Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

„Бонсаи државе“ настале под „Империјом зла“

Imperija zla copyОвај новинарски напис објављен је под насловом Џунгла гради бонсаи државе у листу „Сведок“ број 569, 19. јуна 2007. године.

Стратези националне безбедности САД (не) заборављају да се њихов концепт "поништавања зла злом" може односити и на њихову "империју зла”.

Сједињене Америчке Државе ушле су у нови миленијум као једина суперсила. Неспорно је да је одговорност америчке администрације у вези са будућношћу света велика и да су њени избори тешки. Вашингтонски и њујоршки званичници одлучили су да остваре светску доминацију и задрже постојећу технолошку и, посебно, информатичку предност. Бивши амерички секретар за одбрану, Вилијам Коен, говорећи о тој теми, није ни покушао да прикрије похлепу. Наиме, рекао је да „те одговорности и могућности избора прате велике користи и добре прилике“.

Наравно, грамзивост поседника мега капитала, који креирају „нови светски поредак“, и њихових пиона типа Коена, могуће је препознати међу увреженим људским пороцима о којима је писао Јован Лествичник: „Посрнули човек виче 'не радим добро' и усрдно наставља исти грех. Устима се моли против греха, а телом се за њега бори. Мудрује о смрти, а живи као да никад неће умрети. Уздише због растанка с овим светом, а дрема као да је вечан. Расправља о уздржању, а мисли само на то како да угоди стомаку…“ Вероватно се стога многима чини се да је незајажљива похлепа суштина „новог светског поретка”.

Томас Молнар, аутор књиге о америчком схватању победа под насловом „Американологија“, забележио је две опсесивне мисли „ујка Семових“ следбеника које су основа ововременог зла: „Својом победом у два светска рата Америка је заслужила тековине освајања… Пропаст Совјетског Савеза била је очекивана, изненадна и заслужена“. Те мисли условиле су иницијативу и упорност у вези са дизањем „гвоздене завесе“ и рушењем Берлинског зида, као и идеју да уситњавањем федералних држава и стварањем тзв. банана република с марионетским, „прљавим“, бескрупулозним режимима, уз помоћ „мистер долара“, овладају светом и успоставе потпуну контролу над њим. Вероватно је имао на уму ту прозирну идеју глобалиста Ченг Донгшенг, члан специјалног тима кинеског Државног савета, када је 17. фебруара 2000. изјавио: „Морамо да смрвимо наше непријатеље, који желе да искористе сиромаштво и противречности на западу Кине (у аутономним регионима Синђанг и Тибет) да би наметнули косовски стил сепаратизма у Азији“.

У ствари, многима се учинило да су се „добровољним“ нестанком једног блока, стекли жељени услови за бујање на западу замишљених демократских институција и да су тржишну економију неопозиво прихватили сви људи жељни слободе широм индустријског света. Међутим, догодило се нешто непредвиђено: Aмерички народ, неодолевши победничкој еуфорији, стекао је утисак да има разлога да слави због таквог тока догађаја и да треба коначно да се опусти и ужива у томе што је, како његова државна администрација тврди, „остварио мир у кући и тријумф вредности извезених у иностранство“. Тако је на крилима успеха и победе зачета идеја „ширења демократије“ што се „поклопило“ са интересима мега капиталиста да „мистер доларом“ освоје свет, за шта је предуслов нови поредак са 400 малих држава, који ће настати према речима Бутроса Галија, „уситњавањем“ 200 садашњих држава.

Свевремено зло

americka vojska sije zloУ складу са процесом „убрзавања историјског времена“, током последње деценије настале су брзе и драматичне промене у свету. Сједињене Државе су изгубиле идеолошког непријатеља и прогласиле се победником над „комунистичком диктатуром“. Комунисти су се у замљама тзв. источног блока повукли у опозицију. Најављен је „трилатерални поредак држава“ у којем ће основна оружја за масовно уништавање и стварање „златне милијарде становника“ бити „апсолутно финансијско оружје“, електромагнетно оружје и вируси. Универзално и апсолутно зло, о којем су писали Драгош Калајић и Драган Вићановић у књигама „Америчко зло“ и „Империја зла – прљава Америка“, очевидно је с аспекта простора планетарни, а с аспекта времена свевремени проблем. Чак и када се забораве злочини које су, према Старом завету, учинили становници Гаваје у Винијаминову племену, распусност римских царева, „кидање душа“ у ери инквизиције, и интернационалистичко богоубилаштво, није могуће пренебрегнути истину да је зло, са свим што га чини, вечно и непрестана тема бораца за частољубље, истинољубље, добротољубље и правдољубље. Ради размевања тенденције у социјално-психолошкој сфери, и поређења са претходним временима, али и ради схватања да зло није амерички изум, занимљиво је подсетити се на оглед Владимира Дворниковића из 1936. године:

„Има читавих сталежа који се професионално баве варањем, нечистим трансакцијама и сличним, а да им се у грађанско поштење не сме ни да дирне, осим у несрећном случају кад кожа од набреклости лоповштине препукне. Свет се неко време бави таквим ’случајем’ да га и опет брзо заборави; јер све је то ’природно’ и тако мора да буде. Ниједног чуда није тако брзо доста као демаскирања дотад ’поштених људи’“.

Нарастање зла

Narastanje zlaЗанимљиво је поређење сличних догађаја у различитим временима, ради закључивања о вечном греху и његовом пратиоцу, злу, и тенденцији и развоју људских порока и врлина. Наиме, у „Гласу јавности“ објављеном у Крагујевцу 21. новембра 1874. године, дакле при крају 19. века, дата је општа војно-политичка, односно геополитичка, слика односа између великих сила, упоредива са сличном сликом на крају 20. века, у којој се препознаје сукоб држава и њихова супротстављеност због различитих интереса, који у суштини крију похлепу и тежњу ка овладавању туђим простором и тековинама. Забележено је: „Турска нема више заштитних сила које би ју и даље одржавале. Француска има доста посла са самом собом. Са Инглеском је Турска побркала рачуне. Русија још од кримске војне једнако је вољна да своју пропалу флоту на црном мору опет подигне.“ Из уводног коментара, објављеног у истом листу 8. новембра 1874, посвећеног изборима народних посланика одржаним пет дана раније, може се, ради просуђивања о сличностима и разликама у два за Србе судбоносна периода, сазнати о тадашњим проблемима и размишљању становника Србије: „Народна скупштина састала се да искаже потребе и тегобе, жеље и захтеве, јаде и невоље нашега народа, па да на основу свега тога у договору са владом потражи и изнађе лек и пут, којима ће ране народне залечити. Кратко, скупштина је за то да каже шта народ оће а шта неће, шта му треба а шта не треба… Скупштинска реч је крупна; нити је та реч опет нечије мишљење, некакво начело овога или онога, него је то израз народне воље. А шта народ оће, то нека му буде. Влади ту неостаје ништа друго но да потражи и нађе у договору са скупштином, средства и путеве за подмирење народне воље.“

Чини се да нема суштинске разлике, иако је прошло више од 140 година, али садашње „ново доба“ као да је бременитије и догађајима и ти догађаји количином зла. Наслови почетком 2000. године „говоре“ сами за себе: „Интервенција НАТО на СФРЈ и СРЈ уздрмала је принципе међународног права“. Евентуални неупућени гост ове планете вероватно би помислио да је НАТО нека држава и да су СФРЈ и СРЈ две државе и не би могао да поверује да је неко смислио планетарни монструозно моћан војни инструмент за довођење у ред држава ради успостављања лихварског мондијалистичког поретка. Још мање би разумео да се тај „инструмент“ толико осамосталио и „изродио“. Речи Петера Хандкеа да би НАТО сада требало да бомбардује Беч (због уласка у аустријску владу странке екстремних десничара Јерга Хајдера), а потом Москву (због ракетирања Грозног) сви знају да представља само „интелектуални лупинг“ и „језичку вежбу“, јер свемоћном НАТО нема ко да суди, будући да су најмоћнији судови под његовом контролом (читај: НАТО прописује критеријуме за Хашки трибунал, хвата оне које сам осумњичи, чува их, и наређује шта да се са њима у Хагу и после Хага чини). Коментатори Руске радио станице „Глас Русије“ морали су много тога да забораве из историје и о „новом светском поретку“ када су без коментара објавили вест да су Бернар Кушнер и Клаус Рајнхарт забранили било какву истрагу против Хашима Тачија. Не сећају се да је Кушнер предводио једну од тзв. хуманитарних организација, уграђених на просторе претходне Југославије према концепту за „омекшавање СФРЈ“, а да је СРЈ била принуђена да 14. априла 1993. године тужи „Лекаре света“ Високом суду у Паризу, због пристрасности и кампање којом су развијали мржњу против Срба. Превидели су да су тзв. хуманитарци „Лекари без граница“ ухваћени у скривању и шверцовању оружја за албанске екстремисте и да је једна њихова екипа затечена да користи фреквенције које служе за комуникацију МУП-а Србије. Пренебрегли су и чињеницу да је 1. марта 1999., 23 дана пре НАТО ракетирања СР Југославије, објављена вест да је екипа „Лекара без граница“ збрињавала албанске терористе. Наравно, после агресије САД и њених дужника на СРЈ то више није била вест, него устаљена информација о косметској свакодневици.

И вест да „независност Тајвана значи рат“ својом суровом истинитошћу много казује. Али, да нема „виталних интереса“ фантомских Сједињених Држава, које свој дух шире изнад свих океана и мора, питање је да ли би Тајван помишљао на независност. Уосталом, „независност“ су под окриљем САД добиле и Словенија, Босна и Херцеговина, Хрватска, Македонија, Словачка, Чешка… Жерар Бодсон је у књизи „Нови светски поредак и Југославија“ о том феномену написао: „Никада у светској историји није било толико измењених граница у тако кратком временском периоду, од обала Јадранског мора до граница Кине – три федералне државе Источне Европе, СССР, Југославија и ЧССР породиле су двадесетак нових држава, нејасних и често оспораваних граница.“ (Сетимо се садржаја Директиве 20/1, усвојене у Савету за националну безбедност САД 18. августа 1948. Управо те три земље су биле на нишану Сједињених Држава).

Четрдесет други амерички председник Бил Клинтон, који из непознатих разлога крије своје право име (можда верује у „црну магију“, као што верује у вампире), и не мари за лични углед, дочекан је демонстрацијама у Сијетлу и Давосу, баш као и у Атини, што је поткрепило лажну наду у људи да можда и неће успети „испирање мозгова“ ни у Сједињеним Америчким Државама, а камоли у новим „банана републикама“, које у потаји припремају „џокер сценарија“ ради одмазде за америчко тлачење.

Када се један од неколико политичких планетарних громада, Хелмут Кол, пре неколико година супротставио сајентолозима, личио је на праведника коме ни учешће у креирању „новог светског поретка“ не помаже против ђаволофилих Хабардиста, а сада личи, после хватања у лоповлуку, на члана мафије који се заветовао на вечно ћутање.

Уосталом, наслови из новина на почетку 2000. године подсећају на припрему за светски рат или за коначни обрачун: „Кина и Русија неће толерисати сепаратизам“, „Амерички ратни брод пресрео руски танкер у Персијском заливу“, „Све чешће мешање у унутрашње ствари других држава“, „Инспектори почели да јашу по Интернету“, „Извештај ФБИ: од 500 испитаних компанија 62 одсто пријавило у току 1999. илегалан приступ својој компјутерској мрежи преко Интернета“, „Кушнер ствара услове за сецесију Косова“. „Албанци припремили сценарио за дестабилизацију Македоније“, „ЦИА: Иран можда већ има атомску бомбу“, „Русија даје приоритет у извозу оружја Кини и Индији“, „Русија повећава производњу злата“…

Да не постоје јавно прокламовано ширење НАТО, Европске уније и САД на исток, и „америчко зло“, које се шири планетом под формом „америчка демократија“, не би било ни свепрожимајуће изјаве Американца Пола Вокера, који се обратио свим патриотски оријентисаним Американцима, после устаљених мистичних прелета црних необележених хеликоптера, за које влада САД тврди да не постоје, а он сумња да их користи мондијалистичка нова елита и влада САД: „Продајте накит, некретнине, изузев земљишта у дивљини, мењајте новац за залихе хране и уређаје за пречишћавање воде и ваздуха, а не би било лоше и да се добро наоружате, вежбајте гађање и будите стално на опрезу!“.

 

Опасни амерички страх

americki strahС друге стране, упркос досадашњим успесима у ширењу Запада, поседањем Балкана, и напретку у експлоатацији преосталих ресурса (злато, драго камење, нафта, руде) у Русији, и стављањем под контролу космоса и информационих система, те успеха у стварању далекометних високософистицираних и прецизних класичних оружја, амерички стратези све чешће упозоравају сопствену нацију на појаву нових претњи и опасности, које је, наводно, све теже дефинисати и пратити. Зато су политичари из Беле куће поставили задатак експератима за одбрамбене системе да схвате природу наводних претњи и израде одговарајуће стратегије и програме за њихово ублажавање, неутралисање или елиминисање. У остваривању тог задатка амерички војни експерти имају проверено реалан и бескомпромисан приступ, будући да теже да одвоје чињенице од фикција и застареле претпоставке од тренутне стварности. Зато није чудно што, повремено, ради мотивисања за опрезан однос према одбрани, износе необичан став да је амерички војни естаблишмент безнадежно ухваћен у клопку прошлости и да су њихове снаге још увек структурисане „за вођење јучерашњих ратова“.

Процене њихових експерата су често сурово објективне – нетолерантне према сопственој војсци – у циљу изналажења оптималних решења и страху да се нешто не пропусти што би изазвало теже последице и крах креираних и прецизно планираних сценарија. На пример, њихови планери разрадили су сценарио који је отрезнио и њихове самохвалне футурологе. Наиме, догодило се то после једне тајне игре планирања, у којој је учествовало 80 водећих војних стручњака и стратега тајних служби САД, на Колеџу за поморски рат у Њупорту (Род Ајленд). Задатак вежбе састојао се у томе да Америка 2020. године мора да се сукоби с Кинезима употребљавајући војне снаге које су од рата у Заливу додуше модернизоване, али не и суштински обновљене. Замисао дејства била је заснована на претпоставци да ће кинеске снаге до тог времена бити опремљене искључиво арсеналом 21. века. Исход фиктивног рата био је тежак пораз Армије Сједињених Држава. Мора се признати да амерички експерти имају довољно објективности, мудрости и храбрости да моделују и варијанте пораза. Наравно, такав сценарио се вероватно неће догодити, због управо описаног опрезног приступа америчких аналитичара. Напротив. Оружане снаге САД се непрестано прилагођавају новим техничким, технолошким и информатичким изазовима. Много је вероватније да ће доживети крах њихов концепт и да ће одмазда, коју и сами предвиђају, бити сведимензионална – не само војна.

 

Окретање будућности

Okretanje buducnostiСада Сједињене Државе имају 1,45 милиона мушкараца и жена под оружјем, 200.000 у прекоморским земљама, 900.000 у резерви и 800.000 цивила запослених у институцијама под Министарством одбране. Ти подаци указују на суштину државе која се „брани“ ван својих граница, према доктрини „истурене одбране“. Важније од тога, указују и на чињеницу да САД имају намеру да буду агресивне и да су претходну агресију већ учиниле јер се њихове трупе, најчешће невољно, с присилним и усиљеним гостопримством, налазе на туђим територијама. Наиме, Немачка и Италија деценијама покушавају да се ослободе америчких окупационих трупа, а распоред америчких флота и арогантно понашање њихових посада подсећају на непобитну, самозвану улогу „светског жандарма“. За сопствено наоружавање САД просечно годишње издвајају око 45 милијарди долара, а то наоружање и оружје за извоз производи њихова војна индустрија, која запошљава 2,2 милиона радника, што је још један доказ о милитантности „најдемократскије државе света“. Заправо и све формуле које усмеравају понашање америчких грађана у функцији су или припрема за рат или оправдавања рата, а делатност готово свих подсистема, почев од школства до привреде и посебно индустрија, својеврсна су припрема за ратове у технолошкој, економској, информатичкој, информационој, психолошкој, културолошкој, неокортикалној, па и војној сфери.

После анализе одбрамбеног система САД, у мају 1997. године, када су предмет расправе биле претње, стратегије, примене стратегија и питања ресурса, планирано је повећање издвајања средстава за набавку савремене технологије и система за заштиту „виталних интереса“ у будућности. Разлог за повећавање буџета је очевидни, свесни страх од одмазде која је разматрана под већ устаљеним насловом: „претње виталним интересима Сједињених Држава“. По свему судећи, амерички геополитичари, геостратези, доктринолози и војни експерти, схватили су да се брзе промене у свету настављају и стога настоје да предупреде све потенцијалне изазове. На основу наведене анализе развили су свеобухватну стратегију одбране за коју верују да може да реши одбрамбене проблеме који настају свакодневно и да предупреде сличне проблеме у вези са сутрашњицом. Управо стога, САД покушавају да обликују стратегијско окружење и сачувају могућност да реагују на цео спектар претњи, те да се припреме за будуће опасности. Зато није чудно што спремају сталне снаге за дејства „такве какве су“, у условима најразличитијих изненађења, спремне да доминирају у борби и да, из основа, промене начин на који се боре, непрестано и умешно експлоатишући информационе и друге технологије. При томе, заклањају се иза интереса трилатералиста да неко треба да штити глобалне интересе, па стога САД „морају да остану дипломатски, економски и војно ангажоване у целом свету“.

 

Косметски (не)успеси

Dogodine u PeciАмерички доктринолози изразили су нескривену жељу да њихови мушкарци и жене господаре сваком ситуацијом према у доктрини објављеном геслу: „Ми, у рату, не желимо фер борбу – желимо једино способност која ће нам обезбедити одлучујућу предност“.

Агресија на СР Југославију показала је колико су САД далеко од реализације Заједничке визије 2010. За остварење замисли да према оперативној концепцији названој „доминантан маневар“ имају потпун увид у стање на бојишту, применом савремених мобилних платформи и агилне организације и тако изврше напад на слабе тачке Војске Југославије по целој дубини бојишта, нису имали одговарајуће услове. Прво, нису били сами у нападу, па су супротстављени интереси у оквиру изнуђене коалиције делимично ублажили америчку осионост и омели их да оптимално, још бескрупулозније, угрозе супротстављене снаге. Друго, снаге Војске Југославије биле су за њих незамисливо креативне у примени тактичких и оперативно-стратешких мера, радњи и поступака.

Пошто САД имају проблема са геостратешком контролом простора, посредством флота и војних база, јасно је што су гађањем возова у покрету, антенских склопова, мостова, пословних зграда и трафо-станица тестирали своје тренутне могућности да, остварујући начела оперативне концепције назване „прецизна дејства“, према усвојеној Стратегији до 2015., погоде сваку тачку на планети из сваке друге тачке и тако остваре „амерички сан“ да господаре светом и, у улози инструмента за успостављање наднационалног поретка, контролишу планету. На жалост по америчке планере, егзекутори и убице девојчица и истине нису успели у намери да униште кључне чворове противничких система на великим даљинама с мање борбених снага и уз мање пропратне (како они кажу – колатералне) штете. Напротив, изазвали су споразуме Русије са Белорусијом, Кином и Индијом, приоритетну продају руског наоружања Кини и Индији, демонстрације широм света, па и у Сијетлу и Давосу и реакције светски познатих и признатих људи, попут оне Мишела Колона, који се обратио Србима: „Борили сте се и за нас“. То, свакако, нису хтели нити смели да изазову.

На жалост по Србе и СР Југославију, администрација САД и њени налогодавци распоредили су на Косову и Метохији НАТО снаге под фирмом „КФОР“ и чине све да остваре „далекосежну аутономију“ најјужнијег дела Србије, према концепту који је објаснио Клаус Кинкел у интервјуу „Међународној политици“ у јулу 1997. године. Њихове перфидије у процедури стварања „банана република“, јер то им је циљ на Косову и Метохији, успеле су да обману и дипломате као што је Ванг Јингфан, стални представник Кине у Уједињеним нацијама, који је изјавио да се „проблем Космета може решавати само у оквиру Југославије“ и тако, вероватно ненамерно, помогао остварењу америчких интереса на Балкану. Сви озбиљни геостратешки и војно-политички аналитичари знају да решавање „проблема Косова и Метохије“ у Србији значи очување СР Југославије, а његово решавање у оквиру СР Југославије обезбеђује услове „апсолутном злу“ израслом у „Империји зла“ да покуша да створи нову „банана републику“.

Заиста је неспорно да су тешки избори предводника једине преостале суперсиле, у вези са будућношћу света, будући да је очевидно је да су вашингтонски званичници допустили да се САД инструментализују за остваривање интереса њујоршких и лондонских лихвара и да и такав њихов избор води свет у неизвесност. Уосталом, многе су империје на злу израсле и распале се управо због немерљиво нараслог зла.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 215 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!