Видео игре школују Рамбое

Овај новинарски напис објављен је под насловом „Видео-игре школују Рамбое“ у војном листу „Војска” број 17, 17. септембра 1992. године.

Сада знамо да космонаути Сједињених Држава највероватније нису слетали на Месец и да су сателитски снимци и карте Земље монтирани и нацртани у бироима Националне ваздухопловне и свемирске администрације под називом НАСА, те да не постоји ниједан сателитски снимак догађаја у Сребреници, иако је наводно изнад Босне било најмање пет сателита у служби НАТО-а. Већ осамдесетих година добијали смо информације о моћи сателитских камера, а сада помишљамо да је могуће да су све и раније снимали дронови. Јасно је да су бројни снимци у вези са најважнијим догађајима које посматрамо на ТВ, интернету и мобилним телефонима веште фотомонтаже, видеомонтаже и симулације.

Њујоршка фирма за публикације симулација (simulations publications ind., New York) већ двадесетак година избацује на тржиште дечје игре засноване на сценарију за будуће ратове (modern battles). Занимљиво је да се сценарији заснивају на стварним проценама објављеним у STRATEGY & TACTICS MAGAZINE посвећеном одбрамбеним, војним темама. Игре су припремљене врло студиозно. Прорачуни су предузети из научних истраживања, критеријуми су стварни, мапе верно приказују простор, јединице су постојеће. Ратне игре за децу реално одржавају територију игара у конфликтним ситуацијама. Кроз игре се деца упознају са крокијем историје нација у вероватном жаритту, политичком ситуацијом, битним карактеристикама нација, географским положајем, рељефом, војним потенцијалом, односом снага, а на неки начин и односом Сједињених Држава према странама у сукобу. Намењене су узрасту од 10 до 14 година.

Деца се „играју” грађанског рата у СФР Југославији

Једна од игара која је објављена у едицији MODERN BATTLES II(FOUR CONTEMPORARY CONFLICTS, SPI, 1977) односи се на битку за Загреб (THE BATTLES FOR ZAGREB, 1979). Два детаља много говоре о политици Сједињених Америчких Држава, њиховом односу према рату и њиховим циљевима.

У вези упознавања са Југославијом, деци су, још 1978. године понудили следеће елементе за игру (следи слободан превод суштине стратегије):

Прво, Југославија је политичко буре барута. Узроци рата могу бити спољашњи или унутрашњи. Загреб је магнет за НАТО и за совјетске снаге. Вероватан је грађански рат између Срба и Хрвата (ДВЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ЕТНИЧКЕ ГРУПЕ).

Друго, рат је узрокован растућом плимом хрватског национализма после Титове смрти. Хрвати најављују да ће формирати независну социјалистичку републику и грозничаво раде на њеном признавању у УН и свуда по свету. „Титова влада”, у којој доминирају Срби, оштро реагује. У „Бици за Загреб” учествују снаге НАТО алијансе, совјетске снаге и јединице „крње” Југословенске армије у распадању (ЗБОГ ПОДЕЛЕ ЈЕДИНИЦА НА ЛОЈАЛНЕ ВЛАДИ И ДЕЗЕРТСТАВА ПРИПАДНИКА ХРВАТСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ).

Важна је коинциденција између предвиђања из далеких 1977. и 1978. у игрицама за децу у Њујорку и садашњих догађаја у Југославији, месту на коме се изводе те „игре”. Занимљиво је шо су погођене три кључне ствари: да ће га изазвати хрватски национализам и потом ставарање хрватске независне државе и да ће се распасти ЈНА. За дечју игру више него озбиљну. Мора се признати да су прогнозери из STRATEGY & TACTICS MAGAZINE изванредни, или само добро обавештени о циљевима, односно политици, своје владе.

Елитна предвојничка обука за децу

Квалитет игре је изузетан. Многи критеријуми могу се применити у савременој ратној вештини и проверавати на вежбама. Према сценаријима је могуће извести и веома квалитетне командно-штабне ратне вежбе. То што је игра тако озбиљна говори о припремама за рат деце и омладине у Сједињеним Америчким Државама и њиховој опсесији ратом. Уместо хуманих дечијих игара, деци се нуде агресивне игре које су, и практично, прва фаза превојничке обуке. Може се слободно рећи да су деца која прихвате ову врсту игара одлично припрамаљена за схатање ратних игара, ратних вежби и за борбену обуку.

Старија омладина (узраст од 15 до 25 година) има на располагању игре на рачунарима, са изузетно квалитетним симулацијама борбених дејстава. У Југославију су стигле симулације за „мале пилоте” авиона и борбених хилихоптера (F-15, F-19, F-111, „BOMBER”, „FALCON 3.0, CH-46 и слично). Постоје симулације поморских битки, битки оклопних јединица и интерродовских операција. Играчи се специјализују за операторе, нишанџије, возаче и командно особље. Често се од њих захтевају важне политичке и војне одлуке. Занимљиво да се њихове одлуке и поступци одговарајуће стимулишу. Грешке се не праштају. Психичка напетост током игре је каткад близу оне у стварној ситуацији. Порази тешко падају, А победама се деца искрено радују. Рачунари уз такве врсте симулација постају опсесија. Већина игара садржи више десетина мисија. Графика је готово филмска. Објекти на терену приказана су на стварном просторном и временском растојању. Из ових игара за децу могуће је извући корисна искуства и за борбену обуку у јединицама на пример, велики проблем обучавања војника у распознавању авиона и хиликоптера изванрадно је рашен у симулацијама. Играч не може да приступи игри уколико не распозна бар један од више десетина авиона. Како је то кључ, веома брзо се упамте профили авиона за игре до којих је стало играчима-„пилотима”, односно операторима на различитим ватреним системима.

„Пилотирајући” играчи стичу осећај и за реално време и за учесталост опасности које их могу снаћи у току извршења задатка. Будући да су симулације засноване на истинитим подацима, играч може да научи: величине борбених комплета, врсте и типове ракета ваздух-ваздух и ваздух-земља, врсте авио-бомби, начин полетања и слетања на носаче авиона и на аеродроме савезника, врсте и број објеката за напад, време трајања лета (тактички радијус и долет), типове летелица које се могу појавити као непријатељске снаге и средства.

Применом модема могуће је симулирати садејство и подршку на истом борбеном задатку уз коришћење радио везе. То је у суштини елитна предвојничка обука. Обука будућих пилота и оператора на тај начин се, после доласка у војне школе знатно скраћује. Мисије су толико комплексне, са укомпонованим војно политичким варијантама и непредвидивим околностима, да изискују велико стрпљење, умешност и знање, како би биле успешно савладане. Њихова необавезност и занимљивост су идеална основа за стварање будућих бораца који ће своју демократију и слободу бранити широм света, далеко од својих домова.

Доуг Ричардсон је у чланку „Ратне игре у свету кибернетике” описао једну (не)обичну реакцију генерала. Наиме, након што су му приказали видео-игру „Kriegsspiel”, начелник немачког генералштаба, Фон Мафлинг, иначе веома цењени стратег, узвикнуо је: „То није игра, то је обука за рат!” Занимљиво је при томе да је најпознатију ратну игру „GulfStrike”, према чијем се сценарију ратовало у Кувајту, креирао чувени дизајнер „ратни(чки)х” игара за децу Марк Херман, по наруџби Пентагона.