Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Нова граница између Истока и Запада

Granice copy 2Прогони уз затирање Срба

Лист „Огледало недеље“, број 67, 15. фебруар 2006.

У Хрватској је обављено најновије етничко чишћење, уништавањем и прогоном Срба уз помоћ Ватикана и Вавилонаца. Учинили су то исти деструктивци који сада нападају Исток (Русију) и насељавају тзв. прогнанике по Европи, у настојању да развију још једно ратно жариште. Потискивањем Срба према Београдском пашалуку и освајањем „сиве зоне“ из периода „хладног рата“ квазихришћански библисти, и њихов НАТО, остали су без маске. После свега што се догодило од 1989. године, за Србе та зона постаје „Зона сумрака“?

Када су Срби између 1389. и 1690. године у седам наврата (1389., 1433., 1439., 1459., 1481., 1538. и 1686./87.) протеривани са својих вековних огњишта, у правцу Сентандреје и Војне крајине, готово нико није могао да наслути да ће њихови потомци доживети готово идентичну одисеју... Да апсурд буде већи, иза нове српске епопеје „потискивања према срцу српског народа“, и овог пута уз геноцидну претњу, стоји неиживљена сила. Некада су то биле турске, аустроугарске, немачке, а сада америчке армаде. За поход на исток мегакапиталисти злопупотребљавају млађану најдемократскију земљу света, од које су културолошки старије све српске светиње. Бринући се за опстанак Срба садашњу трагедију свог народа предвидео је Јован Дучић када је средином јула 1941. године у Лисабону писао да је у Европи прави пакао и да верује да ће задуго време „све ићи још горе и ужасније“.

Наравно, свој простор Срби нису сами изгубили. Мрежа око српског православног рода исплитана је вековима, посебно од стране Ватикана, нордијске и германске школе. Њихово главно оружје били су Хрвати. Они су се, посебно после крађе српског језика (не би ли присвојили дубровачку штокавску литературну баштину и епски ускочки циклус) припремали за пресудну битку са Србима, које су, по свему судећи, из дна душе мрзели. Пад Берлинског зида означио је почетак коначног обрачуна.

Територија претходне Југославије, била је у тзв. сивој зони у време „хладног рата“, више није неутрална – она сада припада Западу. За истину да је југословенско тло престало да буде тампон између Истока и Запада, не треба кривити Србе, већ поражене у „хладном рату“: Бивши СССР и Варшавски уговор.

Сједињене Америчке Државе и Немачка поделиле су подручје Балкана на зоне о којима су у својим југословенским мисијама говорили Шон Џерваси, Јан Оберг, Јохан Галтунг и други „разносачи информација“. Те особе пробијале су лако медијску блокаду, баш као што је Џорџ Сорош „пробијао“ економску блокаду, посећујући Србију маскирани у „миротворце“. С обзиром на циљеве великих сила, методе и модалитете њиховог остварења и вековни однос Запада према српском народу, природно је што су се Американци и Немци, у остваривању својих интереса, ослонили на Хрвате, муслимане и косметске Албанце. Будући да је реч о светски значајном геостратешком подручју, може се рећи да је на прилично умерен начин саопштено да „Запад не жели да види Србе западно од Дрине и северно од Дунава и Саве“.

Поклопљени интереси

Americka okupacija BalkanaО граници између Истока и Запада која се, према тврдњама истраживача мира и експерата за залечивање конфликата, сада успоставља преко простора претходне Југославије, знали су и наши преци Јаша Томић, Лаза Костић, Милош Црњански, Јован Дучић, Сима Лукин Лазић, Јован Дучић, Јован Стерија Поповић и други. Нажалост, њихова дела о границама и српско-хрватском проблему нису довољно изучавана у претходној Југославији. Јован Дучић је у вези с границама забележио:

„... За ово је требало да послужи и теза о 'линији Замун - Котор', као граница Истока и Запада. Све што је источно од те линије, припада сфери балканских Словена, а све што је западно, припада хабсбуршким Словенима. Та идеја коју заступају Хрвати, није хрватског порекла, макар што је они, по свом обичају, протурају као своју. Не само да је ово стара теза аустријска, него чак и византијска, управо римска, из времена поделе Царства на источно и западно“. Наравно, Туђман није био оригиналан, као што то нису били ни Анте Старчевић, Стјепан Радић и Анте Павелић.

Циљ Запада да се Срби потисну преко Дрине обелодањен је на разне начине: У наговештајима, пропагандним материјалима и претњама. Наравно, остваривање циљева је увек више-мање проблематично. Често се сведе на пусте жеље. Занимљива је процена чувеног америчког аналитичара Мајкла Роскина у студији „Трећи балкански рат и његов исход“, сачињеној на Унивезитету Пенсилванија у августу 1994. године: „Трећи балкански рат ће се завршити само онда када српска моћ постане недовољна за очување територија које сада Срби држе, тј. када буде оружјем одбачена“... „Срби ће озбиљно размотрити проблем мира само када схвате да им је територија превелика, да је српска економија пропала, да млади људи беже од регрутације и да се истовремено Србија суочава са више непријатеља (НАТО, Хрвати, муслимани, Албанци...)“.

На блиским и подударним интересима сусрели су се САД и Немачка, са својим економским сателитима и међународним механизмима за стварање новог светског поретка (Уједињене нације, Европска унија, НАТО, ОЕБС и сл.), затим Турска, Хрватска и босански муслимани подржани исламским земљама. С друге стране остали су усамљени Срби, за чији простор и преостале ресурсе (руде, вода, храна...) су заинтересовани мегакапиталисти. Србима су одлучивење о сопственој судбини отежавали припадници руске онемоћале Думе, глумци Козака и поједине „праведне“ администрације у свету, јер су успели да створе илузију о скорој и неизбежној источној православној (по)моћи, подгревајући тако српску лажну наду. С треће стране, хрватска сазнања о поклапању њихових интереса и циљева с интересима и циљевима моћног Запада једина су и реална потпора испољене хрватске сигурности, „храбрости“ и организованости и посебан подстрек за фанатично стварање обећане и вековима жељене државе.

Иначе, Хрвати су остварили и сан о помоћи Запада. На првој скупној седници Хрватског народног заступништва, 25. марта 1923., у закључку бр. VII, забележено је: „Буду ли опет узалудни сви покушаји за праведан споразум са народом српским, уз признање хрватске народне и државне индивидуалности посве равноправно с народном и државном индивидуалношћу српском – ово ће народно заступништво затражити помоћ од свих европских, па и других парламената, а нарочито од конгреса Сјеверно-америчке Уније, али само помоћ чисто моралну“.

Једини проблем загребачке администрације је што је та нацистичка творевина, заснована на идејама усташке НДХ, бесмислена и закаснела, јер се у „новом светском поретку“ бришу границе, а понаша наднационално и без мржње. Хрвати су, нажалост, као и Американци, (зло)употребљени да за мегакапиталисте (транснационалне компаније) освоје српски простор.

Може се заборавити да су Срби „дежурни кривци“ и да им се (само на речима) придружују, искључиво, смењени амерички, француски, канадски и британски генерали, али је немогуће заборавити понашање најзначајнијих дипломата, који су покушавали и покушавају да својом (не)пристрасношћу успоставе мир. У том смислу требало би да су довољно репрезентативни следећи примери. Прво, када су Хрвати првом агресијом на Србе погазили „Венсов план“, лорд Дејвид Овен је изјавио да разуме одлуку Туђмана да освоји „свој“ Масленички мост, иако је неколико месеци касније доказао да зна о чијој је територији реч. Истовремено, опоменуо је председника СРЈ Добрицу Ћосића да он нема ништа с територијом Српске Крајине. Друго, крајем априла 1994. генерал Мајкл Роуз се јавно пожалио рекавши: „Муслимани су мислили да ћемо ми да водимо рат за њих“ и тако јасно рекао кога подржавају „плави шлемови“. Треће, Клаус Кинкел, човек који је одиграо једну од кључних улога у разбијању СФРЈ, 08. августа 1995., у време када је поновљен напад хрватске авијације на избеглице, код места Сводна западно од Приједора, исказао је непревазиђиво лицемерје изјавивши да је хрватска офанзива отворила нове могућности за мир.

О савезништву и реализацији подударних интереса веома речито казује и душебрижнички готово мајчински савет Хрватима. Немачки министар иностраних послова је изјавио: „Треба заштитити избеглице. Од данашњег понашања Хрватске зависиће и будућа слика у свету о тој држави и то морате да знате“. Занимљиво је да је Џозеф Крузел, један од погинулих америчких преговарача, био Шаћирбејов рођак. Наследник преминулог Роберта Фрејжера, Робертс Овен, имао је кључну улогу у стварању хрватско-муслиманске федерације. Из аспекта тима који тренутно одлучује о миру на просторима претходне Југославије, занимљива је и изјава Ричарда Холбрука, једног од кључних америчких преговарача: „САД никада нису хтеле да разговарају о окончању санкција, него о њиховој суспензији, с истовременим одржавањем санкционог режима како би се поново применио ако затреба“. На основу претходног, није чудно што је на значки једног од кључних пратилаца команданта УНПРОФОР-а исписано далматинско презиме.

Поклапање интереса огледа се и у тежњи да се смањи број Срба на подручјима која „припадају Западу“. Хрватски социолог и политичар др Стипе Шувар потврдио је да у време стварања прве Југославије петина становника у Хрватској била је српске националности: „То што сад Срба има тако мало треба 'захвалити' политици Анте Павелића у НДХ (којег славе у Хрватској) и политици Фрање Туђмана“. Према изјави Владимира Павићевића, шефа мисије СРЈ у Женеви, од 400.000 Срба који су живели у Хрватској изван Крајине у фебруару 1993. године, остало је још свега седамдесет хиљада. Да би се разумела величина почињеног греха још једним прогоном Срба треба прочитати књигу историчара проф. др Ђорђа Станковића „Изазов нове историје“ и сазнати да је 1702. године у Хрватској и Славонији (без Далмације) на селу било 45.000 Хрвата и близу 30.000 Срба. Ко познаје историју од 1054. до 1995. године, запитаће се: Колико је од тих 45.000 „статистичких Хрвата“ прикривало покатоличене Србе.

Наравно, тежње да се са тог простора уклоне Срби пренесена је из дубоке прошлости. У књизи „Спорна питања Краљевине Југославије“ забележено је: „До освита 19. века није било међу Србима и Хрватима него само прогона и покоља: И у том 19. веку политика хрватска кретала се само у оквиру аустријанства и католичке пропаганде са крупним заверама против православних крајева“.

Јасно је да управо ту чињеницу користи Запад за успостављање нове границе. Један од најбоље упућених америчких дипломата Питер Галбрајт једноставно је протумачио најновији егзодус Срба, који очигледно доживљава само као неминовну сеобу: „Хрватска војска кренула је пуном снагом на Крајину баш кад је било јасно да Срби пристају на мирну реинтеграцију“. О несрећи српског народа изјаснио се крајем августа 1995. године и Др Радош Смиљковић, југословенски амбасадор у Бугарској: „Агресија Туђманове Хрватске и нови геноцид над народом Крајине догодили су се зато што су у питању Срби и православци“. И, наравно, не само зато.

Кораци ка руб(икон)у

Balkanski kosmarОчигледно је да Запад, уз помоћ Хрвата, босанских муслимана и косметских Албанаца, потискује Србе према „Београдском пашалуку“. Највеће ефекте постигли су намерно нереално скројеним плановима рачунајући да Срби не могу да их прихвате, јер су губили територију за „зеленим столом“. Огромне ефекте постигли су претњама, уценама и санкцијама, узрокујући поделе унутар српског бића, по принципу „завади па владај“.

По свему судећи, амерички експеримент „операције изван ратног стања“ обезбеђује остварење и такве врсте циљева према којима се народи могу потискивати у нове границе и формирати „бонсаи државе“ погодне за контролу помоћу марионетских режима. Примењена америчка војна доктрина по концепту „пројекције силе“ потврдила је ефикасност принципа на којима се заснива стварање хаоса и претходна дезорганизација државе и оружаних снага војног ривала. Како њихова прагматична политика поштује могуће и непрестано процењује цену ангажовања сопствених снага, није тешко предвидети докле ће, барем у догледно време, потискивати источну границу своје империје.

Један од циљева креатора најновијег „новог светског поретка“ је да створи услове за владавину из једног центра. Није чудно што се, упркос наднационалном принципу, дозвољава етничко чишћење, јер се тако стварају компактна подручја која умањују услове за тензије и стална жаришта. Српско-хрватски однос је, према анализама на Западу, објављеним у говору Збигњева Бжежинског у Упсали још 1978. године, у претходним Југославијама водио ка рату, јер је паралисао и довео до колапса економски систем, што је погубно за проток мегакапитала.

Разлог за непрелазак Рубикона (Дунава и Дрине) нису умањене амбиције Запада, већ, бар засада, ненарушена подела интересних зона између великих сила, одређена 1989. године. Агресија на СРЈ означила је почетак агресије на Исток. Пут ка Земуну угрозио би сигурност западних сила на Истоку, зато је договорно избегнут. Пад Републике Српске Крајине умало није променио и однос према косметком проблему. Међутим,„косметски проблем“ ће остати трајан најмање из два разлога. Прво, јер само његовим неговањем о(п)стају разлози за НАТО присуство на Балкану, а НАТО је ту због својих стратешких циљева који надмашују европске интересе. Друго, са сталним „косметским проблемом“ могуће је Србе и даље слабити и трошити.

Дуго су дипломате говориле „Косово је део суверене Србије“. Занимљиво је и веома индикативно, да дипломате из прве и друге америчке и свих немачких гарнитура, које у ствари воде ратове, док нису оствариле прогон Срба, нису непосредно контактирале са Београдом, иако „теже миру“. Наравно, о границама Србије одлучује и решеност Срба да бране матичну територију и још више свест о потреби да народ сваковрсно ојача. Очевидно недостаје више знања, организованости, мудрости и воље. Последња „сеоба Србља“ требало би да буде њихова завршна лекција за бољу будућност – без заблуда.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 185 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!