Заснованост класификација борбене готовости
Овај прегледни научни рад објављен је под насловом „Заснованост класификација борбене готовости“ у војном стручном часопису „Нови гласник“ бр. 3/2004 (јул–септембар 2004). То је време када сам због писања ванвојних тема за часопис "Дуга" премештен у Управу за морал и информисање Генералштаба Војске Југославије.
Предвиђајући ратове 21. века Гуљелмо Фереро је још 1938. године у Женеви рекао да „свет неће пронаћи ни реда, ни мира, ни могућности живота и мисли, него оног дана кад буде поново открио начела вечна свакој цивилизацији: квалитет, границе, законитост и слободу“.
Контролисани хаос назван најновији „Нови светски поредак“ најављен је почетком 20. века, када су га, осим поменутог филозофа и историчара, „предвидели“ и Пол Валери, Томас Ман, Андре Жид, Хозе Ортега, Карло Сфорца, Луиђи Пирандело, Карл Хаусхофер и други. Реч је о политичком лавиринту, који непосредно утиче на праксу и теорију свих друштвених наука. У таквом окружењу проблем изградње и одржавања борбене готовости толико је сложен, да се, по условима, може поредити са веома актуелним проблемом реформе друштвених система и прилагођавањем Војске.
Из лоше решеног односа теорије, стратегије, доктрине, регулативе и праксе произашли су бројни нови проблеми. Када је реч о борбеној готовости, не треба сметнути с ума да припада области коју „сви знају“, а ретко ко се усуђује да то своје знање научним методима верификује. Уосталом, у вези са изградњом борбене готовости била би занимљива анализа: У којој мери је достигнута објективизација оцењивања, на који начин је решено усавршавање процеса изградње и процеса контроле борбене готовости и коначно ко су експерти за борбену готовост и какви су критерујуми за њихов избор. Надпроблем у области науке о оцењивању (докимологије) је место инспекције и могућност вредновања спремности за борбу, будући да је борба просторно и временски неодређено удаљена од момента оцењивања.
Свакодневна пракса у вези с борбеном готовошћу указује на низ пропуста, чији су узроци тражени на погрешном месту – међу елементима борбене готовости, уместо у систему и процесу у којем борбена готовост настаје. С обзиром на то да је реч о веома значајном стању оружаних снага, од којег зависи њихова успешност при ангажовању у борби, због које оружане снаге и постоје – неопходно је, у теорији ратне вештине, наћи одговарајуће место за борбену готовост и систем у којем она настаје.
Борбена готовост од праксе до теорије
По свему судећи, синтагма "борбена готовост" настала је у политичкој сфери, да би затим била прихваћена у терминологију војне науке социјалистичких земаља, а затим и у теорију ратне вештине идеолошки супротстављеног западног система – под називом combat readiness. Занимљиво је, да је о борбеној готовости, у обраћањима руском народу на митинзима, за време Октобарске револуције, у смислу спремности Армије за револуционарни рат, први или међу првима, више пута, говорио Владимир Илич – Лењин.
До Другог светског рата појам борбене готовости оружаних снага био је обухваћен појмом „припрема државе за рат“, а могло би се говорити да су од њених садашњих елемената били дефинисани само борбени морал, борбена обука и заштита. Најчешће је у литератури написаној пре Другог светског рата помињана заштита концентрације снага за рат.
У терминологију југословенске ратне вештине синтагма борбена готовост пренесена је тек после 1960. године, када је ушла и у војне енциклопедије и стратегије. На пример, у војној енциклопедији (Том-1) из 1958. године, не постоји синтагма „борбена готовост“, а у издању из 1970, она постоји. Прва дефиниција у југословенској званичној литератури дата је 1967. године у Војном речнику. Први доктринарни документ са синтагмом борбена готовост је Стратегија објављена 1976. године. Од тада је борбена готовост посебна категорија у оквиру припреме оружаних снага за оружану борбу. Раније су помињани њени синоними и речи са сличним значењем као што су: борбена вредност, спрема војске за рат, бојева готовост и сл.
Изградња борбене готовости као елемента припреме оружаних снага за оружану борбу први пут се помиње у Стратегији ОНО и ДСЗ СФРЈ из 1987. године. О изградњи борбене готовости, као процесу или систему, нема ставова ни у југословенској, нити у страној теорији ратне вештине. Ипак, може се рећи да су југословенски истраживачи, са три случајно компатибилна истраживања, „покрили“ и покушали да аутоматизују три нивоа општости у управљању системом за изградњу борбене готовости. Најконкретније је истраживање др Синише Боровића „Експертни систем за руковођење техничким обезбеђењем“, будући да обухвата део садржаја контроле јединица – установа. Нешто општије истраживање контроле борбене готовости обухваћено је пројектом „Аутоматизовани информацијски систем КиО б/г у ОС“. То истраживање обухватило је контролу борбене готовости у целини. Најопштије међу истраживањима борбене готовости у нас јесте истраживање управљања системом за изградњу борбене готовости, где је контрола само један од елемената повратне спреге.
После 1994. године број истраживања усмерених на борбену готовост се повећава и, углавном, се односи на релације између борбене готовости и њених елемената. На пример, истраживани су утицај кадровања на борбену готовост, или обавештајна делатност и борбена готовост, итд.
Међутим, све је јасније да је у време убрзаног развоја космичког оружја, софистициране технике, пролиферације оружја за масовно уништавање и ширења тероризма и истовремене примене доктрина „превентивних дејстава“, „пројектовања силе“ и „сведимензионалних операција“ на све изазове, ризике и претње, искључиво могуће одговорити „сведимензионалном одбраном“. Стога, одбрамбени системи морају бити оптимално организовани, од избора квалитетног кадра на улазу у систем, до високог степена борбене готовости, као резултата правовремено обављених припрема. За то је неопходно много рада, озбиљности у раду, а каткад и промена начина размишљања и начина живота, уколико је већ довео до угрожавања вековима стицаних вредности и врлина.
Зашто и како истраживати борбену готовост
Елементи борбене готовости, које инспектори контролишу и оцењују, одређени су на основу законске регулативе, што нема исту тежину као кад би били теоријски засновани и прихваћени у стратегији одбране и доктринарним документима.
Резултат дубљих истраживања биле би најмање три класификације. У првој би изградња борбене готовости заузела своје место међу елементима припреме државе за рат. У другој би борбена готовост била део припреме оружаних снага за оружану борбу. У трећој би наведени процеси били подељени на сопствене елементе.
Уколико такав приступ одаје утисак да је компликован и сложен за примену, треба да буде стално присутна истина – да је систем за изградњу и одржавање борбене готовости, са постојећим условима у држави, Војсци и свакој јединици, такође врло сложен. Процес и у њему настало стање непрестано се мењају и то не увек континуирано, па је потребно, ради његове што објективније и реалније спознаје, изабрати одговарајући метод. За тај метод је од једноставности важнији критеријум – објективност. У духу савремене научне мисли неопходно је да се схвати, да се оптимална решења проблема са више варијабли могу изнаћи само при њиховом вишекритеријумском сагледавању.
Проблем класификација у теорији такође се може посматрати из гледишта међузависности узрока и последице. Када су теоријски ставови верификовани, а то је права потврда истинитости, онда су појмови реално дефинисани. То подразумева да су дефинисани и њихови садржаји, а тада је пут до класификације просто рангирање елемената и успостављање логичног поретка.
С друге стране, постојање потпуних класификација узрокује коректна појмовна одређења и ставови у теорији су самим тим верификовани. Међутим, у теорији ратне вештине постоје бројне класификације које треба преиспитати. За ту процедуру потребно је, у општем приступу, одредити критеријуме, који се могу добити и конвенцијом. Класификације не би смеле, као сада, да садрже елементе према којима се може закључити или да критеријуми нису потпуни, или да су само делимично поштовани.
Класификације, наравно, треба одговорно обликовати, јер од њих зависи вредност теорије, а и пракса, која је најчешће одређена верификованим ставовима датим у нормативним актима.
Иако је прихваћена из прагматично обликоване регулативе, уместо из теорије, класификација елемената борбене готовости непосредно одређује класификацију елемената система за изградњу борбене готовости. Због тога условљава и расподелу времена, простора, енергије, средстава, обученост кадрова и друге параметре, што има пресудан и коначан утицај на општу припремљеност неоружаних и оружаних снага за борбу.
У теорији ратне вештине направљен је посебан помак раздвајањем услова, рада и резултата рада, и издвајањем управљања системом за изградњу борбене готовости у независно промењиву вредност. Том приликом разврстани су: Руковођење у управљање, а у изградњу борбене готовости: Морално васпитање, борбена обука, информациони, позадински и безбедносни рад. У борбеној готовости остали су као њени елементи: Борбени морал, обученост (и увежбаност), стање информационог система, стање материјалних средстава и безбедност. Коначно, кадрови и материјална средства (ресурси) сврстани су у услове за рад.
На тај начин у теорији ратне вештине формирана је нова класификација. При томе, као алтернативе за усавршавање система одређена су подручја рада, која се могу користити за унапређење вредновања борбене готовости и за контролу изградње борбене готовости у оружаним снагама.
Наведену теоријску варијанту класификовања борбене готовости, насталу у току досадашњих истраживања, могуће је вишекритеријумски анализирати, али основно је да она може да послужи и као општа матрица за сличне класификације. У том случају могу да се прихвате бројни додаци за разноврсне приступе у оквиру исте варијанте, а може да се примени и као посебна, целовита варијанта. У том случају пружа се могућност за научна истраживања бројних других варијаната на истом нивоу општости.
Шта су предности нових приступа борбеној готовости
Поделом система за изградњу борбене готовости на елементе створени су основи за научно сврставање. Варијанта управљања системом за изградњу борбене готовости научно је објашњена у том степену, да је омогућена њена примена у војној пракси, па чак и у пословним, друштвеним и државним организацијама. То значи да је могуће управљање системом за изградњу борбене готовости, на основу показатеља о вредности борбене готовости, уобличити у ефикасан метод којим се стално ствара и усавршава борбена готовост и оцењује њена вредност, али се може усавршавати и сваки други процес у којем се ствара мерљив резултат. На основу тог метода могу се уобличавати симулације процеса у великим системима.
Досадашњим истраживањима у области борбене готовости: 1) Изграђени су реалнији, објективнији и потпунији методи оцењивања борбене готовости и за управљање изградњом борбене готовости, 2) нови симулирани поступци обезбеђују веће ефекте у примени, 3) проистекле нове процедуре унапређују постојећу организацију, 4) примењени методи су широко примењиви у основним јединицама и у вођењу политике изградње борбене готовости (помоћу повратне спреге) – на вишим нивоима управљања и руковођења, и 5) методи нису компликовани за примену у пракси.
Применом у наведеним истраживањима предложених метода, у теорији везаној за борбену готовост и поступку оцењивања борбене готовости, могуће је унапредити и следеће:
а) Класификацију елемената борбене готовости – изједначавањем борбене и мобилизацијске готовости по нивоу општости. Затим, издвајањем руковођења и позадинског обезбеђења из борбене готовости (као резултата) и убацивањем у процес њене изградње. Исто тако, могуће је увести информациони рад у исти процес;
б) Метод оцењивања војне јединице, као организације;
в) Контролу контроле и вредновање вредновања борбене готовости;
г) Обједињавање прописа за оцењивање, односно вредновање рада, у Војсци, као што су правилници за оцењивање војних лица, прописи о контроли борбене готовости и Упутство за оцењивање борбене обучености;
д) Увид и утицај на радни процес у јединици;
ђ) Обједињавање метода који се примењују приликом вредновања рада, из организације рада, андрагогије, математике, системологије, докимологије и информатике;
е) Утицај способности кадрова и могућности техничких материјалних средстава, на резултате рада итд.
Применом резултата истраживања борбене готовости остварених после 1990. године, математички и организационо потврђује се дијалектичка веза рада, услова за рад и резултата рада.
Прихватање метода из природних наука логично је и природно, а посебно из егзактних подручја. И ту је у питању нека врста повратне спреге. Наиме, да би се по принципу аналогије створили многи вештачки системи потребна је мукотрпна процедура пресликавања природних односа у математичке релације.
После филозофских, системолошких и математичких одређења најчешће, по аналогији, следи техничко решење. При решавању проблема у систему „човек – машина“ прибегава се супротном поступку. Достигнућа у области техничких решења аналогно се преносе на сложене проблеме аутопоиетске (самостварајуће) организације. Тада методе операционих истраживања, створене пре свега за решавање сложених проблема у техници, помажу у области организације рада.
Путеви развоја борбене готовости
Вредност метода операционих истраживања расте са смањењем граница између природних и вештачких система. Она би достигла највећу вредност у случају да се живи организам створи на вештачки начин, односно у моменту када би се створила вештачка интелигенција равна природној.
С обзиром на стање теорије ратне вештине као науке и потребу да се настави њено усавршавање, следећа истраживања у тој области требало би да се усмере на:
1) дефинисање садржаја појединих елемената борбене готовости, нарочито „нових“, што би требало да буде предмет истраживања експерата из додирних области;
2) успостављање одговарајућег односа између процеса изградње борбене готовости, услова за њену изградњу и саме борбене готовости – у математичком смислу;
3) формирање матричног односа руковођења са елементима изградње борбене готовости и услова за рад у јединицама – установама;
4) израда математичког модела и симулатора процеса изградње борбене готовости, од улаза војника и официра у јединицу – установу, до одласка војника из јединице и официра у прекоманду или пензију;
5) доградњу вишекритеријумског програма за управљање системом за изградњу борбене готовости на различитим нивоима руковођења, и
6) стварање одговарајућег правилника за оцењивање, којим би се обухватио и аутоматизовани начин приказивања оцењивања и коришћења резултата оцењивања борбене готовости.
Све наведено важи само за случај да се остане при опредељену за приступ борбеној готовости какав је сада у теорији ратне вештине Србије и Црне Горе. Иначе избор другачијих приступа омогућио би даље обогаћивање теорије у овој области. Наиме, могуће је изабрати оптималан приступ између оних који су сада познати у свету, а има их најмање пет (руски, немачки, француски, британски, амерички...).
Бројни предлози из јединица различитог нивоа, за време истраживања указивали су на непостојање праве дефиниције, јер су извештаји веома често и у домену теоријског одређења, што није природно за предлоге из трупе.
Уколико се наставе истраживања борбене готовости, убрзо ће се показати да је могуће оптимално распоредити расположива средства и постићи ниво борбене готовости који омогућава одвраћање било којег непријатеља од напада. Уосталом ресурси могу бити ограничени, али ако одбрамбени систем функционише беспрекорно и уколико се у одбрамбени ланац увежу сврха, воља, организација, знање и мудрост, непријатељу се могу увек нанети губици које он није спреман да поднесе („плати“).
Постоје, дакле, бројни разлози за многе промене у теорији ратне вештине Србије и Црне Горе. Почетна активност у тој области, ипак, треба да буде рад на формулисању опредељења, националних интереса, циљева и националног програма, на основу којих би се усвојили филозофија и политика одбране и на одговарајући начин спровели у пракси, преко концепције и стратегије одбране, доктрине одбране, војне доктрине и регулативе.
Посебан проблем је што припрема за борбу више не припада само оружаној сфери. Наиме, све чешће се примењују и неоружани облици агресије, а неопходна је заштита и од те врсте напада на државу.
Појам борба добија нове димензије и већи обим. На пример, да би се успорило и ублажило, а потом и зауставило неокортикално деловање на грађане и Војску, потребно је да се издвоје средства за истраживања у којима би се разоткриле реалне опасности, а правна регулатива успоставила контролу система над конкретним организацијама, док би војна организација уградила у систем безбедности и одговарајући подсистем.
Најмистичнија подручја треба истражити да не би било непотребних спекулација. Оно што није спорно и што је научно потврђено јесте: 1) На људски организам (тело, животна енергија, душа) могуће је, осим физички и биохемијски, деловати и ЕМ оружјем; 2) постоје психо-аеросоли; 3) свака мисао и реч имају своју снагу, домет, фреквенцију и носећу енергију; 4) постоје сатанистичке организације; 5) омладина све више користи дрогу и опијате, што негативно утиче на одбрамбени систем и спремност грађана за рат, итд.
Стога, потребно је истражити да ли постојећа заштитна средства одговарају и тој намени или треба стварати друге. Треба, исто тако, истражити у који елемент борбене готовости уградити тзв. сајберспејс-димензију и (на пример) у чијој су надлежности хакерска дејства.
Да би пракса у тој области била уређена, неопходно је у регулативи предвидети поступке појединаца, војних јединица и установа и цивилних организација, за различите случајеве примене психотронских дејстава и опремити јединице одговарајућим средствима заштите.
Већ су пронађени уређаји који доказано штите и у одређеној мери лече ћелије живих бића од свих врста штетног електромагнетног зрачења и радијације. Стога су примењиви за заштиту од зрачења савремених апарата, односно техничких средстава који се користе у медицинској интроскопији и физиологији, апарата за домаћинство, свих врста средстава везе, канцеларијске технике, извора радијације попут антенских система и сличних извора.
Дакле, да се не би попут Анатолија Мартинова упитали: Има ли Русија будућност? неопходно је изменити основе теорије ратне вештине и вештину ратовања обогатити новим садржајима на свим нивоима општости и наћи решења која се могу применити и у систему за изградњу борбене готовости.
Литература
1. Adizes, Ichak: Kako riješiti krizu upravljanja, Globus, Zagreb, 1989.
2. Adižes, Isak: Životni ciklusi preduzeća, NIP „Politika“, Beograd, 1990.
3. Baračkai, Zoltan: Odlučivanje o poslovnim strategijama, Svjetlost, Sarajevo, 1987.
4. Borović, S.: Ekspertni sistem za rukovođenje tehničkim obezbeđenjem (doktorska disertacija), VTA KoV, Zagreb, 1989.
5. Borović, S., Baktijarević-Šiber, F., Buble, M., Dujanić, M. i Kapustić, S.: Organizacijska teorija, Informator, Zagreb, 1991.
6. Bratko, A. A. i Kočergin, A. N: Informacija i psiha, Akademija nauka SSSR, Novosibirsk, 1977.
7. Čupić, M.: Uvod u teoriju odlučivanja, Naučna knjga, Beograd, 1987.
8. Churchman, West: Sistemski pristup, Informatika i društvo, Zagreb, 1986.
9. Dešić, Vukan: Modeliranje poslovnih procesa i proveravanje efikasnosti, Privredni pregled, Beograd, 1976.
10. DOD Directive TS-3600.1, Information Warfare (U), Pentagon, Washington D.C, 21 December 1992
11. Đurinović, Sanja, Martić, LJubomir, Minichreiter-Klemenčić, Branka, Pleli, Nada, Neralić, Luka, Tepeš, Božidar, Topolovec, Velimir: Višekriterijalno programiranje, Informator, Zagreb, 1978.
12. Fitzsimons, Bernard: The operations game, Aero space World (Business & Technology), March 1992.
13. Flejšman, Semjonovič, Bencion: Osnove sistemologije, Radio i veza, Moskva, 1982.
14. Greenspon, Walter i Plante, Philip: Systems integration: Piecing the puzzle together, Defence Systems International, London W2 2YW, 1992.
15. Headљuarters Department of the Army: Unit status reporting (Field Organizations), Washington, DC, 16. September 1986.
16. Ivanko, Štefan: Sodobne metode v analizi in projektiranju organizacije, Založba obzorja Maribor, Maribor, 1974.
17. Ivanović, Branislav: Teorija klasifikacije, Institut za ekonomiku industrije, Beograd, 1977.
18. Joint Pub 6-0, Doctrine for Command, Control, Communications, and Computer (C 4) Systems Support to Joint Operations, Pentagon, Washington D.C, 30 May 1995
19. Joint Pub 6-2, Joint Doctrine for Employment of Operational/Tactical Command, Control, Communications, and Computer Systems, Pentagon, Washington D.C, 1 October 1996
20. Joint Encyclopedia, Pentagon, Washington D.C, 16 July 1997
21. Jovanović, Branislav: Uvod u teoriju vojnog rukovođewa, VIZ, Beograd, 1984.
22. Kokanović, Milun: Višekriterijumsko određivanje optimalnog sastava jedinice za održavanje TMS, Vojnotehnički glasnik br. 3 (maj–jun 1985)
23. Lerner, A.J.: Principi kibernetike, Alternativni udžbenici, Beograd, 1975.
24. Marjanović, Slavko: Primena kibernetike u rukovođenju radnom organizacijom, Informator, Zagreb, 1967.
25. Opricović, Serafim: Višekriterijumska optimizacija: Naučna knjiga, Beograd, 1986.
26. Pekovnski, Đorđija: Savremene metode automatskog upravljanja složenim sistemima, Privredni pregled, Beograd, 1983.
27. Petrić, J., Kojić, Z. i Šarenac, L.: Operaciona istraživanja, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 1978.
28. Petrić, Jovan: Organizaciona istraživanja, Savremena administracija, Beograd, 1982.
29. Petrić, Jovan.: Operaciona istraživanja, Naunna knjiga, Beograd, 1987.
30. Shigeo Shingo: Nova japanska proizvodna filozofija, Jugoslovenski zavod za produktivnost rada, Beograd, 1985.
31. Stojiljković, Milovan i Vukadinović, Svetozar: Operaciona istraživanja, VIZ, Beograd, 1984.
32. The Implications of Establishing an International Satellite Monitoring Agency, UN Doc. A/AC. 206/14, Sales No. E/83. IX 3 i Night becomes day, Defence, January 1992.
33. Veber, Marija: Kritika metode za analitično ocenjevanje organizacije dr Vukana Dešića, Diplomsko delo, Ekonomska fakulteta, LJubljana, 1968. Ventceљ, E. S.: Uvod u operaciona istraživanja (prevod s ruskog), VKŠŠ RV i PVO, Beograd, 1973.
34. Vila, A.: Teorija i praksa funkcionisanja organizacije, Informator, Zagreb, 1983.
35. Viner, Norbert: Kibernetika i društvo, Kultura, Beograd, 1969.
36. UDK – British Standards Institution: Classification Decimale Universelle Edition Abregee Trilingue, London, W.1, 1971.
37. Wayne, P. Hughes, Jr: Military Modeling, The Military Operations Research Society, Inc., Alexandria, 1984.