БОГ

Густав Фехер је у делу Нана увео концепт, да веровање имају ли биљке душу или не, мења нечије целокупно виђење природе. Написао је: „Ако човек признаје постојање свеприсутног, свезнајућег и свеможног Бога који је даривао дух свим стварима, онда ништа на свету није лишено ове добити, ни биљка, ни стена, ни кристал, ни талас. Зашто би универзални дух, питам се, био мање наклоњен природи него људским бићима?... Душа усваја сензације, на начин аналоган оном којим паук, помоћу своје мреже, опрезно реагује на спољашње утицаје“.

Постоје два једноставна доказа да људи не знају ко је и шта је Бог. Није реч о Богу којег је народ замислио у својим менталним представама, нити о великим посвећеницима поистовећеним са замишљеним Богом у време апокалипсе, већ је реч о безобличном, свеумном и надумном Творцу свега постојећег. Први је научни, а други једноставан, обичног, универзалог човека.

Научници тврде да су жива бића настала слагањем елементарних честица и хемијских елемената након „Великог праска“, заборавили су само да на тај начин ништа не би било овако функционално спојено и не би постојали органи попут срца, мозга, система за варење, нити њихове неприкосновене величине, облици, пропорције... Наведени органи, молекули попут молекула ДНК и ћелије, не би били толико умни. Не би имали исту сврху код свих животиња које их поседују, не би биљке на свој начин поседовале информације и беспрекорно их користиле. Зар научници не би могли да „отворе мозак“ макар за најраспрострањенију логичку методу – аналогију? Признање умности свемира, не би негирало постојање „Великог праска“. Напротив, омогућило би да обе теорије буду истините, јер умност свемира не негира „Велики прасак“. Све се могло догодити како тврде физичари само уколико је свемир уман.

Јасно је: лакше је доказати да научници нису у праву, него да Бог постоји. Наводно пре „Великог праска“ није постојало време, па није могао ни Бог да постоји пре времена. Логично. У том моделу је истина о Богу и времену баш таква.

Научници су Бога поистоветили са природом и космосом и као да без проверљивих информацијских ослонаца навијају да буду у истини. С друге стране, универзални човек непрестано показује да нема елементарно знање о Богу, како назива некога/нешто – Творца свега постојећег. Стално Му се обраћа и провоцира Га, а не схвата да је једина истина да Бог никада неће узвратити на молбе и молитве. Он је једноставно нешто сасвим друго, за човека недостижно, незамисливо, необјашњиво. Закони су постављени пре момента стварања и, по свему судећи, беспрекорни су. Зар неко може да помисли да има смисла да се таква свеумност непрестано „на изволите“ обраћа свакоме и да узвраћа на сваку молбу (молитву)? Зар би То допустило да човек све време умножава зло, када зло не би било критеријум за довршавање душе? Зашто би дозволило, ако човек рачуна на Његову љубав, истину, слободу... да се у глуми понавља и умножава зло и каткад надмашује, када се зна да замисли, филмови и луцидни снови имају исту енергијску моћ и да су једнако стварни за људску душу? Једноставно, незнање о Богу јесте основни проблем душевне дозрелости људског рода, али не и Бога. Он на људска ишчекивања никад није реаговао, не реагује, нити ће реаговати. То мора схватити довољно дорасли, прогледали и освешћени човек. Тако је било, тако јесте и тако ће бити. Човек мора да се избори са злом у себи и да непрестано смањује Јунгову сенку своје душе. Има све услове за то. За то су постављени закони, правила и животна сцена.

Мислим да је важно да се зна, да сам све време, на основу свега што сам (на)учио, у дилеми да ли је Бог заиста свепрожимајући и свеприсутан, или је у позадини свих догађаја – нека врста творца, посматрача, регулатора, коректора процеса. Као бина на којој се догађа Његова представа „Сан летње ноћи“. Но, по аналогији, методи коју најчешће примењујем да схватим несхватљиво, Бог је свепрожимајући. То што је Бог нестворени творац свега подразумева да је за све вернике свезнајући, савршен, свет, свуда присутан, неизмерно милостив, праведан, пун љубави... Свеприсутност Бога произилази из његовог свезнања и логике да надгледа све створено. Божије свепрожимање проистиче из аналогије о суштини свих познатих енергија, будући да је реч о наденергији.

Једноставно, сматрам да су космички закони, исто што природни закони, а онда су и Божији закони. Природа је исто што свемир, а свемир је све постојеће, што значи Бог. Наравно, да не морају сви људи да мисле на исти начин. Аналогија је значајна метода у служби беспрекорних. Све што је човек створио, само су сурогати већ постојећег. И тај став је закључен уз помоћ аналогије.

Према другачијем схватању, наведене компоненте универзумске подсвести обједињене су у Богу, који је Једно, односно – све. Све је у једном и једно је у свему. Стивен Хокинг је записао: „Васељена се влада по низу разумних закона... Она нема граница и потпуно је самодовољна“. Самодовољност подразумева да јој није потребно ништа више, а то се уклапа у став да је СвеМир мисао, Ум – Бог – Све. Скот Пек је сматрао да је човеково несвесно Бог (цитирам): „Ако препознамо своју слободну вољу као вољу Бога, онда постајемо божији агент. Постајемо тако облик божије милости стварајући љубав тамо где је раније није било, подижући људе на наш ниво свести“. Не треба помињати да је тзв. несвесно суштински емоцонално/мисаоно.
Према још једном сродном схватању, све у космосу води универзумски ум, а Бог је изнад свега, као творац тог чудесног механизма, у којем се прожимају интелигенција свега створеног и све што та „интелигенција“ непрестано преобличава. Не заборавимо да постоје и схватања да „Универзум настоји да нас убије“. Не треба заборавити да је то написао чувени научник Стивен Хокинг – не било који и не било какав научник. Реч је о научнику који се посветио посматрању од људи схватаног свемира.

Карл Густав Јунг је исправно мислио да је душа посредник између свесног субјекта и субјекту неприступачних дубина несвесног. Тврдио је да свет духова и богова није ништа до колективно несвесно у човеку (цитирам): „Колективно несвесно је свет богова и духова изван човека. Зато живот служи за растуће довршавање, а растућа савршеност припада онима који праве сасвим другачије врсте открића“.
Метафизичари одувек тврде да је душа светлост Бога, да је Бог душа, те да „Давалац свих знања“ борави у људима. Душа, свакако, није мала, јер је она суштински сâм зрачећи Бог.

Према учењу светог Григорија Паламе, Бог је недокучив за разум и неизрецив речима и било којим именом. Човек је својеврстан микрокосмос, који одражава читав свемир у једној целини, и врхунац је свих створења Божијих. Занимљиво је да је сматрао истином да се људска мисаона способност налази у срцу, да из срца излазе помисли и да је срце „ризница мисли“.

Умност свега постојећег је доказ о постојању нечега што људи називају Творац свега постојећег, јер је Он исто што и универзум – Универзални ум. Универзални ум је свеприсутан и свепрожимајући, а Свети оци за Бога кажу да је свеприсутан и свепрожимајући. Душе вибриарају на истој фреквенцији на којој вибрира универзум. Враћање душе у универзум (што је духовна, суптилна сфера) је „повратак Богу“. То је вероватно разлог што је свети владика Николај Велимировић говорио и писао: „Будите богови, вели Свето Писмо... Будите богови, то је највиши програм... Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: будите богови!“

Тврдња да је Бог исто што и „умна енергија“ заиста је смела, иако је научно заснована, а то значи и експериментално потврђена. Уосталом, поистовећивање Бога са свепрожимајућом умном енергијом није у несагласју са тврдњом светог Јована Дамаскина да је само Бог по природи бестелесан.