Крај Русије је крај Србије

Ова тема је први пут објављена у новинарском напису под насловом „Уцене, уцене, па опет уцене“ у листу „Огледало недеље“ број 48, 27. априла 2005. године. После 18 година тема се понавља. Напис се обраћа Русима и Србима, не би ли им дошло до свести да су исти народ и да вечно деле неосвешћену судбину.

Свима је познато да се уценама непријатељи присиљавају на уступке. То значи, да упокос свим уступцима и повлачењима са својих вечних огњишта, за Сједињене Државе и Европску унију Срби нису прихваћени као пријатељи. Истовремено су пријатељи окупатора сви који вековима раде на уништењу Срба. То свакога дана демонстрирају амерички председник Џозеф Робинет Бајден Млађи, амерички амбасадор Кристофер Роберт Хил, „петооктобарац“ Габријел Ескобар, затим Емануел Макрон, Олаф Шолц, Словак Мирослав Лајчак и каталонац Жозеп Борељ Фонтељес.У ствари, они се само придружују свима који су уцењивали Србе 1389, 1804, 1914, 1941, 1991, 1998...

Најновија уцена изгледа овако: Известилац за КиМ у Европском парламенту Виола фон Крамон изјавила је за портал „Албанијан пост“, да ће страна која одбије француско-немачки споразум, или страна која није конструктивна, бити све више међународно изолована, као и да покушаји да се Заједница српских општина (ЗСО) опише као друга Република Српска ометају напоре да се реши озбиљан проблем. Тај проблам је светски, јер ако би се послушали наведени ликови многе земље би остале без дела територије. Можда је већи проблем што су кадије саме себе прогласиле за кадије. Као што су Србима у Хагу судили само непријатељи, тако им и даље суде непријатељи. Намеће се наивно питање: Зар судије не могу да се изаберу из пријатељских земеља? Могле су у Хагу да суде руске, кинеске, индијске, аргентинске, белоруске, намибијске, парагвајске, бразилске, грчке и друге судије из земаља које не мрзе Србе. Наравно да нису могли, јер сада Србе уцењују окупатори и играју представу са својим сарадницима под насловом "Да се Власи не сете". Окупатор као да се стиди, или нечега плаши, крије се иза у радионицама курсираних полусвесних службеника у систему "великог брата". Нема везе што такав начин понашања ништа не решава – само продужава агонију. Многи Срби истински имају кратко памћење, а остали су после ратова без знања о себи. Заборавили су шта се догодило од разбијања СФР Југославије, а камоли од времена када су били најраспрострањенији народ. Зато је скоро извесно да би пораз Руса у специјалној операцији у Украјини, био истовремени крај Русије и крај Србије.

Условљавање партнерства и сарадње указује на све неизвеснију будућност. Уценама, претњама и потплаћивањем људи, приведен је крају рат на просторима претходне Југославије, протерани су Срби с вековних огњишта западно од Дрине, завршена је агресија на СРЈ, одвојена Црна Гора од Србије и постављени су марионетски режими у свим државама насталим разбијањем СФР Југославије. У току је докрајчавање откидања Косова и Метохије. „Велики брат“ преко држава-инструмената за стварање „новог светског поретка“ предаје србску територију вештачком народу (Албанци) измишљеном у току распада Аустро-угарске монархије и Шћипетарима које су Срби за време краља Стефана Владислава Немањића прихватили и спасили од судбинског пострадања. Уцене изопаченика из језуитско-вавилонско-хананског Брисела су свакодневне.

Дејан Мировић (професор Правног факултета Универзитета из Приштине са седиштем у Косовској Митровици), у емисији „Свет са Спутњиком“, је рекао: „Сваком неутралном посматрачу је било јасно да ће након потписивања Бриселског споразума уследити само нови и нови захтеви Србији за улазак у Европску Унију“...У срамном Бриселском споразуму пише да Србија неће постављати препреке на путу такозваног Косова ка Европској унији. У истој емисији Александар Сенић (шеф Одбора за евроинтеграције у Скупштини Србије), је потврдио: „Бриселским споразумом Србија се одрекла Резолуције 1244 Уједињених нација и могућности да поврати своју државност на Косову и Метохији“.

Изјава премијера Србије, Зорана Живковића, после посете Сједињеним Државама у јулу 2003, да САД више неће условљавати Србију и Црну Гору и да нема више „штапа и шаргарепе“ била је неуобичајена, невероватна и неочекивана, али за аналитичаре веома значајна.

Након што је 18. јануара 1989. у Москви одлучено да нестану „гвоздена завеса“, „Берлински зид“, СССР, ЧССР и СФРЈ, Срби су начинили „космички грех“ – браниоце домовине и отаџбије за време агресије на СРЈ испоручили су непријатељу. Према Законоправилу Светог Саве сви „петооктобарци“ требало би да буду лишени слободе и погубљени.

Да се не заборави: нестанак СФРЈ планиран је пре 18. августа 1948. године, а начин уништења објављен је у Директиви 20/1 Савета за националну безбедност Сједињених Држава. Непосредно разбијање СФРЈ почело је пре 1975. године, јер су и игрице за децу у Њујорку засноване на сценарију према којем су разбијени та држава и њена војска. Потврђено је то у Упсали 1979. када је Збигњев Бжежински социолозима говорио о „омекшавању СФРЈ“. До ситуације да се за социјалистичку Југославију бори само ЈНА, стигло се разноликим ултиматумима и провокацијама, упућеним припадницима Војске.

Реч је о времену у којем су се, под утицајем деструктиваца са Запада умотаним у обланде демократије, због политике републичких национално обојених руководстава, све више губила својства југословенства. У републикама које су се, под утицајем страног фактора, определиле за сепарацију (сецесију, одвајање) врбован је официрски кадар за националне војске, регрути нису упућивани у друге републике, подстрекавана је национална нетрпељивост и подстицана несигурност у другим срединама... Предложено је да се Војска деидеологизује, департизује и деполитизује. Том предлогу руководство ЈНА се прво супротстављало, а затим је пристало на војни расцеп, због радикално измењених услова, немогућности да се у вишепартијском систему одржи рад партија у војној средини и ради доприноса наговештеној демократизацији друштва.

Отворено уцењивање

Неке од судбоносних уцена мегакапиталиста, пресудне за распарчавање СФР Југославије, део су заборављеног зла. Последња фаза разградње СФРЈ почела је захтевом Европске заједнице да се за председника колективног шефа СФРЈ изабере Стипе Месић, иако се знало да је он против постојања те државе. Захтев је био ултимативан и отворено подржан од Сједињених Америчких Држава. Проширеној седници Председништва СФРЈ, на којој је именован за председника Председништва Стипе Месић, присуствовали су, као надзорници и група за притисак, и чланови трочлане мисије Европске заједнице. Занимљиво је да су чланови поменуте мисије били шефови дипломатија Луксембурга, Холандије и Италије: Жак Пос, Ханс ван ден Брук и Ђани де Микелис. А, што је још занимљивије, то су били познати масони, претходни, званични и будући председници Европске комисије.

По свему судећи, није упамћено ни то да је 20. децембра 1992. премијер Милан Панић прославио рођендан у „Белом двору“, рачунајући на сигурну победу на тек завршеним изборима. Међутим, он није победио, јер су његове увредљиве изјаве на рачун сопственог народа, и, вероватно, намерно трапава подршка Лоренса Инглбергера и Андреја Козирева, учинили су да му народ не укаже поверење. Још није јасно зашто је одиграна та дипломатска представа. Куповина времена? За кога? Тако је само настављена србска агонија, у интересу језуитско-вавилонско-хананске елите. Превремени избори добили су тежину референдума на којем се српски народ определио против било које врсте подаништва. Био је то драматичан одговор на претње, притиске и уцене у време када су Срби били свесни своје изузетно тешке позиције. Национално профилисане снаге ликовале су, тврдећи наивно да су антисрпске и поданичке снаге у Србији изгубиле још једну битку.

Следећи историјски тренутак повезан са уценама био је 11. јануар 1993. – први дан преговора у Женеви. Протокол је заснован на уцени САД и притиску да се прихвати нови план Сајруса Венса и лорда Дејвида Овена. Неке од западних земаља сугерисале су, у припреми скупа, како да се понаша југословенска делегација, „да не би изазвала Запад против себе и не би ли СРЈ избегла већ тада планирану војну интервенцију“.

Те године пробудили су се и први интелектуалци који су препознали нове методе за мењање балканских, европских и светских граница. Џонатан Ајел, представник британског Краљевског института за одбрамбене студије, на симпозијуму у Атини о теми „Балкан после дезинтеграције Југославије“, изјавио је 11. марта 1993, да је СФРЈ разбијена уценом Немачке.

Јохан Галтунг, норвешки експерт за питања људских права, у интервјуу за „Коријере дела сера“, приликом боравка у Милану ради отварања међународног скупа „Људска права у савременом свету“, подсетио је на чудесну ноћ 14/15, децембра 1991: „Та ноћ оставила је Југославији само један излаз, а тај излаз био је – насиље. У 'запаљивом региону' таква одлука није била грешка, већ обичан злочин, почињен с веома прецизним циљевима“. У вези с признавањима сецесионистичких република рекао је: „Немачка је желела да добије своја 'ловишта', те да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези с признавањем нових држава, трампи за изостављање социјалних поглавља из мастрихтског споразума. 'Сиромашне' земље, попут Ирске, Португала, Шпаније и Грчке, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен. Показало се да је од дванаест министара – лобирано седам“. Сада (2023. годииа) се и власт у Србији бави лобирањем наивно верујући да су у лобирању равноправни са непријатељима. Чак су подмићивали и Хилари Родам Клинтон, коју србски народ никад не би погледао, а камоли јој дао новац за успех на изборима.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија је била последња земља у којој су Срби живели заједно. Ти Срби су у ствари били балкански остаци Срба. Данас ни Руси ни Срби не знају ко су, будући да Руси и Срби не знају да су исти народ. То не могу да схвате ни анализом језика и писма – толико су излуђени током историје под контролом изопачене језуитско-вавилонско-хананске елите.

Када се познаје историја, онда је логична тврдња да сви европски народи и њихове државе носе погрешна имена. Швеђани су Свени – њихова држава је Свенска. Финци су Сами – њихова држава је Самска. Данци су Дани – њихова држава је Даниа. Немци и Низоземци су Теути – њихова држава је Теутониа. Белгијанци и Французи су Гали – њихова држава би требало да се зове Галија. Шпанци и Португалци су Ибари – њихова држава је Ибариа. Бавари су Боји – њихова држава је Бојка. Аустријанци и Мађари су Остраси – њихова држава је Острасиа. Швајцарци су Остраси – њихова држава је Острасиа, или Свицарска. Хрвати су Хорвати – њихова држава је Хорватиа. Италијани су Итали – њихова држава је Итала. Бугари су Лугари – њихова држава је Србија. Грци су Хелени – њихова држава је Хела. Турци су Клади – њихова држава је Каледа. Народи између Одре и Урала су Руси – њихова држава је Велерасиа. То су само друга имена наведених народа, а њихово право име је Срби.

Да ли се у наведеним именима крије разлог за међуплеменске ратове од када је формирана Елита. Када је реч о рату у Украјини и уценама упућеним Русима и Србима треба се само подсетити 1802. године. Тада је склопљен савез између језуита и масонских ложа, које су се дотле бавиле искључиво окултним знањем. Подељене су улоге. Изопаченим језуитима је припало руковођење идејним, духовним и религијским питањима, а масонским организацијама је припало руковођење политиком и економијом, као и вођење ратова. Окултна област је остала увек мистичним Розенкројцерима. Тај савез је требало да ојача „Ахриманску обману“ и материјализам који се по свету шири преко „американизма“, против људске душевности која се развијала на Истоку Европе, у словенским народима. Зато језуити заједно са масонима граде Америку и Вашингтон под свим окултним луциферијанским симболима и стандардима. У америчким школама се изучава и подстрекава сатанизам, а потискује хришћанство. Из истог разлога изопаченици и папе бесрамно певају песме луциферу у Ватикну. Но, када питате ученије људе шта ће се догодити са Србима уколико Русија изгуби рат, одговор је – ништа - па само Срби постоје. Они су били свуда распрострањени и сада су свуда распрострањени. Метафизика? Не – чиста физика! Све што се догађа личи на освету Ханана по плану "Ноема".

Рат против Руса и Срба

Рат против Руса и Срба и даље траје. Будићи да су исти народ и на исти начин угроженог живота мораће да уче из страних архива ко су и зашто су на нишану Запада. Познато је да је Запад спаљивао документа и уништавао библиотеке у свим окупираним и опљачканим земљама. Можда је осим мамонистичке похлепе још нешто разлог за тако опсесиван приступ уништењу народа који је крштен као словенски и православни. Питање је када ће бити јасно да ли је национално благо све што би желели да отму и продобију западњаци својим ширењем после 18. јануара 1989. године. Сада су маске мамонистима згуљене, али је потребно признање.

Раскринкани су у агресији на СР Југославију, односно у агресији на Србе током агресије на СРЈ 1999. године. Нато је изгубио иначе лажни самоизнишљени углед. Запад (САД, ЕУ и Нато) су од 1989. до 2022. године опкољавали и стезали Русију. У међувремену су окупирали Србију. Наводни циљ су преостали планетарни ресурси? Проблем је што су на простору где се налазе преостали ресурси главне препреке Руси и Срби (словени и православци).. Не би требало да су проблеми у енергијској, душевној и духовној сфери, коју Запад не познаје довољно.

Када би Руси мало загребали по историји вероватно би сазнали колико су повезани са Србима и да се тренутно боре за сопствену слободу на простору Велесрбије. Потребно је само да прочитају књигу Миленка Николића "Српско вече", па да им буде јасно како је настало хришћанство и шта се све догађало од времена када је на србском простору владао један србски цар а да су му била потчињена 24 србска краљевства. Слика Србске вечери је уклесано на порталу Цркве Светог Петра у месту Муасак у Јужној Француској. Но, то је сада неважно.

Окупатори су после агресије на СРЈ, ослонцем на истомишљенике из Србије, поставили своје марионете у власт. Најпознатије марионете су били Војислав Коштуница, Зоран Ђинђић, Борис Тадић и Драган Ђилас. Победили су (ако су победили) комунисту Слободана Милошевића и све док нису схватили да тзв. демократе немају подршку народа држали су на власти „петооктобарце“. Важно је да се зна да је аутор написа свестан да ће га читати Руси и Срби у време када деца мрзе родитеље, родитељи остављају бебе код контејнера, браћа и сестре се свађају око оставштине, број бракоразводних парница се повећава из минута у минут. Треба објаснити Русима и Србима да су једно и да могу опстати само заједно, а то се не може доказати члановима породице. Ово ће читати истетовирани, напумпаних мишића, обријаних глава, са минђушама мушкарци и жене које су уградиле силиконе, преправиле свој изглед, избушене украсима и такође тетовиране. Они не знају шта су талибани, хтели би да лепо живе, а нису се потрудили да схвате сврху и смисао живота, а камоли да се брину о својој души и души свој (на)рода. Упркос томе је настављено писање о Русима и Србима.

„Демократе“ и „напредњаци“ (које је окупатор 2000-те изабрао за истомишљенике) су, једноставно, дозволили да Србија буде политички окупирана, опљачкана и понижена. У процесима транзиције, приватизације и регионализације, Срби су након уништавања инфраструктуре, током агресије НАТО-а у 1999. години, сатанизовани, продани, обесправљени и осрамоћени. Србски необразовани мамонисти из Демократске и Напредњачке странке, продали су и економски уништили Србију за „шаку долара“, уз помоћ Светске банке и Међународног монетарног фонда посредством њихове испоставе у Србији – странке Г17+ и финансијских саветника које су они одредили. Зар неко може да заборави саветнике напредњака: Алфреда Гузенбауера, италијана Франка Фратинија, француза Доминика Строс Кана, или енглеза Ентони Блера? Можда би се њихове идеје и учинци открили на неком суђењу?

Окупатори су поставили на најважнија места некадашње радикале преименоване у напредњаке, не би ли се домогли што легалније Косова и Метохије, јер им војна база Бондстол служи као одскочна даска за напад на Русију. Потези београдских власти помажу Западу да се Руси што пре поразе. Занимљиво је како је садашња србска власт васпитана да порази Србе. Васпитачи непрестано круже, а власти немоћно плачу над својом и србском судбином, јер су обећале да ће им главно опредељење бити улазак у загрљај осведочених непријатеља.

Окупаторе треба памтити

Највећи пораз Срба је настојање да се укључе у систем Европске уније и Натоа, који су доказани непријатељи Срба. Тај пораз има физичку, енергијску, душевну и духовну димензију. У Србији безбожници поништавају Србе као хришћански православни светосавски народ, али и као исконски народ, који је био генетски значајан за развој пете расе од Постања. Поништавање Руса и Срба условило би нестанак пете расе. Зато је веома важан исхид рата у Украјини.
Окупација Срба и Србије је неспорна. Није проблем само простор. Срби на Косову и Метохији су опкољени и нанишањени. Нико им не може помоћи осим окупатора. Ако америчка администрација не бди над прелазима Србе би Шћипетари могли да поубијају током једне ноћи. То сви знају. Када год су то дозволили Шћипетарима они су то и чинили. Срби се не крећу слободно по србском простору – у немилости су окупатора.

Србска власт не може ни да храни Србе на КиМ, а камоли да им помаже. Не може их ни извући са Косова и Метохије. Зато Срби само стрепе и надају се да ће преживети до промене односа снага у свету. Ова власт не може да изда Србе, јер није србска. Човек може издати само своје. Власт је поставио окупатор, зато су кадрови посебан проблем. Генерале, министре, председника Србије и председницу владе поставио је окупатор. Уосталом, неумољива је србска садашњост препуна зебње и бројке које је обележавају.

Понашање Народне скупштине Републике Србије и у овом случају није необично, нити неприродно, јер је сваком информисанијем Србину јасно да проглашени председник Републике Србије противуставно делује и да је Напредна странка скуп пробраних људи који немају своје ја.

Првог јула 2020. године: право гласа је имало 6.584.376 бирача уписаних у бирачки списак, а своје бирачко право на 8.433 бирачка места остварилo је 3.221.908 бирача односно 48,93% бирача од укупног броја бирача, што значи да 3.362.468 бирача није гласало, то значи да 51,07% од укпног броја бирача није учествовало у гласању. Изборна листа „Александар вучић – за нашу децу“ освојила је 1.953.998 гласова, односно 29,68% од укупног броја бирача, или 60,65% од броја бирача који су гласали, те јој је Републичка изборна комисија доделила 188 посланичких мандата 75,2 % од укупног броја 250 мандата народних посланика. То значајно премашује двотрећинску већину 167 од 250 мандата народних посланика. Довољно да мењају законе и Устав. Стварни резултат јесте да је народ утврдио да су избори одржани 21. јуна те године по противуставном Закону о избору народних посланика били нелегитимни и да на основу њих не може да се конституише легитимна Народна скупштина. Народ је јасно задужио Уставни суд да изборне законе потпуно усклади с Уставом и убедљиво је исказао да не прихвата противуставни рад узурпатора положаја, функције и дужности председника Републике Србије, на основу члана 56 Устава, Али, то у окупираној држави није важно.

За даљу судбину србског рода ће можда бити важно да председник Србије после 27. фебруара 2023. године докаже да је свестан својих поступака; да је свестан да су његови поступци нелегитимни и да је све време радио ван уставних овлашћења, будући да је узурпирао све безбедносне функције и објединио у својој личности председника Републике Републике Србије и председника владе Републике Србије. На тај начин је успео да учини неодговорним све што је чинио од 2020. године, када је узурпирао власт. Нелегитимно лице у сусрету са представницима луциферијанаца који стварају ратна жаришта не може да потпише ниједан важећи споразум. Александар Вучић мора да докаже да није намерно разбијао србско национално биће са Слободаном Милошевићем (комуниста који је учествовао у разбијању СФРЈ тако што је предложио да се Словенија издвоји из СФРЈ, уплитањем у борбу Срба за опстанак на просторима Хрватске и БиХ и стављањем границе на Дрини која дели  Србе), Вуком Драшковићем (амерички човек, који је учествовао у поништењу Републике Српске Крајине и потписао акте који служе за тровање грађана Србије из ваздуха), Војислава Шешеља (који је обучавао Вучића, умањио легитимитет србске одбране својим паравојним понашањем и све време глумио да ради за Србе), Милана Панића (којег је америчка администрација убацила да се поигра са Србима у важном историјском тренутку - учесник представе у расрбљавању).

Могуће да сви наведени политички актери свега неведеног нису или нису били свесни, односно да су били злоупотребљени од стране луциферијанаца, али тако они изгледају са руске и србске стране. Сви су они одиграли своје улоге, са пуно помпе, уноса и драме, а резултат њиховог рада је окупација Срба, потпуно овладавање полицијом, војском и свим безбедносним структурама, уништени правни систем, сумњиво финансирање, окупиран медијски простор преко генерала Дејвида Прехауса, немоћ србског народа да промени било шта и да учествује у свом спасавању. Срби су постепено етикетирани као клеро-фашисти, екстремни десничари, беспосличари, будале, људи којима треба променити свест, а доведени су у стање безнађа, па је природно да још само верују да ће Руси својим самоспасавањем спасити и њих. Освешћени Срби по свему судећи мисле да Србе нема ко да брани. На пример, поједини недовољно информисани блогери мисле да је Велибор Вукашиновић измислио кемтрејлсе. Не вреди ниједан доказ да постоји тровање људи посипањем из  ваздуха, чак и када то тврде пилоти који то по задатку чине. Зато се намеће питање: Када ће странка на власти у Србији рећи било коју реч о кемтрејлсима? Ако се зна шта је садржај запрашивања, како изгледају уређаји у којима се налазе отровне супстенце у авионима, ако су снимљене особе које контролишу примену кемтрејлса, како је могуће да неко тврди да они не постоје? Ако је реч о фотомонтажама, да ли су их направили они који негују „теорију завере“, а истовремено су завереници? Тек, хоће ли србске власти доказати да бране Србију од кемтрејлса, или да су они измишљени? Српска напредна странка ће бити уписана у историју као најбољи сарадник окупатора у тежњи да их окупатор упије и поништи након прихватања.

Можда су сумње у србске власти неосноване? Можда у сусретима са Мирославом Лајчаком и Жозепом Борељом председник Србије помиње јаме као што су Бикуша, Равни Долац, Тушница, Самоград, Пропунта, Провалија, Сухњача, Борова Глава и у њима кости невино убијених Срба. Можда почиње преговоре подсећајући на Пофалиће у којима је 16. маја 1992. Јука Празина са 3700 наоружаних следбеника поубијао сав српски живаљ на најмонструозније начине и ненаоружан србски народ, затечен на сцојим огњиштима, свирепо је клао и убијао. Када одлучују о србској судбини на Косову и Метохији, можда узимају у обзир и то шта су чиниле 'Шеве' Неџада Угљена? Можда ми неполитизовани Срби очекујемо да србска власт установи колико је страдало Срба у 126 сарајевских логора, иако изгледа се то никада неће сазнати. Да ли луциферијанци које угошћује председник Србије знају шта се догодило Сањи Миленковић, коју су са 16 година убили ракетом Натовци на православни празник Свете Тројице на мосту у Варварину и да је она као учница Математичке гимназије у Београду до тада освојила безброј награда из математике, физике, хемије. Можда је могла да помогне развоју човечанства? Нисмо приметили ни да се власти после 5. октобра 2000. боре за опстанак србског језика и писма. Да ли зна Запад како је могуће да истим језиком говоре све зараћене балканске стране?

Ретки су људи који не знају да се председник Србије посвађао са истином. Његови следбеници не морају да знају истину, јер то захтева много времена и одрицања, али он би требало да зна да су људи са којима сарађује у уцењивању Србије следеници оних који су у возовима за логоре за Србе у Араду, Нађмеђеру, Нежидеру, Болдогасоњу, Хајнрихсгрину, Браунау, Добоју, Шопроњску, Маутхаузену и Ашаху на Дунаву убили 127,677 србских логораша. Њихови преци су мучили Србе и свирепо их убијали, тукли до смрти и силовали жене... Србска власт би требало да зна да су Србе превожене у вагонима за седам коња и четрдесет војника, након што су угурали 200 Срба, насмејане а потом разјарене усташе убијале док су Срби певали „Пролеће на моје раме слеће, ђуревак зелени, ђурђевак зелени, свима осим мени!“. Зар су „србске власти“ стварно заборавиле Јасеновац и бетоном заливене јаме са закланим Србима? Ко се то у име Срба клања Европској унији („Старој дами“), у којој потомци вековних непријатеља непрестано постављају нове захтеве? Како је могуће у номалној, демократској држави да функција председника државе буде радно место и да председник мисли да остане на њему доживотно, јер је најпаметнији и најинформисанији? Зар то не делује болесно?

Шта ће бити са Русима и Србима? Ако Руси не победе Запад ће остварити свој сан – уништиће Русе и Русију, а потом докусурити Србе и Србију. Србе који су били најраспрострањенији народ кидали су вековима. Можда је најудаљенији датум 325. година. Двадесети и двадестпрви век обележавају злочини народа који и сада прете Србима. Посебно се истичу представници администрација Немачке, Велике Британије, Сједињених Држава и Француске. Чини се да и све државе сателите уче да мрзе Русе и Србе. У њиховим плановима није само одвајање Косова и Метохије, већ и даље распарчавање Србије. Срби су живели широм Европе и делом у Азији и Африци, потом у СФРЈ, па у СРЈ, ДЗ Србије и Црне Горе, сада у Србији. Прете да ће отцепити Војводину и регионализовати Србију на Рашку област (по непријатељима Санџак), Шумадију, Неготинску крајину, Подриње... Наравно, то се неће догодити док постоји последњи Рус и Србин.

Нека се подсете читаоци који су 2016. године прочитали књиги Како излечити Запад?:
„Србима у нестајању, повремено бљесне све бесмисленије питање: када ће Србија да уђе у Европску унију? Одговор на ово питање могао би да гласи: никада! Али, главни разлог за то није победа неког „антиевропског“ лобија на изборима или недовољна сарадња званичног Београда са судом у Хагу, већ ситуација у самој Европској унији. Економски проблеми, изазвани светском финансијском кризом, почели су да служе као окидач за политичке размирице. Ако некако Срби и дочекају својих пет минута за улазак, поставља се велико питање: како ће тада да изгледа или да ли ће уопште постојати Европска унија? Но, ништа зато, јер Србију чека резервисано место у савезу источне Европе, такозваној Православној унији, или обновљеној Византији!“.

Занимљиво је на чему се заснивају претходне премисе. Амерички Национални савет за информисање, у сарадњи са ЦИА, објавио је „Мапу будућности 2020. године“, која не престаје да изазива пажњу европских геополитичких стручњака. У том пројекту, предвиђа се да ће се Унија распасти, а Европа би требало да се подели на три дела. Западни блок би чиниле Немачка, Француска, Велика Британија, Ирска, Аустрија, Италија, Шпанија, земље Бенелукса и Скандинавија.

Друга унија названа је Нова Европа са чланицама Естонијом, Летонијом, Литванијом, Чешком, Словачком, Пољском, Мађарском, али и Хрватском и Словенијом на југу, преко којих би „католичка источна Европа“ имала излаз на Медитеран. Атлантски савез би, према пројекцијама Американаца, требало да има контролу над овим делом Старог континента.

Источном Европом, односно Православном унијом би требало да господари Русија, а сачињаваће је Украјина, Белорусија, Грузија, Молдавија, Румунија, Бугарска, Грчка, Македонија, Србија, Црна Гора, али и БиХ (превагу би могло да однесе постојање Републике Србске).

Када је Албанија у питању, процене су подељене: или ће је Руси својим капиталом приближити источној Европи, или ће Тирана и даље остати под патронатом НАТО-а и Сједињених Држава. Аналитичари сматрају, да се тренутна економска ситуација изазвана финансијским преварама може решити само општим ратом, а то је још један повратак на почетак – у „врзино коло“. Основа за размишљање је програмираност и умност свега постојећег. Активности Сунца и Месеца ће и даље стварати биоритмове и само од њих зависи победник у Украјини. Ко ће победити већ је записано. Било би лепо да успут Руси и Срби схвате да су исти народ. Нове границе и нови називи држава не би били ништа посебно. Једино је јасно да Руси/Срби не могу да нестану. Они су били, јесу и биће.

Уосталом, треба да се прочита књига Гордане Павловић Завештање мом српском роду, у којој ауторка пише о почињеним злочинима над Србима који остају некажњени. Размшљајући о могућем спасу и неслућеној будућој правди, Гордана се обратила Русији: „Једина светлост која ме обасјава долази од тебе, продире ми у душу и срце, мами сузе, мада ми смо још увек у тако мрачном тунелу...“.

У трагичној варијанти, рат у Украјини може да буде невидљиви и неосетан крај људског рода – односно крај пете расе. .