Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Светски жандарми - пролиферанти оружја

Svetski zandarmiСветски жандарми – лиферанти оружја

Лист „Ревија 92“ бр. 173, 31. мај 1996.

Америчка администрација, највећи јавни противник неконтролисаног ширења оружја, учествовала је и посредовала у наоружавању Хрвата и муслимана. Накнадна признања у вези са наоружавањем непријатеља Срба остају незапажена од међународних институција које управљају балканском кризом.

Бела кућа је признала да су тачне тврдње „Вашингтон поста“ да оружје муслиманима у Босни није стизало само из Ирана, него из још седам других земаља (Авганистан, Брунеј, Пакистан, Саудијска Арабија, Малезија, Аргентина и Мађарска) и да је наоружавање обављено са знањем и уз сагласност званичног Вашингтона и то од почетка рата, од јесени 1992. године (у време администрације Џорџа Буша).

Наравно, америчко признање уклапа се у нову постдејтонску климу у којој се Дејтонски споразум схата као тачка на целу балканску драму. У сличном смислу појавио се и спис познатог писца Петера Хандкеа, који сигналише да су, у ствари, били у праву сви они који су тврдили да се ради о верско-етничком рату, а што је још важније – да су сви у Босни у истој мери криви и одговорни за тај рат.

Све више је доказа да Срби нису били без истомишљеника ни у земљама чије су администрације безусловно подржавале непријатеље Срба. Многи, који чезну за аутентичнијим начином живота, сматрају да „Србија представља земљу другачијег, стварнијег горива, које је истински плод земље, као и земљу шљива и кукуруза“ и ништа друго, посебно не нешто лоше. Истовремено, све чешћа су признања да су српски непријатељи илегално наоружавани све време ембарга. Много доказа о недоследности стваралаца најновијег балканског (европског, светског) поретка сакривено је, али и обелодањено, од саопштења словеначког Министарства одбране (13. јануар 1994.) да је око 110 тона оружја пронађено на аеродрому у Марибору, до 18. маја 1996., када је аргентински председник Карлос Менем признао да је неко из аргентинске владе био умешан у илегалну продају оружја Хрватској.

Балкански пут оружја

Balkanski put oruzjaТачно је да су Американци помагали сецесионисте на тлу претходне Југославије и у време Џорџа Буша, али њихово наоружавање почело је две и по године раније. Наиме, након што је Фрањо Туђман 24. фебруара 1990. године у Загребу, изјавио да „Независна Држава Хрватска (НДХ) није била само пука квинслишка творба и фашистички злочин, већ и израз повјесних (државотворних) тежњи хрватског народа“ и пошто је државни симбол Хрватске поново постала, код Срба по злу запамћена шаховница, органи унутрашњих послова и Министарства одбране Републике Хрватске и Републичког секретаријата за унутрашње послове и за народну одбрану Словеније увезли су више десетина хиљада комада разног стрељачког наоружања, веће количине противоклопних средстава, ручних бомби, мина, других експлозивних направа и муниције. Чинили су то илегалном набавком углавном преко приватних фирми за промет наоружања и војне опреме из Аустрије, Немачке, Белгије, Швајцарске, Италије и Велике Британије. Утрђено је да је Мартин Шпегељ куповао оружје у Мађарској годину дана пре избијања рата у Хрватској (Мађарски Министар иностраних послова Геза Јесенски признао је да су у јесен 1990. године продали Хрватима 10.000 „калашникова“). Одлуке, наредбе, упозорења, па чак и претње интервенцијом ЈНА, од стране Председништва СФРЈ и војног врха ЈНА, нису дале ефекта у спречавању наоружавања појединих екстремних националних партија и грађана Хрватске и Босне и Херцеговине.

Наоружавање је настављено и после Одлуке Председништва СФРЈ о разоружању свих паравојних јединица, од 9. јануара 1991. године, коју су одбиле да спроведу на својој територији Словенија и Хрватска. Пошто су међунационални сукоби очигледно прерастали у рат, Савет безбедности је, 25. септембра 1991. године, усвајио Резолуцију 713, којом је, као практична мера, уведен општи и потпуни ембарго на све испоруке оружја и војне опреме у Југославију.

Након што је изгубила легитимитет у Босни и Херцеговини, због проглашења Савезне Републике Југославије, почело је повлачење ЈНА из те републике, а босански муслимани су од ње захтевали да пре одласка остави оружје. Отимањем наоружања из школског центра, после опсаде питомаца у сарајевској касарни „Маршал Тито“, током маја месеца 1992. године почело је наоружавање исламизованих грађана Босне.

Само три месеца након што су, на основу преузетих обавеза на лондонској конференцији (26. август 1992.) Срби пристали да предају Уједињеним нацијама све тешко наоружање, исламске земље су (14. новембар 1992.), у палати Уједињених нација у Њујорку, захтевале да се босанским муслиманима дозволи увоз наоружања.

Снажан утицај исламских земаља, очигледно није занемарен приликом израде плана Клинтонове администрације (објављен 10. фебруара 1993.). На основу Плана већ, 12. маја 1993., Сједињене Америчке Државе су покренуле иницијативу да се укине ембарго за босанске муслимане на увоз наоружања. А у то време су транспортни авиони, учествујући у операцији „Падобран“, према тврдњама генерала Манојла Миловановића, начелника штаба Војске Републике Српске, већ увелико достављали оружје муслиманима. Дакле, муслимани су се итекако наоружавали, а колико је рат трајао могли су доста тешког наоружања да освоје, јер се тешко наоружање брани и осваја пешадијом, а у њој су Муслимани од почетка рата најбројнији. Никад нису потврђене нити оповргнуте вести које су се почетком септембра 1993. шириле Немачком да амерички тенкови крећу преко Аустрије ка Босни и да оружје за босанске муслимане стиже и посредством латиноамеричких земаља.

Занимљиво је, да је део аналитичара уговор о сарадњи између Немачке и Саудијске Арабије, потписан у новембру 1993., протимачио жељом Немаца да дођу до нафте, а Саудијаца да се домогну оружја (које је посредством муџахедина достављано у Босну). Истог новембра, „НАТО је био забринут“ због кршења зоне забрањених летова од хрватских хеликоптера, који су избацивали оружје хрватским трупама у средњој Босни, а процене ЦИА-е биле су да су муслимани у Босни добро наоружани. „Вашингтон пост“ је међу првима сазнао за тајно снабдевање зараћених снага у Босни, те је 21. маја 1994. објавио да су муслимани охрабрени добијањем новог оружја.

Пробијање ембарга за непријатеље Срба подстакнуто је и састанком команданата НАТО-а и УНПРОФОР-а 16. јула 1994. године. Тада су се амерички адмирал Лејтон Смит и француски генерал Бертран де Лапрел сагласили да је наоружавање суседа Србије велика обавеза. Већ тада се знало да ће ЦИА наоружавати босанске муслимане (лондонски „Санди тајмс“) и да ће их, у случају укидања ембарга наоружавати и Украјина („Севодња“). Неколико месеци касније као ново наоружање такозваних бошњачких јединица наводе се топови и хаубице.

Почетком 1995. године потврђено је да Американци наоружавају муслимане преко тузланског аеродрома и да им оружје испоручују и Турска и Иран. Кршење ембарга постало је јавна тајна. О америчком наоружавају хрватске војске говорио је, 12. марта 1995. године, и Пјотр Шишов, председник руског парламентарног Комитета за безбедност и одбрану. Ко би рекао да је бивши председник Сједињених Америчких Држава, Џими Картер, 5. маја 1995. године рекао тек тада потврђену истину, упозоравајућом тврдњом: „САД подржавају Иран у наоружавању Алијиних трупа“. Испоставило се да су Хрвати тајно добијали и аргентинско оружје, а исто тако и руско и јужноафричко оружје. После уништавања инфраструктуре у Републици Српској НАТО бомбардовањима, јавила се и Малезија упозоравајући свет да ће пробити ембарго за испоруке оружја муслиманима у Босни, а то је већ увелико чинила.

После свега, изгледао је неозбиљно изненадни захтев муслиманске делегације у Дејтону да им САД пошаљу хитну војну помоћ у оружју. Испоставило се, међутим, да је то био само договорен повод да се Бил Клинтон 12. децембра 1995., дакле када је склопљен мир, обавеже да и даље и још више, наоружа Изетбеговићеву армију.

Био је то само још један доказ да је одржавање жаришта званог „Буре барута“ у интересу тзв. Елите и преостале супер силе. Да ће уместо „деградације оружја“, настале на основу америчког дипломатског маневра, према којем стране у рату треба добровољно да прихвате уништење свог тешког наоружања, Балкан бити простор за пласман оружја, потврђено је већ 14. марта 1996., када је укинут ембарго на увоз лаког наоружања за све државе са постора претходне Југославије, наравно „у складу са Дејтонским споразумом“.

Но, будући да се увек нађу и они који пробијају ембарго на истину, „Вашингтон пост“ је 12. маја 1996. објавио наведену оптужбу на рачун администрације САД да „није само Иран слао оружје – у наоружавању муслимана учествовали су и Турска, Пакистан, Саудијска Арабија, Малезија, Брунеј, Аргентина, Мађарска...“ Ембарго на истину пробио је и „Канал 4“ британске ТВ тврдећи, да су Американци снабдевали оружјем босанске муслимане, и софијски „Континент“. Али истина „да су Вашингтон и Анкара сарађивали у достављању иранског наоружања муслиманима у Босни и Херцеговини и да су пушке пристизале из читавог муслиманског света, а да то нико није желео да види“, спада у истине које свет не види код очију.

Сенатско позориште

Senatsko pozoristeВероватно више нико не сумња да иза наоружавања света и посебно Балкана, стоји администрација Сједињених Америчких Држава, приморана интересом сопствене војне индустрије, а у општем смислу филозофским основама квантитативне цивилизације.

Уколико се не узме у обзир заинтересованост за земљу са изразитим потрошачким менталитетом, коју је довољно нагласио Збигњев Бжежински у Упсали 1987. године, и допринос Ворена Цимермана (не)усклађеним односима у Председништву СФРЈ, може се рећи да је прво непосредно учешће америчке администрације на тлу претходне Југославије испољено подршком ултимативног захтева Европске заједнице за избор контроверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе. Затим је уследила пауза у којој су Американци бирали новог председника, а Европска заједница (не)спретно подржавала распад СФР Југославије. Непосредно након усвајања „Клинтоновог плана“, амерички државни секретар Ворен Кристофер уценио је босанске Србе, да ако не буду пристали на мировни план, САД ће се консултовати са савезницима око укидања ембарга на увоз оружја у Босну.

Иако се Бил Клинтон званично определио за политику којом се спречава ширења сукоба у Босни, а не за раније прокламовано кажњавање „српске агресије“, међу првим његовим поступцима било је слање писама шефовима држава у Европи, у којима је тражио подршку за укидање ембарга на оружје босанским муслиманима. Његове дипломате биле су доследне, па су и на заседању Скупштине КЕБС-а 8. јула 1993. затражиле укидање ембарга. А већ тада су се, према „Њујорк тајмсу“, муслимани снабдевали оружјем кроз тунел испод Сарајева. Амерички председник је, говорећи о вероватној војној опцији НАТО-а (2. септембар 1993.), изразио наду да ће зараћене стране наставити женевске преговоре и додао да се и даље залаже за укидање ембарга ОУН на испоруке оружја муслиманској влади. Већ тада је било јасно ко подржава муслиманску страну и откуд муслиманима право да прекину преговоре, у ситуацији када су у изгубљеном рату добили и оно што им никада није припадало.

Очигледно, удварајући се исламским земљама, Бил Клинтон је првог октобра 1993. скинуо сваку сумњу са себе у улози лиферанта оружја за Босну, рекавши: „Уједињене нације су погрешиле што су Босни наметнуле ембарго на увоз оружја. За Французе и Британце било је важније да избегну укидање ембарга на увоз оружја него да спасу земљу... Мислим да смо преценили своју способност да убедимо Европу“. За укидање ембарга борио се тада председник земље у којој убијају из ватреног оружја по једно лице на сваких 14 минута, државе у којој има 220.555.575 комада пиштоља, пушака и аутомата и која је највећи извозник оружја (само од 1987. до 1991. САД су извезле оружја у вредности од 59 милијарди долара од чега је 60 одсто, односно у вредности 35 милијарди долара, продато земљама у развоју).

Најважнији политички поступак, који несумњиво потврђује однос Сједињених Америчких Држава према рату и учесницима рата на тлу претходне Југославије, догодио се 9. јуна 1994. године када је у Представничком дому америчког Конгреса изгласано укидање ембарга на оружје босанским муслиманима.

Затим се догодила права сенатска фарса, у којој је 1. јула 1994. Амерички сенат гласао против наоружавања муслимана. Сутрадан је позоришна представа око укидања ембарга на увоз оружја за муслимане настављена: Амандман Боба Дола је одбијен односом 50:50 одсто. Дакле, и даље су остале на снази претходне две контрадикторне одлуке Сената: 1) Да Клинтон једнострано укине ембарго и 2) да претходно добије одобрење од Уједињених нација и НАТО-а.

Ворен Кристофер је 5. јула 1994. у авиону за Женеву још једном запретио Србима: „Уколико Срби не прихвате план, уследиће постепено серија мера која ће на крају завршити укидањем ембарга на оружје муслиманима“. У вези са тим, у званичним круговима Стејт департмента тврдили су да је америчка администрација „строго сугерисала“ влади у Сарајеву да без обзира на мањкавости у плану, препусти Србима да не прихвате предлог.

После неколико обрта у којима је Бил Клинтон час био за, час против укидања ембарга, Представнички дом америчког конгреса је поново изгласао Резолуцију о укидању ембарга на испоруке оружја босанским муслиманима, односом гласова 298:128 довољним да се обеснажи најављени вето председника Клинтона.

И док је Ворен Кристофер, уз сагласност Мајкла Портиља, британског министра за одбрану, 23. јануара 1995. године, тобоже одложио наоружавање и обуку муслимана, док не ослободе заробљенике, Расим Делић и Ершим Јалтсин потписали су уговор о обуци и наоружавању босанских муслимана уз пуну подршку Сједињених Држава. И Чевик Бир, заменик шефа турског Генералштаба, је 18. јануара 1996. потврдио да Турска наоружава „љиљане“. Клинтоново обећање из Дејтона почело је да се остварује одлуком од 16. марта 1996. године да САД наоружају босанске муслимане у две фазе: Прво неборбеним наоружањем и лаким оружјем, а затим тешким наоружањем.

Амерички шоу у остварењу „америчког сна“ се наставља. Након што се сазнало (5. април 1996.) да је амерички председник, према „Лос Анђелес тајмсу“, „на своју одговорност“ одобрио да се муслимани у Босни тајно снабдевају оружјем из Ирана преко Хрватске, покренута је истрага за коју је у Представничком дому америчког конгреса одобрено милион долара не би ли се утврдило колика је улога Била Клинтона у иранском наоружавању босанских муслимана. Чини се да је највећи проблем што Бела кућа није упознала Конгрес са извештајем о Клинтоновој одлуци да наоружа муслимане у Босни и што је то откривено тек када је шеф одељења ЦИА у Хрватској открио да Питер Галбрајт крије од њега информације. То, наравно, показује право лице односа у главним организацијама светских судија.

За поступак Клинтонове администрације већ постоји уобичајено наивно објашњење. Наиме, државни подсекретар Петер Тарноф објаснио је пред конгресним комитетом за међународне односе, да се Бела кућа бојала српске војне надмоћи и да је зато морала да зажмури пред иранским наоружавањем муслимана у Босни.

Врућу тему око „Ирангејта“ подгрејао је и наднационални „Њујорк тајмс“ подобном сензацијом, да је одмах по потписивању мира у Дејтону, на миг Вашингтона, Иран наоружао Загреб и Сарајево ракетама за разарање Србије, што би требало још једном да заплаши Београд.

Амерички инструменти креирају рат

Amerikanci kreiraju ratoveИако се готово све што је политички актуелно „кува“ у Вашингтону, занимљиво је како је његова иницијатива подржавана у од њега зависним међународним институцијама. И то се брзо показало. Наиме, када је у сред офанзиве хрватских снага (26. јануар 1993.) у којој је за четири дана погинуло преко 500 цивила и 150 милиционера, Савет безбедности усвојио Резолуцију 802 да се хрватске снаге повуку, а од Срба захтевао да врате тешко наоружање узето из магацина, било је јасно да не треба рачунати на објективност американизованих међународних институција. Упорно инсистирање да се само наоружање српске стране стави под контролу, условило је да српске дипломате на Конференцији о СФРЈ у Женеви 30. јануара 1993, нису хтеле да потпишу акт о границама.

Слично је са УНПРОФОР-ом, који је непосредно утицао на однос снага на терену помажући муслиманима. Уз његову помоћ од српске војске муслимани су преотели војностратегијски важну тачку Игман и тамо распоредили своје тешко наоружање. У неким борбама (око Добоја, на пример) артиљеријски су подржавали муслиманске снаге. Обезбедили су да о(п)стане коридор Сарајево – Горажде и да се разоружају јединице Републике Српске око Сарајева. Приликом предаја тешког наоружања под контролу УНПРОФОР-а, муслиманима је толерисано што пробијају рокове и не предају сво оружје. На пример, након што је 13. фебруара 1994. настављена акција предаје тешког оружја УНПРОФОР-у, која је била у застоју један дан, јер су Срби предавали оружје, а муслимани не, Фабрио Фабри, италијански министар одбране је три дана касније запретио Србима да морају да уклоне своје тешко наоружање које угрожава безбедност становништва Сарајева или ће у ноћи између недеље и понедељка бити бомбардовани. Ипак, највећи уступак муслиманима је УНПРОФОР-ово допуштање да се хрватске и муслиманске јединице наоружавају у условима ембарга на увоз оружја, а сваковрсна контрола била је њихов основни задатак.

Занимљиво је, да на муслиманско признање да користе хемијско оружје (22. октобар 1993.) нико из међународних организација није реаговао (Треба се подсетити да су дејства са дистанце против Гадафијеве Џамахирије примењена само због (не)основане сумње да Либија има фабрику за производњу хемијског оружја). Босанским муслиманима и посебно њиховим вођама све је дозвољено, као деци. Тако је 25. маја 1994. године Алија Изетбеговић, у интервјуу „Вашингтон посту“ провокативно изјавио: „Од дванаест рунди одиграно је само осам, у наставку ће муслимани победити Србе, ако не нокаутом, онда сигурно на поене“. При томе, је признао нову испоруку оружја. У мају 1995. опкољено је око 6.000 Срба на Пакрачком подручју, јер је дански батаљон помогао Хрватима да на превару заробе преговараче српске стране. Познато је да је удар Хрватске војске код Пакраца изведен непосредно пошто су Срби, верујући гаранцијама Уједињених нација, предали тешко оружје „плавим шлемовима“. Тада је уследило још једно признање. „Њујорк тајмс“ је забележио да је хрватска мајска офанзива из 1995. у западној Славонији последица наоружавања Хрватске, односно резултат кршења међународног ембарга. Изетбеговићева новонаоружана армија почела је офанзиву тешким наоружањем (4. октобар 1995.) из сарајевске „ексклузивне зоне Уједињених нација“ против практично разоружаних Срба. Потврдио је то и Јан Сегерс, белгијски пуковник тврдњом да су хеликоптери Црвеног крста превозили оружје за Пети корпус војске босанских муслимана и доскорашњи начелник генералштаба, генерал Доган Гуреш, који је 25. децембра 1995. изјавио да „САД гурају Турску у босански вилајет и да Турска и остале исламске земље крше ембарго УН наоружавајући босанске муслимане“.

Опрезно с Туђманом и...

Oprezno sa TumanomМного је доказа о илегалном снабдевању босанских муслимана оружјем. Харис Силајџић је, на заседању Организације исламске конференције (ОИК) најдиректније рекао: „Снабдевамо се оружјем илегалним путем“. Комисија за надзор рада словеначке безбедносно-обавештајне службе, утврдила је 26. маја 1993. године да је оружје за Хрватску и БиХ шверцовано преко Словеније. На сваком документу о транзиту оружја преко Словеније био је потпис министра одбране Словеније Јанеза Јанше.

Међутим, иако Сједињене Америчке Државе имају значајну улогу у купопродаји оружја, амерички стратези сматрају да се САД у новије време суочавају с мноштвом нових претњи и непознатих опасности од којих је неспорно најопаснија пролиферација ратне технологије и све што прати такав тренд. Један од најважнијих задатака Клинтоновог плана за 1995. годину, уз одржавање веза са водећим силама света, јачање европске безбедности, окретање према истоку континента, одржавање тренда трговинске либерализације, био је и окончање пролиферације оружја за масовно уништавање. То вероватно значи, да остале врсте наоружања могу да се препродају за корист војне индустрије, која је толико моћна да утиче и на све светске токове. То је основни разлог што је у октобру 1993. године НАТО промовисао сарадњу између произвођача оружја, јер је опала тражња оружја после престанка „хладног рата“ и угрозила 280.000 радних места у индустрији оружја.

На шта су спремне велике силе, јасно указује чињеница да су Сједињене Америчке Државе жртвовале двојицу дипломата Питера Галбрајта и Чарлса Редмана, који су, према тврђењу експерата, склапајући аранжман са Ираном о набавци оружја продужили рат у Босни и Хрватској за пуне две године.

Процес наоружавања света под контролом до зуба наоружаних Американаца је недвосмислен. Али, постоје и другачији трендови и другачији начини размишљања. На пример, када је 9. јуна 1993. године Фрањо Туђман искористио прилику да из Пекинга изјави да су „Хрватској дозвољена сва средства против Срба у Крајини“. Пекиншки званичници су само дан касније упозорили: „Опрезно са Туђманом“. Наравно, не само са Туђманом, већ са свима који гаје ратне опције попут Хасана Ченгића, заменика министра одбране Муслиманско-хрватске федерације, који након Дејтонског споразума поручује: „Имамо оружје у иностранству“.

Свакако треба веровати у здрав разум, за чије постојање има много доказа. Наиме, Савезници су се после Дејтона оштро супротставили америчком плану да се, истовремено са мировном мисијом, наоружава муслиманска армија, што је изражено у најновијој изјави Карстена Фогта, председника Скупштине НАТО-а: „Већина чланица НАТО-а против су даљег наоружавања било којег дела претходне Југославије“.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 168 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is a Joomla Security extension!