Оцена корисника:  0 / 5

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Уцене, уцене, па опет уцене

Ucene copyОвај новинарски напис објављен је под насловом  „Уцене, уцене, па опет уцене“ у листу „Огледало недеље“ број 48, 27. априла 2005. године.

Уценама се непријатељи присиљавају на уступке. То значи, да упокос свим уступцима и повлачењима са својих вечних огњишта, за Сједињене Државе и Европску унију Срби нису прихваћени као пријатељи.  

Условљавање партнерства и сарадње указује на све неизвеснију будућност. Уценама, претњама и потплаћивањем људи, приведен је крају рат на просторима претходне Југославије, протерани су Срби с вековних огњишта западно од Дрине, завршена је агресија на СРЈ, одвојена Црна Гора од Србије и постављени су марионетски режими у свим државама насталим разбијањем СФР Југославије. У току је откидање Косова и Метохије. „Велики брат“ преко држава-инструмената за стварање „новог светског поретка“ предаје србску територију вештачком народу (Албанци) измишљеном у току распада Аустро-угарске монархије. Уцене из ватиканско-вавилонског Брисела су свакодневне.

 

Директор Канцеларије за Косово и Метохију, Марко Ђурић, рекао је за Дневник РТС-а, 13. октобра 2015, пре почетка дијалога Београда и Приштине, да вести из Брисела нису нарочито повољне и добре: „Додатно се погоршавају услови за евроинтеграције Србије;врши се притисак да се Србија натера да директно или индиректно призна независност Косова. Предлагач амандмана је Немачка, а подржавају га Велика Британија и Хрватска.

Занимљиве су изјаве системаца, којима су доступни медији. Дејан Мировић (професор Правног факултета Универзитета из Приштине са седиштем у Косовској Митровици), у емисији „Свет са Спутњиком“, је рекао: „Сваком неутралном посматрачу је било јасно да ће након потписивања Бриселског споразума уследити само нови и нови захтеви Србији за улазак у Европску Унију“...У срамном Бриселском споразуму пише да Србија неће постављати препреке на путу такозваног Косова ка Европској унији. У истој емисији Александар Сенић (шеф Одбора за евроинтеграције у Скупштини Србије), је потврдио: „Бриселским споразумом Србија се одрекла Резолуције 1244 Уједињених нација и могућности да поврати своју државност на Косову и Метохији“.

 

Изјава премијера Србије, Зорана Живковића, после посете Сједињеним Државама у јулу 2003, да САД више неће условљавати Србију и Црну Гору и да нема више „штапа и шаргарепе“ била је неуобичајена, невероватна и неочекивана, али за аналитичаре веома значајна. Наравно, ту изјаву демантовали су амерички званичници већ у октобру исте године, након што су у Хагу отпечаћене нове оптужнице. Амерички дипломата Пјер Ришар Проспер изјавио је: „Хапшење Младића, омогућило би суђење генералима Војске Југославије Небојши Павковићу и Владимиру Лазаревићу и генералима МУП-а Сретену Лукићу и Властимиру Ђорђевићу у Србији и Црној Гори“. Била је то класична, потпуна и провидна уцена – са „штапом и шаргарепом“. Тако је обновљено питање: да ли је било и бољих на чина да демократске земље уторе (у тор утерају) разуздане јужнословенске снаге, након што је 18. јануара 1989. у Москви одлучено да нестану „гвоздена завеса“, Берлински зид, СССР, ЧССР и СФРЈ. У нестајању „вештачки настале“ Југославије, основни методи уторавања биле су претње, притисци и уцене, односно „штапови и шаргарепе“.

Да се не заборави: нестанак СФРЈ планиран је пре 1975. године, јер су и игре за децу у Њујорку засноване на сценарију према којем су разбијени та држава и њена војска. Потврђено је то у Упсали 1979. када је Збигњев Бжежински социолозима говорио о „омекшавању СФРЈ“. До ситуације да се за Југославију бори само ЈНА, стигло се разноликим ултиматумима и провокацијама, упућеним припадницима Војске.

Реч је о времену у којем су се, због политике републичких национално обојених руководстава, све више губила својства југословенства. У републикама које су се определиле за сепарацију врбован је официрски кадар за националне војске, регрути нису упућивани у друге републике, подстрекавана је национална нетрпељивост и подстицана несигурност у другим срединама... Предложено је да се Војска деидеологизује, департизује и деполитизује. Том предлогу ЈНА се прво супротстављала, а затим је пристала због радикално измењених услова, немогућности да се у вишепартијском систему одржи рад партија у војној средини и ради доприноса наговештеној демократизацији друштва.

 

Године отвореног уцењивања

Godine ucenjivanjaНеке од судбоносних уцена мегакапиталиста, пресудне за распарчавање Југославије, део су заборављеног зла. Последња фаза разградње СФРЈ почела је захтевом Европске заједнице да се за председника колективног шефа СФРЈ изабере Стипе Месић, иако се знало да је он против постојања те државе. Захтев је био ултимативан и отворено подржан од Сједињених Америчких Држава. Проширеној седници Председништва СФРЈ, на којој је именован за председника Председништва Стипе Месић, присуствовали су, као назорници и група за притисак, и чланови трочлане мисије Европске заједнице. По свему судећи, није упамћено ни то да је 20. децембра 1992. премијер Милан Панић прославио рођендан у „Белом двору“, рачунајући на сигурну победу на тек завршеним изборима. Међутим, он није победио, јер су његове увредљиве изјаве на рачун сопственог народа, и, вероватно, намерно трапава подршка Лоренса Инглбергера и Андреја Козирева, у чинили су да му народ не укаже поверење. Тако је само настављена србска агонија, некоме у интересу. Превремени избори добили су тежину референдума на којем се српски народ определио против било које врсте подаништва. Био је то драматичан одговор на претње, притиске и уцене у време када су Срби били свесни своје изузетно тешке позиције. Национално профилисане снаге ликовале су, тврдећи да су антисрпске и поданичке снаге у Србији изгубиле још једну битку.

Следећи историјски тренутак повезан са уценама био је 11. јануар 1993. – први дан преговора у Женеви. Протокол је заснован на уцени САД и притиску да се прихвати нови план Сајруса Венса и лорда Дејвида Овена. Неке од западних земаља сугерисале су, у припреми скупа, како да се понаша југословенска делегација, „да не би изазвала Запад против себе и не би ли СРЈ избегла већ тада планирану војну интервенцију“.

Те године пробудили су се и први интелектуалци који су препознали нове методе за мењање балканских, европских и светских граница. Џонатан Ајел, представник британског Краљевског института за одбрамбене студије, на симпозијуму у Атини о теми „Балкан после дезинтеграције Југославије“, изјавио је 11. марта 1993, да је СФРЈ разбијена уценом Немачке. Јохан Галтунг, норвешки експерт за питања људских права, у интервјуу за „Коријере дела сера“, приликом боравка у Милану ради отварања међународног скупа „Људска права у савременом свету“, подсетио је на чудесну ноћ 14/15, децембра 1991: „Та ноћ оставила је Југославији само један излаз, а тај излаз био је – насиље. У 'запаљивом региону' таква одлука није била грешка, већ обичан злочин, по чињен с веома прецизним циљевима“. У вези с признавањима сецесионистичких република рекао је: „Немачка је желела да добије своја 'ловишта', и да уз Хрвате и муслимане –као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези с признавањем нових држава, трампи за изостављање социјалних поглавља из мастрихтског споразума. 'Сиромашне' земље, као Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен. Показало се да је од дванаест министара – лобирано седам“. Кинески лист „Женмин жибао“ најавио је да ће САД објавити документ о својим намерама и циљевима оствареним помоћу ултиматума упућених Србима.

Женевски преговори настављени су 10. фебруара 1994, у сенци ултиматума НАТО-а. Наређено је да Срби повуку артиљерију око Сарајева или предају Унпрофору до 20. фебруара. Тада је генерал Мајкл Роуз тврдио да ће Срби испунити ултиматум, а звани чна Москва била је „апсолутно против ултиматума упућеним Србима“. Упркос томе, Вилијем Пери, Мадлен Олбрајт и Алан Жипе одлучно су саопштили да се ултиматум неће одлагати, а у Савету безбедности УН велике силе су, на иницијативу САД и Велике Британије, подржале ултиматум. Ништа није значило што је руски амбасадор у УН, Јуриј Воронцов, изјавио да Срби нису одговорни за наставак рата и да се ултиматум односи и на муслимане, што је Кина била против употребе и претње силом и што је Радован Караџић тврдио да ће повући артиљерију пре истека ултиматума. Услови постављени ултиматумом испуњени су, а претње су остале. Председник САД и његов државни секретар, изјавили су да се ултиматум продужава у будућност.

Већ 22. априла 1994. НАТО је поставио нови ултиматум Србима у Босни, у вези са повлачењем артиљерије. Опет су топови повучени а ултиматум је остао. У августу 1994. Бил Клинтон је упутио Савезној Републици Југославији ултиматум, поводом спровођења одлуке о затварању границе према Републици Српској. Торвалд Столтенберг је на потез Председника САД реаговао неуобичајено. Тврдио је да СРЈ одлуку доследно спроводи и да би било чудно да се кажњава безразложно. Руски дипломата Григориј Карасин сматрао је да је Клинтонов ултиматум дошао у зао час, а Радован Караџић је бодрио сопствни народ речима: „Пре живећемо и ту блокаду“.

И чувени планови (Женевски план, План Контакт-групе и Дејтонски споразум) једнима су ли чили на помирење, консензусе и компромисе, а другима на ултиматуме.

 

Уврежене уцене

Uvrezene uceneРат у Босни је престао али су уцене према Србији и Југославији остале. На пример, Савет министара Европске уније условио је одобравање извозних олакшица Југославији потпуним испуњењем захтева ОЕБС из Гонзалесовог извештаја.

На основу појединих претњи и уцена могли су се непогрешиво проценити будући догађаји. На пример, у фебруару 1999. амерички конгресмени анализирали су косметску кризу, а на основу њихових изјава могли су се предвидети интервенција НАТО-а, окупација Косова и Метохије и ближи циљеви трилатералиста. Две заједничке тезе већине конгресмена биле су: 1) договор о статусу Космета може се постићи само у присуству НАТО трупа на Космету; 2) да би се постигао договор у косметском конфликту неопходан је ултиматум НАТО-а Београду. Препоручили су ваздушне ударе по СРЈ уколико се не постигне споразум са Албанцима, „јер председник СРЈ разуме само језик силе“.

У вези с претходним тезама, бројна гласила закључила су да су САД „у чиниле уступак“ европским државама прихватањем да Албанце и Србе приволе на споразум (у Рамбујеу). Записано је, да је Медлин Олбрајт, на питање пореских органа шта се тачно финансира у Србији и Црној гори одговорила: „Видећете, свршићемо са њима већ до пролећа. Јешће нам из руке“. Косметске Албанце саветовала су у Рамбујеу тројица америчких адвоката, међу којима и Пол Вилијамс, бивши правник у Стејт департменту. Вашигтон је инсистирао на ваздушним ударима против СРЈ, јер Београд није пристао на долазак копнених међународних трупа у јужну српску покрајину. Реагујући на уцене и амерички притисак, Српска радикална странка оптужила је челнике америчке администрације и НАТО-а да „ултимативним захтевима“ покушавају да окриве српску страну за неуспех преговора, како би нашли алиби за евентуалну војну интервенцију и стационирање трупа на Космету.

Режирани су догађаји у селу Рачак и замку Рамбије. Све је било о чекивано и предвидиво, стога није чудно што су на саветовању о НАТО агресији на СРЈ, у Њу Делхију, учесници скупа закључили да је СРЈ бомбардована зато што није прихватила ултиматуме НАТО-а и Сједињених Држава. Харолд Пинтер је као интелектуалац био дозвољено емотивнији. Он сматра да је НАТО агресија на СРЈ била најоби чнија „бандитска акција“. Показао је како изгледа несистемац.

Ни промена власти у Србији није условила измену политике „штапа и шаргарепе“. Неколико дана по објављивању победе демократа на изборима у Србији, поновљени су услови Вашингтона за потпуно укидање санкција. Наглашено је да оно зависи од: 1) става нове власти у СРЈ према Међународном (хашком) суду за ратне злочине почињене у бившој Југославији; 2) става према Косову и Метохији, и 3) става према Дејтонском споразуму.

Када је Ричард Холбрук изјавио да му председник СРЈ Војислав Коштуница делује као прагматичан човек, будући да ће прво решити питање Црне Горе, па онда Косова, то је личило на предлог процедуре или најновији налог Трилатерале. Иако је Зоран Жижић, председник Савезне владе, обећао да ће СРЈ сарађивати са Хашким трибуналом, Карла дел Понте је, ничим изазвано и ненадлежно, запретила увођ|ењем санкција Србији, као да хашко тужилаштво одлучује и о кажњавању држава. Занимљиво је да је на сличан начин, неосновано, из НАТО-а претио и Џорџ Робертсон. Саопштио је садржај три ултиматума Србији, уколико жели да задржи „наклоност“ Сједињених Држава. Амбасадор САД у СРЈ, Вилијам Монтгомери, редовно је преносио Србији услов да од сарадње са Хагом зависи учешће САД на Донаторској конференцији и њихова помоћ. На тој врсти уцена заснивана су и поједина хапшења хашких оптуженика. Можда је то разлог што је о изручењу Слободана Милошевића Хагу председник СРЈ, Војислав Коштуница, сазнао са телевизије. Изручење бившег председника СРЈ Трибуналу оценио је председник спољнополитичког комитета руске Државне думе, Дмитриј Рогозин, као резултат успеле уцене.

Уцене, заправо, никад нису престајале. Сједињене Државе су поставиле Србији три услова за помоћ: Ти услови су: 1) сарадња са Хашким трибуналом, а у оквиру ње – изручење Ратка Младића; 2) поштовање Дејтонског споразума, у чему је нарочито важно ускраћивање помоћи Републици Српској (финансијске, политичке и безбедносне), и 3) поштовање људских права и владавина закона – укључујући ослобађање албанских политичких затвореника.

Било је о чевидно да су штап користили за своје присуство на Косову и Метохији и на тај начин успоставили све услове за дугорчну кризу. Истовремено, било је јасно да би било нормално да ураде све супротно од захтеваног – уколико желе мир. Сједињене Државе су, у мају 2002, према изјави председника Комитета за спољну политику америчког Сената, Џозефа Бајдена, поставиле Савезној Републици Југославији четири „нова“ услова: 1) обустављање негативног утицаја Београда на политички живот на Косову и у Републици Српској; 2) испуњавање у потпуности свих обавеза према Међународном трибуналу за ратне злочине – пре свега хватање и предаја Хагу свих оптужених из ратова у бившој Југославији – по чевши са генералом Младићем, уколико је у Србији; 3) прекид садашње поделе Косовске Митровице, тиме што ће се дозволити да се десетак хиљада косовских Албанаца врати својим кућама у северни део града, и 4) Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић се обавезују да се јавно изјасне о понашању Србије у деведесетим годинама и затраже опроштај за „геноцидну кампању“ на Косову, у Хрватској и Босни. О чито је, да је најјача администрација на свету без суда пресудила Србији и Србима, а непрестано наглашава да се у њиховим међународним трибуналима суди, искључиво, појединцима.

Све наведено могло је стати у најјаснију изјаву Ричарда Баучера, портпарола Стејт департмента: „Србија мора да изручи оптужене, или губи помоћ Сједињених Држава“.

Уцене САД према Србији и Црној Гори, после свега, сведене су на наведене услове за евентуалну помоћ, о којој повремено расправља Сенат америчког Конгреса. Те уцене се непрастано поновљају, а каткад се односе и на појединачне случајеве. На пример, САД су поручиле Београду да је испорука Веселина Шљиванчанина Хагу услов за финансијску помоћ.

Јасно је, када се испуне услови, Срби ће бити марионете у рукама вашингтонских магова. Нестанак Срба и њихова зла судбина многима су препознатљиви и могу се наслутити из предлога Дејвида Филипса, заменика председника Савета за међународне односе Сједињених Држава. Он је, пренебрегавајући значај Косова и Метохије за Србе, понудио Србији 2,5 милијарде долара, да се одрекне отетог, под присилом купљеног и перфидно насељеног Космета.

 

Уцене – метод и стил „великог брата“

Ucene metod i stilМетод „штапа и шаргарепе“ проверено је делотворан у осионом свету. Бројни су докази о томе. На пример, услов за улазак БиХ у Партнерство за мир је да Војска Републике Српске и Војска Федерације БиХ буду под командом Председништва БиХ. Постављен је 25. маја 2003., а испуњен, у рекордном року, 29. новембра исте године, на два изузетно значајна југословенска празника.

Дакле, нису само Срби угрожени уценама. После прихватања споразума у Дејтону и његовог потписивања у Паризу, било је јасније да уцена као метод може да се примени и изван српских простора. Наиме, званични Вашингтон је Хрватској запретио да ће објавити доказе о њиховим зверствима над Србима у Српској Крајини. После кратког разговора са Билом Клинтоном, Фрањо Туђман је изјавио да ће Босна бити по Дејтону и гарантовао је да ће Хрвате у Мостару натерати на послушност. Алија Изетбеговић је одбио ултимативни предлог Ворена Кристофера за организовање савета министара, односно будуће владе Уније Босне и Херцеговине. У септембру 2001. године Стејт департмент је упутио ултиматум талибанима. Запрећено је нападом на Авганистан. Председник САД је захтевао од Ирака да Садам Хусеин напусти земљу, или ће Ирак бити суочен са ратом.

Једна од бројних уцена поделила је свет. Реч је о притиску САД да остале земље да потпишу споразум о неизручењу америчких држављања Међународном кривичном суду у Хагу. Када су САД колективно уцениле земље западног Балкана, било је јасно да та уцена дели Европу. Реаговао је Јоргос Папандреу поруком која личи на распеће и контрауцену: „Западни Балкан може у Европску унију само уколико се доследно придржава њених принципа“.

Уцене се нису односиле само на мале земље и не примењују их само Сједињене Државе. Солунска декларација, усвојена на европском самиту у Солуну, садржи уцене (услови) за пријем у ЕУ. Између осталог, обавезно је испуњавање „копенхагенских критеријума“. Кина је приморана да јавно саопшти да одбија уцене Сједињених Држава, а министар иностраних послова Руске Фередарције Андреј Козирев подсетио је да Русија одбија западне ултиматуме. Чак је у једној посети Кини бивши руски премијер, Виктор Черномирдин, поменуо „бекство од уцена Сједињених Држава“.

Улитиматум као метод сарадње примењује се, дакле, и унутар Европске уније, Атлантске алијансе, Трилатерале и Уједињених нације. Тако је Немачка саопштила ултиматум чланицама Европске уније, у вези са буџетом, јер се није знало ко колико уноси, а колико износи из ње. Земље Западне Европе и Јапан одбацили су „погодбу“ према којој је САД требало да плате само 819 милиона од 1,5 милијарди долара дуга Уједињеним нацијама. Уцена је садржала бројне услове уз смањење америчког у чешћа у буџету светске организације.

Уценама се може и трговати. Немачки лист „Дојче веле“ пренео је претпоставку да је руски премијер покушао да тргује уценом са замеником америчког државног секретара. Наиме, ако САД одустану од ултиматума у вези са руском антитерористичком акцијом, Русија би одгодила своје критике НАТО-а због дејстава у Југославији и прекинула вербалне нападе на команду КФОР-а и шефа цивилне мисије на Косову због неспровођења Резолуције 1244. Народ би рекао „благо нама“.

Слабији не могу да прете, притискају и уцењују. Мадлен Олбрајт је, на жалост, била у праву. Како је Србима свеједно да ли се супротстављају уценама или их прихватају, највероватније ће ускоро прогледати и освестити се. Ако се то не догоди – нестаће.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 217 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is developed by Dean Marshall Consultancy Ltd