Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Душа мисли

Dusa misli

У напису под насловом „Тајне вере и живота“, св. Јустин Поповић Ћелијски и проф. Велимир Хаџи-Арсић заступали су, у вези с основама Богословља, за сада непобитан став да је људска душа несазнатљива и да ће таква трајно остати. Цитирали су, при томе, најугледније научнике свог времена, јер тако су мислили и психолог Теодјул Арманд Рибот, природњак Карл Фогт, филозоф Вилхелм Јерусалем, енглески физичар Џон Тиндл, француски психолог Паулин Малаперт и нобеловац Алексис Карел.

Сви наведени научници сматрали су да су начин постанка психе и физичких структура нерешива загонетка света. Живели су и истраживали релативно давно, при крају 19. века, али ни сада, на почетку 21. века, није јасно каква човеку појмљива веза постоји између кретања атома у мозгу и човекових осећања бола, радости, слатког, страха... Могућ и на доследан начин заокружен одговор понуђен је једино у метафизици. Уосталом, анатомиста и физиолог не могу ни да наслуте шта су то патња или задовољство уколико их нису претходно осетили, без обзира на то колико истражују мозак и нерве. У вези с проблемом одгонетања суштине душе занимљив је исказ једног атомисте: „Пред жилицама мозга ми личимо на фијакеристе који познају улице и куће, али не знају шта се у њима збива“.

Чак и када рад мозга буде потпуно истражен, мало је вероватно да ће човек схватити на који начин су физички поступци везани за свест: изгледа да постоји разуму несхватљива провалија која раздваја те две врсте појава. Врхунски стручњаци су свесни проблема како да се објасни везе између свести и нервних процеса, између мисаоног и можданог и како настају мисли јер се не зна довољно о пореклу (раз)ума.

Чини се да се физика и метафизика прожимају, а да физичари беже од те истине. Та веза је веома слична вези између душе и тела. Човеково тело се сваких седам до девет година физички (биохемијски) потпуно измени. Према неким истраживањима, за само девет месеци занове се све ћелије. Упркос томе, човек је непрестано свестан својих мисли, осећања и жеља. Свестан је независно од стања и промена у организму. Стари људи сећају се, каткад, и најбезначајнијих детаља из младости. Негде се неуништиво и вечно чувају успомене, које су у суштини информације.

Ипак, неспорно је да истраживања мозга, свести, психе и мисли не престају и да су резултати истраживања вредни и корисни. Пале су све теорије о повезаности обима и облика мозга са умом, памћењем и начином размишљања.[1] Научно је доказано да се поједине умне функције могу повратити и онда када су нервни центри разорени. Доказано је да хистерија, као болест, нема везе са физичким променама у организму. Но, није спорно да психичке појаве зависе од материјалних структура. Тело утиче на душу, али је сасвим извесно и да физички процеси зависе од психичких процеса. Дакле, душа утиче на тело.

Бранислав Петронијевић је у књизи Психологија навео јасан став да је физиолошка психологија, која испитује однос тела и душе, утврдила, да стања свести и представе зависе од стања тела, првенствено од стања нервног система и, посебно, од стања његовог централног органа – мозга. Нагласио је да наука разликује стања свести од нервних процеса који их условљавају и у души изазивају.[2]

Савремени научници неспоре да психички живот човеков умногоме зависи од његовог телесног живота. Сваки човек зна да су многе промене у његовом психичком животу изазване главобољом, зубобољом, замором, алкохолом, глађу, жеђу, хирушком операцијом... Међутим, многе физиолошке промене у организму условљене су осећањима љубави, стрепње, мржње, гнева, страха, узнемирености, бриге, радости, туге, сумње, зависти... Радостан човек се од надирућих осећања зарумени, а гневан и уплашен – пребледи.[3] Вест о трагедији може да изазове органске промене, па чак и смрт. Мржња, стрепња, брига, узнемиреност, страх, завист итд, када пређу у навику изазивају хроничне болести. Коса од страха или снажног стреса може да оседи за кратко време, скоро тренутно. Морални удар може да изазове промене у крви и крвотоку. Велики страх изазива смањење броја белих крвних зрнаца – умањује имунитет организма.

Мисао може да изазове органске промене, чак и повреде, и да створи тзв. злу крв. Стога ни научницима више није страно да прихвате могућност лечења молитвом. Молитва садржи стварну енергију која истиче из човека и делује на свет одашиљањем ишчекивања – учинак је скоро тренутан. Многи истраживачи свести сматрају да су људске мисли повезане с универзалним умом, да су очекивања појединаца садржана у мислима и да мисли зраче и утичу на друге. Када човек шаље енергију, покреће синхронизована искуства и уздиже друге. С обзиром на искуства у вези са снагом (ауто)сугестије и ефектима мисаоних утицаја, експерти сматрају да се најделотворнија молитва изражава у облику потврде, а не у облику жеље, захтева, питања или колебања.[4]

Надгледањем болесника утврђено је да су помоћу молитве отклоњени туберкулоза костију, гнојне ране, тзв. живе ране, рак итд. Догађало се да болесник није религиозан и да не моли за своје оздрављење, али је било довољно да се неко други налази поред њега у молитвеном стању. Опорављени болесници су најчешће прво осетили велики бол, а потом изненадно осећање потпуног оздрављења. Оздрављење је стизало за неколико секунди, минута или највише неколико часова.

Молитва је универзалан и научно заснован начин решавања душевних проблема. Према схватању научника из Интернационалног антистрес центра (ИАСЦ) у Београду, молитва је „активирана ментална веза међу људима и начин уласка у сферу универзалног ума...“ Омолитвен човек је смирен. Мисли му вибрирају у такозваном алфа ритму свести, на фреквенцији од 10 херца.[5] Алфа таласи су чешћи када су очи затворене; бета таласи се појављују чим се очи отворе.[6]

Примена молитве при излечењима или, боље речено, при исцељивањима потврђује везу између психолошких и органских процеса. Све је јасније да човек може, по својој вољи, да изазове важне промене у своме телу. Уосталом, сви свесни покрети обављају се по његовој вољи. Утицај воље на тело је каткад толики да може да сузбије основне природне нагоне. Примери за то су аутосугестије, испосништва, штрајкови глађу, самоубиства... Уосталом, руски академик Константин Николајевич Корнилов, један од најталентованијих доктора психологије, доказао је да је самоваспитањем могуће калити своју вољу, а „тада човек може буквало да чини чуда“.

SavestСавест, такође, утиче на људски организам. „Савест је“ – како је говорио и писао Иван Иљин – „жива и целовита воља за савршеним; први и најдубљи извор осећања одговорности, основни акт унутрашњег самоослобађања и моћни извор праведности“.[7] Она је критеријум за природно понашање људи. Покоравајући се „гласу савести“, човек је спреман на велике жртве. Захваљујући савести, људи бране слабије, скачу у набујале реке, заборављају или потискују страх, одлазе на дуготрајну робију, а понекад се опредељују и за сигурну смрт.

Човек је свестан да су сва стања његовог психичког, менталног и духовног живота (мисли, осећања, жеље, воља...) повезана са његовим „ја“, односно са његовом личношћу. Он зна, да је његово „ја“ оно што у њему мисли, осећа и жели, и да се његов целокупни душевни живот групише око тог „ја“. Човеков живот је живот његове личности. Душевно „ја“ не осећа се као део човековог тела, већ као посебна реалност. У њему је обједињена психичка, умна и духовна личност, која управља и влада човековим телом.

Реч је о посебној „енергији“, „сили“ или о нечему човеку несагледивом, неосетном, без правог имена за суштину. То је душа, која у човековом телу види не само предмет свога проучавања него и инструменат и оруђе своје воље. Неоспорна је чињеница да човек, поред разума, осећања, жеља и воље, носи у својој души и једно мерило вредности. Тим мерилом дели на добре и зле не само своје поступке него и своје мисли и осећања, те једне одобрава и хвали, а друге забрањује и осуђује.

Учење о души као посебном (бесмртном) бићу које мисли засновано је на становиштима философа спиритуалиста, као што су: Платон, Рене Декарт, Готфрид Вилхелм Лајбниц, Имануел Кант, Георг Фридрих Вилхелм Хегел, Хенри Луис Бергсон, и други. Тако је француски филозоф, нобеловац, Хенри Бергсон (1859–1941), који је веровао у бесмртност човекове душе, забележио: „Једини разлог за веровање у то да се свест после смрти гаси јесте чињеница, да ми видимо како се тело растура или распада. Но тај разлог није важан, будући да је независност готово целокупне свести од тела исто тако констатована чињеница“.[8]

 

Напомене:

[1] Лобања с највећом унутрашњом запремином, или највећим капацитетом, не припада човеку с најразвијенијим свесним животом, већ једном дивљаку из цивилизацијски запуштене Нове Британије.
[2] Бранислав Петронијевић, Психологија, стр. 444.

[3] Француски анатомиста и психолог, нобеловац Алексис Карел у истраживањима у вези с трансплатацијом органа у људском телу, доказао је да „жена више пати када изгуби своје дете, него када јој се ампутира део тела“ (видети: P. Malapert, F. Challaye, S. Zimmermann..., Psychologie et metaphysique, pp. 313).

[4] Џејмс Редфилд, Тајна Шамбале – У потрази за Једанаестим увидом, стр. 149, 180 и 189.

[5] Дејан Раковић, у предговору књиге Спасоја Влајића Свест и надузрочни поредак природе, стр. 8.

[6] Hiroši Motojama, Karma – Reinkarnacija, стр. 161.

[7] Иван Иљин, Пут духовне обнове, стр. 63.

[8] Henri Bergson, Creative Evolution, p. 10.

 

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 133 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is a Joomla Security extension!