Нови светски поредак и сведимензионална одбрана
Војно-стручни часопис "Нови гласник" број 5, 28. октобар 2000.
Не треба веровати да је НАТО алијанса задовољна постигнутим у агресији на СР Југославију. Напротив. У мају 1997. америчка доктрина прилагођена је ратовима, опасностима и изазовима предвиђеним за 21. век. Савезна Република Југославија имала је несрећу да буде прва жртва експеримента in vivo према пројекту "заједничка визија 2010". Упркос провереној америчкој стратегији за стварање "бонсаи држава", СР Југославија се храбро супротставила највећем планетарном злу у историји, "купила је време" за Исток, прва се отворено супротставила лихварском светском поретку, улила је веру другим државама да је могућ спас од нарастајућег зла, показала је пут до слободе источним земљама, спречила је окупацију по моделу из Рамбујеа и показала како треба да се бори за живот достојан човека, за традиционалне вредности и врлине, пре свега за слободу и непокор. Већина аналитичара очекује да ће Сједињене Државе и даље настојати да запоседну Балкан и да утврде мостобран за сопствену експанзију и ширење НАТО-а ка истоку. Једино решење за Југославију је сведимензионална одбрана.
Увод
Хрлећи ка информатичкој постиндустријској ери, у којој компјутери и роботи треба да ослободе човека неинтелектуалног рада, светски моћници "намеравају" да створе још један "нови светски поредак", где, како је то већ много пута речено, људи "немају времена да имају времена". Тежећи сваколиком прогресу и решавајући животне дилеме час на један, час на други начин, свет се приближио безграничном хаосу и сфери несавладивих апсурда. Пошто је кормило тренутно у рукама Американаца, све је изгледније да ће се они први наћи на оптуженичкој клупи за "крај историје" и све што се наталожило кроз историју отприрођавања. Наравно, Американци то на известан начин и заслужују, јер у својој надобудности желе да дају посебан и коначан печат епохи коју теолози тумаче као еру Антихриста.
С друге стране, све већа опасност прети човечанству после отварања "Пандориног крчага" из којег су, као што је то у грчкој митологији записано, поред давно измилелих "духова шкодљивих за људе" (старост, тегобан рад, слабост, лудило, порок и страст), прогресисти "истресли" радиоактивност, средства за загађивање животне средине, вирусе којим су се инфицирали живи свет и компјутеризована техничка средства, а нису се либили да наруше генетски код и створе биоинжињеријске монструме. Створен је свет у којем сваког дана ишчезну са лица Земље две врсте (животињске или биљне). У таквим условима од науке, која је наизглед све немоћнија, захтева се барем трасирање пута ка измени парадигме којом је свет доведен у садашње стање. Истраживачи у области друштвених наука и доктринолози су, дакле, на новој провери наметнутој достигнутим степеном развоја и стварањем фамозног "новог светског поретка".
Војне доктрине у униполарном периоду
Очигледно свестан да у време трговине информацијама "истина испливава на површину" најчешће удављена, Жерар Бодсон је у књизи "Нови светски поредак и Југославија" у неколико ставова изразио суштину свог односа према савременим светским војно-политичким трендовима: "...Нови светски поредак је у шест година изродио више оружаних сукоба и интервенција Организације уједињених нација него у четрдесет година Хладног рата: 22 операције ОУН између 1988. и 1994, наспрам 13 између 1948. и 1988.
Никада није било толико премештених људи, нити избеглица, као што је то од када је на сцену ступио нови светски поредак: седамнаест милиона избеглица у 1991. и 27 милиона у 1996. години. Никада у светској историји није било толико измењених граница у тако кратком временском периоду, од обала Јадранског мора до граница Кине – три федералне државе Источне Европе, СССР, Југославија и ЧССР породиле су двадесетак нових држава, нејасних и често оспораваних граница".
Пошто Бодсонове аргуменате није једноставно оспорити, очевидно је да се и проблеми свих становника планете усложавају. Сукоби су све чешћи, због изградње тзв. глобалног поретка, у којем земље Запада предвођене Сједињеним Америчким Државама, Великом Британијом и Немачком освајају свет, под фирмом ширења ка Истоку "америчке демократије", тако што економски, информационо и "неокортикално" приморавају источне земље да уђу у Западну алијансу и Европску унију.(1) Истовремено, назиру се све масовније снаге које имају шансе да спрече и можда још једном распрше хегемонистичке амбиције Запада, а тај тренд наговештава сукобе већих размера. Проблеми су тим већи што Запад нема намеру да одустане од пројекта "освајања света доларом" и што је своје сценарије прогласио "виталним интересима" – дакле, узмака неће бити до победе или пораза. У таквим околностима није чудно што је широм света расуто 100 милиона мина и што "вашингтонски жреци" допуштају да у Алжиру погине више од 70.000 људи за непуних осам година (откако су алжирске власти 1992. године поништиле опште изборе на којима су водили радикални исламисти).(2) Није чудно ни то што су на планети Земљи најчешћи узроци смрти срчана обољења и мождани удари и што су годишњи губици од самоубистава (800.000) већи него у рату (500.000) и од сиде (300.000), итд.
На основу свега што се догађа на Балкану, очигледно је да предлагачи војно-политичких поступака добро познају теорију ратне вештине. Америчка стратегија заснована је на провереној поставци: "Права одбрана значи, не дозволити ником да постане претња или непријатељ. За то се мора искористити целокупна интелигенција природе". У суштини, реч је о прилагођеном приступу чувеног кинеског познаваоца ратовања Сун Цу Вуа, да је најбоља она стратегија, према којој се "непријатељ савладава без борбе". Истрајност америчке администрације, да њене снаге ступе у Босну тек после потписивања мира, подсећа на његов чувени ратни принцип да "најбољи војсковођа увек побеђује без излагања опасности од штете".(3) Занимљиво је, да у савременој војној стратегији Сједињених Америчких Држава ништа мање нису испоштована начела непобедивог Гориношо Мусаши Мијамота, који је тврдио да се "суштинска вештина вођења рата, налази на месту где су отклоњени облаци незнања". То су, вероватно, главни разлози што се многима чини да се на наведеним принципима, у границама познатог концепта "истурене одбране", ствара и нови светски лихварски поредак и будућност света.
"Пројектовање силе" као опредељење
На који начин су повезане економска, технолошка, политичка, психолошка, информациона, културолошка и војна моћ на школски начин је, на примеру Сједињених држава, показао један од аутора најновије доктрине њихове армије, генерал Фредерик Френкс. Говорећи о Доктрини (објављена као доктринарно правило копнене војске САД – ФМ 100-5 14. јуна 1993.), рекао је да је, ради оздрављења америчке привреде, у америчком Конгресу одлучено да се смањи буџетски дефицит преко војног буџета што је изражено, између осталог и затварањем око тридесет војних и поморских база. Међу цифрама о радикалном смањењу војног контигента "залутао" је податак да ће морнаричка пешадија бити повећана са 159.000 на 174.000 људи, у складу са "новим концептом интервенција и вишеструкој улози САД у свету – на начелима 'пројектовања силе' и мобилности јединица".(4)
Политичка компонента заступљена је определењем да ће се америчка војска употребљавати у мировним мисијама и хуманитарној помоћи нацијама које развијају демократију. Генерал Гордон Саливен, такође један од аутора Доктрине, додао је да ће америчка армија бити тако организована, да ће моћи "брзо и ефикасно да маневрише снагама у операцијама у дијапазону од борбе са наркомафијом у Јужној и Централној Америци, до рата у Заливу и интервенције у Панами".
То значи да су амбиције усмерене на осавремењавање, ширење утицаја и овладавање и ванвојним сферама, а чини се да то нема никакве везе с тзв. медијским ратом и информационим операцијама. Међутим, у реализацији наведене доктрине, која је постала глобална после прихватања да се снаге НАТО-а, америчке снаге и снаге УНПРОФОР-а користе за успостављање "новог светског поретка",(5) улогу инструмената добиле су обмане, ратна лукавста, перфидије и, нарочито, фабриковање неистина и полуистина у тзв. псеудоеволуцији.(6) Политику засновану на поменутој доктрини спроводе многе актуелне, светски познате дипломате, које због контрадикторних садржаја и честих интервјуа пежоративно зову – "разносачи политичке сумаглице".
Лицемерни "нови свет" веома верно је представио француски пуковник Емануел де Ричофц, који се после девет година проведених у Легији странаца обрео у Босни по вољи међународне заједнице: "Треба постићи моралну предност над непријатељем, његовим "сивим можданим ћелијама", једном окрутном али пресудном дволичном игром: приближити се, завести, наметнути, инфилтрирати се, заварати, опколити, принудити, забранити, победити... Искористити какав било изговор да би се порекла задата реч, без икаквог стида..."
Уколико се за анализу, као пример доказа да постоји организован медијски рат, узимају подаци из америчког војно-политичког миљеа, лако се може препознати барем пет веза између спољне политике и војне доктрине Сједињених Америчких Држава (што не значи да су информатичке операције само њихова специјалност). Прва веза је, заправо, однос Американаца према национализму и историји, који је одређен својеврсним етничким конгломератом Сједињених Држава. Када се тај однос схвати, постаје јасно зашто је, у сред процеса африканизације, исламизације и хиспанизације, којим су захваћене САД, тешко дефинисати амерички национални архетип, а четврт миленијума њихове историје је мало за озбиљну историју, а много за све што је учињено на уштрб хуманости у том делу света.
То су разлози што Ноам Чомски проблематизује мишљење америчких лидера, да највећу опасност за најновији "нови светски поредак", који стварају и Сједињене Америчке Државе, представљају национализми у неразвијеним земљама, односно национални режими "који би да повећавају свој животни стандард ослонцем на свој атар". Упозорава, при том, да је самосталност у новом планетарном поретку недопустива, јер је за мале земље предвиђена улога услужне делатности у надопуњавању привреда Запада. Национално независне земље, попут Вијетнама, Ирака, Костарике, Лаоса, Либана, Либије, Никарагве, Панаме, Салвадора, Северне Кореје, Сомалије, Хаитија, Чилеа, Југославије..., опасне су за Сједињене Државе, јер могу да повуку за собом остале земље ка независности или неутралности. Познато је да су САД у већини наведених земаља већ утицале на измене режима.
Друга веза америчке политике и војне доктрине је однос према неразвијеним. Једина актуелна супер сила је у непрестаном рату против индустријских конкурената и сиромашних земаља. У Доктрини су, што је са дипломатског становишта разумљиво, разрађени сценарији само за деловање и рат против слабих земаља "трећег света". Основни разлог за ту врсту свеобухватног рата је неспремност да велике силе и посебно САД, смање своје богатство за рачун смањења економског јаза између Севера и Југа.
Трећа веза односи се на подривање свих дипломатских иницијатива од стране једине преостале супер силе, због давно дискредитоване политике и ауторитета сведеног на ауторитет "бича".(7) На тај начин обезбеђују "да се не разводни криза", што је основа доктрине. Познато је да су Сједињене Америчке Државе највише напредовале захваљујући ратовима и да имају разрађен механизам за зарађивање у кризама. Одржавање сталне напетости у појединим регионима света, у којима су трупе САД присутне због америчких "виталних интереса", значајно је, поред осталог, за висок ниво борбене готовости у јединицама специјалних стратешких снага, будући да је за врхунску оспособљеност неопходна непрекидна активност тих јединица. С друге стране, ангажовање и учешће у борби и кампањама омогућавају да се усавршава руковођење јединицама и информациони систем,(8) а тако се одржава и нерешено, флуидно стање "контролисаних жаришта". Зато су снаге за тзв. брзе интервенције намењене за ангажовање у борбеним операцијама, али и у операцијама без ратног стања (које не значе одсуство борби, јер се могу изводити упоредо с борбеним дејствима, претходити им, следити их или постојати независно од њих). Један од основних захтева "пројектовања силе" је "свестраност" која је, у ствари, способност за прелазак из спремности за извођење операције на једном војишту у извођење друге операције на другом војишту и затим за брзи повратак натраг.
Информатичке операције
Наравно, наведени доктринарни ставови не могу се реализовати без пуног ангажовања информационог система. Зато је "замагљивање ситуације" ушло у америчка доктринарна решења. На пример, доктринарни сегмент назван "информатичке операције" обухвата мноштво разноврсних активности: од односа с јавношћу, преко пропагандно-психолошких дејстава, употребе медија за постизање војних циљева, до утицаја информација на процес доношења одлуке и вођења борбених и неборбених дејстава ради савладавања отпора противника. Знајући да је немогуће блокирати глобални проток информација, амерички војни стратези развили су доктрину манипулације информацијама и њихове оптималне експлоатације у интересу сопствених војних циљева. Као резултат тога, јавне институције, приватна предузећа и тзв. организације од посебног интереса, могу много брже да обликују и мењају јавно мњење; да изводе притисак или утичу на политичке лидере нације; да јачају или слабе морал војника и расположење у војној организацији; да утичу на стратегијске и оперативне циљеве и обављање тактичких задатака и да тако значајно утичу на стратегијски правац, домет и трајање војних операција.
Занимљиво је да најновији доктринарни ставови у доктринама Запада невероватно коинцидирају са основним ставовима из протокола сионских мудраца. На пример, у протоколима пише: "Да би се јавно мњење дохватило у руке, треба га довести у недоумицу изношењем с разних страна противречних мишљења, све дотле док се Гоји (народне масе – прим. Р.С.) не изгубе у том лавиринту", а то се подудара с америчким доктринарним ставом да се "команданти морају сналазити у условима конфузије и нереда и да их истовремено морају стварати". Пошто се у конфузији много боље сналазе информисанији, јасно је где се налази предност великих сила, у случају ангажовања у операцијама "пројектовања силе" њихових специјалних корпуса. То је проверен начин за постепено утеривање света у амерички клише, затим за доминацију у којој се непрестано задржава потпуна иницијатива, али и доказ да су у доктринарне ставове уградили основне ставове из теорије хаоса.(9)
Психолошка дејства усмерена према цивилном становништву значајан су елемент већ уобичајених цивилно-војних операција изван ратног стања. Примери за то су операције "Праведна ствар" (Панама), "Пустињска олуја" (Кувајт), "Одлучан одговор" (Република Српска) и "Савезничка сила" (Косово и Метохија). Основни садржај тих операција биле су, пре свега, претње и обмане с циљем да се створи општа војно-политичка конфузија. Наведени примери били су довољан разлог да Ноам Чомски за америчку администрацију устврди да њена спољна политика изгледа као низ непромишљених пропуста, недоследности и бесмислица.
Наравно, ништа се није догодило случајно, будући да је према америчким доктринарним решењима требало створити услове за конфузију и неред. У свим наведеним операцијама учествовале су водоноше креатора "поретка над порецима", попут Ричарда Холбрука, Дејвида Овена и Клауса Кинкела, распоређени у администрацијама САД, Велике Британије и Немачке, о чијим манипулацијама су, осим Ноама Чомског и Жерара Бодсона, писали Ремзи Кларк, Пјер Мари Галоа, Патрик Бесон, Мишел Колон, Жан Дитур, Александар Зиновјев, Владимир Волков, Гери Ален, Драгош Калајић, Ратибор Ђурђевић и многи други.
Пета веза америчке спољне политике и доктрине је однос према могућности војне интервенције. Ноам Чомски сматра да се "данас класична интервенција више не разматра чак ни као могућност, већ се средства усмеравају на тајни тероризам, сакривен од домаће јавности или на уништење много слабијег непријатеља, који се у пропагандним кампањама приказује као чудовиште неописиве снаге". Иако је Чомски већим делом у праву, а његови ставови се свакодневно потврђују, инсценирањима и сатанизацијом стране одабране за непријатељску, ипак треба однос према интервенцији размотрити на основу разматраног доктринарног правила. Наиме, у њему је забележено: "Војна сила треба да буде примењена само када је крајње стање јасно дефинисано и када се кампања не завршава престанком непријатељстава". Управо тај доктринарни принцип препознаје се у изјави Ворена Кристофера када је нагласио да је Клинтонова администрација заузела став да се "солуција у Босни може наметнути једино с ценом коју су САД спремне да плате".
Једна одредба из правила ФМ 100-5 на неки начин омогућава предвиђање будућности. Записано је, наиме, да ће будуће операције бити, вероватно, извођене у неразвијеним подручјима, што потврђује да је доктринарно прихваћена већ наведена тврдња америчких политичких експерата – да развоју САД прети највећа опасност од неразвијених земаља. Аутори доктрине америчке копнене војске предвиђају да ће опасност бити слабо дефинисана, а да ће снаге непријатеља бити добро опремљене и убојите и да ће се борити на свом тлу. Сматрају да ће операције бити у стилу "дођи онакав какав си", с ограниченим временом за обуку, што значи да јединице морају бити увек у највећем степену спремности за борбену операцију, хуманитарну помоћ или за борбу с елементарним непогодама.
По коју цену ће бити изграђиван "светски демократски поредак" наговестио је Бил Клинтон, априла 1993. године, у поруци Редакцији "НАТО ревије", после самита у Ванкуверу: "Снови су од немогућег постали стварност: крај хладног рата и подељености Европе, уједињење Немачке и револуционарне промене у бившем Совјетском савезу. Поздрављамо промене чак и онда када оне укључују неизвесност и опасност".
Међутим, иако је јасно да политика једине преостале супер силе има дубоке и чврсте корене, порука америчког председника је много практичнија, јер објашњава разлоге на основу којих су бивше чланице Варшавског уговора приморане да редефинишу своје интересе и позиције у новим условима. Сада је јасније зашто су то учиниле и државе учеснице Конференције о европској безбедности и сарадњи (од 5. децембра 1994. године – Организација за европску безбедност и сарадњу), чланице Европске заједнице (сада Европска унија), Уједињених нација и НАТО-а, после слома биполарног светског поретка.
Врсте ратова и њихове димензије
Најновије доктрине на Западу су, уз војну димензију, обухватале све више других: економску, политичку, информациону, религијску, психолошку, културолошку... Пошто су све оне, употребљене за ратне сврхе, суштински деструктивне, својеврстно су упозорење да се свет приближава тзв. крају историје. Применом "сведимензионалних, психотронских и неокортикалних операција" постигнуто је, да нападнути народи губе или већ немају своја опредељења и дефинисане државне и националне интересе.
Једна од одлика америчких доктрина је њихова заснованост на бескрупулозној замени теза. На пример, политички не оптерећеним људима следеће речи Ричарда Е. Симпкина, забележене у књизи "Надметање у брзини маневра", изгледале би бесмислено и готово сулудо: "Готово ни у једном критичном подручју света где би, на пример, америчке снаге биле употребљене нема довољно маневарског простора који би обезбедио примену стратегије класичне одбране по дубини... Зато одбрана мора почети на знатно истуренијим линијама и одатле да се води агресивно ради уништења нападачевих јуришних ешалона..." Наравно, није тешко закључити да су сви који написано прихватају, односно "разумеју", одавно поражени (односно зомбирани) у неокортикалном рату. Не постоји логика која ће оправдати Симпкинове ставове, осим ако се не сматра да је планета Земља већ у америчком власништву.
Американци стварају нове "одбрамбене" доктрине, између осталог и због тога, што се плаше (тако они пишу и говоре) убрзаног повећавања могућности које су доступне америчким потенцијалним непријатељима. При том, мисле на приступ наоружању високе технологије (тактичке балистичке ракете, оружје за масовно уништење, глобални позициони системи, средства мобилне телефоније, компјутери, итд). Изгледа да је "амерички страх" снажнији од тежње да се оствари "амерички сан". Све је очигледније, да је опасно што се политичари новим оружјима прилазе с неспутаном инфантилном знатижељом, баш као што се Пандора понела према Прометејевом крчагу.
Наравно, припадници "Новог света" никад не испуштају иницијативу, јер су свесни њене ефектности и неопходности, а као принцип уградили су је свуда, од стратегијских приступа до докумената у регулативи. Управо зато, доследно подржавају теоретску основу Памфлета 525-5, који је објављен 1. августа 1994., у издању ТРАДОК-а (Training and Doctrine Command). То је заправо концепт америчке будућности заснован на новој филозофији да је "у прошлости развој био последичан, а сада динамичан". У концепту је наглашено да су Американци "променили начин на који се мењају". Сада не чекају да развој својим променама временом доведе до промена стратегијске мисли, већ планирају промене, односно креирају околности у којима ће важити планирани квалитети.
Наравно, не креирају само Американци нову мапу света и нису само они агресивни. Готово све велике силе које учествују у стварању наднационалног светског поретка користе за остварење заједничког циља све расположиве снаге и средства, а војна као претњу. Карактеристичано је, при том, коришћење идеологија миротворачких покрета и секти, а нарочито идеологије "Њу ејџ" (New age - ново доба) покрета. Своју мисију тај покрет, наводно, спроводи кроз науку, културу, уметност, религију, окултизам, магију, медицину, здраву исхрану, источњачки приступ сексу, итд. Све чешће објављују се радови у којима се савремени трендови именују Водолијином завером, коју Мерилин Фергусон, једна од именованих вођа покрета, објашњава као заверу без политичке доктрине и манифеста. Тврди, при том, да завереници желе политичку моћ само зато, да би је распршили и да су завереничке стратегије прагматичне, чак научне, мада су перспективе које отварају, у крајњем, мистичне. Аутори покрета "Ново доба" нуде нову парадигму: Ко жели да преживи, мора начинити скок у ново и ризиковати радикалну "трансформацију свести". Међутим, не треба заборавити да следбеници "Новог доба" отворено заговарају религију "новог светског поретка", која треба да избрише границе између основних религија, баш као што творци "новог светског поретка" настоје да неутралишу разлике између нација.
На основу реченог јасно је да савремени ратови не личе на два светска рата, нити на било који претходни. Најмоћније војске, због домета оружја и спрегнутих информационих система, непрестано су у додиру. Иако се још увек, гледано кроз стару призму, региструју само војни сукоби, свакодневно се воде информациони, економски, верски, психолошки, дипломатски и други ратови, на различитим нивоима (од, условно речено, тактичких до стратегијских) и различитог интензитета. Сваки од наведених врста ратова има више димензија (економска, информациона, културолошка, психолошка, итд.), а свеобухватан је и с аспекта простора, енергија, материје, трајања и кретања у сва три амбијента: мирнодопском, конфликтном и ратном. У таквим ратовима све је дозвољено и с аспекта метода (на пример, обмане, ратна лукавства, перфидије и слично), и с аспекта средстава (од класичних до космичких), јер га воде махом недовољно скрупулозни људи попут Вили Класа, Алена Жипеа, Ђанија де Микелиса, који су у сукобу са законом и организације које су изгубиле морално право да уређују свет (Савет безбедности, ОЕБС, Хашки трибунал…). Теорија и пракса ратне вештине обогаћени су новим синтагмама, као што су: "електронски рат" (сукоб између Израела и Сирије, у долини Бека), "информациони рат" (између Велике Британије и Аргентине, око Малвинских острва и између САД и Ирака, у Кувајту), "економски рат" или "аутомобилски рат"(између САД и Јапана), "трговински рат" (између САД и Кине), "хакерски рат" (упади у информационе системе и компјутерски вируси на Интернету) и слично. Информатички ратови су посебан и све значајнији проблем. У вези са том врстом рата, Никола Тесла је у технолошком манифесту названом "Светски систем", објављеном још 1900. године, предвидео глобални информатички систем и специфичне сукобе на Интернету. Први је писао и о крају садашњег поимања историје: "Ратови ће се водити све дотле док све тачке на планети Замљи одједном не ступе у ратно стање".
Вишедимензионална агресија
Вероватно постоје анализе у каквом је економском, политичком и моралном стању СР Југославија у ситуацији када је политички знатно изолована и међународно неравноправна, а економски и информативно блокирана.
Занимљиво је да већина људи у СРЈ зна за деструктивно понашање организација "увезених" са Запада, а да није пронађено системско одбрамбено решење. На пример, није спречен деветстогодишњи утицај Ватикана на српски народ, па је и у рату на просторима претходне Југославије, на верском плану, изгубљено више од 10.000 Срба. Опасно је за мотивацију и мобилизацију народа за одбрану постојање више од 200 секти (60 регистрованих),(10) бројних фондација, разних агенција, "хуманитарних" организација, "мировњачких" покрета, дела анационалних и наднационалних странака, које су настале у прилично хаотичној политичкој ситуацији, финансирних од Запада, и тзв. корисних идиота, који раде за оне који нису пријатељи и када их ови не плаћају и слично. Томе је допринео и део становништва који током рата на просторима претходне Југославије није дао ниједну примедбу Америци, Немачкој и Хрватској због погрома Срба, али је оптуживао српско руководство и српски народ да су криви за сопствено страдање, и сада, после најновије "сеобе Србаља", смело, самоуверено, неколебљиво и пророчански тврди, да ће мир који сви очекују бити праведан.
Узимајући у обзир да је основни циљ креатора "новог светског поретка" стварање "бонсаи" држава са марионетским режимима, настојање новог НАТО-а да се шири према Истоку, да је претходни амерички председник Џорџ Буш званично оценио да је СР Југославија опасност по националну безбедност Сједињених Америчких Држава и да је Стејт департмент прогласио СРЈ за непријатељску земљу,(11) на основу процена, изјава и понашања њихових званичника који су у односима са СРЈ преговарачи, а са њеним непријатељима – савезници, требало је очекивати да ће кампање Запада бити усмерене на "уређивање", према њиховим интересима и мерилима, Косова и Метохије, Рашке области и Војводине. Американци ће највероватније, ради "контроле мира", задржати довољне снаге да изграде сталну војну базу НАТО-а на Балкану. То се могло предвидети на основу њиховог понашања у Босни, када у селективним бомбардовањима нису гађани објекти који би према плану Контакт групе требало да припадну муслиманима, а српски су уништени. Муслимански простор је припреман као елемант балканске базе.
Уколико Американци потпуно поседну кључну тачку Европе, на граници Истока и Запада, моћи ће, то добро знају, да успоставе контролу над Централном Европом, западним деловима бившег СССР, Медитераном и Блиским Истоком. Припреме су завршене. У Републици Македонији разместили су део снага повучених из Немачке, а потписали су и документ о сарадњи по питањима одбране у којем је договорено и наоружавање. У Албанији граде аеродром, а формирали су центре за обуку. У Бугарској су формирали центар ЦИА. У Румунији су планирали да изграде "Мали Пентагон" (командно место за Балкан), у близини Сарајева граде аеродром. На Космету су одабрали Урошевац за базу. Вероватно ће покушати да изнуде потпуне аутономије за Војводину, Рашку област и Космет. После свега што су до сада урадили на Балкану много је јасније зашто настоје да створе "бонсаи" државе и у њима марионестке режиме.
Не треба веровати да је НАТО задовољан постигнутим у агресији на СР Југославију. Напротив. Од када је Хенри Кисинџер поменуо "нови светски поредак", 1974. године, догодило се много тога што може да послужи за процену следећих процеса и мега тенденција. Наиме, у јануару 1989. године на састанку Михаила Горбачова са члановима Трилатералне комисије, које је предводио Дејвид Рокфелер, договорено је да се "подигне гвоздена завеса" и сруши Берлински зид. Биполарни поредак је уступио место униполарном поретку. У складу са том променом Сједињене Америчке Државе су истовремено уредовале по Балкану, пронашле нову улогу за НАТО и промениле доктрину, која ће због увођења информационог рата и контроле ума највероватније гурнути свет у тотални рат, на физичком, енергетском, астралном и менталном нивоу. У мају 1997. године америчка доктрина прилагођена је ратовима, опасностима и изазовима предвиђеним за 21. век. Савезна Република Југославија је имала несрећу да буде прва жртва експеримента in vivo према пројекту названом "Заједничка визија 2010", који је, у ствари, стратегија САД до 2015. године, на основу које се војне снаге САД припремају да помогну и обезбеде да САД и у 21. веку задрже технолошку и информациону доминацију у свету.
У агресији на Савезну Републику Југославију, која се на Западу и међу чланицама НАТО не тумачи као операција "над Југославијом", ни као операција "за Косово", већ само као операција "над Косовом", за коју Хенри [елтон и Весли Кларк кажу да је реч о веома успешној "казненој ваздушној офанзиви", увежбавана су "прецизна дејства", употреба софистицираних оружја различите намене за различите објекте, геофизичко оружје, биолошки и психо аеросоли, муниција са осиромашеним уранијумом, електромагнетно оружје, најсавременија компјутерска и средства за електронско ометање итд. Покушали су да примене и тзв. систем система, који омогућава готово идеалан спој логистике и командно-информационих система са јединицама у додиру. У мају 2000. усвојили су и корекције доктрине, настале на основу анализе агресије на СР Југославију. Међутим, Сједињене Америчке Државе су приморане, због своје будућности, да одустану од радикалнијег циља и сада имају још мање времена. Утрошиле су више од десет година, а нису ни помоћу подвале у Рамбујеу, ни агресијом на СР Југославију, успеле да потпуно поседну најважнију геостратешку тачку на планети – Балкан, а посебно нису успеле да ставе под контролу Београд. Упркос америчкој стратегији посредног наступања и доктрини ниског интензитета која је, због неуспеха у неоружаним облицима агресије, прерасла у отворену војну агресију, СР Југославија је "стала на црту" највећем планетарном злу у историји људског друштва, "купила је време" за Исток, прва се отворено супротставила лихварском светском поретку, улила је веру другима да је спас од нарастајућег зла могућ, показала је пут источним земљама, спречила окупацију по моделу из Рамбујеа и показала како се бори за живот достојан човека, за традиционалне вредности и врлине, пре свега за слободу и непокор – против америчких неоробовласничких претензија.
Већина аналитичара очекуја да ће Сједињене Државе и даље настојати да поседну Балкан и утврде мостобран за своју даљу експанзију и ширење НАТО-а ка истоку. Јасно је да поход на Исток оне не могу наставити док не неутралише снаге које их могу ометати у том походу. Велики проблем је и страх од "џокер сценарија". У Њујорку, Вашингтону и Пентагону не знају да ли је већи проблем за америчку администрацију, да остави "на миру" изазвани, непокор(е)ни народ, који је интелектуално супериоран, па може организовати довољно опасну одмазду или остати унедоглед заглављен у "балканском живом песку" или наставити продор ка истоку са не неутралисаним жртвама. Наравно и када би мондијалисти успели да остваре своје балканске замисли, интереси Запада и СРЈ били би поново сучељени и дивергентни. При том, природно је очекивати да ће Запад наставити да ствара информациони хаос у свим димензијама, на свим нивоима, у већ створеној конфликтној ситуацији и евентуалном рату. Његов циљ је да према "америчком концепту" (заснованом на начелима "пројектовања силе и мобилности јединица") већ у првој фази рапидно смањи борбену моћ војске. То начелно постижу постепеним стварањем хаоса, мерама економског, политичког, психолошког и информативног карактера и њиховим последицама, које се начелно испољавају као раздешено друштвено окружење.(12)
Зависно од радикалности циља агресора који примењује "сведимензионалне операције" и отпорности одбрамбено-заштитног система СРЈ, тек уколико примењене мере озбиљно уздрмају опште стање у СР Југославији, снаге Запада, које од 1992. године непрестано учествују у рату на просторима претходне Југославије, могле би да покушају да створе хаос у Војсци Југославије. У том случају циљ би им био да наруше систем командовања, паралишу систем информисања, убаце лажне информације, створе нерасположење у војсци и сумњу у старешине, узнемире родитеље итд. Дакле, на основу досадашњег понашања НАТО-а, после војне интервенције против СРЈ, треба очекивати да ће интензивном применом стратегије посредног наступања и поступака из модалитета доктрине сукоба ниског интензитета и даље настојати да смање могућности маневра и ватрену моћ Војске Југославије, наруше заштитни механизам и раздесе систем њеног командовања. Јер, према америчкој доктрини, тек када се процени да је мобилизацијска и борбена моћ нападнуте војске испод границе која означава минимум употребљивости и када се предвиђа да ће отпор бити неорганизован, стичу се услови за, овога пута поновну, војну интервенцију.
Сведимензионална одбрана
Довољно је опасно за одбрану било ког народа, нације, државе или било којег простора, уколико у држави има много организација са различитим идејама, јер су тада природна и често обавезна, многобројна разврставања при слеђењу тих идеја, а смањује се и мотивација за обављање задатака државе. Иван Иљин је још 1935. године тврдио да "што већи број грађана губи из вида јединствени и објективни задатак државе и почиње да следи не општи циљ, већ мноштво посебних циљева – свеједно да ли личних или класних – тим јаче политика почиње да се изрођава и распада, држава постаје тим слабија и тим лакше ће се срушити и распасти једног не баш лепог дана", јер "суштина државе састоји се у томе, што сви њени грађани имају и поштују − поред различитих и посебних интереса и циљева − још један интерес и још један циљ, заправо: општи интерес и општи циљ, јер је држава својеврсна духовна и правна заједница којом управља јединствена врховна власт и која је повезана јединством живота, стваралаштва и историјске судбине... Без општег интереса, без свеопштег (тј. свима заједничког) циља, без солидарности држава – не може да постоји".
Из аспекта одбране и борбе за опстанак свака нова религија, секта, странка или било која организација с новим програмом, "развлачи" укупну одбрамбену енергију грађана и умањује одбрамбену моћ, јер делује супротно од слоге, удруживања и обједињавања, и, у крајњем, омета фокусирање неопходне одбрамбене енергије.
После свега наведеног требало би да је јасно, да се на доктринарна решења, као што су "пројектовање силе", "сведимензионална дејства" и неокортикалне операције, може одговорити искључиво сведимензионалном одбраном. Оптимално решење јесте формирање организација, које су одговорне за контрамере, неопходне да би се држава одбранила у технолошкој, економској, информационој, културолошкој и свакој другој сфери у којој је нападнута, а да војсци остане само војна компонента. На пример, у СР Југославији фондације које су формиране на Западу и које финансира Запад требало би да буду у надлежности институција економског система, а народ и државу, од њиховог харања, требало би да заштите одговарајуће економске мере. Секте би требало да истражује посебна институција која има могућности да реагује у образовној, психолошкој и криминолошкој сфери. Активности римокатоличке, исламске и других фундаменталистичких цркава требало би да истражује, контролише и предузима одговарајуће мере и контрамере институција састављена од представника Министарства иностраних послова, Секретаријата за информисање, Министарства за вере, Српске православне цркве, Министарства за образовање и других заинтересованих институција. Разне покрете и организације који пропагирају програме и методе за побољшање индивидуалне успешности требало би да прихвате државне социјалне установе, уз ојачања психолозима и другим експертима. Одбрану у свом ресору требало би да организују министарства (на пример, за науку, технологију, просвету, културу, уметност, вере, спорт и сл). Наравно, требало би да се формирају и друге државне институције како би се правовремено (превентивно) реаговало ради неутралисања ефеката свих примењених операција. Подразумева се да би Савезно министарство за одбрану имало улогу координатора и да би његова коначна трансформација зависила од броја организација и броја примарних функција. Трансформација државних институција неопходна је и због информативног система, да би се другачије, ради повећавања ефикасности, усмерио проток информација.
Како државна структура, по себи и за себе, омогућава услове за почетну организацију наведеног система, неопходно је да се догради вишедимензионална одбрамбена функција, која би се заснивала на неоружаним облицима отпора и не само отпора – многе активности непријатеља могу се предупредити продорима у њихов систем. Заправо, потребно је разрадити целокупну одбрамбену функцију државног апарата, која се, нажалост, најчешће своди на војну компоненту. То подразумева да се створи свест о потреби да се на сведимензионалне операције агресора (једновремен напад у политичкој, економској, психолошкој, информативној, технолошкој, културолошкој, војној и некој другој сфери) може одговорити само сведимензионалном одбраном у свим активираним сферама скоро свих институција државе. Тада би све организације у систему синхронизовано и координирано преузеле и део одговорности за одбрану. Да би се то остварило, потребно је створити одговарајући кадар, а затим га оптимално распоредити, тако да се искористе ефекти свих образовних и васпитних институција. Дакле, да би одвраћање било ефикасно, неопходно је да се оствари једнодушност у приступу одбрани, што се може обезбедити само новим активностима у образовном систему. Садржаји које треба изучавати, као софтвер система, требало би да се одреде након студиозног истраживања, којем би, опет, требало да претходе кристално јасна државна и национална опредељења.
Поред измене менталне парадигме и успостављања природног односа према означеном непријатељу, неопходно је стећи свежа знања о креаторима "новог светског поретка", доктринама у оптицају и савременој техници и технологији. Потребна су знања и истраживања о протоколима наднационалних организација и степену реализације, о плановима фундаменталистичких цркава и најмоћнијих секти, сценаријима мултинационалних корпорација, државним и националним програмима суперсила и великих сила, националним катехизисима и слично. Наравно, потребна су и знања о методама супротстављања неокортикалним операцијама и начину организовања за њихово неутралисање. Значајно је напоменути да модел одбране не може бити умањена копија "одбрамбеног" модела агресора или било којег другог одбрамбеног система, него суштински другачији систем, са активностима које треба да успоставе равнотежу моћи. Уколико се у физичкој сфери не оживотвори концепт сведимензионалне одбране, постоји опасност да официри у проценама рачунају однос снага који се никад неће догодити. Зато је веома значајно да расположиве снаге не буду спречене да се припреме и ангажују у борби, будући да агресор увек на време предузима одговарајуће мере за паралисање одбрамбеног система.
Одбрана СР Југославије није могућа без суптилног усмеравања енергије становништва, којем мотиве дају јасни државни и национални интереси, јасна опредељења, реални циљеви, програм типа катехизиса, филозофија одбране, концепција с разрадом по доктринарним компонентама, складан одбрамбени систем и припрема у којој се гради одговарајућа, захтевана борбена моћ.
Резултати новог приступа образовним садржајима требало би да буду:
- Снажан друштвени систем са респективним могућностима одбране.
- Формирано друштвено мњење да је потребно градити и одржавати ненасилну цивилну одбрану ради стратешког одвраћања и при томе разликовати евентуалне агресоре од искрених савезника.
- Оспособљеност и васпитаност грађана да агресору узврате на сваком месту (сопственој и агресоровој територији), у свим димензијама (политичкој, економској, информационој, религијској, културолошкој, психолошкој, енергетској, технолошкој, спортској и др.), свим расположивим неоружаним средствима (од компјутера, електромагнетних импулса, звука и микроталаса, ласера мале моћи до средстава за слабљење структуре материјала итд.).
Свеобухватни одбрамбени систем омогућио би правовремену најаву агресије и активирање свих ресурса државе који се могу искористити за одбрану. У том случају би, на пример, непријатељеву авијацију могли да сачекају (испред ракетних и цевних система ПВО) локално изазвани сложени метеоролошки услови, светлосни ефекти апарата за исијавање светлости и ласера, звучни, микроталасни и резонансни ефекти, топлотни ефекти уређаја велике снаге за загревање и хлађење атмосфере, лажни положаји и објекти и слично.
Из одбрамбеног аспекта, потребно је учинити све да рат не разори друштво и да евентуални војни неуспеси не деморалишу становништво. Зато логично и реално изгледа становиште да "политички пораз једне нације не сме бити и није коначан када непријатељеви војници окупирају њену територију, већ када непријатељеви функционери окупирају институције цивилног друштва и над њима остваре ефикасну контролу".
Закључак
По свему судећи, ратови у ближој будућности биће усмерени на стварање света послушних држава и појединаца. За послушност држава бринуће се светска армија (сада НАТО), а за послушност унутар држава – међународна полиција. Прва фаза рата са непослушним државама је економско исцрпљивање уз паралелну економску контролу. Затим следи искључивање из политичог живота, чиме се обезбеђује непријатељу улога "листа на ветру". У следећем кораку следи продор у информативни и културолошки простор државе која се осваја. Тада су обезбеђени услови за продор у психу, односно за индоктринацију, ради медијског потчињавања. По свему судећи, наднационалисти су замислили да само светска војска (НАТО) има право на тешко наоружање, а једино интернационална полиција може располагати неубојитим наоружањем. Све "хуманије" оружје имаће, вероватно, улогу бича, не би ли се обезбедио поредак настао "демократским приморавањем" људи.
Дакле, свет према будућности воде два главна пута. На првом може да се развије већ зачети неоробовласнички поредак, у којем се становништво контролише дрогама и помоћу инсталираних поткожних шифри (уместо личних карти), а на другом, предстоји сведимензионални тотални рат за ослобођење освешћеног свечовека.
Постоји, притом, један тренд у војној компоненти ратне вештине, на који треба усмерити посебну пажњу. Док се с једне стране производе оружја високе технологије и упошљавају незаситна војна индустрија и трговци оружјем, с друге се стране деструктивне силе преносе из физичке сфере, преко енергетске, до астралне и менталне сфере. Уколико се деструктивне идеје не сузбију, ратови који су почели на најнижем, физичком нивоу, завршиће се на (а)каузалном (духовном) на којем владају суперстрингови – општом деструкцијом основе постојања. Тај рат може почети после истраживања хуманог генома и првих клонирања људи. С друге стране, можда ће "војна сутрашњица", ипак, бити одређена давно прореченим парадоксом да "побеђивање целе земље, мора увек да се постигне не радећи ништа" (Лао Цу, древни мајстор учења о Природном закону у Кини).
Када се све наведено узме у обзир, очигледно је, да земља која жели да опстане у условима примене "пројектовања силе", неокортикалних дејстава и "операција изван ратног стања", може свој витални интерес да оствари само ангажовањем укупних потенцијала – "сведимензионалном одбраном". Наравно, појам одбрана се мора схватити на амерички начин – као однос према агресији, јер не спречава браниоца да предузима правовремене мере у сферама у којима може надоместити физичку надмоћ агресора.
Напомене:
(1) Војнички посматрано, ширење НАТО-а и Европске уније ка истоку Европе омеђавање је већ освојеног (окупираног) простора од стране великих сила Запада. Легализацијом процеса верификовало би се њихово право на војну контролу до достигнутих источних граница.
(2) Ретко коме сада није јасно да се Американци понашају неуобичајено толерантно према исламском тероризму и фундаментализму − не би ли себи обезбедили редован доток исламске нафте.
(3) Председник САД Бил Клинтон је, у свом редовном годишњем обраћању нацији, 28. Јануара 2000., оно што се дешавало током ваздушних НАТО-удара на СРЈ назвао, како интерпретирају бројне западне агенције, победом у којој није изгубљен живот ниједног Американца.
(4) То је природно, јер одреднице хелсиншких и стокхолмских докумената ОЕБС (КЕБС) односе се, првенствено, на копнене снаге. Ратно ваздухопловство, а посебно Ратна морнарица САД, само су симболично обухваћени, што је резултат интереса великих сила. Наиме, Запад "није заинтересован" да се преговорима утиче на стање и активности ратног ваздухопловства, због предности коју има у тој области и значаја које ваздухопловство има у стратегији САД и НАТО алијансе. То је још изразитије у области Ратне морнарице, која је основ пројекције силе и остваривања превласти и доминације САД на светским морима.
(5) У вези са глобалним поретком, прецизну дефиницију нове улоге НАТО-а дао је Манфред Вернер у Бриселу 10. септембра 1993. године, када је западну војну алијансу дословно описао као "инструмент за увођење новог светског поретка", залажући се за партнерство с Уједињеним нацијама.
(6) Метод за бестијализацију и сатанизацију држава и народа који се супротстављају остваривању америчких "виталних интереса".
(7) Наиме, САД морају да избегну суочавања за зеленим столом, где немају аргумената, а остварују замисли за које су небитне истине оних на које су усредоточили своје интересе и намере.
(8) Значајан амерички доктринарни став је да би прекид непријатељстава био погубан за увежбаност њихових команданата, штабова и јединица у условима неизвесности да ли ће и када затребати интервенција, јер, како амерички војни аналитичари тврде, Сједињене Државе се суочавају с мноштвом нових претњи и непознатих опасности у условима општесветског ширења ратне технологије, које обухвата и оружја за масовно уништавање.
(9) Наведени ставови веома су слични следећем ставу истраживача Теорије хаоса: "Истраживач не треба више да открива никакве скривене поретке у свету, већ треба поретке (какве замишља и жели) да пројектује у свет који је хаотичан, затим да их пеца из тог света, заборављајући да их је у стварном свету сам пројектовао. Крајњи задатак истраживача, због тога, није више да само успешно предвиђа појаве, да се бави прогнозирањем, већ и да појавама које сам ствара и поново их открива манипулише" (видети: Д. М. Митровић и Љ. В. Станојевић, Теорија хаоса и правна теорија).
(10) Коју и какву улогу могу добити секте може се закључити на основу изјаве Лајонела Рона Хабарда, оснивача дијанетике и сајентологије: "Ми можемо испрати мозак брже од Руса − 20 секунди до потпуне амнезије" (видети: Александар Л. Дворкин, Замке неограничене слободе (Зборник чланака о сајентологији, Информативно-консултативни центар свештеномученика Иринеја еп. Лионског, Москва, 1996.).
(11) САД су и социјалистичку Југославију сматрале непријатељем (идеолошким), а означили су је и као земљу која подржава тероризам. На америчкој листи од 27 земаља које подржавају тероризам уперен против америчких интереса налази се и Југославија. На самиту групе-7 (САД, Канада, Немачка, Велика Британија, Француска, Италија и Јапан), у Токију маја 1980. године, усвојена је резолуција о тероризму и мерама које треба предузети против земаља које га подржавају.
(12 Најбољи пример је разбијање социјалистичке Југославије. На седници Хрватског сабора, 5. децембра 1991., последњи председник Председништва СФРЈ, Стјепан Месић је изјавио: "Мислим да сам обавио задатак − Југославије више нема". Ерих Шмит Енбом је, у књизи "Клаус Кинкел − ратник у сенци и немачка обавештајна служба", објављеној у Диселдорфу (едиција Едон), навео бројне податке о учешћу Немачке администрације у разбијању СФР Југославије.
Литература
1. Alan D. Campen, The First Information War, AFCEA International press, Fairfax, Virginia, 1992.
2. Alfred Kraus, Uzroci našeg poraza, Geca Kon AD, Beograd, 1938.
3. Aleksandar Antonić, Vatikanski tuneli za razbijanje Jugoslavije, Revija 92 * Ekoplus, Beograd, 1994.
4. Benjamin Kalai, Ugarska na granici istoka i zapada, Zemaljska štamparija, Sarajevo, 1905. 5. Beri R. Pouzn, Izvori vojne doktrine, VINC, Beograd, 1992.
6. Bogdan Radica, Agonija Evrope, SKC, Beograd, 1994.
7. Božidar Milosavljević, Zaboravljeno znanje predaka, Zapis, Beograd, 1981.
8. Branko Petranović, Agonija dve Jugoslavije, Svedočanstva, Beograd, 1991.
9. Grupa autora, Tajna Balkana (geopolitički ključ za sudbinu "veriga sveta"), SKC, Beograd, 1994.
10. Dragan Marković, Vojno-industrijska sprega SAD, BIGZ, Beograd, 1978.
11. Dragan M. Mitrović i LJubiša V. Stanojević, Teorija haosa i pravna teorija, NIU "Službeni list SRJ", Beograd, 1996.
12.Djordje Stanković, Izazov nove istorije, VINC, Beograd, 1992.
13. Emil Noel, Prostor i vreme danas, Nolit, Beograd, 1987.
14. Žerar Bodson, "Novi svetski poredak" i Jugoslavija, Beograd, 1996.
15. Živojin Mišić, Moje uspomene (peto izdanje), BIGZ, Beograd, 1985.
16.Živorad Mihajlović-Slavinski, Psihonauti unutrašnjih svetova, Slobodan Jović, Beograd, 1976.
17. Zbignjev Bžežinski, Strategija i politika SAD prema Jugoslaviji, Omladinska iskra, 1978.
18. Zdravko Ilić, Balkanski atomski soko, BIGZ, Beograd, 1986.
19. Kristijan Melon, Žan-Mari Miler i Žak Semlen, Neoružani otpor, VINC, Beograd, 1989.
20. Lorens Dž. Vejl, Civilna odbrana, VINC, Beograd, 1991.
21. Majkl Kilijan, Po naredjenju predsednika, Stilos, Beograd, 1991.
22. Milan Čubrić, Izmedju noža i križa, Književne novine,Beograd, 1990.
23. Miroljub Jevtić, Šta je džihad, Beograd, "Politika", 12. oktobar 1992.
24. Miroslav Pečujlić, Kritika koncepcije novog svetskog poretka Henri Kisindžera, Savremenost, januar 1975.
25. Michel Guerin, Bosnie-Hercegovine: Le risque islamique, "Defense et armement", 1992.
26. Nikolaj J. Danilevski, Rusija i Evropa, NIU Službeni list SRJ (Dosije), Beograd, 1994.
27. Noam Čomski, Šta to (u stvari) hoće Amerika?, Institut za političke studije, Beograd, 1994.
28. Olga Luković-Pjanović, Srbi...narod najstariji, AIZ Dosije, Beograd, 1990.
29. Radomir M. Milašinović, Američki pohod na svet, ZAD,Beograd, 1996.
30. Ričard E. Simpkin, Nadmetanje u brzini manevra (o ratu u XXI veku), VINC, Beograd, 1991.
31. Spasoje Vlajić, Svestna formula, IPA "Miroslav", Beograd, 1996.
32. Sredoje Simić, Miroslava Petrović: Parapsihološki rat na Balkanu, IPA "Miroslav", Beograd, 1996.
33. Stanko Opačić, Srbin u Hrvatskoj, Litera, Beograd, 1989.
34. Hari Selman, Kultura Nju ejdža, "Časopis za kritiko znanosti" (posebno izdanje), Ljubljana, maj 1992.
35. Katena mundi – Srpska hronika na svetskim verigama, knjiga II, Ibarske novosti Kraljevo i Matica Srba i iseljenika Srbije, Beograd, 1992.
36. Džejms Bolvdin, Druga zemlja, Svjetlost, Sarajevo, 1986.
37. Džon Semjuel Hegelin (materijal sa predavanja u Sava centru, Beograd, 23. oktobar 1990).
Накнадни коментар аутора:
Ни после 17 година овај садржај није изгубио на значају. Зато је идеју о сведимензионалној одбрани могуће и неопходно реализовати и у Србији, која је несмањеном жестином на мети језуитско-вавилонских деструктиваца.