Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Неминовни будући ратови

Ratovi buducnosti copyСрби ће се хвалити да су први спречили апсолутно зло

Лист „Огледало недеље“ број 64, 4. јануар 2006.

Јасно је да освајање преосталих планетарних ресурса улази у завршну фазу. Чини се да је стрпљење Сједињених Држава, доскоро највеће силе света, на измаку и да у свом походу на исток има све мање сигурних и искрених савезника. Указивање на тероризам као светски хит само подсећа на несигурност и вапај за помоћ.

Војни научници и социолози све чешће понављају закључке Пола Валерија, Томаса Мана, Андреа Жида, Хозеа Ортеге, Карла Сфорце, Луиђија Пирандела и Карла Хаусхофера о неминовности будућих ратова. Мотиве за ратовање налазе у космосу, односу према Богу, греху и смрти, протоку капитала, својини, људској природи и слично. Нажалост, чини се да узроци већине супротстављања не зависе од човекових особина и да је њихова суштина ван домашаја људског рода. Слободан Томовић је у књизи „Крај историје“ забележио два става који гоне на размишљање о све (не)извесној будућности.

Први став је, да је сједињење људи у светску заједницу засновано на закону експанзије утиснутом у биће историје и целину живота. „Привид је да су ратови производ економских потреба или самовољне одлуке суверена. Истина је да материјална и духовна производња подижу ниво критичне масе, што доводи до експлозије и експанзије, односно ратова и њихових последица, слично првобитном космичком буму“.

Друго, „империјални захвати великих држава представљају резултат невидљивог процеса згушњавања експанзујуће енергије која се не може одржати у одређеним границама... Ратујући, људи се повињавају разлозима који су од њих јачи... Људи су покретачи своје историје исто онолико колико могу утицати на избор сопствене судбине, часа рођења или смрти“.

Осим тога, вечна борба међу људима заснована је и на опредељењу и подели људи на два табора. Лево су људи који не верују у Бога, државу сматрају средством репресије, трпе породицу и у основи су њен противник. Интернациноналисти (глобалисти) по опредељењу, раде на укидању националне самосвести, противници су сваке цркве, брак више подносе него што одобравају брачну заједницу, у крутим нормама закона виде опасност за самовољне активности и испуњавање жеља, противници су традиционалног морала, окренути искључиво будућности, фаворизују масовну културу, атеизам виде као једину основу науке, уважавају само сопствени ауторитет, увек чувају некакве тајне. Десно су људи који вјерују у Створитеља свијета, фаворизују све облике државне организације, присталице су снажног породичног живота, негују снажно осећање националне припадности, поштује цркве, присталица су чврсте основе брачног живота (држе до потомства), изразити су легитимисти, поштују традиције, из прошлости црпе енергију за будућа прегнућа, уважавају науку као средство напретка, а склони су и метафизичким одговорима, присталице су ауторитета Створитеља свијета, наступају увек отворено... Тај „космички поларитет“, у којем различити и често контрастирајући елементи један другог употпуњавају спајањем, довољан је за условљавање и будућих сукоба. Глобалисти (левичари) по ко зна који пут освајају свет, јер је у њиховом бићу тежња ка експанзији и интернационализацији. Наведени однос поларитета може послужити као добра призма за предвиђање и посматрање будућих догађаја.

Промене на истоку

Promene na istokuКако ће изгледати даље ширење левичарски оријентисаних САД, ЕУ, и њиховог инструмента НАТО-а, ка истоку, после евентуалног извлачења из „живог песка“ Балкана и после проласка кроз уска „Вавилонска врата“, већ се може наслутити. Чека их „кинески дувар“, на који је подсетио Танг Ђијасуан, шеф кинеске дипломатије, када је, помало провокативно, у неколико наврата рекао: „Западне земље су, а у првом реду САД – силеџије… Америчка политика садржи прегршт антикинеских елемената и угрожава нормалан развој односа Кине и САД… Тема о људским правима није оправдање за разуздано мешање САД у унутрашње послове других земаља“.

Кинески политичари помно прате догађаје на граници Истока и Запада. Закључили су да је НАТО авијација, оргијајући по Београду, ракетирала намерно и амбасаду Народне Републике Кине. Прорекли су да ће амерички хегемонизам бити поражен. Кинески премијер, Џу Жунђи, алудирајући на америчке званичнике, изрекао је суштински исказ који одређује будуће планетерне односе: „Они увек узимају Кину за свог имагинарног или потенцијалног непријатеља и увек желе да користе Тајван као непотопљив носач авиона само да би опонирали Кини“.

Прикривени сукоб између САД и Кине већ постоји. Те две државе имају спорове око сателита, трговине, људских права, Тајвана и регионалног система противваздушне одбране. Кинески хакери скоро су преплавили Белу кућу, после ракетирања кинеске амбасаде у Београду. На веб страници америчког Министарства енергетике на енглеском језику било је уписано: „Ви морате платити крвави дуг Кинезима“. Кина непрестано надгледа војно кретање САД, посредством 17 сателита. Према тврдњама Сонга Јиђанга, кинеског војног експерта, „Кина је већ сада способна да разбије антиракетни штит Сједињених Америчких Држава“. Биће занимљиво какву улогу у односима између Кине и САД игра Израел, да ли је то амерички „тројански коњ“ или је „глогов колац“ за фантом државу „Ујка Сема“. Тек, чињеница је, да су САД захтевале од Израела да обуставе војну сарадњу с Кином.

Поуздано се зна само то да је америчка администрација добро проучила речи Ђијанг Цемина да „Кина не сме да жртвује 'духовну цивилизацију' ради привредног развоја“. Сазнали су и кинеску оцену да је америчка политика према Кини „конфузна и арогантна“. Не треба заборавити ни чињеницу да Кина зна да су САД разматрале превентивне ударе на Кину 1964. године, како би „спречиле да Кина постане нуклеарна сила“.

И од Американаца у „хладном рату“ поражени и контролисани Руси очевидно неће успети да избегну учешће у коначном обрачуну између квантитативне и квалитативне цивилизације. У Државној думи је речено да су вашингтонски, њујоршки и бриселски званичници одавно поставили циљ да под своју контролу ставе Балкан и да од њега створе мостобран за размештање снага НАТО-а, те да САД нису склоне нормалним односима са Русијом.

Дакле, на посебан начин, и Русија је у сукобу са Сједињеним Државама. Наиме, упркос негодовању америчке администрације, Русија гради нуклеарку у Ирану; повукла је своје официре из америчких војних школа, због агресије на СРЈ; руски званичници нису дозволили америчком амбасадору у Москви да са својим тимом уђе у „Краснојарск – 26“, један од затворених нуклеарних комплекса; амерички ратни бродови пресрели су у Персијском заливу руске танкере „Волга-нефт“ и „Академик Пустовоит“, због сумње да превозе ирачку нафту; САД су увеле санкције против три руске институције итд. Анатолиј Корников, главнокомандујући руског Ратног ваздухопловства, обавестио је светску јавност да авиони САД и НАТО-а лете преблизу Русије. Наиме, 15 до 25 извиђачких авиона појављује се свакодневно у близини ваздушног простора Русије.

Исцрпљена Русија, политички и материјално, још увек зависна од САД (нема довољно ни долара ни хране, без праве контроле сопствених ресурса), повремено реагује природно, скоро нагонски. То је разлог што је американизовани Борис Јељцин усред ракетирања Београда успео да изусти: „СРЈ неће бити протекторат САД, зато што је Балкан стратешко место“. Тада је позвао Кину да ојачају међусобне везе „као део напора за стварање контрабаланса Сједињеним Државама у глобалним питањима“. Болесни Јељцин деловао је престрашено, као да је на самрти, али се осмелио и рекао нешто што ће можда убрзати преостало планетарно историјско време.

Када се помиње Русија као могућа снага, која ће бочно угрозити интересе САД на истоку, не треба заборавити поробљени Ирак, а затим Иран и Пакистан, будући да су из Стејт департмента запретили санкцијама Русији и Кини због продаје оружја Ираку и Пакистану и подршке нуклеарном програму Ирана. Познато је да су САД биле најзадуженије код Ирачана и да су дуг решиле на најефикаснији начин – ратом и пљачком нафте.

Пре него што су САД и Велика Британија окупирале Ирак, било је познато, на основу прелиминарног извештаја агенција УН, да су Американци приликом само једног од свакодневних бомбардовања Ирака уништили једну пољопривредну школу, десетак болница, складиште пиринча (2.600 тона у Тикриту) и највећи водоводни систем у багдадском кварту Карада. (УНИЦЕФ је затражио од Комитета за санкције Савета безбедности да одобри новац за реконструкцију бомбардованих објеката). Због америчких и британских бомбардовања Садам Хусеин је најмање једном годишње понављао: „САД ће морати да траже опроштај од Ирака“.

Шта мисле Иранци о Американцима може се закључити на основу великих протеста верника у Техерану, на којима демонстранти најчешће узвикују: „Смрт Америци!“ Геостратешким аналитичарима који прате стање у Пакистану није чудно што је у Исламабаду, главном граду Пакистана, шест ракета погодило зграде САД и Уједињених нација. Наравно на десном боку остаје Индија, чији се премијер А. Б. Ваџпаи недвосмислено изјаснио: „НАТО мора да престане с подлим операцијама у СР Југославији, а САД са терорисањем света“.

Геополитичко и стратешко трње, које чека похлепне и похотне походнике ка истоку, није потпуно, ако се не напомене став белоруског председника Александра Лукашенка да „САД експлоатишу цео свет, а истовремено се разјарено супротстављају руско-белоруској интеграцији“. Земље АСЕАН-а (Аустралија, Индија, Јапан, Нови Зеланд, Русија и Јужна Кореја) повукле су крајем новембра 2004. историјски потез. Потписале су споразум са Кином, и створиле највећи светски блок слободне трговине. За филозофе, стратеге и аналитичаре није без значаја ни чињеница да ће Кина за десет година имати више приватних предузетника него Сједињене Америчке Државе становника. Коме ће се приволети Јапан, ако се Сједињене Државе примакну његовим границама, а пружи се шанса за освету за Хирошиму и Нагасаки, остаје као још једна значајна дилема.

Промене на западу

Promene na zapaduЗападна Европа није могла да се супротстави нарастајућој моћи Сједињених Држава, иако је њихово настојање да продру на Балкан као најзначајнију геостретешку тачку планете било провидно. Док Европска унија прикупља снагу за будућа времена, очекујући смањење моћи САД, у сукобу с источним државама и покушавајући да што мање ратују за њихове „виталне интересе“, банке из САД доминирају европским тржиштем. Међутим, без обзира какви су били закулисни договори пре распарчавања СФР Југославије, ЧССР и СССР чини се да догађаји на Западу не иду на руку јединој суперсили.

Пре агресије на СР Југославију „Сидни морнинг хералд“ је упозорио на озбиљније неслагање САД са европским савезницима. Немачки часопис „Шпигл“ објавио је специјално издање с критичким текстовима о Америци под насловом „Лудило САД – земље екстрема“. „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ је изразио опште мишљење да „САД крше норме светске организације и намећу своју вољу и империјалне интересе као једини закон на међународној сцени“.

Немци су почели са запоседањем места које им према књизи „Немачка и следећи рат“ припада. Наиме, немачки министар одбране Рудолф Шарпинг је, најављујући куповину модерније борбене технике, подсетио: „Бундесвер не сме да заостаје за партнерима у НАТО-у“. Елмар Шмелинг, бивши адмирал и шеф немачке обавештајне службе, оптужио је САД да је рат против Југославије вођен искључиво због њихових геополитичких циљева. У немачким листовима је све присутнија антиамеричка кампања. У недељнику „Ди вохе“ објављено је да САД руше Уједињене нације и да једино Европа може да их спречи. Недељник „Шпигл“ упозорава да су САД у опасности да постану глобални силеџија. Ипак је најобухватније сликовито мишљење Герда Шмиклеа, немачког генерала у пензији: „Док Европска унија и НАТО опкољавају Русију – Европа жели да се ослободи туторства Сједињених Држава“. Превидео је да и САД опкољавају Русију. Можда је спор Немачке и САД око шефа ММФ прави критеријум за однос САД и Европске уније, будући да открива супротстављене интересе.

Разумљиво је што су у Европи интереси снажно изражени и различити, јер је она скуп великих сила. На пример, Француска има своје интересе на Космету који се не уклапају у америчке аспирације. Француска се, према мишљењу саветника француског председника за европску политику Пјера Лелуша, залаже за „Европску армију“, што никако не одговара Сједињеним Државама, за које је најбољи НАТО над којим САД имају пуну контролу. Пол Килес, бивши француски министар одбране, реаговао је „француски“ на систем „Ешелон“ за прислушкивање свих врста телекомуникација (телефон, електронска пошта, факс), којим руководи америчка тајна служба НСА (Агенција за националну безбедност). Податке тог система осим САД користе и Велика Британија, Канада, Аустралија и Нови Зеланд, али не и Европа. Зато „Ешелон“ представља опасност по француску, немачку и уопште, европску националну безбедност.

Ламберто Дини, чија земља немоћно трпи НАТО, испаштајући грехе из Другог светског рата, повремено избацује изразе који не утичу на стање у Европи, али су добри показатељи и сигнали за тренутне међународне односе, као што су: „Италија и Европа не смеју да зависе од САД“, „Европа мора да створи сопствени идентитет сигурности“ и „САД не могу бити светски жандарм“. Тренутни однос снага приказан је приликом смењивања генерала Силвија Мацаролија, пошто се усудио да оптужи Американце за прљаве „игре“ на Космету. Наиме, рекао је да је главни смисао „мировне мисије“ на Космету „грабеж плена“ и деоба „зона утицаја“. Платио је цех, али је очувао официрску част речима: „Данас на Косову и Метохији владају хаос и неред, оличени у безобзирном и суровом привођењу крају етничког чишћења, ликвидацијама, пљачкама, шиканирању, застрашивању и прогону неалбанског становништва. Американци имају своје игре које су различите од наше мисије“.

Италијани су показали шта мисле када су у Милану њихови демонстранти бацили бомбе на амерички конзулат и палили америчке заставе, док су падале ракете на СР Југославију и објављивањем написа у дневнику „Република“, у којем су тврдили да треба ујединити све гласове и снаге које су у стању да уразуме „америчког Гуливера“. Јан Петерсон, министар иностраних послова Норвешке, одбио је да прими државног секретара САД, Колина Пауела, у априлу 2004. године и саопштио при том да се норвешке трупе повлаче из Ирака. Сада повлачења најављују и друге европске чланице НАТО-а. Не треба ни наглашавати сукоб око Међународног суда за ратне злочине, где су САД и Европа супротстављене као на брвну.

О односу САД и Европе може се закључити и на основу америчких ставова. Строуб Талбот, заменик америчког државног секретара, обнародовао је важан став своје администрације: „САД 'у принципу' подржавају активнију безбедносну улогу Европске уније, ипак, у Вашингтону постоје озбиљне сумње, па чак и забринутост, због војних планова европских савезника“. Медлин Олбрајт је на скупу трилатералиста у Лисабону била прецизнија: „Америчке трупе би могле да се ангажују у 'гушењу конфликата у Европи' и после стварања снага за брзо реаговање Европске уније“. Тако је, барем засад, одговорила на „европски став“ објављен у „Гардијану“ да ће Европљани морати да остану у Босни дуже од Американаца.

У САД, пак, никад до сада ситуација није толико измицала контроли. Допринео је томе и Патрик Бјукенен, један од кандидата за председника САД на листи Реформске странке, који је отворено рекао да су „економске санкције Беле куће америчко оружје за масовно уништавање“, да је „бомбардовање Југославије фатална грешка НАТО-а“ (није имао смелости да каже: Сједињених Америчких Држава – прим. аутора) и да „САД нису имале шта да траже на Космету, а камоли да бомбардују суверену државу“. Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио је: „Бил Клинтон је говорио лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999“. Иако су то „вађења“ која никоме не помажу, она се на својеврстан начин придружују мишљењу Ноама Чомског да се САД понашају као бос мафије, затим финансијера „Њујорк тајмса“ који тврде да је агресија на Космет – спољнополитички дебакл САД и власника „Вашингтон поста“ који сматрају да је америчка хегемонија самоуништавајућа.

Истина све више избија на видело. У књизи под насловом „Империјална ароганција: Зашто Запад губи рат против тероризма?“, објављеној у САД, пише: „Исламски терористи не нападају Американце због начина живота, већ су бесни због политике Сједињених Држава“. Мајор Исауја Вилсон, амерички војни историчар, један од планера рата у Ираку, дао је смелу изјаву за јавност: „Армија САД начинила је низ пропуста због којих може да изгуби наводно добијени рат“.

Известан исход

Izvestan ishodКолико Американци (не) верују у своју спољну политику показује податак да су око зграде Стејт департмента у Вашингтону постављене дебеле бетонске баријере. Међутим, мора се признати да понеки Американац зна довољно о сопственој нацији. Алан Гор је речима „Очекујем да што пре почне изградња много моралније Америке, засноване на савести, доброти и пристојности, као и неговању стабилне породице“ оптужио своју државу за неморал, несавесност, зло и непристојност. Уколико се оствари жеља Ал Гора вероватно ће веће шансе имати и, ко зна зашто изговорене, идеје Хенри Кисинџера: „Европа треба да се отргне од хегемонизма САД… Америка је дужна да предњачи у пружању помоћи Југославији коју је разарала“. Шансе за то су наговештене и одлуком америчког сената за бомбардовање СРЈ у односу 58:41 глас, а још више формирањем групе од 17 чланова Конгреса која је поднела Федералном суду тужбу против председника САД, због тога што је у случају Југославије прекршио амерички устав и Резолуцију о ратним овлашћењима.

Треба веровати да је у праву Жак Ширак када тврди да „нови век неће бити амерички“ и да је оправдана бојазан Ендрјуа Маршала, начелника Одељења за процену мреже, језгра свих мозгова, када каже да „не треба бити превише сигуран да ће Америка своје место на највишој технолошкој лествици и глобалну доминацију задржати и у 21. веку“. Амерички потоп предвиђају експерти и на основу неуспешних тестова чувеног антиракетног система.

У походу на свет „империја зла – прљава Америка“ има све више унутрашњих проблема и све услове за истинити хаос. Зато на значају добијају речи које је Билу Клинтону у непосредном разговору упутио Папа Јован Павле Други. Наиме, Карол Војтила је захтевао да САД прекину тероризам, бомбардовања, криминал и да не изгладњују поједине народе у свету.

Треба очекивати, да ће после балканског „живог песка“ западна цивилизација, у продору на исток, изгубити своју моћ пре „кинеског зида“, непрестано слабећи, уклињена између руског и индијског отпора при проласку кроз вавилонска „Божија врата“ и да ће се Срби поново хвалити да су први стали на пут „апсолутном злу“.

Уосталом, исход будућих ратова могуће је наслутити и из оцене Јоханана Раматија, из јерусалемског Института за одбрану Запада: „Сједињене Државе сада имају мало непријатеља, много непријатних 'партнера' који траже прилике не би ли поравнали рачуне, немају правих пријатеља, а имају – опасне илузије“.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 231 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is developed by Dean Marshall Consultancy Ltd