Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Прогноза времена – Како сам размишљао 1992.

Prognoza dogadjajaОвај састав забележио сам у Кабинету ССНО у Београду у два различита дана. Први део (Стратегија X) 3. јула 1991. године, а други део (остале стратегије) 10. маја 1992. године. Сада га постављам на сајт, да бих узгред размишљао о својим схватањима пре четврт века, а и да подсетим читаоце на време када смо на Балкану мислили о будућим догађајима.

Стратегија X:

По трећи пут је економски и политички несклад све јаче Немачке испровоциро промене у Европи. Њено физичко повећавање се и овога пута наставља преко Аустрије, Италије, Словеније, Хрватске... (можда и Јапана?).

Досадашњи порази их, због обновљеног комплекса, нагоне на нови покушај за потврду својих сулудих идеја, да су они одабрани да ишчисте "примитивне" народе да своју економску експанзију обезбеде преко сервилних и несамосталних народа. Хрватска је упрегнута по други пут за 50 година. Своју улогу мора да оствари на "својој"[1] административној територији, додељеној од Тита, јер је управо тај простор битан за даљу експанзију и несметан развој Немачке.

Настајање IV Рајха је већ у примисли САД, Француске, Велике Британије и других учесника 1. и 2. Светског рата. Полако та идеја поприма потпун облик. Републике Словенија и Хрватска се поново приклањају свом "природном" савезнику, којем су, игром судбине, бачени у загрљај, из којег исконски не могу да се извуку. Њихово је проклетство да су били на страни неправде и злочина. Та мора их прогања и због осећаја да нису прихваћени, да им искрено није опроштено и да су посматрани као геноцидни народ. Стога имају осећај, да им је боље у савезништву са Немачком. Та њихова сарадња је све очигледнија. Више је и не крију. Тако је било и раније.

После сваког рата, сви остају дужни. Победницима се никад довољно не накнади штета, а увек победе они који нису изазвали рат. Поражени остају са осећајем да су могли победити. Рат је проклетство са којим се живи; то потврђују Библија, Куран, Бхагавад гита; тако су говорили Ниче, Хитлер, Нострадамус... Тако мисле сви који схватају шта значи преко 1.000 ратова у историји човечанства. То потврђује и истина да су многе вредности људског друштва (на пример радар, атомска енергија, композитни материјали, авиони, ракете и сл.) изумљени у рату или ради њега. Готово је неозбиљно очекивати да неће бити рата у будућности. А веома је вероватно, да ће разлога за рат, код оваквих бића као што су људи, бити увек довољно. Мора се признати да је тешко живети са људима, који кроз историју нису грешили, који су увек побеђивали и који су обећали да ће све заборавити, а стално мислити да је то немогуће. То је као да у истом кревету мирно спавају крвник и његова жртва, а да то обоје знају.

Словенији, а нарочито Хрватској, не одговара Југославија из претходних разлога, а не због немогућности сарадње. Нису се никад ни потрудили да искрено живе са Србијом. Доказ за то је стриктно спровођење плана распада Југославије, који је направљен пре Другог Светског рата као програм сељачке народне странке Хрватске. Задњих неколико година овај план је у завршном стадијуму реализације, па је политика словеначког и хрватског руководства постала бескрупулозна, заслепљена могућношћу да се вишевековна илузија претвори у стварност. Шанса да ове две републике добију права државе вишедеценијумским обманама и ван међународних кодекса, посебно после онако срамне ближе историје, је постала изгледна нарочито после постигнутих резултата на разбијању Југославије, што им је био само ближи циљ.

Milosevic TudjmanТако се фатаморгана у облику државе овога пута чини сасвим стварном. Замка је исплетана деценијама. Кадрови су распоређени на сва значајнија места. Запад је помогао да на кључним местима у СКЈ, Скупштини СФРЈ, Председништву СФРЈ, влади СФРЈ, иностраним представништвима, Армији, Служби безбедности, речју свуда буду распоређени разбијачи Југославије. У много чему су успели, али их мучи пар значајних животних и природних проблема: немају времена, немају праве мотиве, нису у праву, мрзе, нечасни су, подмукли и лажни (обмањују и себе), вештачки су од циља до метода реализације, побркали су стране, не знају да нису довољно кажњени, јер мисле да су сувише итд.

Исти проблеми прате појединачне сукобе. Онај ко није у праву, никада то не схвата и сукоб добија трајање као сталну и пратећу димензију. Ситуација у Југославији се дакако може решити мирним путем или ратом. Мирним путем само у неколико опција: 1) Да се на челу Југославије нађу Југословени. То би значило одустајање од Председништва избором једног председника и постављање Југословена у све форуме и институције. Наравно и сва наша представништва у иностранству у тој варијанти морају бити југословенска. Сада се на челу федерације налазе конфедаралисти, којима је циљ разбијање Југославије, а представљају нас републички обојени представници. На тај начин немамо могућности да створимо потребне везе унутар земље, а правимо збрку у свету информацијама о себи. Пошто ову опцију не желе конфедералисти који су на власти, она је готово немогућа, а то значи рат; 2) Да се у Хрватској промени владајућа странка и самим тим постојеће руководство и да Хрвати прихвате да живе са Србима као до сада, признајући им једнака права (што ни у једној варијанти не би прихватило постојеће руководство у Хрватској); 3) Да се Хрватска издвоји из Југославије без територије на којој живе Срби (што јој не одговара, без обзира ко јој је у руководству, јер се притом отварају и апетити суседних земаља); 4) Да се помере границе после договора руководстава република, а ла Вук Драшковић – Месић на ТВ (што је готово немогуће, јер уплиће и Босну и Херцеговину и тако проширује проблем); 5) Да се размењују људи и територије (на шта не морају пристати и вероватно не би они који су везани за своју постојбину); 6) Да се задржи status quо као последица притиска са стране. Код свих ових варијанти лакше је одредити вероватноћу да се не реализују него проценат могућности њихове реализације.

Рат је могућ у оквиру постојећих снага у Југославији или учешћем и снага са стране. У "унутрашњој" варијанти у сукобу могу бити у основној варијанти снаге Хрватске власти и снаге наоружаног српског народа са територије Хрватске. Сукоб између Србије и Хрватске без признавања Хрватске од стране Европе је чиста илузија, јер Србија нема разлога да нападне на Хрватску, а Хрватска нема услова да нападне Србију (основни проблем јој је ЈНА односно компромитована политика хрватског руководства, која је контрарна циљевима, интересима и уставним опредељењима ЈНА). Пошто је највећи проблем Хрватској ЈНА, она преко својих људи у савезним органима, пре свега преко савезног премијера, чини све да ЈНА ослаби и кадровски и материјално.

Уколико би до директног сукоба Србије и Хрватске ипак дошло, рат би имао најшире размере и највећи бесмисао, што би било коначно и логично након дуготрајног акумулирања веома разноврсних апсурда, који су од стране и под строгом вишедеценијумском контролом изградили представници у савезним органима из Словеније и Хрватске под душебрижништвом Немачке. (Потребно је само прочитати стенографске забелешке и прегледати ТВ снимке са седница савезних органа за све време од формирања Југославије, а посебно у задње три године. Ту се крије одгонетка за распад Југославије и раскринкавају циљеви Словеније и Хрватске). Тако се може видети колико су искрено били у Југославији. Ако не воле Србију, што су против Југославије, па Србија није Југославија, иако се за њу бори.

Тешко су замисливе друге варијанте, рецимо сукоба Хрвата, Словенаца, Македонаца, Албанаца и Муслимана на једној страни и Срба и Црногораца на другој. Тај сукоб је условљен сукобом између Србије и Хрватске, односно нападом Хрватске на Србију (јер обрнута варијанта не постоји). Варијанта напада Хрватске на Србију је бесмислена, јер би негирала циљеве и прокламовану политику Хрватске, на којој се базира могућа помоћ Хрватској са стране. Дакле ако Хрватска нападне, губи могућност да јој се помогне, јер постаје агресор. А ако не добије помоћ, мора изгубити рат, јер би тај напад био "тачка на и" и задња могућност да остали свет схвати игру Немачке преко Хрватске. Ако Хрватска пак не нападне Србију, никаквог основа за напад на њу немају други поменути народи, посебно што се Србија може од сваког од њих релативно лако одбранити. Зато ће Хрватска и даље тражити да јој помогну са стране. То тренутно ради ниским интензитетом коришћењем материјалне помоћи и плаћањем стране војске (скупљених плаћеника из целог света), притом широм отварајући велика врата, призивају стране оружане снаге да уђу у Југославију. Интернационализација рата у Југославији је из пуког страха од реваншизма. Уместо да због тог страха одустану од даљих покоља, они као проклети улазе у нове. Србија са својом актуелном политиком, посебно због своје сталожености и потенцијалне ратне снаге, је дамоклов мач над вратом Хрватске и сметња њеном радикалнијем ангажовању према Србима у САО Крајини. Остаје солуција са интервенцијом са стране. Ако се створи коалиција против Србије (другачија није ни замишљена) и стране војне снаге уђу у Југославију, без пристанка Србије, почеће Трећи светски рат или ће српски народ бити осуђен на геноцид, какав су многа пророчанства наговестила. Да би се то догодило, потребно је да за такав напад да сагласност и СССР, Кина, САД, Француска и Велика Британија, као савезника из претходних ратова. То би значило, да не желе да помогну народу који је по други пут у историји под геноцидом и да могу посматрати уништење једног народа, јер српски народ нема никаквог разлога да се не брани или да ни СССР, ни Кина нису информисани, што је веома мало вероватно.

Пустити некакву коалицију против Србије значи да се није сазнала истина и да су обмане и перфидије руководства Хрватске успеле да одведу у маглу цео свет. Била би то грешка, која се не може никад отклонити. Морао би се уништавати и по други пут народ, који се подигао да не буде уништаван. Морало би се дејствовати по ЈНА.

Какав год да је први резултат, Србија се никад више не би ни требала умирити. То свет мора и коштати, посебно због неистине која га је увела у рат, а коју је слепо прихватио. Но та црна варијанта за српски народ је готово немогућа. Вероватније су неке подваријанте уз блокирање и изоловање зараћених страна и приморавање на уступке. Но, рат се може зауставити само у случају да се на основу пуне истине расуђује по принципу "ни по бабу ни по стричевима". Може ли то свет, у ситуацији када Немачка отворено подржава сецесионизам у Југославији преко ЕЗ, не водећи бригу о миру, већ само о својим интересима? Није тачно да се до истине није могло доћи, овде нема много истина, но истина је да су прорадили интереси неких чланица ЕЗ, који их због нехтења да сазнају праву од две истине, не воде у мир и уједињење у 1992. години. У рату постоје две солуције. Обе могу бити са или без Словеније без посебних проблема, тако да Словенију није неопходно ни помињати. Варијанте се разликују по томе, има ли у Југославији Хрватске.

Југославија са Хрватском је јефтинија ако се рачуна у количини изгубљене крви, али несносна због мржње, коју из поменутог комплекса гаји сада већ већи део Хрвата према Србима. Југославија без Хрватске је Велика Србија, а то захтева много више крви. Заправо и када се не узму у обзир гледишта Муслимана, Македонаца, Албанаца, па и Мађара, обе ове варијанте не нуде ништа добро. Бира се између два зла.

И "миран начин" то у реализацији заправо не може бити, јер се морају сви припремити на Југословенско руководство, до којег се може доћи само силом. Ово би био својеврстан спој рата и мира, што је као ирационално решење ирационалне ситуације у којој смо се нашли, једино рационално решење југословенског рашомона. Основа за решавање предстојећег сукоба је, да са бившим, а и потенцијалним савезницима искрено разговарамо о промени идеологије у нас (која се у међувремену стварно изменила, а која је основни разлог њиховог суздржавања у односу на армију и српски народ) о непотребности да се прикривено води верски рат, када православље никога не угрожава, нити има такве амбиције (о уједињењу религија као светском процесу) и о аргументима који су евидентни и недвосмислени о разбијању Југославије. Ако им је у интересу да Југославија не постоји, када су већ толико потпомогли њено разбијање, нека кажу како су замислили да се овде живи, а да не будемо стална опасност за мир у свету.

Пошто вероватно неће бити рационалног понашања, односно неће се закључити како је једино решење савезно руководство југословенског опредељења, на путу је рат. Тај рат може захватити и друге земље, чији се интерес сукобљава на овом подручју, где се циклично као ембрион зачиње и већ неколико пута разбуктава замрзавана мржња једног искомплексираног народа.

Варијанте са употребом армије или снага ЕЗ за дуготрајније спречавање сукоба, само би конзервирале стање раздора, а основни проблем (српске територије у оквиру административних граница Хрватске) би остао и даље нерешен. То је оно што се мора решити када је хрватско руководство већ загризло тај врућ кромпир због кога је већ било замрзавања стања другом Југославијом. Овога пута би то замрзавање морало бити трећом, с тим да Срби овога пута не требају, већ морају бити заједно у једној држави. Иначе нема мира. Да се то схвати у интересу је не Срба, но свих других. Дакле мора бити Југославије и једнакости народа у њој. То је једини мирни начин који враћа точак на почетак. И са ратом и без рата, овај крај је једино могућ.

Стратегија Y:

Verski rat na BalkanuУ верском смо рату по неки пут. Овај верски рат је у ствари борба добра и зла. Борба која се води од Искона. На једној страни су маскирани поборници "црне магије" и Луцифера, а на другој поштоваоци Бога и "беле магије". Више нема потребе да се чудимо откуд цели народи следе пут Луцифера. Народ је, ако ништа друго, доказао да са његовим скромним знањима, интересима и побудама, може лако да се манипулише и да обичан човек може лако у одговарајућим условима поступати као звер. Идеологије, па и религије, када су политички обојене, могу водити народе ка злу. Без обзира на каснија кајања, истина је да су носиоци одређених политика, подржани сопственим религијама, чинили недела под плаштом политичких интереса, иако се те исте религије куну у своју чистоћу пред Богом. То би сасвим сигурно чиниле и религије Луцифера. Па пошто другог критеријума и нема, истинитост, искреност и изграђеност религије, могуће је одредити једино према понашању верника и оних који их воде. Треба рећи да све религије које су подржале поробљавања народа и агресије (злочини су ту само пропратна појава) су ђавоље религије (религије Луцифера). Уосталом, тако свака од религија и тумачи "познаније људских права".

У свету доминирају четири основне религије: Будизам, Ислам, Хришћанство и Нововерје. Ни једна од прве три наведене (старе) религије није кроз историју остала ван политике. Некада смо учили да је религија увек уз власт и један од основних инструментарија за обезбеђивање владавине мањине над већином. До сада су више удела у политичким сукобима имали поборници ислама и католицизма у улози агресора, а то се вероватно ни у будуће неће мењати. Многе прогнозе и пророчанства говоре о тзв. "фундаментализму као светском процесу", а политика Ватикана због своје бескрупулозности у односу на човека и због разликовања својих од људи друге вере, наговештава њихово уплитање у најприземнију политику и у будућности.[2]

Као што је познато православље је већ неки пут нападнуто са запада од стране католика. Католици, по свему судећи, сматрају освајање простора и времена у којим живе људи друге вере својим природним правом. Нападао је Наполеон, нападао је Хитлер, напада коалиција ЕЗ Немачка−САД. Сваки пут до сада, православци су враћали католике на њихов простор, а ови би после опоравка и даљег усавршавања поново напали. Разлози за нападе су увек били бесмислени, а обично су вође касније проглашаване за злочинце и ненормалне људе. Веће злочинце према православцима ни сам Луцифер не би могао измислити. Суђења злочинцима су била само фарсе, које и саме говоре да су уз злочин били целокупни народи, са мањим бројем искрених верника. Не треба ни напомињати суђења ратним злочинцима, попут суђења Артуковићу, који су били годинама чувани у римокатоличком свету, са глупим објашњенима о демократији. Та демократија се иначе вешто користи у западном свету за борбу против источног. Павославци су увек у ситуацији да говоре у својој смерности и побожности "пустио бих ја њега али неће он мене". Католици као крпељ наваљују на православце, као да обавезно морају да им пију крв. Фикс идеје око рушења комунизма[5] и антидемократије су само покривачи за њихову агресивност према православцима. Шта је католике брига за то што су народи на истоку без демократије или шта им смета комунизам, који уништава онога ко је у њему? Кад су Американци нападнути у Перл Харбуру, нико се није запитао: Шта ће они у Перл Харбуру?, већ су сви реаговали, како је требало по католички исконструисаном мишљењу. На исти начин смо подржали њихово шамарање "непослушног" Гадафија и добро изрежирану акцију "опамећивања" Ирака у Кувајту. Како нормално изгледају те интервенције "утеривања доброте".

И нека извину сви верници "Праве славе" они ће бити увек угрожени, док буду искрено праштали и искрено се кајали, а да католици истовремено могу имати купопродајне односе са својим злочинима. Мислите да Бог прашта све те злочине, које су опростили и прихватили римокатолички црквенодостојници и богонедостојници?

Има индикатора да је овај рат стварно верски и да је од стране језуита вековима смишљан. Неће бити лако одбранити православље.[3] Борба која се води је борба за живот. Ако жели опстати, мора се то пре свега схватити, а затим ићи први пут до краја. А крај овога пута мора бити срце Запада. Готово је сигурно да тзв. западни свет уништава српски народ његовим разједињавањем. Подмуклим методима разбили су ЈНА, као једину стварну спону међу народима, који су створили и одржавали Југославију. Разбијањем српског народа, разбија се тзв. "предпоље" православља. Све се то чини под маском борбе против комунистичке ЈНА. А ко им је уопште дао право да се боре против комунизма, ЈНА, српског народа, православља? Ако успеју у овој борби, ако разбију овај народ и ову веру, Руси, Срби и сви православци ће имати најјаче могуће оружје у својим рукама, историјски зарађено морално право да преговарају после победе у срцу Запада и да запрете уништењем, ако се дрзну католици да нападну још једном. У том случају православци ће имати право да победе у миру. До сада су увек побеђивали у рату, а губили у миру. Имаће право да примењују све методе противника. Јер "клин се клином избија", али за то се мора имати клин. Православци никада нису желели да нападају. Увек су се бранили. Ако буду поражени од "црномагијаша", који умишљају своје "природно право" да владају светом и уче друге памети, имаће православци то "природно право" у односу на католике. Баш као што то има човек у самоодбрани. И сам Бог то мора одобрити, јер католици стално говоре да су њихови бескрупулозни походи одобрени и уз благослов Бога.

Православци морају у случају да буду покорени да се одрекну (до победе) свих принципа који их разликују од католика. Да би победили крвника, овде жртва мора имати особине крвника. Морају се примењивати перфидне методе "фундаменталиста" и сплеткарске методе Запада. Када се католици доведу памети и "к познанију права, што је људска дужност најсветија", православци могу имати и даље своју светачку религију, али заштићену претњом да крвника неће бити, ако поново покуша. Да би се католици победили после најновијег напада, потребно је учити своје потомке само оно што су Хрвати, Словенци, Албанци, Муслимани и слични фундаменталисти учили своје. Нису ни свесни шта чине, када желе да униште чисте душе и Божију децу. Најмање што име се треба десити, је да буду кажњени по "америчком праву". Зато је најпаметније да све православне вође скрену пажњу на време католицима, да су се досетили у чему је ствар, пре одлучујућег сукоба.

Тиме би се обезбедило време нападачима (католици) да на време устукну. Ако неће, могу православци и овај пут да буду приморани да враћају католике у тор, али су луди, ако и тор не преузму први пут у своје руке. Јер, о примирју са римокатолицима се треба разговарати у Загребу, Љубљани, Бону, Паризу, Лондону и Вашингтону, а не на границама и њиховим триковима одређеним одредиштима. Када би се Запад питао, он није крив ни за један рат и није изгубио ни један рат. Наполеон, Макензен, Хитлер, Артуковић и слични нису ни случајно осуђени од својих народа онако, како то доликује људском роду. Однос према њима само подстрекава даља настојања да се освајају територије Словена и уништи све што Словени створе и замисле. Слика Словена створена на Западу је веома ружна и готово изазива потребу да се људи са тим Словенима разрачунају. Када се свему дода и потреба православаца (читај: Словена) за једнакошћу, правдом, поносом, слободољубивошћу и поштењем, може се слободно рећи, да постоје сви услови за уништавање поштеног од стране непоштеног и опредељених за "белу" од стране опредељених за "црну" магију.[4] Луцифер покушава још једном и највећа људска катастрофа (баш као што је и Нострадамус прорекао) је на помолу. Јер "Власи ће се кад-тад сетити"[6], а то значи много крви и код злотвора.

"Западни вирус" је толико заронио у нас, да осим што га нисмо ни осетили, све се више осећамо Западњацима него Источњацима. Са колико су само ентузијазма поклањали нашим људима културу и позитивизам. Како су перфидно преузимали наше вредности и каљали све што смо стварали у свом моделу.

Стратегија Z:

NostradamusНострадамус је прорекао "нешто између". Опасност не прети само са Запада. Фундаменталисти су ипак у фази, која им омогућава, а и налаже поход на Запад. Човек са "плавом чалмом" већ живи са нама. Амбиције Исламског принца су као и свих досадашњих антихриста – Свет. Трећи светски рат је предвидео на исти начин, осим Нострадамуса, и Тарабић из Кремне. Вероватно је историјска коинциденција да истовремено незасите прохтеве имају католици и исламисти. Колико миш има шанси да избегне пса и мачку, који су се око њега побили, толику шансу имају православци да избегну учешће у новом светском рату. Ако се узму у обзир катастрофе, које требају углавном да захвате подручја Запада и Средњег истока, ни њима неће бити лако. Пророци сматрају да ће то бити казна Божија, јер "Бог је узео свој нотес и прелистава по њему".

Ствара се нови светски поредак у нашем поднебљу. Они су позвани од себе. Само ми не желимо то да видимо. Тако је било увек кроз историју. Вечити светски полицајац Америка упада у туђи стан са измишљеним разлогом и када му се неко супротстави, тражи заштиту закона. Шта ће он уопште ту сви забораве под утиском који изазове својом представом.

Стратегија U:[7]

Свет се обједињава. Сметају му, притом, системи, у којима се не прихвата западни политичко-економско-морални модел. Зато су проблем комунисти и потоњи фундаменталисти. Ово је са аспекта постојећих догађаја немогућа варијанта. Враћамо се у вртлогу на почетно питање: Откуд да ни једно друго друштво није од Запада тражило, да Запад прихвати њихов модел? Зато је боље направити варијанту која би требала да буде. Али тада се враћамо у свој стечени романтизам и утопизам.

ПС: Ове стратегије се могу користити као критеријум за прогнозу даљих догађања. Покушавао сам да одредим највероватнију варијанту. После свега, мислим да је то нека комбинација стратегија X и Y. Пошто не бих хтео да се огрешим према било ком народу или религији, нека свакоме ко ово прочита остане могућност да упореди свакидашња догађања са стратегијама, па нека просуди шта је најближе истини. Моје определење је засновано на истинама: Да су на страну непријатеља Срба прешли Хрвати, Словенци и Пољаци, који се од Срба разликују само по религијском опредељењу и који су управо по томе изроди Словена. Посебно што су прихватили агресију за решавање својих интереса, као што је то Запад давно прихватио. Једина спона Запада и поменутих разлога, је могућност да Запад преко отпадника Словена продре у срце Словена и уништи њихову природну моћ. Највећа моћ Словена и јесте њихова природност, а то значи и блискост с Богом. Зато се за Словене и Србе међу њима каже да су "Божја деца". Осећам се као човек који је трећи пут промашен сатаром од стране свог пријатеља. Сада ме више не интересује да ли је луд, да ли је добио задатак од некога, да ли му се то случајно догађало. И онако ми је тешко било да схватим да ми је живот у његовом присуству немогућ.

[1] Тито је по свему судећи Југославију направио уз сагласност великих сила, јер је ово подручје најнесрећније спојено народима, који се објективно тешко могу сложити, због злочина који се не може заборавити, иако се морало живети у илузији да је то могуће. На крају се испоставило да је то стварно заблуда. Потискивање ове истине је довело све народе на подручју Југославије до неефикасности у раду, а та неефикасност до распада економског, а затим и политичког система. Из односа према Титу, који је Југославији на луцидан начин упућен ради решавања проблема кључног жаришта у Европи, а који је он изванредно решио, може се закључити да мистерија Тита крије и утицај и садржај договора великих сила око Југославије. Очито је да се у праву личност Тита управо стога не може проникнути. По актуелном понашању земаља Европе очита је "посебна брига" која крије такође садржај неког за обичне људе још непроникнутог договора.
[2] У даљем делу стратегије акценат ће бити на односу римокатолицизма и православља.
[3] Бар је то доказано у пракси да социјализам, као прелазни период ка комунизму, није решио економски систем. Али се то разбило о главу православаца, који су прихватили такав систем. Измишљање агресивне компоненте комунизма, је само прикривени разлог за напад на православце. Могу се православци одрећи и свог имена, а то сада чине и свог образа и своје части, они ће бити нападнути из неког новог разлога.
[4] Руси ће још једном у Сибир и то најдубље до сада, јер се противник сваки пут боље припреми. И Срби ће још једном на Крф. А и са Крфа ће вероватно још теже назад.
[5] Нико се није ни запитао откуда да су комунизам покушали да развијају пре свега Словени. Одгонетка је у њиховој религији и наивности њихове религије у односу на Западну. "Наивност" је условно речена, јер се ради о поштеној, која нема шансе да остане крај непоштене. Поштење и понашање без задње мисли и јесте разлог што се "Власи касно сете".
[6] У фигуративном смислу. Срби су се овог пута први досетили, али нажалост немају снаге и средстава да се сами одупру уједињеном Западу. Мржња Запада изражена кроз непримећивање очигледног и обмане, лукавства и глуме, које примењују у односима са Србијом, а затим и према свим Србима, су изузетан индикатор, да се не ради о покушају да се успостави поштен и квалитетнији однос. Чињеница је, да због онога што нас очекује, многи православци и Словени размишљају да се опусте, предају и прихвате западну филозофију тј. престану да постоје.
[7] Кад год покушам да направим нову варијанту, сукобим се одмах са низом питања: Шта Запад тражи у нашој башти? Откуд им право да нам уређују демократију? Откуд је нормално да неко призива комшије, да му заводе мир у кући? Зашто неко не би могао да изабере другачији пут у будућност, осим америчког, немачког, италијанског? Зар Словени не смеју да верују искрено у Бога? Зашто немамо право на своје заостајање? Зар се због "западног профита" мора живети ефикасно, па те Запад мора присилити силом да то будеш?

Накнадни коментар аутора:

За више од 25 година, понешто сам научио и можда бих променио понеку реченицу и другачије се језички изразио, али не желим да мењам аутентичност размишљања, које може да послужи и другим људима као идеја за самопроверу сопствених ставова.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 214 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!