Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Bez zene nema ljubaviЖене су више од живота

Инсерт из књиге Освешћење – Бог нас (над)гледа (Пан-Пласт, Београд, 2017) ‒ Поглавље под насловом „Гутање потомства“.

Жена је чудесно биће чија је лепота, попут орошеног најлепшег цвећа, оличење космичке хармоније. Већином је свесна своје космичке одговорности, јер се намерно није ослободила инстинкта и интуиције, највећих душевних благодати, те ужива у испољавањима њихове моћи. Вредна, верна, смерна, милосрдна, великодушна, сусретљива, нежна, брижна, стрпљива, истрајна, несаломљива, издржљива, расположена, пуна љубави према свему створеном.
Чини се да је женском роду, због душевног склопа у којем је љубав примарна, увек недовољно романтике, нежности и истинске љубави, те да је њихово нестајање или непостојање истински животни парадокс. То што жене највише желе полако ишчезава, будући да оне све више опонашају мушкарце. С друге стране, поистовећивање с другим полом брише најважнији принцип у односу полова – привлачност. Због тежње да се такмиче с мушкарцима у мушкости, пред женском агресивношћу мушкарци све више узмичу, а у очима до сада нежнијег пола огледа се сета, због недостатка искреног мушког загрљаја насталог као последица фаталне, космичке привлачности проистекле из биолошког, неспутаног либида. Створен је тзв. зачарани круг из којег постоји само један излаз. Жене треба да се врате себи и својим исконским особинама.
Проблем је што не могу да се преобразе без помоћи, а посебно не уз помоћ супротног пола. За опстанак космоса, велика је срећа што други полови не могу да свесно теже поништавању супротности. Међутим, колико је поседовање свесног ума предност човека у односу на остала жива бића, толико је већа шанса да људи покушају сами себе да униште.
Јасно је да без полова, двојстава и дуалности у космосу не би постајао живот. Они изазивају кретања енергије, затим материје, која је у ствари енергијом обликована енергија, проток информација, суштину свих веза и односа унутар свемира. Без тзв. женског и мушког пола, који су тако названи у договорној стварности, не би постојала жива бића, нити природа – услов за опстанак живота. Чак и код биљака и инсеката могуће је одредити два пола.
Полови су космички савршени и хармонични, мада непрестано свесно или несвесно теже дисхармонији, у чијој власти под утицајем ентропије настаје смрт. По свему судећи, то значи да је неспорно вечни Творац, ни из чега или из хаоса, обликовао космос познат човеку, будући да је тежња ка дисхармонији и самопоништењу исто што и ентропија. Реч је о настојању да се све врати у првобитно стање. Стога су оба људска пола, а вероватно и сви остали полови у свемирском пространству, на свој начин парадоксални због тежње ка самоуништењу. Каткад се чини да жена (човечица) уништава свој пород и преко њега себе. Каткад се мушки род понаша тако да се чини да је ван суштине живота, незаинтересован и/или отуђен, као да он нема зачетну, стваралачку улогу, и такође се понаша самоуништавајуће.
Као што је наговештено, изглед човечице у моменту кад одрасте и биолошки сазри – постане девојка, због савршено складног и функционалног облика, симбол је космичке хармоније и лепоте. Тај моменат („кад одрасте“) подсећа на моменат када је ружа најлепша и најсвежија. Она то није пре, јер се није довољно развила, а није ни после, јер је почела да губи свежину, будући да је прошла своје зенитно, савршено стање. Вероватно Елохими („Божји синови“) нису одолели скоро савршеној лепоти девојака. Дакле, реч о космичком врхунцу у једном неухватљивом, невидљивом, непрепознатљивом тренутку. Уосталом, све у космосу пролази кроз рађање, раст, врхунац, пад и смрт. Тело човечице, на основу научних истраживања, обликовано је резонансним пропорцијама „златног пресека“ и Фибоначијевог низа. Оно стога јесте симбол космичке лепоте, јер је моћ божанствене пропорције чудесна, несводљива и задивљујућа.
Човечица биолошки, енергијски и информационо пролази кроз три облика који пресудно утичу на њено понашање и одређују њене особине. Осим што је женка све док може да рађа, она може бити цивилизацијским и културолошким моралним нормама обликована женска особа, а исто тако и жена (супруга), када прихвати друштвена правила понашања установљена ради ступања у брачну заједницу. Реч је о односу према парењу, ступању у сексуалне односе, бризи о потомству и односу према брачном партнеру и осталим мушкарцима.
Сексуалним односима ствара се живот и стога они пресудно одређују историју људског рода и, посебно, развој жена. Реч је о бурној историји људског рода у којој је човечица, у већини случајева, била у основи свих догађаја. Можда је главни узрок свих процеса што жене знају да истински и каткад фатално воле, много боље од мушкараца. Стога, се у историји скоро ништа није догодило да жена није имала улогу подстрекача или узрочника, односно да није дала благослов за дешавања или свој печат на њима. Свеједно је да ли је била владарка, жена владара, или његова миљеница. Утицај на догађаје и историју постаје јасан када се спомену Наполеон Први Бонапарта и његова Жозефина (царица уморна од прељуба), Адолф Хитлер и Ева Браун, Вилијам Клинтон и Хилари Клинтон, Слободан Милошевић и Мирјана Марковић. Тај низ тежи бесконачности. Улоге жена, њихових схватања и речи увек су биле веома важне. Иако човечица углавном није носила барјаке и предводила војске, многи су ратови почињани и завршавани због њих, њихових жеља, хирова и сугестија. После ратова увек је остајала жена, каткад понижена и гладна, истовремено са мушким отпадом и истинским херојима.
Било је и човечица (сваковрсно равноправних човеку), без којих историја не би била потпуна, будући да су преузимале улогу вођа у тзв. свету мушкараца, борећи се против недаћа боље, трезвеније и храбрије од мушкараца. Стога је немогуће писати о женама и животним парадоксима, њиховом значају, особинама и одликама, а да се не спомене енглеска краљица Елизабета Прва „virgin queen“. Она је, ако је веровати историчарима, потукла шпанску „непобедиву армаду“, изборила превласт Енглеске на мору, основала берзу, подигла на виши ниво науку и уметност свог доба, описменила Енглезе... У ствари, можда је она била највећи владар у историји људског рода и једна од највећих освајачица.
Не треба да се забораве Трунг Трак и њена сестра Трунг Нај (вође вијетнамског племства у борби против Кине). Те две племкиње предводиле су вијетнамско племство у походу против кинеских освајача. Трунг Трак се на борбу одлучила након што је кинески званичник убио њеног мужа, вијетнамског племића, због завере против династије Хан. Заједно са сестром стала је на чело војске и отерала кинеског генерала и његову војску из Лијен Лауа. Током само једне године освојиле су 64 кинеска утврђења. Међутим, убрзо је дошло до расула у вијетнамској војсци, што су Кинези у противнападу искористили. С малобројном војском, без подршке осталог племства, сестре су дочекале кинеску војску код данашњег Ханоја и после жестоког окршаја биле су побеђене. Да не би пале у непријатељеве руке, заједно су скочиле у реку и удавиле се.
Нефертити („лепотица је стигла“), краљица и свештеница Египта, била је непојмљиве лепоте. Владала је 12 година са својим мужем Акхенатоном још за време Амарна периода. Помогла је Акхенатону да осмисли и промовише своју нову религију. Поштована је као фараонка више него као краљица, јер је живела у раскоши, али је поштована и као хероина због учешћа у многим биткама.
Човечицама које су „кројиле и прекрајале историју“ свакако се могу придружити Лаксми Вај (владарка кнежевине Џансија у северној Индији), Клеопатра VII Филопатор, Јекатерина Друга Алексејевна – Катарина Велика, афричка краљица Џинга Мбади (владала је Ндонгом – данашња Ангола), Индира Ганди, Јованка Орлеанка, те Нели Блеј (америчка новинарка), србска кнегиња Милица и хероина Милунка Савић. Неизмерна је улога човечица у историји света. На њима су у најтежим тренуцима сачуване вера и црква. То чување је природно, јер када човек направи план самоистраживања с циљем да не бежи од себе, него да се доврши колико је могуће, у том плану, како је писала у свом дневнику Оља Ивањицки, налази однос према ономе што би требало да буде Бог и однос према вери.
Ипак, чини се да човечице са више труда и напора задржавају оно што су стекле. Постојеће схватање је да је тако било хиљадама година уназад и да је тако и сада. То схватање засновано је на физиологији жене, која је ближа природи, што јој је уједно предност и мана.
Симон де Бовоар је 1982. године описала физиолошку структуру, развој и функције човекове женке (човечица) и закључила да је „женка више него мужјак жртва врсте“. Нагласила је да многа важна подручја и процеси жениног тела немају никакве видљиве функције за здравље и стабилност јединке; напротив, док обављају своје одређене органске функције, често су извори неугодности, бола и опасности. На пример, дојке су небитне за лично здравље; могу се одсећи у сваком тренутку жениног живота. Де Бовоар додаје: „Многа лучења имају за циљ овулум, његово сазревање, прилагођавање материце потребама. За читав организам то лучење је више фактор неравнотеже него што има регулативну моћ. Жена је више прилагођена захтевима овулума него самој себи. Менструација је често неугодна, понекад болна; често има негативне емоционалне последице и у сваком случају подразумева досадне послове прања и уклањања отпадака, и у многим културама прекида устаљен живот жене, доводећи је у жигосано стање које повлачи различита ограничења њених делатности и друштвених веза и додира. Током трудноће велики део жениних витаминских и минералних залиха усмерава се на исхрану заметка, умањујући снагу и енергију саме жене.“ Дакле, јасно је да је жена више од мушкараца потчињена врсти, њена анималност је очевиднија. Истина је да је већи део телесног, енергијског и душевног простора жене, посвећен процесу репродукције врсте. Током живота, жена плаћа велику цену личним здрављем, снагом и општом стабилношћу.
Несумњиво је да активности у природи не значе ништа уколико не служе продужењу живих врста. Стога, човек – мужјак, служећи врсти, изграђује лице света, ствара нова оруђа, проналази, кује будућност и у тим активностима проналази сврху свог постојања и надокнађујући време које женка издваја за заједнички пород. Другим речима, жена је од Творца намењена за најузвишенији циљ – репродукцију живота, те је њено тело осуђено на даривање потомства; насупрот томе, мушкарац, немајући природне стваралачке функције, мора (или има прилику) да своју креативност искаже у спољном свету, „вештачки“, посредством технологија и симбола. Чинећи то, он ствара сразмерно трајне, вечне, трансцендентне објекте, док жена, уколико се не узме у обзир душа, ствара кратковечне производе – људска бића.
Тако, када се мушкарац (несвесно) повезује с културом, а жена посматра као биће ближе природи, није тешко схватити разлоге разматрања физиолошких специфичности мушкарца и жене. Међутим, жена се не може сасвим поистоветити са природом, јер је савршено очигледно да је она потпуно развијено људско биће, обдарено душом и људском свешћу баш као што је то мушкарац; она чини половину људског рода, без чије би се сарадње цео подухват Творца срушио.
Можда су непотребна отуђења, инсистирања на разликама и све опаснији сукоби разлог што све више научника и црквенодостојника отворено тврди да само човечица може да спаси човечанство. Будућност према њиховим схватањима лежи у рукама жене-мајке, јер „рука која љуља колевку управља светом“ и једино ће природа човечице помоћи да се обави морални и духовни препород садашњег времена, које је у дубокој кризи. Како љуљањем одојчета и песмом за сан уноси космичку хармонију у ново биће, тако изговореним речима ствара карактер, темперамент, менталитет, језик и културу будуће личности.
Уосталом, материнство је „божански принцип“. Све више научника потврђује да се дете сведимензионално формира од зачећа, тако да је девет месеци проведених у утроби мајке изузетно важан период. Та истина само повећава одговорност човечице за сва стања, садржаје и процесе у људском роду. Човечица даје душу човеку и човечанству, јер иако човечица постоји захваљујући семену човековом, једнако је истинито да је „човек семе женино“. Човечица је срце човечанства и велико благо света. У Курану постоји дирљива реченица: „Рај је крај мајчиних ногу“.

 

Жена је симбол лепе књижевности

ZenaИстинита је тврдња да жена „процвета“ тек онда кад је поред ње поуздан муж с којим се осећа сигурно, иначе се њена душа временом „камени“. Мужеван мушкарац чини супругу сигурном, а стога опуштеном и женственом. Истински женски шарм се састоји у чистоти душе девојке или жене, која није искусила грех препознаје се у необично сјајним очима, истинском „огледалу душе“ и нескривеној топлини њеног срца. Очи грешнице су мутне, тужне, одсутне, као осенчене, оптерећене непријатним, угравираним сећањем.
Жена је симбол лепе књижевности. Она лепо пише и главна је јунакиња. Оља Ивањицки је у љубавном писму Леониду Шејки на најлепши начин рекла: „Пронашла сам неке ствари. Дефиницију бесконачности, две фаталистичке пројекције и основне услове за испуњење жеља (ово последње ми је пало на памет када сам синоћ пишкила пред кућом, пре спавања)“. Ни трага вулгарности. Невиност? Уметност? Неисказана присутност месечевог сјаја? Све осим простаклука. Показала је колико је огроман и бескрајан женски умни и интелектуални капацитет. Притом, Оља је сликарка, која је слике чудесно допуњавала стиховима и пробраним информацијама. Једна од најумнијих жена свих времена.
Упркос свему, човека и човечицу повезује најлепше осећање – љубав. Каткад је реч о неописивом заносу и усхићености, када душа затрепери, а срце се испуни божанственом топлином. Каткад је реч о фаталној привлачности проистеклој из погледа у којем се душе сједињавају и грле, а тај осећај само људи могу да искажу, мада и њима понестају речи. Једино заљубљени парови знају за поетику и мелодије које су сами створили и којима употпуњавају одјек свемира.
Жена и мушкарац спојени у нераскидивом загрљају лете васионом. Будући да су свесни свега што стоји између њиховог првог сусрета, погледа, додира и пољупца, до загрљаја, они мислима, емоцијама и нагоном допуњују космички ритам и сваковрсну хармонију. Зато је много парова који су после својих сусрета могли да напишу:
„Полумрак, музика издалека, мекане фотеље (од плиша), плави прозори, баште са љубичастим цветовима (мириси), кугле провидних капљица које се пресијавају под звездама, мисао о животу који је прошао у сањарењу и, наравно, онај осећај без којег све то нема смисла – ЉУБАВ. Да, без тог осећаја ништа нема смисла (прастара истина), јер треба учинити покушаје у овом правцу: поверовати у нешто, пронаћи поезију.“
Кад човек достигне тренутак у којем каже „не могу да не волим“, онда је додирнуо душевни циљ. Уосталом, Љубав спаја – што значи да исцељује – а Истина прочишћава космос.

 

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 299 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!