Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Владини и невладини плаћеници

Nevladini placeniciОвај новинарски напис објављен је под насловом „Невладини слободњаци у раљама туђинских влада и финансијера“ у листу „Огледало недеље“ број 71, 12. априла 2006. године.

Иза маске борбе за „отворено друштво“ бројне фондације, агенције, миротворачке, невладине и хуманитарне организације остварују политичке идеје из агенде за мир американизованих уједињених нација. Наведене организације учествују посредно у „рату изван ратног стања“, у којем се утицајем на свест људи стварају парадокси и информациона пометња.

Помисао на хуманост наводи на размишљање о заштити човека и његове околине. Невладине организације би требало да буду „глас савести“, који непрестано подстиче власт да чини добро људима за које одговара. Што је већа угроженост људи то борба за право опстанка треба да буде упорнија, снажнија и ефикаснија. Пажња хуманиста треба да буде усмерена на највећу опасност, а потом и на друге, слабијег интензитета. На пример, када људи који брину о другим људима, животињама, биљкама и животној средини, сазнају да су чланице Савета безбедности запретиле Ирану санкцијама због неодустајања од нуклеарног програма, морају најхитније да укажу на истину да је Савет безбедности лицемеран, јер су све његове чланице у „атомском клубу“ и да, стога, немају морално право да помену туђе нуклеарне програме.

Невладине организације би требало да отворе очи и боре се против узрока зла, а не против стања у својим срединама које је њихова последица. Да би биле заиста хумане, не смеју да дозволе да их плаћају они који чине највише зла људском роду. Ко још не зна да су САД и Велика Британија, Кина, Русија и Француска (сталне чланице Савета безбедности) највећи загађивачи Планете и највећи произвођачи и продавци оружја. Међутим, парадоксално је да невладине организације потичу, већином, из тих окриља, за њих раде и њихови су послушници. Гледано са стране, реч је о људима који или немају душу или о њој не брину, јер троше једну од највреднијих речи – хуманост. Уосталом, невладине организације на очиглед свих прихватају као природну, толеришу и поштују правду силе моћних, а то је друштвена основа нехуманости. Њихово оправдање за очигледну нечовечност је већ пословично. Они кажу: „На нешто се ослањати морамо“; „До сада је демократија најхуманији систем“; „То пише у документима УН, Савета безбедности, Европске уније, Оебса, Натоа...“, као да је потребно много знања да се схвати колика је хуманост деструктивних одлука тзв. Елите. На пример, у Мађарској је агенција „Ксенија лаз“ анкетирањем деце прикупљала податке о њиховим родитељима: о висини плата, боловањима, шта пију, којој странци припадају и сл. Али, за кога?

 

Поткупљени хуманисти

Potkupljeni humanistiНаравно, понашање организација које стварају „отворено друштво“ никог не изненађује, јер је јасно да су бројне агенције, миротворачке, хуманитарне и невладине организације на јаслама англосаксонских Уједињених нација, ЦИА и испостава највећих фондација света, предвођених породицама Рокфелер, Карнеги, Варбург, Морган, Ротшилд, Форд, Астор, Аденауер, Ањели... Радећи за њих, „интелектуалци“ у које се узда обичан народ, окрећу се од виталних проблема опстанка Планете ка задатим проблемима, чијим решавањем уредују свет за што лакши проток магакапитала. Да би остварили снове богатих налогодаваца пласирају њихову „истину“ преко (пот)купљених медија. Колико се улаже у информациону контролу земаља које треба припремити за тзв. нови светски поредак показало се 29. марта 1996. године када је атински „Понтики“ објавио списак југословенских независних медија и организација, које су за свакодневни рад добиле новчану помоћ из иностранства. На списку су између осталих, према подацима грчког недељника, били и: Београдски круг, агенција „Бета“, Хуманитарни правни фонд, часописи „Економска политика“, „Монитор“, „НИН“, „Република“, „Време“, листови „Наша борба“ и „Свет“, затим Студио Б, итд. (Касније је Миодраг Новаковић у својој књизи (Про)Западни Злочин ажурирао податке тврдећи да је цивилна агенција НЕД (National Endowment for Democracy)у децембарском извештају из 1998. године конкретно навела издатке за „примаоце помоћи“: Нашу борбу, Време, Данас, ТВ Неготин, Бету, Радио Б92, Асоцијацију независних електронских медија (АНЕМ) и друге). У финансијским трансакцијама западног новца (само у периоду 2000–2002 за потребе Б92, АНЕМ-а и НУНС-а), Сорош фондација је исплатила преко 12 милиона евра.

Занимљиво је да је коришћење мас медија, агенција и фондација у политичке сврхе засновано на „Агенди за мир“ Уједињених нација. Значај и значење речи Бутроса Галија, који је прочитао Агенду приликом њеног прокламовања, могу да разумеју само они којима је јасно шта су то невладине организације. А за то је потребан само један пример – најчувенија у свету невладина организација је Савет за спољне послове САД основан 29. јула 1921. године. Ту институцију води позната банкарска породица Рокфелер. Основни циљ Савета је „континуирано организовање конференција о политичким, економским и финансијским проблемима америчке политике“. Сада је најутицајнија организација у политичком животу Сједињених Држава и центар из кога се регрутују кадрови за највише државне функције, од председника САД, министара, до директора Централне обавештајне агенције (ЦИА), чланова Трилатералне комисије и групе „Билдерберг“. Зато се не треба чудити што се на Космету, осим мисије ОЕБС-а, Унмика, Натоа, успоставом наднационалног мира баве разне фондације и организације попут „Међународног корпуса милосрђа“. Колико је била важна војно-обавештајна улога НВО, на пример у Авганистану, најбоље сведочи њихов број. Од скромних пар десетина, које су ушле у Авганистан заједно са окупационим трупама, сада има више од 2500 (про)западних НВО. Колико су се размоножиле и шта све раде невладине организације показује реакција Авганистанског талибанског покрета, који је средином јула 1998. затворио канцеларије преко 35 невладиних страних организација у главном граду Кабулу и напис у мексичком листу „Екселзиор“, објављен у новембру 1999, у којем се тврди да су невладине организације плаћеници моћника.

Какви се ефекти постижу наведеним приступом стварању мондијалистичког „Мики Маус поретка“, уз помоћ убачених и споља потпомогнутих организација и програма, можда најбоље показује забринутост француских културолога, који, на пример, америчке филмове посматрају као холивудског Тројанског коња, тврдећи да је Париз културолошки окупиран. Он је, након што је усвојио „амерички начин живота“, изградио свој Дизниленд, прихватио ланце ресторана брзе хране и слободно оглашавање америчких производа од кока-коле, одеће до рок-музике.

Занимљиво је да су хиљаде секти (милиони њихових чланова), многобројне фондације, агенције, миротворачки покрети, „хуманитарне организације“ (пуне обавештајаца и продаваца оружја). Такозване невладине организације и стотине политичких странака настали на некадашњем „дивљем Западу“. Њихове централе се налазе у Њујорку, Бостону, Филаделфији, Лос Анђелосу... Иза невиног и наивног лика тих организација, које нуде слободу личности и „отворено друштво“,најчешће, на жалост, стоје најеминентнији стручњаци за информациони, психолошки и неокортикални рат из Пентагона, Агенције за националну безбедност САД(планетарно прислушкивање) и Централне обавештајне службе Сједињених Држава. Они делују на друштва с намером да ширењем различитих идеја распрше њихову заштитну и одбрамбену енергију. С обзиром на то да је реч о организацијама које су истовремено и инструменти „новог светског поретка“ иза њих се, после дизања „гвоздене завесе“, налазе све институције Уједињених нација.

Но, постоје и светли примери. Нису све невладине организације, чији се број повећава из дана у дан, инструментализоване, али се на основу односа према окружењу, оних које то јесу, може закључити какве су мегатенденције и на који начин све те организације учествују у стварању тзв. бонсаи држава с марионетским режимима.

Неке НВО су искрене и отворене, као што су „Антиратна кампања Хрватске“, која брине о повратку Срба у Крајину, чија је улога очевидно позитивна и јасна, и једна америчка, која је у Женеви објавила извештај у којем се критикује Пентагон због покушаја да сакрије „праве последице употребе пројектила с осиромашеним уранијумом“. С друге стране, постоје неискрене и маскиране НВО, с улогом која је у нечијем интересу прозирно политизована. На пример, Многи Московљани били су љути када је америчка, формално невладина организација НИРС нудила од 500 до 2.000 долара свима који су спремни да учествују у „антинуклеарним акцијама на територији Русије“.

Срби, посебно у ово време покушаја да се транзицијом и регионализацијом даље уситни Србија, морају да воде рачуна о установама које из иностранства подстичу на остваривање туђих интереса. Будући да новоформиране организације немају средстава за опстанак и развој, нарочито у условима санкција, најчешће се у Њујорку, Вашингтону и Лондону ствара планирана спрега фондација и невладиних и свих других организација наведених у „Агенди за мир“.

 

Фондације и транзиција

Fondacije i tranzicijaМожда је у свету најзанимљивија фондација „Сорош“. Она је довољна за пример НВО и утицај таквиг организација у стварању тзв. Новог светског поретка.

Бос фондације је фамозни финансијски маг Џорџ Сорош, који је често прозиван због потписа на захтеву да се бомбардује Београд, а познато је да је тражио да се смени Мајкл Роуз„јер је просрпски настројен“. Многи листови на Западу попут „Њујоркера“ писали су да се обогатио на сумњив начин, али је важније од свега да је реч о финансијеру који је узЏефрија Сакса, Стива Хенкеа, Мишела Камдесија, „стручњак“ за инверзивну транзицију. Реч је о мондијалистичком финансијском квази-системуу тзв. отвореном друштву, које у последње време, с допуштењем „владара из сенке“ (Елита) финансијски и политички жари и пали широм планете.

Мешање у унутрашњу политику довело га је у средства јавног информисања Чешке, Словачке, Хрватске, Украјине, Малезије... У руској Думи постао је „дежурна тема“ пошто је у јулу 1997. избио у врх листе страних инвеститора и након што је Руска служба безбедности открила да Џорџ Сорош стоји иза корпорације која је купила 25 одсто руских телекомуникација. У октобру 1997. чинило се да се Сорош „заглибио“ у Москви, и да је „остао краћи“ за више од милијарду долара, али је већ у августу 1998. „васкрсао“ и позвао Русију да девалвира рубљу и да је веже за долар или евро. (У то време, вероватно не случајно, објављено је да САД верују у руски реформски тим и да је Бил Клинтон забринут за стабилизацију руске валуте). Очевидно је да Сорош, због улоге у стварању тзв.новог светског поретка и подршке Елите (лично је „тежак“ „само“ око девет млрд. Долара, али ништа не ради на „своју руку“ ), има неограничене финансијске могућности. Уосталом, Џорџ Сорош (1930– ) је успео да изговори и чувену реченицу: „Ми одлучујемо како ће изгледати свет!“. Није рекао на кога мисли када каже МИ.

У америчком походу на Русију формиран је и „Руско-амерички прес и информациони центар“ који је објавио студију „О новинарству“. Спонзор је, не случајно, изданак Сорошеве фондације – „Институт за отворено друштво„.

Значајно је што Џорџ Сорош, као и преминули Рјончи Сасакава, није само финансијер и што иза њега доследно стоји америчка администрација, и наведене највеће фондације света. Познато је да је Глин Девис, заменик портпарола америчког Стејт департмента затражио, почетком марта 1996. да „српске власти Сорош фондацији издају нову дозволу за рад, и то у што краћем року“. Догодило се то у време када је Сорош у правном систему СРЈ осуђен за подривање финансијских токова и када је доказано да учествује у куповини српске натпросечне деце и омладине. Нудио је деци и родитељима „шаку долара“ и упућивао на Запад на школовање у процесу „одлива мозгова“. У Југославији су, после америчке државне интервенције, „Сорош фонд Југославија“ преименовали у „Фонд за отворено друштво“.

Познато је да Фондација Сорош обезбеђује медије који су за самосталну Црну Гору („МН-94“, „Крон-продакшн“, „Монитор“, „Оногошт стандард“, „Доклеа“, ИП „ЦИД“ итд). Његови представници стигли су и до српског Патријарха Павла. Парадоксално изгледа, али је амерички милијардер, спонзор нестраначких организација, у Скопљу захтевао равноправну употребу македонског и албанског језика у високообразовним институцијама.

Наравно, Сорош није свуда једнако прихваћен. У Хрватској су у децембру 1996. преслишавали запослене код Сороша. МУП Хрватске је оптужио Институт за отворено друштво („Сорош фонд“) за дупле спискове плата и утају пореза на девизна средства. Фрањо Туђман је оптужио фондацију „Сорош“ да ради на дестабилизацији ХДЗ и целе Хрватске. Али ни он није био поштеђен. „Вашингтон пост“ га је критиковао, због његовог недемократског става према Институту за отворено друштво и његових оштрих речи. Сорош је најурен је из Малезије, јер је доказано је да је умешан у пропаст најстарије лондонске банке.

Неспорно је да је утицај Џорџа Сороша у финансијском, али не и само у том свету, значајан. Зато он је смео и може да каже да „амерички конгрес сноси застрашујућу одговорност да се ММФ одржи у животу“. Његов човек, Арминио Фрага, је спасавао Бразил, осму привредну силу света, од привредног колапса. Ирена Пивати је тврдила да је Сорош у производњу дроге у Албанији, земљи с организованим хаосом, улагао годишње 15 милиона долара, а Медлин Олбрајт је, према писању „Њузвика“, затражила од Џорџа Сороша почетком марта 1999. финансијску помоћ не би ли убедили Албанце да потпишу споразум о Космету.

Веровали или не, Сорош фондација, на основу РСС програма (Research Support Scheme) подржава у Србији, у оквиру студија урбаности и популације, поред локалних влада, локалног развоја у градовима, социјалне сегментације урбане средине и промоција градова и истраживања у вези с прањем мозгова. Тако пише у њиховом маркетиншком материјалу за кандидате – сараднике за 1998. годину.

Сорош фондацији се 1997. године пријавило 78 невладиних организација (26 нестраначких, 17 за права жена, седам за људска права, 13 за етничка права, шестза права мањина, деветза источне интеграције). Међу њима су биле: Европски покрет у Србији, Београдски круг, Институт за предузетништво „Браћа Карић“, Београдска отворена школа, Организација за развој демократије на универзитетима (ОРДУ) – Београд, Еколошки покрет „Платан“, Синдикат просветних радника Војводине – Нови Сад, Одбор за људска права Лесковац, Фонд за развој политичке културе и Савез еколошких организација Србије – Екос Крагујевац, Одбор за грађанску иницијативу Ниш, Матица црногорска Подгорица итд.

Фондација „Сорош“ је подржала одржавање округлог стола „Идентитет Мађара у Србији и могућност политичке артикулације“, „Банатски форум“ је добио новац, „јер је заступник регионализма и потписник документа о аутономији Војводине“, „Еколошки покрет града Новог Сада“, добио је део тражених средстава „јер је издејствовао одбацивање плана изградње 30 бензиских пумпи у граду и забрану даљег затварања новосадских пасажа“, "Центар за женске студије“ и Асоцијација „Апостроф“ добили су новац јер су организовали конференцију источно и централно-европских феминисткиња и друге феминистичке скупове, итд.

Највише новца, без условљавања, добили су ствараоци тзв. Источно-европске мреже и активисти у повезивању земаља у транзицији. Дакле, они који се уклапају у мондијалистичку шему. Често се тзв. невладин сектор жали да је у немилости „популиста“ (у преводу: народа), оцењујући сопствени народ као примитиван и неук, а заборављају, при том, да су интелектуалци људи који усмеравају народ и у његовом интересу подносе жртве.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 232 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!