Протести су узалудни

Док сам размишљао о разлозима за ратоборност људи, пристизале су вести о све чешћим протестима на улицама Париза, Барцелоне, Брисела, Амстердама и бројним градовима у Египту, Канади, Италији, Венецуели... Разлози за окупљање били су различити, од захтева за смену власти, бољу и извеснију будућност младих, ослобађање заробљених медија, оснивање антикорупцијских тела, заштиту од аерозагађења, смањење цене горива, поштовање Устава, против крађе деце у породилиштима, до захтева да се Европска унија и НАТО мање мешају у унутрашњу политику појединих земаља. Занимљиво је да су ницали нови политички покрети и странке попут странке Слободна Хрватска.

Протести у Београду били су све учесталији, захтевнији и свеобухватнији. Тако је протестну шетњу 18. фебруара 2019. године под називом „Зауставимо велеиздају – Косово је Србија“ према агенцији „Бета“ организовала  Демократска странка Србије, иако је скупу присуствовало више ванстраначких личности,[1] а изгледало је да ће се коначно укупити угледни људи, без страначких обележја. Скуп је пословично игнорисан од стране средстава јавног информисања. Два дана раније, у Београду је одржан дванаести по реду протест под геслом „Један од пет милиона“. Грађани незадовољни влашћу окупили су се на Платоу испред Филозофског факултета Универзитета у Београду, одакле су кренули у протестну шетњу. Протести су били истовремени и у другим градовима Србије, у Нишу, Суботици, Новом Саду, Ваљеву, Ужицу, Смедереву...

Транспаренти су показивали више од речи: „Доле Вучић, доле капитализам“, „Војско, полицијо, зауставите издају, браните Устав, станите уз народ“. Потписиван је тзв. „Споразум са народом“. Споразум у два примерка подељен је окупљеним грађанима који су један примерак задржали за себе, а други убацили у за то предвиђене кутије на Платоу и испред Дома Народне скупштине. „Не смемо и нећемо одустати од борбе за нормалну Србију... Не смемо остати заваљени у генерацијским неуспесима и чекати да неко други поспреми нашу кућу“, истакао је један од учесника у поворци. Нижу се оптужбе за начин владања Србијом: „У унутрашњности Србије у куће људи улазе набилдовани, тетовирани криминалци и питају за кога ћете да гласате... Грађани не желе да у Србији било ко буде прогањан због сопственог мишљења“. Некадашњи поклич „Готов је!“ замењен је новим „Почело је!“.

Протести су се ширили и деловали би природно и вредно да се нису појавили у првим редовима већ компромитовани, потплаћени и неуспешни политичари, а потом и снимци састанака организатора са страним дипломатама.[2] Испоставило се да протести у Србији нису србски.

Шта мислити о протестима? Чини се да је најбоље тумачење протеста у Србији дао проф. др Мило Ломпар, истакнути српски интелектуалац, историчар књижевности, филозоф и председник Задужбине Милоша Црњанског: „И у власти и у опозицији видљиво је присуство америчког чиниоца. Стога циљ текућих протеста није промена политике, већ промена власти“. Није се једини огласио поводом протеста. Већ је јасно шта о стању у Србији мисле Бранко Драгаш, Мила Алечковић, Милица Ђурђевић, Данило Тврдишић, Јована Стојковић и дуги. Ненад Чанак, српски политичар, посланик у Народној скупштини Републике Србије и председник Лиге социјалдемократа Војводинеje, доследно је антисрбски и антируски расположен: „Моја баба је мрзела Русе, јер су крали кобасице из пушнице... Руси прете Србији грађанским ратом... Треба да напусте НИС и Србију“. Бошко Обрадовић, политичар, књижевник и народни посланик, оснивач и председник политичке организације Српски покрет Двери: „У Путину и Руској федерацији имамо великог пријатеља државе и народа“... Дејан Лучић, српски публициста, геополитичар: „Александар Вучић је издајник. Он хоће да преда Косово и Метохију“... Душан Дунђер: међународни експерт за тероризам: „Вучић жели да уведе санкције Русији и да призна Косово!”... Председник Републике Србије, Александар Вучић; „Поворке које траже промене у Србији предводе марксисти и фашисти“. Колико људи толико ћуди и различитих ставова.  Увек и свуда је тако.

Осим што су и протести једна од слика планетарног хаоса у којем се већина људи понаша пристрасно и не води рачуна о истини, намеће се питање: Зашто све ово пишем и какве везе имају протести и узроци ратова?

Почнимо од размишљања о променама које се захтевају. Сви желе да живе боље, да буду у добру, љубави, истини и слободи. Ретки су људи који нису размишљали како бољи систем и остварити. Јасно је да се из хаоса не може изаћи стварањем хаоса, да се до истине не може стићи лажима, да се до љубави не стиже мржњом, да се до слободе не стиже тако што ће сви неистомишљеници, противници „идеалног система“ бити изоловани. Па како онда изаћи из менталног лавиринта? Замислимо се у улози владара. Не можете да допустите да вам се мање умни и људи са мање знања и искуства мешају у доношење одлука. Одлучили сте да окупите најумније људе и заједно са њима створите нови, суштински бољи, оптимални систем. Реч је о систему у којем ће сви живети боље. Сваки дан ће на сваки начин и у сваком погледу бити бољи од претходног. Тежите да направите систем за углед, да сви у свету пожеле да вас опонашају. На оваквој планети то би била друштвена оаза.

Међутим, колико год бисте били паметни, имали бисте два нерешива проблема. Скоро нерешива. Први, унутрашњи, јер би сви пљачкаши (тајкуни) по сваку цену желели да задрже отето. Други, спољашњи, не би вам дозволили да „кварите“ језуитско-вавилонско-мормонски свет. Убили би вас радо и једни и други, а код њих су полиција, војска и правни систем.

Слобода није дозвољена

Уосталом, зар нисте чули да је 9. фебруара 2019. године Руководилац војно-поморских операција америчке војске, адмирал Џон Ричардсон, позвао Вашингтон да пређе у офанзиву на Русију и Кину? Као аргументе за муњевиту акцију адмирал је рекао да Русија блокира приступ Азовском мору и повећава своје присуство у источном Средоземљу: „Након што је Русија појачала контролу над кључним морским магистралама, дошло је време да САД нанесу први ударац…“.

Све док постоје људи попут Џона Ричардсона неће бити мира на Земљи, нити је могуће урадити било шта што ремети хармонију „империје зла“. Уосталом, колико је опасно да се мисли о опоравку и нормалном друштву, показује његов бес, дрскост и бескомпромисност у време када јачају Русија и Кина. Плаћеници система „истурене одбране“ желе да предупреде и правовремено неутралишу одбрану Истока од напада Запада.

Ричардсон је можда реаговао у последњем тренутку за оживљавање агресивног, сатанистичког, мамонизованог система. Позвао је у напад у моменту када се Запад уплашио нарастања техничко-технолошке моћи народа који би требало да буду ускоро нападнути. Сада сви знају да су Руси ради одвраћања Запада о нових похода на исток показали свету моћ и убојитост наоружања најновије генерације. Руско министарство одбране чији су одбрамбени системи излуђивали америчке маринце на појединим разарачима и крстарицама и доказали да могу да се поигравају информационом технологијом противника, објавило је снимке чак и футуристичког оружја.[3]

 Ако је америчка администрација  спремна да нападне тренутно јачег од себе (Русију и Кину), шта очекивати да ће (у)чинити осим да спречи настојање да се опкољена и окупирана Србија ослободи и води ка друштву које умно доминира и зна шта хоће? Размишљање о србској судбини води и ка идеји да се испред тужилаштва у Катанићевој 15, у Београду, окупи права народна скупштина и да почне да ради у корист народа. Власт у Србији, потпомогнута србским непријатељима из ЕУ и САД, није реаговала на захтеве да се више не понаша неуставно. Власт свесно крши Устав! Политичари попут американизованог Вука Драшковића изјављују да народ не треба да се пита за мишљење у вези са судбоносним државним питањима. Власт се не плаши воље народа, а плаши се својих налогодаваца. Зато је природно да Ненад Чанак безусловно сматра браниоце отаџбине ратним злочинцима, уколико их је осудио Хашки трибунал. Он не помишља да тај трибунал није био међународно-правно заснован, да је био пристрасан и да су га основали србски непријатељи. Поштује више непријатеље него свој род. Србске националисте сматра фашистима. Власт и не пита ко је први предложио да се хитно мора решити граница са србском покрајином Косовом и Метохијом, иако је отета и стављена под протекторат од стране англосаксонских администрација, које су у изборној кампањи САД проглашене сатанистичким. Подразумева се Србија је окупирана уз помоћ НАТО алијансе, која се војно-политички изродила после волшебног укидања Варшавског уговора. Сада омладина у Србији  не може неометано да носи обележја хумантарне организације „Срби за Србе“, на којима пише „Нема предаје“, иако је аутономна покрајина Косово и Метохија у саставу Републике Србије – према Уставу Републике Србије, Резолуцији 1244 СБ УН и Техничком споразуму.

То са ниподаштавањем народа увек је било, само се сада о понашању власти више зна него икад раније. Када би се „догодио народ“ дочекали би га глобалисти неубојним оружјем. Уосталом, у Србији се зна ко све навија за такав, декадентни, ратоборни Запад. Да ли треба питати Соњу Бисерко, Јелену Милић, Ненада Чанка, Чедомира Јовановића и све новинаре које су плаћене, тзв. демократе, поставиле за успоставу мамонизма 5. октобра 2000. године за кога навијају? Али, не треба кривити наведена бића за њихово опредељење – они су осим што су необразовани (образовани на курсевима на Западу) само примери за разноврсност планетарног схватања живота. Већина њих сматра да је пљачка на којој је заснован капитализам регуларна и легитимна, јер тако пише у законима које су њихови ментори смислили, а они парламентарно, демократски  усвојили.

Неко ће помислити да то значи да се не треба борити за боље сутра и хуманије друштво. Не! Ко посумња да неће остварити свој сан, неће га никад остварити. Мора се кренути ка циљу, а бити свестан да се у животу све плаћа.  Спонтаност неслагања са злом тежи критичној маси, која изазива преполаризацију постојећих процеса. О томе ћемо заједно да размишљамо на крају, када завршимо са подробним пребирањем узрока ратова.

Напомене:

[1] Народ су на скуп призивали: проф. др Слободан Антонић, проф. др Синиша Атлагић, Данило Баста, редовни члан САНУ, Дејан Баљошевић, машински инжењер и бивши координатор за Ораховац Координационог центра за КиМ, Јована Баљошевић, професор гимназије у Ораховцу, Матија Бећковић, редовни члан САНУ, Данило Бећковић, редитељ, проф. др генерал Синиша Боровић, проф. др Милан Брдар, проф. др Мирјана Васовић, проф. др Слободан Владушић, Алек Вукадиновић, песник, Зорка Вукадиновић, професор, Проф. др Игор Вуковић, генерал Божидар Делић, проф. др Ирина Деретић, проф. др Јован Душанић, проф. др Александар Ђикић, Дејан Петар Златановић, гл.одг. уредник портала Србин.инфо, др Слободан Јанковић, научни сарадник, проф. др Александар Јовановић, др Бојан Јовановић, научни саветник, доц. др Милош Јовановић, проф. др Зоран Кинђић, проф. др Микоња Кнежевић, проф. др Милош Ковић, проф. др Часлав Копривица, Александар Лазић, портал Стање ствари, проф. др Александар Липковски, проф. др Мило Ломпар, проф. др Александар Милановић, проф. др Дејан Мировић...

[2]        Новинари су дошли у посед ексклузивних фотографија и видео материјала који јасно доказују да амбасада Сједињених Држава стоји иза демонстрација у Београду. Реч је о протестима под паролама „Стоп крвавим кошуљама“ и „1 од 5 милиона“. Нема дилеме да политичко одељење америчке амбасаде у Београду координира демонстранцијама и даје инструкције њиховим организаторима. Снимљено је да организаторка протеста, Јелена Анасоновић у фоајеу београдског хотела „Хилтон“ прима инструкције од трећег секретара амбасаде САД, Катарине Вирџиније Валзак. У ресторану поменутог хотела „Sky Lounge by Hilton“ Сергеј Трифуновић, новоизабрани председник Покрета слободних грађана, састао се са Давидом Лингрен Гехренбеком, саветником у америчкој амбасади и Натаном Албахаријем, припадником ISAC фондације која у србији заступа интересе евроатлантских центара. Сусрете опозиционих лидера и америчких специјалних агената координирао је Денис Ибишбеговић, припадник иницијативе „Не давимо Београд“, такозване жуте патке, који је такође упошљен у америчкој амбасади као саветник Кајла Скота задужен за везу са опозиционим странкама и невладиним организацијама.

[3] Међу представљеним оружјем је хиперсонични ракетни комплекс „Кинжал“, крилата хиперзвучна ракета „Циркон“, ласерски комплекс „Пересвет“, крилата рекета на нуклеарни погон „Буревестник“, ракетни систем „Авангард“, балистички систем РС-28 „Сармат“, подморница „Посејдон“...