Блêди живот наших предака
Када сам пожелео да више сазнам о местима рођења оца и мајке, остао сам у шоку, након што сам схватио колико су бездушно лагали и лажу они који су се домогли тог простора и прогнали породице са презименом Тесла и Радишић. Освојили су простор помором мојих предака. То ме је на неки начин приморало да објавим ово што знам, ради чувања своје душе, а и ради чувања душе покољења злочинаца.
Можда деца злочинаца не желе да буду и они који прогоне, убијају, самообмањују се и лажу. Када на Википедији напишете реч „Клишевић“, добићете податке само о мени и о хронологији усташких злочина 1941. године. Зар то није страшно? Бошњаци/муслимани и Хрвати нису стигли, нису способни, нису хтели, или нису смели, да напишу податак да ли тамо било ко сада (15. децембар 2021. године) живи. Знам само да су Липу бошњачке власти предале имигрантима (није њихово па могу без осећаја) и сада је тамо, у мирисним рајским условима, њихов вавилонски глобализовани камп.
Ево шта ја знам, јер моје су Тесле и Радишићи прогнани са вековних огњишта, из своје Лике и Крајине, где су им преци били чувени, поносни и отмени Крајишници из Војне крајине. Отац Ђорђе Радишић (1924) је до рата живео у селу Липа, а мајка Лата Тесла (1927) у селу Клишевић.
У току Другог светског рата, тачније после распада Краљевине Југославије, у селу Липа формирана је ненародна усташка власт. Срби су остали без људских права, а усташка власт је отпочела безакоње и терор над Србима.
Усташке јединице формиране су искључиво од хрватске и муслиманске народности (католичке и исламске вероисповести). Усташки терор огледао се у низу незаконитости. Сви Срби су протерани из државне службе, па и мој деда-стриц Стево Радишић. Трговине и друга имовина, која је припадала Србима, насилно су отети од Срба и предати усташама. Једном речју Србима су одузета сва права. Усташе су могле да убију Србина и да за то никоме не одговарају.
Поред осталих српских села терор се пренео и на село Липу, нарочито у другој половини јула 1941. године. Тада су усташе на превару похватале око 40 мушкараца мештана из села Липе, међу којима и браћу Радишиће, Божу, Милу и Стеву. Отерали су их у затвор у злогласну бихаћку кулу, и после незапамћеног зверског мучења побили су их у селу Гаревице код Бихаћа. Место њихових гробова није познато, јер на истом месту усташе су зверски убиле око 12.000 Срба. Заједничка (масовна) гробница је у рејону Гаревичке Баре. Тамо су Срби најпре морали сами себи да копају раке, а потом су их усташе маљевима, кољем, камама и разним другим предметима убијали и напола живе затрпавали земљом. Тако су браћа Радишић, Божо, Миле и Стево, са осталих 12.000 Срба, на зверски и нељудски начин, у јулу 1941. године, завршили свој братски живот.
Управо стога, другој половини јула 1941. народ Босне и Херцеговине дигао се на устанак – против окупатора и усташке нељудске власти, јер је убијала невине Србе само зато што су Срби. Мештани села Липе листом су се дигли на устанак, заједно са осталим народом.
Усташка војска подпомогнута Немачком војском, у августу 1941. насилно је ушла у село Липу и остала српска села на подручју Бихаћке општине. Том приликом, до темеља су спалили сва српска села. Спалили су целокупно имање браће Радишића: две куће, стају за стоку, колницу, појату, оборе за свиње и смештај за живину. Опљачкали су сву покретну имовину и стоку и у читавом селу уништили све што је могло да се уништи.
У току Другог светског рата, усташе и Немачка војска, поред много побијених Срба у селу Липи и осталим српским селима, ухватили су и зверски побили више чланова Заједнице браће Радишић. Осим три рођена брата Боже, Миле и Стеве, убили су: Радишић Савку (супругу Стеве); Радишић Боју (супругу Боже); Радишић Тривуну (кћерку Боже и Боје); Радишић Петра (сина Боже и Боје) и Радишић Љубишу (сина Стеве и Савке).
Гаравице су, кажу, треће стратиште по броју српских жртава, после Јасеновачких логора и логора Госпић – Јадовно, са чак 12.000 страдалих Срба[1] То је у географском смислу простор удаљен од града Бихаћа два и по километра, а обухвата Гаравице, Карађорђево село(некад Брезовица, а данас Каменица) и Церавац. На земљишту које је било у власништву добровољаца из Првог светског рата, налазиле су се природне ливаде, јаруге и канали различитих дужина и дубина.
У Бихаћу су прво покупљени најугледнији и најбогатији Срби 20. јуна 1941. и побијени после три дана мучења у злогласној кули. У Капетановој кули су Срби довођени и мучени, тучени и мрцварени, да би потом били одведени на стратиште и на монструозан начин убијени. Муслимани су након рата сведочили о страшним крицима који су долазили из куле. Хусреф Реџић је изјавио: „Тако је трајало из дана у дан, из ноћи у ноћ. Затварали смо прстима уши да не чујемо тај лелек и јаук, који није био сличан ни људском ни животињском гласу. Тешко да је постојало нешто страшније од тог караказана, тог затворског дворишта, у којем су масакрирани српски сељаци… Смрт на Гаравицама је долазила као избављење…“ У ноћи 23/24. јуна 1941. године око 1.200 Срба је сабијено на фудбалском игралишту у Бишћу (Бихаћ). Одатле су их отерали према Кулен Вакуфу и Босанском Петровцу одакле се нису вратили. Њих је поклала група херцеговачких муслимана под командом Енвера Капетановића 28. јуна 1941.
Убијање на Гаравицама је обављено углавном од 3. јула до 3. септембра 1941. године. Прве групе Срба су одвођене и убијане ноћу, а касније у јулу и августу 1941. године и дању. Према подацима које поседује музеј у Бихаћу на овом месту је страдало преко 10.000 људи, док други извори говоре да их је било преко 14.450. Ту су страдали Срби доведени из других околних места, јер сам Бихаћ није имао толики број. Ту су убијани Срби из Босанске Крупе, Босанског Петровца, Цазина, Велике Кладуше, па чак из удаљених места као што су Доњи Лапац, Кореница и Слуњ. Овде је убијано српско становништво, али је убијен и мањи број других нација укључујући Јевреје и Роме.
Скромни споменик постављен 27. јула 1949. године уклоњен је и постављен поред Капетанове куле. Спомен подручје обележено скулптурама, које су комунисти подигли, не показују ко су биле жртве, време кад су страдали, број жртава, ни ко су били џелати. Овај спомен-парк је подигнут на брежуљку на супротној страни од оне на којој су усташе поубијале своје жртве.
Многи Срби нису дошли ни до Куле ни до Гаравица. Убијени су тамо где их је затекао усташки маљ, или кама. Убиства Срба из Бихаћа спроведена су по породичним кућама, њивама и на бројним масовним стратиштима у околини Бихаћа. Многи су живи запаљени у својим кућама, побијени у подрумима, у које су усташе након покоља утерали свиње да би се храниле људским месом…
Тешко је сва стратишта набројати, а зна се за ова: Гаравице, шума Осоје код Врсте, Микуљанове штале, Уљевите баре, куће Бубала, Делића јама, Међудражје, Рисовачка јама, Приточка црква, Привор код села Винца, Мало Заложје, Бабина греда, Јанкова њива у Хргару, Рипачке Забарице и Чаир, двослан у Лохову, Горјевац, Клишевић, Бугар, баре у Рајновцима, Кулен Вакуф, Грмуша, Рачић, Лоховска Брда… Многа од њих су затрпана и бетонирана, без икаквог знака и обележја. Бихаћ је пре Другог светског рата имао 16-17.000 Срба, а већ 1942. године ни једног јединог.
Злочини су уписани у колективно несвесно
Тесле из Клишевића под Љуточем изнад муслиманских Ћукова страдале су на истом простору. Под насловом „Госпић и околна личка села“ записано је да су 25. јула 1941. године ухапшена 32 српска сељака у селу Клишевић између Бихаћа и Кулен Вакуфа. Хапшење је наредио усташки начелник сеоске општине Липа, Џафер Ибрахимпашић. Нови начелник општине у Липи Џафер Ибрахимпашић је Клишевићанима поручио да се прикупе код кућа, да се направи списак одраслих мушкраца и њему достави. Он је свакоме гарантовао живот. У петак, 25. јула, мушкарци су се окупили код школе у Буковцу, између Клишевића и Ћукова. Дошао је и Начелник општине Ибрахимпашић и присуствовао пописивању мушкараца. Потом су двојица наоружаних усташа повезали присутне, затворили их у зграду школе и касније у току дана повели ка Ћуковима. Људи су наслутили превару и почели да пружају отпор, али су их наоружани савладали кундацима. У Ћуковима су затвореници провели ноћ и ујутру су одведени у Рипач. Убијени су на стратишту које се зове Забаре и налази се поред Рипча.
У Клишевићу је пре 25. јула први убијен Никола Јове Бабић. На кућном прагу га је убио један од чланова усташког роја из села Ћукови. После тог убиства, мушкарци су се склонили у шуме Љуточа и шикаре око заселака. Други убијени је Гојко Бабић, у Јазмаку, ниже куће према Уни. Убијени су у четвртак 24. јула 1941. године. Тада су из Клишевића одведени и убијени: Марко Тесла и Ђурађ Тесла.[2]
Док Бошњаци/муслимани славе свој „Љуточки одред“ под насловом приредбе „Пут страдања и спаса“, у време убијања и прогона Срба са Љуточа, а нема података о броју становника у селима Липа и Клишевић, намеће се питање: како су људи замислили писање историје, како мисле да ће живети без проблема свесни или несвесни „космичког бола“ који су нанели некоме тако што су му безочно, бескрупулозно, зверски, отимали тековине, убијали децу, прогонили са вековних огњишта. Када ће се дозвати памети и освестити. То би било добро за њихове душе. Када се отима простор, остаје најасно како Клишевић припада Лици (Госпић) и Босни и Херцеговини (Кулен Вакуф). Да ли су Срби учествовали у тој примопредаји? Како то да су хрватско-бошњачки страдалници остали у Босни и Херцеговини и Хрватској, а Срби су напустили Крајину и Лику и отишли у Србију?
После рата на простору претходне Југославије (1992‒95), у Липу код Бихаћа вратило се четворо Срба. Троје је умрло (двоје од глади), а четврто поново отишло у избјеглиштво. После њих четворо у Липу се више нико није враћао.[3]
Од око хиљаду предратних становника, искључиво Срба, у месну заједницу Липа, којој припадају још и Дољани и Теочак, „вратила” се само црква Пресветог Вазнесења Господњег, саграђена и освештана пре више од једног века. Два пута је после изградње рушена (први пут 1941, други пут 1995. године). Њену обнову финансирали су сељани расути по свету.
Становнике Липе, Дољана и Теочака боли и то што свих поратних година неки други људи користе њихова имања, што се експлоатишу шуме и мајдани. И све то без икакве контроле, али и без икакве новчане надокнаде.
Мојих презимењака Радишића у Србији има 2646, у Хрватској 758, а мојих рођака са презименом Тесла у Србији има 758, у Хрватској 194. Можда и те бројке нешто значе?
Напомена:
[1] Подаци преузети из: Гаравице, зборник саопштења, свједочења и докумената, Бања Лука, 2011. и Јастребарско 1942, Удружење дјеце логораша, њихових потомака поштовалаца/Српска историја.
[2] У то време у Теслићу (у Бјелајском пољу, код Кулен Вакуфа), у насељима Клишевић и Цимеше, постојале су три куће житеља који се презивају Тесла, који су доселили из Лике и славили Ђурђевдан. Тесле су живеле и у насељу Медак. Видети: Стево Бурсаћ, ”Клишевић првих дана устанка” Зборник Подгрмеч у НОБ, Књига прва, стране 857‒858, Зборник саопштења, свједочења и докуменанта ”Гаравице 1941.”, Бањалука, 2010. Сведочење Милована Грубише (у власништву аутора).
[3] Српска села блиједе на географској карти, „Политика“, 12/08/2009.