Космички циклуси
Познато је да цео осмотрени и истражени космос „живи“ у више врста ритмова, који се разликују по учесталости, облику и начину испољавања.
Свако помињање математике и алгоритама, подсећа да је све у свемиру програмирано и да је живот човека одређен ритмом, кодовима, симболима, шифрама, бројевима, циклусима... Познато је да космос непрестано, ритмично вибрира. Све у познатом свемиру је изражено вибрацијама. Догађаји се ритмично понављају, људи и сва жива бића имају сопствени биоритам, све у људском организму је врста програма, те је и људско понашање предвидљиво. Стога, вибрирају емоције и мисли, човекова душа (психа, ум) и дух – веза са „универзумом“. Познато је да је човек према шаблону створени ритмички механизам/организам усклађен са космичким циклусима.
Узроке понашања људи и цикличких земаљских сукоба међу народима, Никола Тесла је тражио у космосу и астрофизици. Веровао је да је човек космички аутомат (цитирам): „Игра код људи укључује одређене хармоничне мишићне контракције и савијања тела у одговору на ритам. То претпоставља неке нове периодичне поремећаје у окружењу, која се преносе кроз ваздух или тло и могу да буду механичних, електричних или других особина. Тачно тако је и са ратовима, револуцијама и сличним ванредним стањима у друштву. Мада се тако може причинити, самовољни људски потенцијали никада не могу да узрокују рат“.
Тесла је развио теорију према којој сунчева магнетосфера, правилни циклуси појава сунчевих пега, протуберанце, магнетни поремећаји и магнетне буре утичу на појаву ратова. Сматрао је да магнетна индукција Сунца изазива промене у Замљиној јоносфери. Доказано је да и Земља има ауру, која такође има своје циклусе. Она је најмање активна од поноћи и најактивнија од поднева. Тесла је веровао да су струје, које протичу кроз јоносферу, у резонансном односу с људским мозгом.
Амерички антрополог Харолд Секстон Бур (1889–1973) објавио је (цитирам): „Месечеви циклуси и сунчеве мрље које се периодично разбуктавају изазивају повратне циклусе сваког дрвета у току шест месеци“. Познато је да је човек према шаблону створени ритмички механизам/организам усклађен са космичким циклусима. Та усклађеност је основа свега у космосу, а то значи и кристала, археја, биљака, гљива, инсеката, животиња и људи. На пример, цвет маслачка се сваки дан отвара у седам сати ујутро а затвара у 17 сати. Бактерије и вируси обављају своје функције (чишћење ћелија) такође циклично (вишегодишње), осим ако када се организам ванредно затрује страним телима и хемикалијама. Лекови утичу на функционисање неурона. Њима се могу покренути важни физиолошки ритмови, као што су покрети очију повезани са сновима, природне фреквенције срца, циклуси сна и њихова усаглашеност са ритмом дана и ноћи... Познатo је да постоје сезонске активности свих функција у организму и његовим органима. Према древним сазнањима, у току године најважнији органи човечјег организма: срце, плућа, јетра, бубрези и панкреас активни су по 72 дана током године. То значи да постоји најповољније време за њихово лечење, чишћење и оздрављење, односно да је реч о вечито понављаном космичком циклусу.
Према „закону космичког ритма“, у циклусу од 24 сата, сваки орган има период одмора, а потом ради све брже до свог максимума који траје два сата и опет успорава рад до преласка у потпуни одмор у трајању од два сата.
Дакле, ритам протока космичке енергије кроз људски организам, посебно кроз срце, је изузетно важан и може да се искористи при исцељивању срца. Истраживања су показала да су понедељком инфаркти најчешћи, што је без посебне анализе повезано са стресом на радном месту и почетком нове радне недеље. Једноставно, понедељком између шест и десет сати ујутру дешава се највише срчаних и можданих удара. За то је, између осталог, одговоран и пораст нивоа кортизола, „хормона стреса“, који луче надбубрежне жлезде. Из истих разлога, и крварење из носа најчешће је у то доба дана.
Усаглашеност ритма срчаних откуцаја преноси се на „осећајни мозак“ доносећи му физиолошку стабилност. Његова стабилност потом повећава усаглашеност срца. Та корелација условљава ритмичко понављање и након неколико циклуса омогућава одржавање максималне усаглашености, која потом траје најмање тридесетак минута. Усаглашеност између срца и „осећајног мозга“ стабилизује аутономни нервни систем, односно омогућава симпатичко-парасимпатичку равнотежу. Осим тога, пресудна је истина да „осећајни мозак“ није само подређен варијацијама у раду срца и утицају снова. Он је интегрисан у околину и дели своје ритмове са ритмовима Сунца, сменом дана и ноћи, менструалним циклусима везаним са месечевим менама, као и са циклусима годишњих доба.
Експерти су овладали бројним начинима за усмеравање биолошких процеса у живим организмима, уз помоћ магнетних поља. Поменута дејства су еволуционо изузетно сложена. Стога је могуће само претпоставити патофизиолошке промене у познијим етапама човековог животног циклуса.
Основа сложености су космички електромагнетни токови превасходно у светлосном опсегу. Они утичу и на почетну ритмику покрета људског ембриона. Хелиогеокосмичке активности у току развоја ембриона могу променити развој после рађања. Деца рођена у периоду максималне активности Сунца имају мању дужину и тежину. Код лица рођених за време минималне активности Сунца, полно сазревање је од 10. до 12. године, а код особа које су рођене за време највеће активности Сунца, полно сазревање је касније, између 15. и 16. године. Унутарутробни развој и живот после рођења умногоме зависе од тога у којој је фази циклуса сунчеве активности настао ембрион. То значи да је изузетно значајан моменат оплодње јајне ћелије, јер је њиме одређен утицај космопланетарних чинилаца. Од тога зависе ритмови раста и развоја, а посебно матичне ћелије (која утиче на структуру организма), те његова ритмика у периодима живота. У дане повећане активности Сунца, погоршава се здравље лица са повишеним артеријским притиском и повећава вероватноћа наступања и пооштравања још 35 познатих болести. Раздешавања организма условљена су и порастом геомагнетне активности. У књизи Лева Јосифовича Гудзенка под насловом У истраживању природе сунчаних пега, објављено је да је на основу истраживања, које је трајало од 1749. до 1970. године, установљен Шваб-Волфов закон, према којем временски интервал између појачаних сунчаних активности траје 11,1 годину.
Земља и човек су и осетљиви на космичке вибрације и одговарају на њих. О каквој међузависности је реч, може се закључити и на основу анализе друштвених феномена. На пример, на основу економских показатеља, садржаних у Голдштајновој бази података. Уочено је да критичне тачке и идејна решења у „таласима западне економије“, значајно, зависе од сунчеве активности. У међувремену су у природним наукама спознате повезаности соларних активности и људског понашања. Два канадска писца, Морис Котерел и Адријан Гилберт написали су на ту тему бестселер. У њему су доказали недвосмислену везу између успона и падова светских царстава и соларних циклуса.
Можда је све то могуће због истине да све у свемиру смишљено, циклично вибрира, пулсира и зрачи.
Када су тема вечни космички циклуси, најважније је да се они повежу са сваколиким и сваковрсним преображајима, који настају уласком Сунчевог система у ново сазвежђе. Објављено је да се то, у садашњем историјском времену, задњи пут догодило 21. децембра 2012. године, подразумева се у складу са „Платоновом годином“. Тај преображај се понавља приближно сваких 2150 година. Код астролога се помиње прелазак из „ере рибе“ у „еру водолије“, а физичари тврде да се у преображајима мења тзв. Шуманова резонанца. Неки истраживачи сматрају да појаве које се дешавају у опсегу од 12 до 14 Hz (у оквиру Шуманове резонанце), приближавају људе петој димензији.
Можда да ће и сви остали циклуси убудуће бити другачији од оних за које научници знају. Уосталом, чудо није ништа друго до недостатак информација о претходним циклусима. Људи не знају да ли се догађај поновио, или је настао први пут, а и када се догодио први пут није немогуће да ће се понављати убудуће.
Очевидно је да о космичким циклусима и програмима не одлучује човек. Зар неко помишља да Прадавни не зна шта чини? Зар је могуће и помислити да није предвидео понашање људи и све садашње исходе? Сваки космички циклус само потврђује постојање Бога, Творца свега постојећег. И када нема великих посвећеника, Бог постоји. Наравно не такав каквим га људи замишљају. Зашто је то тако, зна само Несазнатљиви.
Треба имати у виду да су сви догађаји законити и циклични. Не могу да настану безразложно. На догађаје утичу и људи својим мислима. При остваривању намера мисао мора да буде ненасилна, овлаш присутна. Залудно је упирање. Све жеље се остварују опуштено, као да је то најприродније.
Уосталом, на крају смо једног и на почетку другог од бројних космичких циклуса. То би требало да значи, да се све у вези са човеком подиже на виши ниво, можда и двоструко виши. Тодор Вулић је у књизи Екзактна историја записао (цитирам): „На основу историјских циклуса које је прорачунао Арнолд Тојби, предвиђа се да ће 2277. године бити крај савремене универзалне државе Запада“. Нека нове генерације то упамте.