Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Свет само посматра српска страдања

Seoba Srba copyПрогони уз затирање Срба

Лист „Огледало недеље“ број 67, 15. фебруар 2006.

Основни србски процес је приближавање „београдском пашалуку“. Очевидно је да је Западу у интересу сукоб са Србима и да су Срби угроженији више него што су свесни.

Срби су стари, велики и неуништив народ, који се попут Феникса издиже из свог пепела. Прогоне их „западњаци“, због православља и светосавља, ћирилице, византијске културе и турског менталитета. Запад је сва своја поколења затровао мржњом усмереном према Србима. Доказа за то је много од 325. и 1054. године, преко ставова доминиканца Буркарда упућених папском двору и записа Римске курије из 1603. према којима Србе треба истребити „јер су шизмате“, преко 1832. године када је Ђуро Даничић „мудро“ поклонио Хрватима српски језик. О односу Запада према Србима сведоче реаговања на геноцид над Србима у Првом и Другом светском рату, учења америчке деце да су Срби зли људи који терају албанску децу у шуме и последњи прогони Срба из српских крајина и са Косова и Метохије. Нико, ко остварује своје балканске интересе није оптужио Србе за безбожност, за примитивизам, за лењост или ревност, али јесте за прогоне и злочине над другим народима. Проблем је једино у томе што није утврђено ко је прогоњен и ко је (по)чинио злочине. За Србе је још већи проблем што је већина Срба школованих на Западу расрбљено, те су они попут „интелектуалних јањичара“ испуњени туђинским информацијама дошли до тога да је немогуће појмити да су Срби – и нису. Уосталом, западна култура забранила је да се постави питање: Ко си ти, кад можеш толико да говориш против Срба?

Потискивање према истоку

Potiskivanje Srba ka istokuУ оквиру реализације тзв. операције изван ратног стања, Срби су од почетка ратних дејстава на просторима претходне Југославије потискивани према Истоку. Вероватна психотронска дејства, за уништавање, потискивање или контролу воље људи, створила су психозу која је поспешила прогон Срба. Може се рећи да је стање у Републици Српској Крајини последица, пре свега, дезорганизованости и дезоријентисаности државне структуре као ефеката примењених мера из арсенала неокортикалног рата. Против Срба предузете су бројне мере, вероватно договорене на самиту Савета безбедности 1. фебруара 1992., када су усвојена нова правила која омогућавају освајање српских територија и наношење губитака српској војсци и цивилима. Уведене су економске и друге санкције против СРЈ; постављани међународни посматрачи на границу БиХ и Србије; запоседнуте су енклаве („заштићене зоне“) трупама УНПРОФОР-а; уведен је ембарго на увоз оружја који је важио само за Србе, док су Хрвате и босанске муслимане наоружавале земље ЕУ, САД, муслиманске земље, чак и Украјина; стављено је тешко наоружање Срба под контролу „Уједињених нација“ (заправо НАТО-а). Снаге УНПРОФОР-а (НАТО) су својим присуством обезбедиле балансирање војне моћи и стварању снага које могу да потисну Србе.

Истовремено, блокирали су маневар српских снага, ометали и шпијунирали везе и спречавали евентуално снабдевање. Претње војним интервенцијама и дозирана бомбардовања учинили су да Срби не заузму ниједан простор који им не припада, да се паралише систем јављања и обавештавања и окрњи војна моћ српске војске. Наравно, предвиђени, планирании остварени ефекти су: „утеривање страха“ и „сламање воље“ код војника и становништва. Претња укидањем ембарга на увоз оружја за муслимане служила је за балансирање снага, који није смео да се поремети на штету америчко-немачких штићеника.

Наоружавање Хрвата, босанских муслимана и косметских Албанаца (Шћипетара), иначе, није ни прекидано од 1990. године. Сједињене Америчке Државе и Турска нашле су начина да обучавају хрватске и муслиманске официре.

На жалост, нису Срби први пут у историји потискивани и потиснути са својих вековних огњишта. Само између 1389. и 1690. године догодили су се прогони у седам наврата (1389., 1433., 1439., 1459., 1481., 1538. и 1686/87). Углавном, када су Срби били слаби и лоше вођени. Да апсурд буде већи, иза нове српске епопеје „потискивања према Београдском пашалуку“, и овога пута уз геноцидну претњу, стоји највећа сила света.

Анализа америчког аналитичара Мајкла Роскина у студији „Трећи балкански рат и његов исход“, сачињеној на Унивезитету Пенсилванија у августу 1994. године, говори све о намерама савремених прогонитеља Срба: „Трећи балкански рат ће се завршити само онда када српска моћ постане недовољна за очување територија које сада Срби држе, тј. када буде оружјем одбачена... Срби ће озбиљно размотрити проблем мира само када схвате да им је територија превелика, да је српска економија пропала, да млади људи беже од регрутације и да се истовремено Србија суочава са више непријатеља...“. Да ће Срби бежати од регрутације и када треба да бране родну груду, знао је Мајкл Роскин, али су знале и „Жене у црном“ и бројне невладине организације, везане за „Уједињене нације“. Вероватно, у овом, по њима идеалном свету, Срби не треба никог и од никог да се бране. Мудрије је, тако су прозападњаци Србе учили батином (бомбе и ракете), да се са пар професионалаца прикључе агресорима и да заједно нападају и рекетитрају друге „дужне народе“ (јер недужних нема).

Прогону Срба на крају 20. века, помогли су сателитски подаци, затим подаци из Авакса, информационих центара, обавештајних служби и уграђених гарнитура у српске редове. Ради смештања НАТО базе на Балкану прогонитељи су обезбедили довољно услова за постизање информативне надмоћи. Хрватско-муслиманска федерација, као америчка мутантна творевина, оправдала је постојање, јер је уз турско старо кумство потпомогла пад Републике Српске Крајине. Снаге за брзе интервенције обезбеђивале су агресивнија дејства и одмазде након инсценација у којима одређивани увек исти кривци (Срби). Ретки су људи који нису схватили да су хуманитарне операције „падобран“, „морска стража“ и „забрањен лет“ имали превасходно војни циљ – да одузму моћ Србима и обезбеде сваковрсну, а пре свега информацијску, премоћ Хрватима и босанским муслиманима.

Када су Хрвати нападали Србе, без обзира где се то догодило, понављао се готово идентичан сценарио: Американци, који су отворено подржавали босанске муслимане и Хрвате, запретили би Србима уместо Хрватима, а лошим инсценирањима покушавали су да обезбеде услове за даље претње; Немци су тобоже опомињали Хрвате условљавајући, по ко зна који пут, њихово повлачење економским мерама; руска администрација успевала је, незаинтересовано, да се изнова изненади „нетактичношћу“ Хрвата; затечени батаљони УНПРОФОР-а (затим УНЦРО-а) синхронизовао су се склањали с правца напада, сарађујући са снагама агресора, итд. Да апсурд буде већи, догађало се да Хрвати изгрде своје заштитнике (САД, Немачка и ЕУ) за недовољну подршку у односу на очекивану. Касније су, постепено, признали сарадњу обе стране, и свима је изгледало природно што Србе треба прогнати (одагнати) са њихових огњишта.

Све се циклично завршавало „прозивком“ Хрвата и осудом Срба, а тако су обезбеђени услови за постепено откидање делова српске територије и њихово припајање хрватским – уз благослов Запада. За то су била довољна само два услова, створена признавањем бивших република СФРЈ: 1) Срби не смеју да нападну ниједан део било чије територије, јер ће их напасти НАТО. На тај начин је омогућено непрекидно прегруписавање хрватских снага и стварање премоћи на изабраном правцу напада и сигуран успех; и 2) признавањем Титових административних граница обезбеђен је легалитет агресије на било који српски простор, јер су српски простори, признавањем Хрватске, постали формално-правно хрватски.

Сада је сасвим извесно, уколико се ништа битно не промени у међународним односима веома су мали изгледи да Срби изван Србије задрже свој етнички простор и да касније не буду асимиловани.

Прогон се наставља

Progon se nastavljaИстина је да Срби нису злочинци и да злочинци живе и међу Србима – и да они раде Србима о глави. Уосталом, прогон Срба из Хрватске завршен је тако што су хрватске снаге преорганизоване и ојачане, пресудном подршком НАТО механизма. Српске снаге подведене су под режим пуне изолације и интегралне контроле. Наравно, у таквим околностима Хрватима нису биле потребне посебне одбрамбене стратегије нити војна доктрина – имали су једну преписану од ЈНА и свакако застарелу. Разлог за то су ограничења наметнута Србима вољом НАТО-а. Срби нису имали никакво „залеђе“, Међутим, освајачке амбиције учиниле су да хрватски војни врх створи свој први војни доктринарни концепт. Најбоље га је представио Тихомир Блашкић, начелник главног стожера Хрватског вијећа одбране. Наиме, хвалећи се после полугодишњих успеха у рату у Босни рекао је, средином јуна 1995. године, да у ХВО већ дуже од године дана важи филозофија руковођења и командовања према принципу „мање је важно – шта се ваља иза брда, а много важније – ко се иза брда ваља“. Додао је: „Територија се ослобађа с брда на брдо и то једноставним решењима изводљивом тактиком силовитих наступа“. Од формирања прве војне формације, из Хрватске су стизале информације о веома одговорној војсци, вежбама, обуци и дисциплини.

Дејтонским споразумом и потписом у Паризу завршен је прогон Срба из српских крајина. Док је Робин Кук тврдио да Запад жели да српски народ има нову будућност и то са Западом, на све стране су стизала признања за постигнуте успехе у рату против Срба.

Познатом нацисти, Хансу Дитриху Геншеру, Хрватска је подигла споменик на Брачу. Хрватско виктимолошко друштво доделило је награду Хелмуту Колу. Загребачка администрација предложила је Алојза Мока за Нобелову награду за мир. Карловачка жупанија одликовала је Михаила Храстова, убицу тринаесторице ненаоружаних српских резервиста. Фрањо Туђман одликовао је хашког оптуженика, генерала Тихомира Блашкића. Борис Јељцин одликовао је Фрању Туђмана за допринос победи против фашизма. То признање је добило на значају, јер је познато да је Туђман реафирмисао НДХ и усташтво, и с обзиром на то да су грађани Загреба цвећем засипали фашисте приликом окупације Краљевине Југославије. Алији Изетбеговићу је у Ријаду уручена новчана награда и медаља саудијског краља Фејсала за заслуге за ислам и као приврженику џихада. Добио је и награду америчког Центра за демократију. Иако су међусобно, очигледно по препоруци, „ратовали“, Изетбеговића је одликовао и Фрањо Туђман. Словенија је уручила Хансу Ван ден Бруку највише словеначко одличје и захвалила папи Војтили за његов лични допринос словеначкој независности.

С обзиром на то да су Срби из Македоније волшебно нестали после прогона с других простора, занимљиво је како су реаговали Македонци на допуштену самосталност. Председништво „Светског македонског конгреса“ сачинило је листу кандидата за почасну титулу „македонски сенатор“. На листи су најзаслужнији за „македонску ствар“: Бил Клинтон, Роман Херцог, Сулејман Демирел, Роберт Бадентер, Уфе Елемен Јенсен, Ханс Лотар Штефан, Борис Јељцин, итд.

И после свих успеха србских непријатеља, Срби нису остављени на миру. „Вашингтон пост“ је објавио да муслиманске банде, уз прећутну сагласност и отворену подршку сарајевских власти, малтретирају и прогоне Србе. У Приједору, у акцији америчких, британских и француских специјалаца (под знаком црвеног крста и изговором да треба да му уруче пакете), убијен је Симо Дрљача. Убијен у купаћим гаћицама крај језера. Британци су објавили да је убијен у самоодбрани, након што је ранио једног Британца. Хапшен је на основу тајне (запечаћене) оптужнице. Муслимани су га пријавили Хагу за учешће у геноциду над муслиманима. Хавијер Солана је за акцију похвалио СФОР, а Биљана Плавшић је оптужила СФОР да намерно прави зло.

Иако је Министарство Републике Српске, посредством официра за везу Франка Дотна предало Хашком трибуналу документа о страдањима Срба, није било реакције. Међу доказима је и податак да су Хрвати још на почетку рата, у западној Славонији, уништили 193 насеља и прогнали 52.320 Срба. Колону од 250.000 прогнаних Срба видео је 4. августа 1995. цео свет, а патријарх московски и целе Русије Алексеј Други рекао је: „Истеривање 200.000 људи са њихове историјске територије је тежак злочиначки акт". Наивно је било и очекивати утешну или реакцију подршке Србима, када је, после свега што се догодило, само потврђана истинска завера римокатоличког Запада против Срба, а тој завери придружили су се савремени интереси мегакапиталиста и, посебно, војне индустрије. Чак су и „Зелени" напустили своје принципе током агресије на Републику Српску, а и касније на Савезну Републику Југославију (читај: Србију). Нису осудили ни еколошке катастрофе.

После прогона са Запада, уследио је прогон Срба са Косова и Метохије. Учињено је то на најстравичнији начин – агресијом 19 најмоћнијих земаља света на Србију. Разлози за међународно-правно нерегуларну агресију били су: 1) Уништавање инфраструктуре Србије као начин да се Срби ослободе недемократског Слободана Милошевића, 2) на Космету је владала „хуманитарна катастрофа“. Тући народ због избора председника, или због тзв. хуманитарне катастрофе, која је, уколико је постојала, повећана бомбардовањем – заиста је сјајан изговор излуђених!!??? Заборављено је да је пре агресије на Косову и Метохији било више од 30 међународних хуманитарних организација. Неке од њих су шпијунирале, а неке снабдевале косметске Албанце муницијом. 

Није крај са „Косовом“

Nije kraj sa KosovomЗваничници НАТО-а признали су да су процене за време рата о броју масакрираних шћипетарских цивила на Косову и Метохији од стране српских снага биле превисоке. Понудили су свету нове податке: „Биће их око две до три хиљаде, а говорило се о 100.000“. Један од разлога прогона Срба са Косова и Метохије објавила је Сара Флаундерс тврдећи да САД хоће „Трепчу“ да ставе под контролу америчких корпорација.

Одбијањем српских (југо)амандмана, у вези с решавањем косовско-метохијске кризе, и прихватањем 98 одсто захтева Шћипетара, кооперативност демократских, српских власти је кажњена, а шћипетарски радикализам и екстремизам су награђени. Чини се да је то наставак апсурда, који се испољава у чињеници да су Срби званични непријатељи САД, а да Срби не сматрају, нити смеју да сматрају Сједињене Државе непријатељем.

НАТО алијанса је после свега упорно инсистирала на амнестији. Тако Срби немају право да осуде своје изроде и стране послушнике. Амнестирани су сви који су се борили против Срба и на територији Србије (на пример, припадници Ослободилачке војске Подујево, Бујановац, Медвеђа). Завршили су за одвајање Косова и Метохије изузетно значајан посао. Скренули су на себе пажњу док су амерички правници заједно с „терористима“ (ОВК) израдили уставни оквир по којем су Срби дефинитивно изгубили Косово и Метохију. Зато је командант ОВПБМ могао и смео да каже: „Повратак снага СРЈ ће свима донети добро“.

Расрбљавање и асимилација Срба настављено је у Републици Српској. Волфганг Петрич, високи представник међународне заједнице у БиХ, донео је одлуку да се Српска радио-телевизија преименује у Радио-телевизију Републике Српске. Све што има придев „српско“ – забрањено је. Разбијање СРЈ и СЦГ, наговестио је „Вашингтон тајмс“ коментаром: „Иако званичници тврде да само Југославија може да буде примљена у ЕУ, у пракси је вероватније да ће се асимиловати мање државе него незграпне и нефункционалне федерације с горућим политичким проблемима, економски застареле и с гломазном Војском, попут Југославије“. Тако су наслућене тзв. бонсаи државе и предвиђен је развој догађаја. Србију ће даље уситњавати и куповати.

Као што нико није реаговао на прогон Срба из српских крајина, тако не реагује ни на прогон са Косова и Метохије. Командант ОВК Шукри Буја, пред Хашким трибуналом сведочио је под пуним именом и презименом и без мера заштите. При том и отворено говорио о положајима и наоружању ОВК, која је била на америчкој листи терористичких организација. Он је рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан масакра, 15. јануара 1999., што су претходни сведоци порицали. Занимљиво је да тај податак ништа не значи судијама, а још је занимљивије да нико из Србије није тражио рехабилитацију својих снага. Нема ни текстова интелектуалаца, као да никоме није стало да се сазна истина о „случају Рачак” и да се они који су лагали узму на одговорност.

Осим тога, ништа новим српским властима није значило што је сведок хашког тужилаштва (Ц-37) потврдио све наводе оптуженог о прогонима Срба у Западној Славонији. Тврдио је: 1) Да су Срби изгубили статус конститутивног народа у Хрватској 1990. године; 2) да је у његовом крају био један од највећих концентрационих логора из времена Другог светског рата; 3) да је у Јасеновцу, како је учио у хрватској школи, страдало 700.000 Срба; 4) да је у Западној Славонији од 1991. до 1992. године живот изгубило најмање 500 Срба и да је само на крају августа 1992. године уништено 165 српских села, и 5) да су хрватски медији морали ЈНА да зову србокомунистичка окупаторска војска...

Ништа не значи ни вест загребачког „Глобуса“ да су српски обавештајци „провалили“ да се под шифром Ц-025 крије сарадник хрватске тајне службе (шпијун) и што у Хагу против Срба сведочи белгијски шпијун по задатку, који је регистровао само српску страну у рату у Хрватској.

Прогони остају

Progoni ostajuСрби се и даље „боре“ за опстанак. У процесима латинизације, германизације, поримокатоличавања, исламизације, арбанизације нестале су стотине хиљада Срба. Геноциди и ратови учинили су своје. Живе с „белом кугом“. У свом окриљу увек имају и школоване на „западној страни“, који за „шаку долара“ преводе сопствени народ „жедан преко воде“. Срби дакле стално напуштају своје просторе. При том, све су безбожнији. Није лако ни веровати нити имати вољу с таквом судбином. Друштво им све чешће чине „залутали“ хеликоптери, сателити и авакси будућих партнера. Повреде ваздушног простора не постоје. Ако се ништа не догоди са истином, крај је предвидљив.

Када се размишља о српском прогону, логично изгледа што је Алија Изетбеговић, 2000. године, летовао код Стјепана Месића. Једино се не зна: Шта су све од србског и својих народа сачували мудраци из институција за управљање кризама, плаћени од мегакапиталиста Запада? Још је мање познато, како ће душевно болесне Сједињене Државе уредити свет ракетама, када их све више притискају процеси исламизације, африканизације, латино-хиспанизације и покинежавања.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 163 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is a Joomla Security extension!