Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Стварање недодирљивог бана Туђмана

Stvaranje Franje TudjmanaХрватског врховника испилио Запад

Лист "Ревија 92" бр. 174, 14. јун 1996.

Више не постоји дилема у вези са спрегом Запада и његових емисара на балканској "тектонској пукотини". Услов за успон Фрање Туђмана, негов упис међу великане хрватске историје и стварање велике Хрватске, била је српска трагедија. Фебруарски предлог Клауса Кинкела да се распишу потернице за Ратком Младићем и Радованом Караџићем и изјава представника Стејт департмента Николаса Бернса да "Вашингтон жели да се Радован Караџић и Ратко Младић изведу пред лице правде... и да буду осуђени", многе је подсетила на август 1995. године, када је Карл Билт у два наврата рекао да је Фрањо Туђман ратни злочинац.

Наравно, у складу са двоструким аршинима међународне заједнице и заменом теза око непостојеће дилеме, ко је на кога извршио агресију, Хашки трибунал нема намеру да прозове изазиваче "позитивне српске трагедије", у којој се Запад посредством пробраних поданика ,домогао још увек незагађених балканских извора. Све је очигледније, да се то неће догодити, иако је јасно да је могућност конфликта присутна све док су на власти они који су рат изазвали и који су га подржаали. Карл Билт је вероватно добро знао да је председник Републике Хрватске Фрањо Туђман у говору за време првомајских празника 1991. године позвао Хрвате "у борбу за ослобођење" и тако изазвао рушилачке демонстрације у Сплиту шест дана касније. Да је управо он 1. августа 1991. у Загребу позвао Хрвате у општи рат.

Готово је извесно, да је бивши премијер Шведске и наследник лорда Овена, знао за критике које су Туђману упућене из Љубљане ("Дело"), Пекинга, Беча ("Њуз"), Вашингтона ("Њујорк тајмс" и "Вашингтон пост"), за насиље и употребу војске, због тежње за повезивањем са фашистичким усташким режимом, покушавања да изврне историјску истину о злоделима некадашњег режима Независне Државе Хрватске, намере да направи заједничку гробницу у којој ће уз кости жртава фашистичког режима (Срби, Јевреји и Цигани), бити сахрањене и кости њихових џелата − усташа. Прозвали су га и због изразите жеље да ратом прикрије корупцију. О нечовечним поступцима Фрање Туђмана писали су и московска "Правда", италијанска штампа и париски "Либерасион", али је посебно значење имала изјава Стипе Шувара, објављена десетак дана пред почетак операције прогона Срба са вековних огњишта из Српске Крајине: "У време стварања прве Југославије, петина становника у Хрватској била је српске националности. То што сад Срба има тако мало треба 'захвалити' политици Анте Павелића у НДХ и политици Фрање Туђмана данас".

У вези са претходним, речи хрватског књижевника Предрага Раоса објављене у "Новом листу" не треба ни тумачити: "Туђман се чуди како нико неће са ХДЗ-ом у коалицију. Неће зато што су разлике између странака интелектуалне, а између сваке странке и ХДЗ етичке. Туђман (који је донео рат) и ХДЗ морају да оду". Немачки политичар Фрајмут Дуве сматра да је Туђман у Хрватској увео председнички режим по угледу на Франка у Шпанији и да Европа не би смела да тек тако пређе преко тога.

Дипломатијом до мира

Diplomatija HrvatskeРелативно брзо након почетка рата, представници међународних организација почели су да формирају гарнитуру политичара зараћених страна, који су добили улогу да преговарањем креирају нове границе у срцу Балкана. Први значајнији контакт успостављен је 7. августа 1992. између Милана Панића и Фрање Туђмана, када је договорена размена заробљеника.

С обзиром на то да је било све очигледније да Хрвати и босански муслимани одрађују задатке у интересу Запада, али и у сопственом интересу, договори Фрање Туђмана са савезницима били су све учесталији, а његове изјаве све смелије. У Загреб су долазили Реџиналд Бартоломју, Ханс Ван ден Брук, Клаус Кинкел, Дејвид Овен, Торвалд Столтенберг, Вили Клас, Ричард Холбрук, Карл Билт, Вилијам Пери и други доносиоци порука од креатора новог светског, европског и балканског поретка.

Хрватски председник се састајао, уз посредовање већином политичара са Запада (Константин Мицотакис, Сајрус Венс, лорд Дејвид Овен, Реџиналд Бартоломју, Чарлс Редман и Торвалд Столтенберг), са Добрицом Ћосићем, Слободаном Милошевићем, Момиром Булатовићем, Радованом Караџићем, Алијом Изетбеговићем, Звонимиром Бобаном, са председником Демократског савеза Хрвата Војводине Белом Тонковићем и другим. Било је и тајних састанака, о којима нема довољно потврђених података. На пример, бечки "Профил" је 18. маја 1993. године објавио чланак о наводном тајном сусрету Слободана Милошевића и Фрање Туђмана и договору да се убрзаним признавањем Хрватске од стране СРЈ може успоставити политичка аутономија РС Крајине. Највише билатералних састанака Фрањо Туђман је имао са Слободаном Милошевићем, већином у Женеви (а по неким, процурелим информацијама и у Добановцима). Занимљиво је да су се лидери три зараћене стране прилично егзибиционо састали и на носачу авиона "П 05 Инвинсибл" у Јадрану. За Србе су били најопаснији састанци Фрање Туђмана са Алијом Изетбеговићем.

После примене многих мера присиле над Србима у Босни, у Дејтону су мировни споразум о Босни и Херцеговини парафирали, а затим у Паризу потписали, лидери зараћених страна у присуству чланова "светске владе". Плодна сарадња Загреба са Боном и Вашингтоном крунисана је толерисањем етничког чишћења у Книнској крајини, Славонији и деловима западне Босне, наоружавањем Хрватске војске и договором о војној сарадњи САД и Хрватске.

Карактеристично је било и то, да су миротворци били гости Загреба и Београда у истом дану, а по изразима њихових ТВ лица било је очигледно да су, раније Венс и Овен, а касније Овен и Столтенберг, имали срдачне разговоре са Туђманом и непријатне са Милошевићем. Своју улогу су очигледно одигравали крајње пристрасно и нису то ни крили. Значајно је и то да се званичници из Сједињених Америчких Држава и Немачке нису уопште састајали са београдским политичарима, а са загребачким су то чинили прилично често, чак се и амерички председник састајао са Фрањом Туђманом (на пример, у Будимпешти 5. децембра 1994).

Дипломатске игре Запада

Diplomatske perfidije ZapadaДа би остварили сценарио разрађен пре смрти председника Јосипа Броза и тако разбили тзв. Другу Југославију, политичари са Запада били су приморани да маскирају многе политичке активности. Њихова демистификација је наступала с довољно закашњења, тако да није могла да буде од користи. Апели усмерени према Загребу били су благи и без претњи уобичајених у комуникацији са Србима. На пример, 20. јула 1993. шеф белгијске дипломатије пренео је у Загребу поруку упозорења Европске заједнице Фрањи Туђману "да прекине са подршком хрватским снагама које се боре у Босни". После хрватске агресије на РС Крајину Торвалд Столтенберг и француски генерал Жан Кот, главнокомандујући за снаге УНПРОФОР-а за простор претходне Југославије, су (10. септембар 1993.) позвали Фрању Туђмана да хитно повуче хрватску војску из окупираних српских села.

После свега што се догађало у току рата у Хрватској и Босни и Херцеговини, изгледа веома неозбиљно изражавање забринутости, која је помињана у оценама у САД и Уједињеним нацијама, због намера Фрање Туђмана. У неколико наврата Клаус Кинкел је убеђивао Туђмана да промени своје одлуке. Хрватски председник се није обазирао ни на Председничка саопштења Савета безбедности (17. јануар 1995.) поводом захтева Хрватске за повлачење УНПРОФОР-а. Колико су то били озбиљни захтеви, најбоље се може закључити из изјаве строге Медлин Олбрајт, која је поводом хрватског фингираног захтева да се УНПРОФОР повуче из Хрватске рекла, да се треба надати да ће хрватски председник повући своју одлуку. Из Вашингтона су упозоравали шта ће се десити, а из Бона да верују да Туђман неће променити одлуку, предлажући варијанту која је јасно прохрватска. Чак ни Ворен Кристофер "није хтео ил' није смео" да буде груб према Туђману, тврдећи да ће "повјесни Хрват" зажалити уколико откаже гостопримство УНПРОФОР-у, као да то није био проблем мира на Балкану, него Туђманов лични проблем.

Када је Стејт департмент почетком марта 1995. године објавио да разговори Ричарда Холбука, помоћника америчког државног секретара, са Туђманом нису пропали, резултат тих разговора био је погубан за Србе: Хрвати су изнудили америчку помоћ, задржали кључне тачке на Динари и издејствовали повећани притисак и претње Србима.

Вероватно је прави показатељ савезничких међуодноса поступак у којем се прешло из хрватских уцена и Туђманове блокаде мировног процеса, до нове користи за Хрватску. Наиме, када се Ал Гор, потпредседник САД, састао са Туђманом у Копенхагену, 12. марта 1995., тврдио је да "САД желе да УНПРОФОР остане у Хрватској", а пет дана касније нудио је и личне услуге, не би ли се минимизирао конфликт и избегла даља непријатељства на Балкану. Туђман је, наводно, тек тада пристао да снаге УН остану у Хрватској.

Иако је први човек Хрватске доказао, за време прве офанзиве на Републику Српску Крајину, у јануару 1993., да га не интересују било какве опомене, ипак га је 2. маја 1995. Клаус Кинкел упозорио да обустави офанзиву. Наравно, нити је заустављена офанзива, нити се било шта догодило агресорима. У време историјског прогона и погрома Срба (5. август 1995.) јавио се Хелмут Кол и уместо осуде агресије, прокоментарисао је, да је и поред хрватске офанзиве на Крајину, још могуће избећи рат на Балкану. Званичници из Париза реаговали су као да су хтели да кажу да су Хрвати испунили циљ и да преко одређене линије не би требало да пређу, питајући се: "Зна ли Туђман докле сме да иде?" Пошто нико на Западу није рекао ништа слично, можда је Карл Билт "истрчао" када је рекао да би Туђман могао да одговара за ратне злочине. Он, наравно, није рекао да би морао да одговара пред Хашким трибуналом, иако је започео рат и у неколико офанзива обновио геноцид и руководио етничким чишћењем српских територија.

Речи Била Клинтона, после највећег ангажовања НАТО снага од Другог светског рата (усмереног против Срба), да не верује да ће Туђман обуставити војне акције и није сигуран да НАТО више неће бомбардовати Србе, биле су смишљени подстицај непријатељима Срба. Мора се признати да је веома озбиљно изгледала Ширакова опомена Туђману од 26. септембра 1995., да међународна заједница више неће трпети разбуктавање оружаних сукоба у Босни и Хрватској, дајући на знање да Француска не одобрава масовно протеривање Срба из Крајине. Међутим, проблем је што је очигледно намерно закаснио два и по месеца.

Вероватно је највећи дипломатски бисер опомена коју је Ханс Стеркен, шеф Кабинета за међународне односе немачког парламента, упутио Фрањи Туђману да "превише верује" Слободану Милошевићу. Ту циничну подвалу завршио је упозорењем, да Бон не може више да подржава хрватску политику, због "сарадње Загреба и Београда".

Све опомене упућене хрватском председнику личиле су на дипломатску представу намењену за поигравање с онемоћалим противником. Зато је тешко веровати упозорењима немачког министра одбране Фолкера Ријеа и Ворена Кристофера, да се не напада источна Славонија, јер можда то значи да се не напада још увек, нарочито после Кристоферове јавне и јасне сугестије, да Хрватска мора "своје територије" да поврати мирним путем. Шта онда значи нежна забринутост Москве због Туђманових претњи да ће силом решити питање Славонско-барањске области.

Колико су на Западу болећиви према политичким и војним несташлуцима Фрање Туђмана евидентно је и на основу пуштања да отпутује из Дејтона за Загреб у тренутку доношења историјске одлуке, а и из вероватне истине да је Питер Галбрајт ("Санди тајмс") одавао државне тајне Фрањи Туђману. Наравно, лако је препознати две врсте опомена хрватском председнику: Неозбиљне, као што су наведене, које не морају да се поштују; и озбиљне, какву је телефоном упутио Клаус Кинкел захтевајући да Туђман интервенише око ситуације у Мостару, и какав је протест Ворена Кристофера уложен Туђману, због поступка према Јасеновцу.

Смицалице, лажи и "мудра" дипломатија

Mudra diplomatija ZagrebaУ прве три године, односно до почетка рата (1990−1992.) Фрањо Туђман је јавно наступио само девет пута, затим у 1993. години 41 пут, у 1994. 15 пута, да би у кључно време 1995. био исфорсиран са 62 наступа у 1995., односно са 29 за пет месеци у 1996. години. Све то време био је веома успешно ангажован око одржавања на власти. Наиме, на изборима у августу 1992. поново су у Хрватској победили ХДЗ и Фрањо Туђман, с тим што је он поново биран за председника ХДЗ-а октобра 1993. и октобра 1995. године.

За остварење животног сна хрватске нације нису бирана средства, примењена су многа лукавства, обмане и перфидије. Тако је хрватски председник у мају 1993. тврдио да нема утицаја на Хрвате у Босни и Херцеговини, иако су готово сви знали да је он лично наименовао Анте Бобана за вођу Хрвата у БиХ. Боравећи у Пекингу јуна 1993. искористио је прилику да са Кином у залеђу изјави да су "Хрватској дозвољена сва средства против Срба у Крајини". Затим је одржао провокативни говор поводом "тајних" преговора са Србима у Ослу и, притом, својим упутствима минирао преговарачки процес у тренутку када је био постигнут договор око свих спорних питања. (Испоставило се да ни норвешки министар иностраних послова није био обавештен о састанку на њиховом тлу).

У једној прилици Туђман се понашао сасвим неуобичајено, по свему судећи лицемерно, али свакако за посебну анализу. Наиме, 2. новембра 1993. понудио је "потпуну аутономију" Србима у Хрватској и предлажио да се формира суд за заштиту људских права који би штитио Србе. Међу изузетне лажи и историјске крађе спада његова тврдња од 22. јуна 1994., да је у партизанским јединицама у Хрватској било 60 одсто Хрвата и свега 28 одсто Срба. Поновио је нешто слично и 1996. године, објавивши да су Хрвати имали највећи удео у антифашистичкој борби.

Иако се Туђман превасходно служио "прљавим Старчевићевским методама и средствима", мора се признати да је хрватски председник повукао бројне наглашено мудре дипломатске потезе. То се, пре свега, односи на разне пријеме које је организовао за припаднике миротворачких организација. Већи део команди и разних експозитура угостила је Хрватска. Вишедневну посету Кини (јуни 1993.) искористио је перфидно за претње Србима, да ће предузети све расположиве мере да спречи покушаје разбијања територијалне целине Хрватске. Дакле, користио је тада најнеутралнију земљу и тиме створио утисак да је против Срба чак и Кина, која је на седницама Савета безбедности углавном била уздржана.

Туђман је уценама у вези са продужењем мандата УНПРОФОР-а, иницијалним предлозима за могуће размене територија (на пример, да Превлака може да се мења за дубровачко залеђе 1. децембра 1995.), захтевима за помоћ и добре услуге, изјавама о спремности за сарадњу, повременим извињењима након политичких гафова и провокација, обезбедио имиџ доброг сарадника и солидног дипломате. На пример, није му било тешко да се у два наврата (15. фебруар и 29. март 1994.) извини Јеврејима због смањивања њихових жртава рата у књизи "Беспућа хисторијске збиље". Изненадио је и позивањем Владимира Жириновског да посети Хрватску, у време када је контроверзни Волођа претио НАТО-у и свима који желе да се у њега укључе.

Врхунац политике Запада − "Моћни Туђман"

Mocni TudjmanДеценијама доказивани поданик Запада добио је улогу војсковође, који ће померити границу између Истока и Запада што даље према Истоку. Заузврат му је допуштено довољно слободе, која је вариирала од дрскости, до неконтролисане моћи. Стваран је култ Туђмана у Хрватској и изван ње. Његов захтев да се војно интервенише против Срба у БиХ није протумачен као ратнохушкачки. Он је први предложио да се уместо УНПРОФОР-а, у Хрватску пошаљу трупе НАТО-а. Постављао је услове чланицама Савета безбедности за евентуално продужавање мандата УНПРОФОР-а. У Генералној скупштини УН директно је (29. септембар 1993.) запретио ратом и рекао да ће у том случају Хрватска бити спремна да разреши ситуацију употребом свих расположивих мера и по сваку цену.

Због крајњег толерисања и прихватања свега што је "наумио" могао је, у више наврата, задовољно да трља руке и саопшти свом народу да су задовољени сви захтеви Хрватске. Иако је само Савет безбедности могао да одлучи о повлачењу УНПРОФОР-а, дипломате Запада су "скрушено патиле", што ће морати да преместе средиште УНПРОФОР-а из Загреба у Бриндизи или Трст.

Туђман је наложио да се хрватски новац мора звати куна, као за време фашистичке усташке власти. После операције "Бљесак" којом је Хрватска извршила агресију на РСК у зони западне Славоније, хладнокрвно је известио налогодаце да је офанзива завршена, а само четири дана касније затражио је да Американци (зашто баш они?) посредују у преговорима са Србима, уз обећање да неће ићи даље.

Никад није опоменут за честе претње да ће напасти територије на којима живе Срби, као већинско становништво у Титовим границама. Претње је и остварио, уз очигледну војно-политичку и дипломатску подршку Запада у операцији "Олуја" августа 1995. године, интегришући у састав Хрватске подручја са којих је отерао Србе. При томе, Туђман је позвао Србе на предају и обећао "праведно суђење" браниоцима кућних прагова.

Поводом највеће сеобе Срба од времена Арсенија Чарнојевића изрекао је посебно ступидну реченицу: "Одлазак 200.000 Срба из Републике Српске Крајине је позитивна трагедија". Наравно, домаћин "Банских двора" није престајао да прети ослобађањима територија и да неће бити ништа од повратка Срба у Крајину.

Коловом и Клинтоновом миљенику није замерено ни што је намерно унапредио генерала оптуженог у Хашком суду за ратне злочине и што је напуштао преговоре у пат позицији, да би се обратио нацији. Тек када је Фрањо Туђман рекао да је ратно стање завршено и да се треба посветити развоју у мирним условима могло се поверовати да се крај рата заиста приближава.

Туђманова моћ је још већа "у земљи непатворене демокрације". Потрудио се да очисти непоћудне у јавним гласилима, постави градоначелника Загреба из ХДЗ-а, упркос победи опозиције и одбије демократично изабране Иву Шкрабала и Дражена Будишу. Одбио је и захтеве међународне заједнице да Хрватска донесе нови закон о општој амнестији за Србе, па није ни чудно што је после све толеранције и помоћи великих сила успео да изјави, крајем маја 1996. године, да је "Хрватска постала снажна регионална сила".

Одавно познати исход

Na Zapadu nista novoПонашање међународних фактора према стварним изазивачима рата на тлу претходне Југославије Фрањи Туђману, Алији Изетбеговићу, Азему Власију, Милану Кучану и Кири Глигорову прави је показатељ да је исход рата био одавно познат. Док је претио Крајини и захтевао да се посматрачи поставе на границу између Србије и српских република "да се спречи да из Србије пристигну добровољци", знао је да ће му помоћи и НАТО, уколико затреба. Све време је могао да буде сигуран да га у извођењу планираних операција неће ометати ни Русија, са којом је, према његовом мишљењу, Хрватска имала "најтешње везе". Зато је Туђман хвалио руску дипломатију што "није ни на страни Београда, ни на страни Загреба". Када је наивна власт у Книну, после отварања Масленичког моста упозоравала да је за Туђмана почело одбројавање, он је поуздано знао, као што је 18. јула 1993. године изјавио, да је то био почетак реализације резолуције Савета безбедности. Знао је и да се никад неће вратити српска власт у Ислам Грчки, Смоковић и Кашић и да је Ердутски споразум прошлост.

Очигледно је боље од осталих ривала познавао одлуке креатора новог поретка у свету, о новој мапи Босне, о доследној подршци Хрвата и босанских муслимана од стране Запада, о новој улози НАТО-а, јер је правовремено поручио Србима да ће "морати да прихвате" решења која заступа Хрватска. После свега што се догодило у Хрватској и Босни, није чудно што као ратни злочинци не одговарају дипломате које су 26. јула 1995. године присуствовале потписивању споразума Туђмана и Изетбеговића у Сплиту, и политичари који су из САД и Немачке дали "зелено светло" за војну интеренцију на Републику Српску Крајину, јер се агресор одређује у односу на власништво над територијом, а територија на којој никад нису живели Хрвати политичким интересом Запада додељена је Хрватској. Зато и постоји основана сумња да су креатори Титових граница обезбедили Хрватској остварење "тисућљетњег сна" још на заседању АВНОЈ-а, на којем само српска делегација није била у пуном саставу.

Занимљиво је, да је и званични Лондон знао да ће Срби бити прогнани са својих вековних огњишта, јер је опоменуо своје туристе, дан раније, да не путују у Хрватску. Ретко коме није јасно, да је само уз потпуну бескомпромисну подршку Запада нови хрватски бан могао у говору на заседању Генералне скупштине Уједињених нација да каже лепозвучеће речи: "Хрватска као једна од пет држава наследница бивше Југославије себе сматра оснивачем УН и следи дугу традицију великих хуманитарних визија панславизма, несврставања, екуменизма, паневропејства и универзализма, а оне су уграђене у Повељу". Рекао је то "бан" који зна да ће Босна постојати као држава, али не у данашњем облику, да Хрватска неће одустати од "ослобађања" Подунавља (правилно је рећи освајања) Славоније, Барање и Западног Срема, и да ни под којим условима неће допустити "никакву аутономију" Србима, да свет рачуна са Србијом као фактором на Балкану и југоисточној Европи и да је заинтересован за нормализацију односа Хрватске и Србије, да Хрватска нећи ући ни у какву везу са новом Југославијом, надајући се да ће Хрватска постати чланица НАТО-а.

Наравно, опасно је уколико су у праву аналитичари, који тврде да је претходна Југославија жртва завере, а још је опасније уколико су у праву експерти попут Зорана Пајића, једног од најпознатијих стручњака за међународно право, некадашњег професора Правног факултета у Сарајеву, а сада госта Британског савета, који тврде да је после пада Берлинског зида настала општа политичка пометња, те да се новонастала ситуација искоришћава за злоупотребе људских права, па се зато не осуђују поступци вођа Туђмановог кова.

У том случају, поменута конфузија била би разлог што су се на некаквом списку кандидата за Нобелову награду за мир нашли Клинтон, Холбрук, Милошевић, Туђман, Изетбеговић, Столтенберг и Овен. И највероватније, због тако насталог вакуума вредности, остала је празна изјава Алана Жипеа, према којој треба кажњавати заговорнике рата, а подржавати присталице мира. У "светској влади" такве изјаве тумаче супротно логици, што је условило да за једним од нескривених заговорника рата у Хагу још увек није расписана потерница.

 

Накнадни коментар аутора:

За кога год навијали, из овог написа можете схватити шта језуитско-вавилоским политичарима значе човек и истина. Фрањо Туђман је у Хрватској проглашен за народног хероја, који је пресудно утицао да Хрвати остваре свој "хиљадугодишњи сан" – да имају своју државу. Проблем је што Хрвати не знају да њихово име није старије више од 350 година, будући да су историју прекројили глосатори и логографи попут измишљеног Мавро Орбинија. По Туђману је названа и највећа ваздушна лука у Хрватској – аеродром Фрањо Туђман.

Срби у оваквом свету немају коме да кажу који, какав и колики су злочин доживели. Чак и сами себе оптужују. У оваквом свету не постоји нада у спас. Зато Србима преостаје само вера у Бога. Ипак, срећа је што будућност не зависи само од људи.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 236 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is a Joomla Security extension!