Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Две врсте људи – две Србије

Srpski nacionalistiЛист „Српски глас Боке“, Котор, број 37/38/39, 8. октобар 2009.

Србија је огледало планетарне истине. Сва сучељавања у свету ту су концентрисана на малом простору. Верници и неверници, националисти и глобалисти, реалисти и утописти, физичари и метафизичари, идеалисти и материјалисти, истинољубиви и лажови...

Србија је пострадали, угрожени и сукобљени „свет у малом”

У Србији расту деца која никад неће заборавити звук сирена, шиштање ракета „томахавк”, касетне и графитне бомбе, убијене недужне људе, срушене мостове, разливене отровне хемикалије, осиромашени уранијум… Никад неће заборавити ту „добру услугу” Запада. У Србији расту деца којој родитељи говоре да су те ракете стигле у Србију зато што савремени Запад није више имао начина да уразуми Србе да не чине свакојака злодела и насиља у Србији и широм Балкана. Ови други уче своју децу да треба што пре да напусте бедну Србију у којој нема прогреса и перспективе и да оду што даље на Запад. Они, притом чине све да Србија остане бедна, да се прода сваки српски камен, травка, ваздух, кап воде. Они уче своју децу да постоје две Србије.

(Како би било лепо да постоје две Србије, једнаке по површини каква сада још јесте, и да се у њима напоредо уче деца Запада и српска деца. Могли би тек онда да се пореде њихова памет, карактери, успеси...). Деца Запада, то су она деца која су била на школовању на колеџима за време бомбардовања Алексинца, Ниша, Београда, Новог Сада… Преварена српска деца су била у рововима, дочекивала графитне и касетне бомбе, осиромашени уранијум и звук сирена, учествовала у хакерском и медијском рату, пркосила сили песмом, посматрала дејства слабашне противваздушне одбране и ефекте метеоролошког рата.

Свако ко тврди да „постоје две Србије” (происточна и прозападна) једнако је у праву, као онај који је тврдио „Коме је до морала, нека иде у цркву”. Уосталом, исту су школу о истини сви учили. Тачно је да се о души, моралу, истини, љубави, родољубљу, патриотизму, части, Богу…, говори још само у Цркви. У школи нема времена за приче о људским врлинама, јер да га има, за ту тематику недостајало би време да се говори о вредностима и предностима западне демократије, о стварању новца, о маркетингу, транспарентности, о хашкој правди и текућем међународном праву, о хуманости, хомосексуализму као симболу слободе… Да, метафорично, постоје две Србије, али само ако се мисли да постоје две врсте људи у Србији, а можда и две врсте Срба. Проблем је што се ништа у Србији не догађа случајно – све је то давно написано у наводно тајним, али стварно забрањеним протоколима.

Србе само Бог може објединити

Demokrate u SrbijiСлободан Томовић у својој књизи Крај историје наглашава: „Господ је ријешио проблем сједињења људи у свјетску заједницу уводећи закон експанзије који је утиснут у само биће историје, као уосталом и цјелине живота... Ратујући људи се повињавају разлозима који су од њих јачи... Људи су покретачи своје историје исто онолико колико могу утицати на избор сопствене судбине, часа рођења или смрти”. Будући да његове мисли личе на истину, могу се искористити као призма кроз коју се посматра подељена Србија. Прво што се може закључити је то, да су Срби ту где јесу неминовно, због свега што се догодило у њиховој историји и да од себе не могу да побегну. Истовремено се могу још једном и по милионити пут помолити Богу разума, као што се у својој химни моле Богу правде, да учине нешто да се раздор међу њима смањи и да се већ једном освесте, сложе, умноже, обоже...

Формално више од 85 одсто грађана Србије православно верује у Бога. Левичари не верују, а десничари верују. То значи да би на изборима у Србији, у регуларним условима, победили десничари, када би неко из српских странака на митинзима поменуо Бога и када им глобалисти не би претили новим одмаздама и глађу, због неукључивања у мондијалистичке пројекте и језуитске институције. Занимљиво је да се у Србији ништа није изменило променом власти после смрти Јосипа Броза Тита. Парола „И после Тита Тито” остварила се преко левичара Слободана Милошевића и левичара из тзв. демократских опција и блокова, будући да су на челу народа остали интернационалисти, увек спремни за обрачун с националистима и успут са Српском православном црквом, коју сматрају оличењем и носиоцем национализма.

Привидне промене власти су највеће обмане и перфидије које се, стално мењајући облик, понављају у Србији. Стога, Србија још није имала част да припада Србима рођеним у Србији, а временом је, управо стога, све мање српска. Срби су кроз процесе латинизације, германизације, поримокатоличавања, исламизације, арбанизације, македонизације и монтенегрисања асимиловани и полако нестају одрођавањем. Много више Срба нестало је у тим процесима него у геноцидима, који су те процесе непрестано и упорно пратили као сенка. Зато су на истом левичарском нишану верници и самосвесни Срби, без обзира колико вреде. Једни и други били су и остали неравноправни чак и у односу на остале Србе, у својој постојбини. Мисли се на атеисте и прозападно оријентисане Србе.

Једна од две Србије (лева) сматра државу средством репресије и попут савремене Европе, која иде стопама фантомских Сједињених Држава, покушава да ослободи човека чак и сопствене одбране и заштите и даје му право да постане шта хоће, да се определи да не буде то што јесте, да се одрекне своје чак и биолошке природе (хомосексуалци), а истовремено ти „обележени људи” намичу осталим Србима и мањинама које деле српску судбину, нанотехнолошке окове и систем непрестане контроле кретања и контроле ума.

Десна Србија фаворизује све облике државне администрације, тежећи да направи своју државу у којој се размишља испод шајкаче у опанцима, али на најсавременији начин, настојећи да се њихова држава такмичи са светом у производњи здравих производа у здравој природи, информатици, математици, физици, хемији, спортовима, уметности...

Освешћивање народа био би крај „великог брата” и свих његових организација, истомишљеника и улизица.

У Србији се често догађају парадокси. Припадници леве Србије користе резултате десне и присвајају их као своје. Истовремено, не пада им напамет да улажу у децу која под националним грбом у спорту, култури и знању, у име оних који су неправедно бомбардовани и ракетирани, поносно и пркосно побеђују своје дојучерашње непријатеље. Не стимулишу децу која доказују да су непријатељи Срба грдно погрешили када су на пијачном мосту у Варварину убили Сању Миленковић једну од најбољих ученица београдске математичке гимназије и трогодишњу Милицу Ракић. На Земљи не постоји нико ко може опростити левичарима који су наручивали ракетирање Србије и сада сарађују са (доскорашњим) непријатељима, ради опамећивања народа. Они се не могу покајати све док постоји космос, за злочин у којем су саучествовали. Заједно с потомством заувек су проклети у књизи Проклетство злочинаца, тежом клетвом од клетве упућене косовским издајницима.

Обожаваоци леве Србије попут Американаца трпе породицу и у основи су њен противник, будући да им бог Мамон не дозвољава и не даје времена да мисле истовремено на децу и новац. Десна Србија би да очува снажан породични живот и, стога, делује конзервативно у свету ослобођеном свих предрасуда. Лепотица, манекенка, водитељ Катарина Ребрача раскидање веза између родитеља и деце у САД, у једној својој контакт емисији, назвала је једноставно – осамостаљивање. Чинило се да разуме и прихвата све новине глобализма и перфидне куповине надарене деце од стране „великог брата”. Породица и брак су суштински повезани, тако да је природно што глобалисти више подносе него што одобравају брачну заједницу, а националисти су присталице чврсте основе брачног живота, држе до потомства и ретко и тешко се одлучују да своју децу пусте у неизвесност „белог света”. Када се то догоди уче их патриотизму и моле се Богу за њихов повратак у завичај.

Лева Србија је анационална, интернационална, антинационална и наднационална по опредељењу. Ради на укидању националне свести. Зато демократе у Скупштини отворено говоре да треба што пре мењати свест народа. Они владају српским народом, а понашају се као да владају неком нацијом попут америчке и као да не знају да је Србија српска, а не грађанска држава. Занимљиво је да су се Титови интернационалисти, преко Милошевићевих анационалиста преобратили у антинационалисте. Тако да сада отворено прете Србима у Србији качећи им етикете, попут овосептембарске, да су клерофашисти. У једној реченици појединци који имају улогу и у Скупштини Републике Србије успевају да измисле фашизам и да оптуже СПЦ да су њени легитимни ставови клерофашистички.

"Елита" злоупотребљава српску поделу

Podeljena SrbijaУ стварно демократским земљама нико не одговара за своје различито мишљење, говор и писање. Уколико неко говори неистину она се игнорише јер је без снаге, а свако себе слика својим ставовима. Нико не прилази људима лажи. Говор мржње изазива само презир и сажаљење. Квазидемократе се боје својих лажи и спремни су да уторе све неистомишљенике, стално измишљајући да их неко гуши.

Иако су кључна средства информисања под потпуном партијском контролом (у радио и ТВ емисијама нема контакта са народом, а забрањене су емисије са политичким и црквеним садржајима), „демократска власт“ настоји да претњама, репресивним законима и спектакуларним полицијским акцијама покаже Србима да су у заблуди уколико мисле да Србија припада Србима. Занимљиво је да је краљ Александар Карађорђевић 1929. године, због хаотичног стања у држави, користио речник садашње демократске странке и невладиних организација када је завео диктатуру и, при томе, укинуо све политичке странке са националним и религиозним предзнаком. У Србији су прозвани Срби и Српска православна црква.

Септембар месец 2009. био је препун чудног насиља које је изгледа предвиђено крајем јуна (када је предвиђен и „свињски грип“ за октобар и новембар) и искоришћено да се Србима освежи етикета на којој пише „лоши момци“. Опет су се Срби, ко зна по који пут, у име чишћења сопственог образа, извињавали онима који су их безочно убијали где год су стигли, онима којима никад није пало на памет да траже опроштај за своје злочине, а камоли да запале једну свећу за хиљаде убијених и стотине хиљада прогнаних Срба.

Чудно је то што чињење насиља није одговарало само Србима, а почињено је тако да су званични виновници Срби. Све је личило на понављање подвала с разбијањем више Југославија, које су искрено и патриотски чували једино Срби, а оптужени су за њихово разбијање. Чак је и спорт још једном злоупотребљен. И све то раде људи који не знају шта значи реч фашизам, а још мање знају да именују оно што раде ЦИА, НСА, ОЕБС, Европска комисија, Савет безбедности УН, ММФ и НАТО широм планете.

Тешко је било кога уверити да су Срби клерофашисти, јер „лаж има кратке ноге“. Маскирани разбојници који чине злодела по Београдским улицама сигурно немају везе са Србима. Уколико јесу српског рода, власт је за њих одавно знала и није их уклонила са улица. Зашто? Они су призвод мафијашког начина размишљања, проистеклог из капиталистичких односа, односно похлепе за новцем и неспособности државе. Сви наведени услови увезени су са Запада и немају везе са православним народима и њиховом етиком. Познато је да је мафија настала у тзв. демократским државама и прожима их од дна до врха. Уосталом, „Коза ностра“ објашњава многе појаве у Србији после уласка у тзв. транзицију и регионализацију.

Као да је народ несвестан и старомодан, а они (левичари) су изабрани од тог народа да искористе мандат и некаквом „Болоњском декларацијом“ измене психу, ум, свест и дух оних који им стварају плате одвајајући од својих уста. Тако народ кроз порезе плаћа своје „освешћивање” у којем ће постепено престати да буде самосвестан. Десна Србија (како је тешко изговарати истину да постоје две половине једног рода и да некоме одговара то цепање народа на два дела), настоји да негује снажно осећање националне припадности. Али, то није „ин”. То је старомодно. Уосталом то „ин”, које протурају левичари, само је још један доказ да Србима ћирилицу не избацују и уништавају непријатељи са стране, него српски изроди који нису чули за Завештање великог српског жупана, Стефана Немање.

Уосталом, ко спомиње своје претке, попут оца Светог Саве или Светог владике Николаја Велимировића, спада у заостале кочничаре развоја људског друштва. Без обзира што је планету тај развој довео до загађености, заражености и недостатка свега постојећег и што су следбеници „великог брата” довели свет на ивицу амбиса.

Не треба да се понавља да су левичари у основи противници цркве, али ни то да користе сваки тренутак да је искористе за политичке сврхе. Они без устезања и некрштени улазе у храмове на свечаности, стављају крст на себе из традиционалних и обичајних разлога, дају народне паре као донатори и обраћају се патријарху за помоћ кад год су у некој неприлици. Притискају СПЦ да се не меша у политику, а увлаче је у политику у најкритичнијим тренуцима и приморавају Цркву на обреде који понекад не пристају Цркви. Спортске навијаче, полицију и јединице безбедности користе за долазак на власт, а затим их у погодном тренутку поништавају, кријући све доказе претходне сарадње. С друге стране, десничари нису истински десничари, ако не припадају својој цркви и не поштују је.

Некада су левичари били противници приватне својине, а сада су се прилагодили новим трендовима и једино у томе приближили десничарима. Та њихова трансформација објашњава феномен да су у врху власти исти људи који су били на важним местима у време Јосипа Броза Тита и Слободана Милошевића. Волшебно остају моћни и владају и након наводне промене „левих” у „леве”. Ето, и то је примећено, па шта?

Успели су да продају народу оно што је тај народ деценијама стварао. Продају оно што нису створили и богате се, бесрамно, продајући свом народу наркотике (алкохол, дуван, дрогу), фреквенције, информације... Посебна бесрамност је у чињеници да то народ види и зна и да нису успели да му толико поремете ум својим „магичним кутијама” и другим средствима (дез)информисања. Од државе је направљена арена на којој се одигравају представе смутње и метежа. Скупштина, као позоришна бина, само показује непоштовање народа од људи који не покушавају да покажу да су у школи имали предмет „васпитање”. Тамо се одиграва представа „Две Србије” у којој се демонстрира некултура необразованих и похлепних „представника народа”, иако су ту захваљујући прописима које су сами смислили, баш као што су се сетили да су на значајним функцијама, које треба да буду добро плаћене. „Неуморни брбљивци претворили су седнице парламента у вулгарне ораторске утакмице”. Проблем је што је ова реченица записана у Курилским рукописима, на стр. 23, а то много значи. Резултат је забележен на стр. 32 исте књиге: „Народ, претворен у руљу, почео је да изјављује да га политика не интересује и да 'обичним људима' није дато да је разумеју, јер политику могу знати само они који руководе и управљају друштвом”. Затим су, када је народ обамро од њихових понављања, самоускраћивањем слободе, обезбедили услове да их више нико не гледа.

Левичари су у Србији од утопистички настројених комуниста постали антинационалне неокомунистичке демократе. Противници су легалитета, мада се некада управо иза њега крију. Они, заправо, што је код неких странака потпуно јасно, у крутој форми закона виде опасност за самовољне активности и испуњавање сопствених жеља. Међутим, они су од Запада добро научили правне лекције, које им омогућавају да написано и потписано не поштују и стога журе да препишу регулативу Европске уније, која нема никакве везе са српским родом и његовим менталитетом. Може се и математички доказати да власт у Србији никада у историји није била мање српска, односно да никада није била удаљенија од народа.

Док су десничари изразити легитимисти, будући да поштују природно право, обичајно право и право које је усклађено с временом у којем народ живи и ради, дотле лева Србија отворено говори да је противник традиционалног морала. „Лева Србија“ је усвојила принципе антиисторијсих Сједињених Држава. Стога њени следбеници стално помињу окренутост будућности. Насупрот њој „десна Србија“ је поборник традиција и нема намеру да се одриче тековина и историје у коју су уграђени крв и кости предака – бораца за слободу и територијални интегритет. За промене је само уколико су у духу прихваћених моралних норми и ако се народ за њих одлучи.

Левичари су за масовну културу, атеизам као основу науке, противници су ауторитета (сем сопственог), тајновити су, а стално причају о транспарентности. Десничари уважавају врхунска остварења, уважавају науку као средство напретка, а склони су и метафизичким одговорима, главни њихов ауторитет је Створитељ света, наступају увек отворено, „без длаке на језику”.

Лако је препознати две стране Србије

Лако је препознати лице и наличје Србије и разлоге што Срби не могу да се освесте, сложе, умноже и обоже. На пример, у Србији се грађани не слажу због односа према „великом брату” и његовом тзв. новом светском поретку.

Иако је јасно и ђацима из основних школа да Уједињене нације за многе у свету „немају више статус неутралне светске организације” и углавном се на њих гледа као на инструмент америчке и језуитске политике (такву оцену је дао и бивши заменик генералног секретара УН, сер Марк Молок-Браун), левичари очекују да ће Уједињене нације учинити све да се на Балкану успостави мир. Десничари су свесни да су УН инструмент „великог брата” и дату организацију треба одвојити од политике и војних интервенција које предводе они који усмеравају САД и Велику Британију, како би се вратила својим изворним универзалним вредностима.

Најбољи доказ да нешто није уреду са ОУН, јесте истина да су службеници те организације на удару разних страна, јер их сви виде и доживљавају као „инструмент Запада”, а не као неутралне хуманитарце који треба да помогну свима, не спроводећи нечију политику. То је логично, јер, на пример, на палестинским, ирачким и сомалијским територијама, хуманитарни радници стају на страну оних који имају политичку подршку Запада и САД и достављају помоћ само онима којима је то према западним политичким одлукама дозвољено, а другима нема помоћи.

Уједињене нације су изгубиле кредибилитет, једнако као председници САД и Велике Британије, али не и у главама српских глобалиста. Они као да су зомбирани, ништа не примећују и беже од размишљања о „западном греху”, а не стиде се да изговарају реч мржња. Свој изум („говор мржње”), приписују националистима, а њихове речи и погледи пуни потцењивања и презира симболи су и извори искрене и истинске мржње.

Уосталом, није само Србија подељена – а и та подела је историјска тековина. Русија је одавно (можда још од 1890. године) била подељена на прозападне људе и националисте (који су увек патриоте). Треба се сетити песме: „Данас нама кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше, да нас је захватила западњачка река и да нам се душе опасности плаше”. Погодите ко је песму написао: Левичар или десничар?

По свему судећи, Србији недостаје ујединитељ. Није га било од 1881. године. Подела на две Србије је убрзани пут ка самоуништењу и нестајању. Те две Србије су већ биле у самоистребљујућем братоубилачком рату. Последње искрено обједињавање било је током Првог светског рата, када су се бориле и жене, а болесни краљ Петар Први носио пушку и дејствовао по непријатељу.

Сви који потенцирају наведену поделу не раде за Србе, него као службеници „великог брата”, за „шаку долара”, поништавају будућност свог рода и својој деци остављају неизвесну будућност. Ако мало размисле, схватиће да ускоро неће имати где да пошаљу своју децу, нити где да је склоне, као што су то учинили 1999. године.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 181 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!