Оцена корисника:  0 / 5

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

И папе у масонском ешелону

Papa idolopoklonikОвај новинарски напис објављен је у листу „Ревија 92“ бр. 129, у Београду, 23. септембра 1994. године 

Овај напис објављен је под псеудонимом Светозар Лесковчанин. У то време мој претпостављени ми је забранио да објављујем написе без његове дозволе, односно без процедуре предвиђене Правилом службе. Иновиране реченице у тексту исписане су курзивом, не би ли се уочила разлика два времена.

Аутор текста, Светозар Радишић, сматра да су „гафови“ тзв. Светог оца у великом степену у сагласности с поступцима твораца најновијег „новог светског поретка“. Поставио је питање: хоће ли покушај обједињавања две хришћанске цркве, кроз још један нови екуменизам, који заговарају папе после 1979. године, омогућити остварење масонске идеје да се створи глобализам и планетарна религија.

У последње време веома су активни и „Малтешки витезови“ и 74-годишњи врховни поглавар римске Свете столице Карол Војтила и чини се да раде на остварењу приближно истог циља. Монашко витешки ред Светог Јована Крститеља, основан у Јерусалиму пре скоро 900 година (1118), скренуо је пажњу јавности на своје постојање када су неки његови представници крајем прошле године покушали да се домогну руке Светог Јована. Пробили су се до јавне сцене после тврдње митрополита црногорско приморског Амфилохија да се Рука налази у манастиру на Цетињу и потом, када је објављено да им је Генерална скупштина Уједињених нација одобрила статус посматрача. Важно је да се напомене да је реч о реду који егзистира под окриљем Римокатоличке цркве.

Истовремено, у историји вероватно медијски најактивнији Папа, непосредно заинтересован за све политичке процесе у свету, ређа гаф за гафом. За нешто више од годину дана створио је нову Кошалинску војну доктрину и повратио утицај католичке цркве на војску, наредио је прање и рестаурацију Микеланђеловог „Страшног суда“ у Сикстинској капели (чиме је по мишљењу сликара умањио вредност тог светског бисера и тиме изазвао скандал), написао је нову енклитику која је изазвала подозрење међу кардиналима, прогласио еванђеља сумњивим, прогласио Курта Валдхајма витезом... Хоће да обједини подељено хришћанство и, како каже, „византијско и римско искуство“. Како је почео вероватно ће управо он разоткрити мистерију коју крију трезори Ватикана о стварном садржају оригинала Библије, после њеног прекрајања на екуменском савету одржаном далеке 325. године у организацији римског цара Константина.

Иако је, како је својевремено Дарси Озбори забележио, политика Ватикана недостижна и збуњујућа, „јер се тамо рачуна у вековима а планира за вечност“, мозаик истине и историјске повезаности тајних организација и Ватикана могуће је барем делимично саставити од њихових поступака и сазнања о стварању нове планетарне религије о којој је писала Аленка Гомевшчек. Та тежња староегипатско-вавилонске „Елите“да се људска слобода спонтано прилагођава на једно и динамику целине, која је у њој присутна и са њом идентична, све више постаје основа религије. Међутим, та теолошка догматика одговара и жељама твораца „поретка над порецима“ из Лондон Ситија, а такав поредак треба да обележи почетак 21. века. Јер, на тај начинчовек постаје део система коме ће прилагодити и своју слободу.

Уколико се идеје Ватикана, на челу с Каролом Војтилом, и наднационалних, јавних и тајних организација остваре, била би то нова парадигма и идеологија „Новог времена“. Хим Шо, који је догурао до највишег, 33. масонског степена, у књизи „Смртоносна обмана: Врхунски масонски вођа раскринкава Слободно зидарство“ описао је Масонерију као анти хришћанску, неморалну и лажqиву. Сваковрсна глобализација, у којој је део поништавање религијских специфичности, је на неки начин и анти хришћанска баш као што је и против свих осталих религија. Управо то и јесте занимљиво, јер је Папа један од челних људи процеса глобализације. О томе сведече његова дела.

Др Ратибор Ђурђевиђ, бојећи се за опстанак цивилизације и хришћанства, у књизи „Масонерија завера против Бога и човека кроз векове и данас“ повезује Комитет од 300 (за који каже да „моћ Комитета од 300 превазилази моћ свих влада света“), Римски клуб и Ред Св. Јована. Занимљиво је при томе да ватиканолог Александар Антонић,у својим радовима повезује поменути ред и Папу. Ђурђевићузгред истиче, да Масони, укључно они из реда „Малтешки витезови“, не посећују богослужења, те да су њихове церемоније постале замена за службу Божију. Наравно, уз папин благослов и толеранцију.

 

Папин број 3101 само за витезове

Sve sfere zavereСуверени ред малтешких витезова са седиштем у Риму у Виа Ница бр. 81, (или Виа Когдоти 68), учествовао је у финансирању велике куповине „калашњикова“ за Туђманове бојне. Тај редима амбасадоре у више од 50 земаља (71 земља чланица Уједињених нација предложила их је за члана ОУН).

Александар Антонић је у књизи „Ватикански тунели“ навео да шефа тог реда (боље је рећи клана) Ватикан признаје као кардинала, а да чланови реда могу, преко за њих резервисаног локала 3101, разговарати с Папом у свако доба дана и ноћи. Моћ сконцентрисана у реду лакше може да се разуме када се помену нека од имена чланова: Ањели (власник„Фијата“), Ђулио Андреоти и Франческо Косига (италијански председници), Вилијам Кејзи и Џон Мекон (биши шефови ЦИА), Александар Хејг, биши државни секретар САД, Борис Јељцин и Бил Клинтон (Јељцина су, ако то није била фотомонтажа, сликали у одори малтешких витезова и објавили слику на ТВ и у руској штампи („Правда“ и „Совјетска Русија“), а за Клинтона тврде (на пример, Драган Малешевић Тапи) да је члан групе Билдерберг и малтешких витезова). Томе треба додати да је више пута објављено, без демантија, да Папа припада елитном делу организације „Заједништво и ослобођење“, односно организацији, такозване, беле масонерије „Опус деи“. Када се на једном месту споје Лондон Сити, Ватикан, ЦИА, државници и Европска комисија, сваковрсна моћ и утицај на светска кретања су само природна последица, а сличност њихових поступака готово да не може бити случајна.

 

Неконвенционални папа

VojtilaМноги знају да је Ватикан држава која своје пространство ограничава најудаљенијим католичким црквеним објектима у односу на „вечни град“, да не бира средства да придобије у своје редове припаднике других вероисповести и да је склон, такозваном, религиозном роварењу и стварању националних или религиозних немира. Иако има само симболичне снаге за обезбеђење, под његовом контролом вођени су многобројни и разнообразни крсташки ратови у којима су учествовале и папе (на пример, папа Павле III). Садашњи поглавар је вероватно најмилитантнија „света личност" која се обраћала народу на Тргу светог Петра. Реч је о антимодерном папи чија најновија енклитика „Истинска светлост“има и модерну конотацију, уколико се стварање новог светског поретка сматра модерним. Наиме, најновија енклитика је написана с циљем да се осигура потпуно потчињавање центру што је предуслов владања и централизоване моћи као суштине НСП-а.

Наднационално потчињавање,које је у сагласју са концептом евро-азијско-афричког мешања нација насилним миграцијама становништва, споменуо јеи холандски принц Бернард (чија је породица главни власник компаније Ројал ДачШел Оил) речима: „Тешко је преваспитати људе који су подигнути на национализму да прихвате идеју о уступању дела свог суверенитета неком наднационалном телу... То је трагедија“.

У преваспитавању људи очигледно учестује и Ватикан одричући се и основних одлика хришћанства. Очигледна је борба за исти циљ. Шта је заправо необично у вези с понашањем Папе? По писању „Лос Анђелес тајмса“ папа Јован Павле II је у јулу 1994. године доделио титулу витеза и Орден Пија IX за „допринос одбрани људских права“ бившем генералном секретару УН Курту Валдхајму. Наравно, ништа у тој вести не би било необично да није доказано да је Валдхајм у Другом светском рату био фашистаи да је Ватикан знао тај податак. Тај чин папе има и вишестуки значај и знашење. За праве вернике био је то најмериторнији показатељ декаденције и католичке цркве и тзв. Светог оца. Реч је о још једномдоказу да се Ватикан никад није одрекао помоћи фашистима, и сарадње са њима, будући да је практично благословио фашизам подржавајући Алојза Степинца и њему сличне током Другог светског рата.

Основна особина Карола Војтиле, барем с аспекта цивилизације којој Срби припадају, је лицемерје. Јер када он моли за мир обично апелује на сукобљене стране да прекину рат и „поштеде намучени народ беспотребних патњи“, а затим, као по правилу, сатанизује искључиво српску страну. Зато трагикомично изгледа поступак којим је са неке од својих скоро свакодневних миса упутио „пољубац мира“ патријарху српског народа, чији је геноцид и планирани прогон на очиглед свих превидео. Вероватно је у његовим Божијим заповестима (јер он има и своје посебно еванђеље) убијање забрањено, осим бомбама, или осим Срба. Чак су и просторно од Ватикана веома удаљени Кинези замерили Папи да се, уместо вером, бави политиком.

Колико је Папа повезан с политичарима најбоље показују његове изјаве. Када је било актуелно Горажде поново је тражио напад на Србе и наговестио да ће САД ускоро објавити документ о ономе што намеравају да учине са ултиматумом Србима. Зар је то посао једног црквеног великодостојника и зар то није сувишна повезаност с политичким системом војно најмоћније земље света? Уосталом, лорд Дејвид Овен, најпопуларнији лорд садашњице и креатор планова за менаџмент кризом на тлу социјалистичке Југославије, више пута је својим посетама Папи потврдио да „сви путеви воде у Рим“ (на пример, октобра 1993). Ватикан је, према писању угледне италијанске ревије за међународну политику „Лимес“, имао прворазредну улогу у разбијању СФР Југославије. Што је испољено неуобичајеним и преурањеним признавањем Словеније и Хрватске. Најновија папина посета Хрватској тумачи се као пробијање „дипломатске изолације“ хрватског вођства и покушај грађења новог моста између католика и муслимана у Босни, али и као корак ка новој (католичкој) евангелизацији Истока и провоцирање православне цркве. Занимљиви су и Папини ултиматуми Словенији, који превазилазе оквире пристојности узвишеног светог места. Наиме, Словенија би требало да врати имовину цркви, обезбеди знатан утицај Цркве у предузећима и уведе црквени порез за све грађане. И то траже баш од Милана Кучана из бившег Централног комитета СКЈугославије.

Идеју за уједињавање хришћанства започео је упућивањем француског кардинала Рожеа Ечегераја у Србију. Кардинал је после пријема код Патријарха српског Павла рекао да је „задивљен сусретом са патријархом и да се отвара нови однос између Римокатоличке и Српске православне цркве“. Њихове идеје су фиксиране и свевремене.

Папа је остао у центру медијске пажње и због борбе против Уједињених нација, за коју треба рећи да је природна, јер је контрола рађања коју уводе творци најдемократскијег поретка света у колизији са циљем Ватикана да има што више нових верника. Најбоље би било да се на Конференцији УН о становништву и развоју у Каиру донела одлука да абортус и контрацепција не важе само за католике. Могуће је, да је ипак, највећи скандал у последње време изазвала Папина изјава да „више верује у народна предања него у еванђеља када се ради о Христовом васкрснућу“.

Можда је тако Папа у Кастел Гандолфу најавио да ће обелоданити садржај оригинала Библије и потврдити претпоставке о Христовом вишегодишњем боравку у Индији. Шта би људи уопште знали у овом свету лажи и мржње које су у доброј мери изазивали Римска Курија и Ватикан уништавајући библиотеке широм света и посебно у Србији. Можда ће потврдити слутњу Драгана Јовановића објављену у књизи „Ниче из Гуче“, да је Исус Христос заправо Иса из Кашмира, чији је гроб још тамо – у Индији. Сигурно је само то да, до сада папе нису рушиле библијске основе и да је у емисији ТВ станице Би Би Си први пут постављено питање да ли је Папа уопште католик.

Папино мешање у политику је посебно изражено у војној сфери. Неки биографи Карола Војтиле сматрају да је његово понашање, посебно у смислу одбране католицизма, одређено пољским пореклом и традицијом Пољске католичке цркве. Од 966. године када је Пољска ушла у састав Римске цркве Пољаци су се поносили улогом истурене страже католичанства на источним границама Централне Европе. Пољска се вековима сматрала „легендарним бастионом хришћанста“ у чијим селима је, како често напомиње Александар Антонић, врсни познавалац политике Ватикана, „свештеник и сада доминантни чинилац, ментор, психијатар, правник, судија, уопште онај који је позван да одлучује о свим питањима између неба и земље“. Тамо сматрају да је патриотска обавеза сваког поштеног Пољака да о цркви говори искључиво у позитивном контексту. То је један од разлога што се баш у ово време појављује Пољак у Светој столици. Но да ли ће спасити католичанство или помоћи његовом уништењу убрзо ће се видети. Уосталом, зар однос према Истини није исти у свим католичким замљама. Грађанима не пада напамет да кажу нешто против свих бешчасних потеза папа, иако је историјска истина да су већина папа чинили чак и лично починили разноврсне злочине.Зар се треба подсетити, да је одступање од Истине одступање од Бога?

На основу Војтилине логике, противник Цркве је непријатељ који једино заслужује уништење. Зато је учинио све да продре у војску. Тај продор обележен је поновним увођењем верских службеника у војне формације, пасторалним радом с војницима, традиционалним католичким обележјима, војним ходочашћима у национална католичка светилишта, па чак и посебним војним парадама и маршевима под покровитељством Цркве. За време папствовања садашњег „Светог оца“ устројени су војни ординијати „за осигурање духовне помоћи верницима ангажованим у војном животу“ и враћено „душобрижништво“ институција војних капелана ординарија (које је укинуто по окупацији Пољске а обновљено у јануару 1991. године).

Од обелодањивања Кашалинске војне доктрине, Света столица се сврстала уз Хрвате и муслимане, а Папа је позвао Европу да избегне „скандал незаинтересованости“ према питањима бивше Југославије, односно да се против „дивљаштва у рату на просторима бивше СФР Југославије“ бори блокадом, бомбардовањем и разоружавањем нападача (подразумева се Срба). Војна политика Папе заснована је на његовом ставу да војници треба да буду не само ратници „нове евангелизације“ него и пропагатори његових схатања, јер „Еванђеље може пружити одлучнији подстицај од било каквог полити~ког и економског разлога“.

 

Исти циљ

Nikolas AdolfoАутори најновијег „новог светског поретка“ предвиђају поред светског пореског система, светског суда, светске армије, светске централне банке са заједничком валутом, светске социјалне државне помоћи, принудног свесветског економског планирања и планетарну религију. Иако је Папина идеја да се обједини хришћанство позитивна, чини се да се у њој препознаје још један корак ка стварању религије хуманистичког интернационализма о којем је писао Гери Ален у књизи „Реците не новом светском поретку“. Уосталом покрети као што су „Еколочка религија“ и „Ново доба“, по истраживачу Јану Керкхофсу, постепено преузимају место традиционалне хришћанске религије. Можда је с том намером формулисан недавни Папин предлог да Црква до 2000. године направи опште признање почињених историјских грешака и призна „мрачну страну своје историје“. Споменуо је учешће у верским ратовима и судовима инквизиције, као и случај осуде на смрт астронома Галилео Галилеја због тврдње да се Земља окреће око Сунца. Зар није чудно да човек који заговара бомбардовање има слуха за грех. Је ли у питању врхунска хипокризија или се у Папиним поступцима крије неморал једног од владара света, о којем је писао поменути Хим Шо?

На крају, можда се никада неће сазнати да ли је актуелни Папа бели масон, али је све учинио да он, Ватикан и католичанство буду непрестано у центру пажње. Можда Ватикану треба рука Светог Јована, па је тражи преко својих „малтешких витезова“. Кашалинска војна доктрина пружа добре услуге творцима светског поретка. Рушење светиња попут слика у Сикстинској капели и еванђеља свакако може убрзати процес стварања планетарне религије, а та религија ће вероватно наћи плодно тло међу обједињеним и од Папе добро васпитаним хришћанима у првој фази, па је и борба за наталитет хришћана у складу с циљевима планетарне државе. Није нелогично ни дружење Папе са бившим и садашњим фашистима, којих има и међу заштитницима ратних злочинаца и творцима планетарне будућности то је прастаро другарство.

Наравно, не иде ни Папи све глатко. Релативно често њега и његове поступке компромитују и критикују, чак и из његових редова. На пример, у августу 1993. католички свештеник дон Албино Бицото критиковао је Папину дволичност, „јер Папа говори о милосрђу и подржава војну интервенцију“. Због свега наведеног,намеће се питање: да ли је човек са мрачном (профашистичком) и антибогозаповесном прошлошћу убачен у Рим да зада коначни смртоносни ударац хришћанству? С друге стране, можда се Папа намерно повезао са тајним организцијама да их има на оку, док су обједињавање хришћана и борба против контроле рађања искључиво с циљем јачања хришћанства.

Једно је очигледно, или је Карол Војтила преслободан те чини што му је драго, у име свих које мисли да представља, или неко жестоко маше и трза с концима на којима баш он виси.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 259 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is a Joomla Security extension!