збигњев Бжежински објавио у књизи Између два доба: „Марксизам је истовремено победа спољашњег, активног човека над унутрашњим, пасивним човеком, и победа разума над вером“. За тај став добио би одличну оцену од Јосипа Броза и Слободана Милошевића. Посебан апсурд је чињеница да о вери говори, када је безбожност заједничка одлика комуниста и глобалиста. Повампирене и маскиране комунисте (неокомунисте) раскринкава искрена и неприкривена мржња према искрено демократски настројеним националистима, у националним државама. Антинационализам је друго име за – антинародан. У чије име су глобалисти против народа?

[1] Део текста који се односи на састанке Групе – 8 ажуриран је 26. октобра 2015. године (у време постављања написа на сајт), не би ли се стекла права слика о активностима масона у организацијама тзв. међународне заједнице. На пријем у групу најбогатијих и најутицајнијих земаља света чекају Кина и Бразил. Већ 2011. године се знало да ће следећи самит „Г–8(+2)“ организовати САД (2012), затим Велика Британија (2013), Русија (2014), Немачка (2015), Јапан (2016), Италија (2017), Канада (2018)... То значи да „велики брат“ (језуитско-вавилонски мегафинансијери) не намерава да мења свој концепт и своје циљеве, те да сматра да ће његов утицај на светске процесе трајати вечно.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 202 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!