Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Осамнаеста конференција за новинаре

(23. октобар 2001, у 11 сати )[1]

Prigovor savestiИзвод из књиге Гушење истине - Шта новинари нису хтели или нису смели да објаве.

Само што се завршила конференција за новинаре на којој је учествовало 11 генерала из Генералштаба ВЈ, 12. јуна 2001, министар унутрашњих послова Републике Србије Душан Михајловић приказао је, на својој конференцији за новинаре, видео снимак на којем је НГШ ВЈ предложио Слободана Милошевића за орден и тако га оценио као непроменљивог, непоправљивог и неспорног приврженика претходног режима. Свима који су редовно и помније пратили информисање јавности било је чудно што тај „аргумент“ против генерала Небојше Павковића није објавио раније.

Петнаестог јуна одржан је традиционални сусрет начелника Генералштаба с генералима и адмиралима у пензији. На таквим сусретима челни војник сваке године информише своје колеге о актуелној војно-политичкој ситуацији. Сусрети после 5. октобра деловали су нестварно, јер су били на ивици парадокса. Окупљали су се Титови генерали и адмирали (некадашњи партизани), генерали и адмирали који су у немилости, јер су слушали налоге Слободана Милошевића и били кандидати за позив у Шевенинген и актуелни „војни врх“, чија је судбина неизвесна, будући да су моћници из актуелне администрације настојали или да их придобију или отерају с дужности. Иако нико из власти није био присутан, а новинари нису писали о томе шта је начелник Генералштаба рекао генералима и адмиралима, стекао се осећај да је дух „глобалистичких револуционара“[2] био присутан на том скоро нестварном сусрету.

Од 12. до 22. јуна (после конференције за новинаре) сваки дан је обиловао медијским нападима на начелника Генералштаба ВЈ, посебно после смењивања генерала Нинослава Крстића. Двадесетдруги јун је почео поруком телевизија: у „Новом експресу“ објављен је наслов на првој страни „Павковић смењен!“.

Служба за информисање ВЈ требало је да реагује на шест текстова објављених у „Политици“, „Новом експресу“, „Данасу“ и „Нину“. Сваки дан је био све узбудљивији. Двадесетседми јун је био најбољи доказ за то. Душан Михајловић је опет напао припаднике Војске Југославије у вези с пронађеним и непронађеним лешевима и прикривањем ратних злочинаца. Официри су оптужени да су окупирали станове некаквим ЈУЛ-овцима. Др Војислав Коштуница се оградио од „хашких профитера“ и примио делегацију Социјалистичке партије Србије. Др Зоран Ђинђић је радио на убрзавању упућивања Слободана Милошевића у Хашки трибунал. Народ је био све бројнији на улицама. Педесетједан професор с Правног факултета потписао је петицију против Уредбе за сарадњу с Хашким трибуналом. Уставни суд СРЈ је требало да сторнира наведену Уредбу, а заговорници Уговора су обећали да ће тада поступити по Статуту Хашког трибунала. Шта ће се због тога збити нико није знао.

На видовдан у 19.30 објављено је да је Слободан Милошевић упућен у Хаг. Подсећало је то на предају Карађорђеве главе Турцима. Тада се многима чинило да је зло предато злу од стране зла.

Шеснаестог јула објављено је у штампи да су смењени генерали Симић Милен и Ђаковић Милан – „десна и лева рука начелника Генералштаба“ (начелници управа за информисање и безбедност ГШ ВЈ). Седамнаестог августа објављене су у Вашингтону информације о смени генерала Небојше Павковића, а Војни кабинет председника СРЈ је ту вест оповргао тврдњом да нема нових кадровских промена.

С начелником Војног кабинета председника СРЈ адмиралом Душаном Стајићем договорено је да пренесе председнику СРЈ да постоји тенденција медија да се Војска Југославије увуче у „политичке воде“, давањем изјава у вези с базирањем НАТО-а у Србији, кадровским променама, радом Управе безбедности и ГШ ВЈ, маневрима и сл. Обећао је да ће пренети став Генералштаба ВЈ да се Војска преко Савезног министарства одбране заштити од мешања у политику и да свако ради свој део надлежности у информисању јавности. Адмирал Стајић је пренео надлежнима у Генералштабу ВЈ мишљење председника СРЈ др Војислава Коштунице да Војска исправно поступа што се не меша у надлежности Савезног министарства за одбрану и да треба и даље, као што то чини, да опрезно поступа с медијима.

Тридесетпрвог августа у Савезном министарству одбране почела је с радом Управа за односе са јавношћу, чији је начелник постао мр Љубодраг Стојадиновић, који је по казни, због политичког ангажмана и написа објављеног против тадашњег председника СРЈ Зорана Лилића, почетком 1995. године удаљен из Војске и преведен у резервни састав. За портпарола система одбране најављена је филолог, симултани преводилац за енглески језик, Весна Сарић.

Двадесетпетог септембра поново је покренута кампања против Војске Југославије у Црној Гори. Била је координирана с непристајањем Мила Ђукановића на разговоре о Савезној Републици Југославији. Црногорски медији прозивали су Војску за избегавање потписивања споразума о коридору кроз касарну „Морача“, покушај да претходне године сруши црногорску власт и оружано дејство по мештанима на граници. Највише написа било је посвећено Црној Гори као микро држави без Војске и сл.

Деветог октобра 2001. било је јасно да су медији у рату против председника Савезне Републике Југославије, др Војислава Коштунице. Будући да је он био „главни адут“ тзв. октобарске револуције, било је очевидно да неко веома моћан стоји иза нове медијске кампање. У тој ситуацији, једино је „Студио Б“ био коректан према председнику СРЈ, по дужини трајања прилога, али не и по месту и значају прилога.

 

Излагање

Даме и господо,

За ову конференцију изабрали смо две теме, које нису класично војне, али су у последње време изазивале знатижељу јавности и неспорно је да су у вези са војском. Новинари су често захтевали став Војске Југославије о тим темама, чак и када смо ми који смо у војним структурама задужени за односе са јавношћу, инсистирали на њиховој претежно војно-политичкој природи. Реч је о тзв. цивилној контроли војске и приговору савести.

 

Цивилна контрола војске

Јавности је познато да они који анализирају понашање ВЈ непрестано изражавају дилему у вези с тим како би Војска реаговала у случају грађанског рата или ванредног стања, „иако је“, како они кажу, „војни врх апсолутно подређен и лојалан председнику Југославије“. На основу излагања на семинарима, које су организовали Центар за цивилно-војне односе и Медија центар из Београда, о теми „Цивилна контрола војске и полиције“, закључено је да је дошло „до парадокса да се уз милитаризацију политичара политизовао војни врх“, да се мало тога променило у ВЈ у односу на ЈНА и „да ни Војска, а ни полиција, више нису монолитни и да у њиховим редовима има све више људи 'који мисле својом главом'“. 

У вези са „цивилном контролом Војске“ најчешће су понављани ставови: 1) да је неопходна модерна, објективна, демократска, цивилна парламентарна контрола над Војском; 2) да је Војска један од основних атрибута државности једне земље; 3) да држава, уколико жели савремену Војску, мора повећати средства за војни буџет; 4) да је неопходна суштинска деполитизација Војске; 5) да затвореност Војске штети њеној спремности за испуњавање уставне улоге; 6) да се војним професионалцима признаје професионална компетентност и аутономија у њиховој стручној сфери; 7) да је скраћење војног рока вишеструко разложно – политички, економски, војнички и са становишта остваривања грађанских права, 8) да цивилну контролу над Војском треба што пре успоставити итд.

С друге стране, велики углед ВЈ заснован је на неколико истина, које се не могу порећи: 1) Војска Југославије, као систем, непрестано исказује доследност у поштовању принципа на основу којих функционише и тесну повезаност са народом; 2) понашање Војске је предвидиво, будући да је одређено уставним и законским одредбама, којих се она доказано придржава; 3) Војска је најорганизованији подсистем одбрамбеног система, што се испољава високим степеном обучености и оспособљености војника и јединица за борбена дејства; 4) припадници ВЈ показали су у најтежим ратним ситуацијама висок степен ефикасности при употреби расположивих ресурса, и 5) јединице ВЈ биле су неустрашиве пред знатно јачим непријатељевим снагама, што показује да је морал њених припадника на највишем нивоу. Дакле, не постоји проблем да се такве снаге подвргну регуларној контроли.

Оне који сматрају да грађани немају довољно увида у живот и рад припадника Војске треба подсетити на то да је финансирање Војске јавно – буџет се изгласава у Савезној скупштини. Међу подацима, који се јавно објављују у неколико за то специјализованих домаћих и страних часописа, налазе се и подаци о координатама свих наших војних објеката, бројном стању и најважнијим активностима. О стандарду припадника ВЈ и платама старешина пише се често, као и о рационализацији и штедњи. О угледу ВЈ, са пуно конкретних и тачних података, писали су и они који инсистирају на њеној већој контроли.

С аспекта Војске, не постоје проблеми у вези с институционалном контролом, а основни проблем везан за ванинституционално стицање увида у рад Војске и њену отвореност према медијима, јесте то што се њени припадници не могу лако испитивати, анкетирати, интервјуисати и снимати на радном месту. То је потпуно природно, будући да је њихово време наменски испланирано. Дакле, о ВЈ јавност зна скоро све, а о њеној борбеној готовости и резултатима рада може се закључивати на основу издвојеног буџета и увида у значајније вежбе, гађања и друге активности. Уосталом, да је Војска отворена према „цивилној контроли“ најбољи доказ је то што је Институт ратне вештине организовао 9. октобра 2001. стручну расправу о теми „Цивилна контрола оружаних снага“, на којој су учествовали највиши државни руководиоци.

Војска Југославије је у својим ранијим наступима пред јавношћу више пута наглашавала да и њој одговара цивилна контрола, будући да њена борбена готовост зависи од увида оних који су одговорни за издвајање буџетских средстава. Што се тиче контроле начина трошења буџета, познато је да се недовољна средства која Војска добија распоређују плански и да постоји унутрашња контрола ради њиховог што рационалнијег коришћења. Такође, редовно и без сметњи спроводи се контрола коју обављају савезне институције, ради увида у пословање Војске и ради рационализације њеног пословања.

На основу истраживања које редовно спроводи Управа ГШ ВЈ за морал, очевидно је да припадници ВЈ потпуно разумеју због чега је јавност изузетно заинтересована за стање у Војсци, будући: 1) да је Војска изузетно значајна за одбрану и заштиту земље; 2) да грађани, као порески обвезници, издвајају значајна средства за одбрану и имају право да знају на који начин и у које сврхе се та средства троше, и 3) да у јединицама ВЈ служе десетине хиљада младића, те је нормална заинтересованост родитеља и других сродника за услове у којима они живе и раде и за односе у Војсци.
Побољшања у вези с непосреднијом цивилном контролом Војске, без значајније промене регулативе, већ се предузимају. Савезно министарство за одбрану, чија је реорганизација и попуна у току, преузима и нове надлежности из области контроле Војске Југославије. У оквиру његове реорганизације формирана је и Управа за односе с јавношћу, а финансијске институције су премештене из ВЈ у састав Министарства за одбрану.
Природно је да Војсци Југославије одговарају активности које доприносе одговарајућој реорганизацији и, тиме, њеној модернизацији, побољшању материјалног положаја њених припадника и ослобађању од послова који њене припаднике оптерећују и одвлаче од основне намене. Цивилном контролом Војске обезбеђују се сазнања о стању у Војсци, али се и преузима обавеза да се правовремено предузимају конкретне мере и стимулације, ради подстицаја на даље усавршавање, или одржавање борбене готовости на захтеваном нивоу.

Будући да је ефикасна контрола право и обавеза, од носилаца контроле, као својеврсног регулатора управљања, захтева се посебна одговорност, за коју је основни предуслов компетентност. Зато, они који имају формалну обавезу у контроли, или интерес за увид у рад Војске, треба претходно да се обавесте о томе шта је то војна организација, на који начин је нормативно регулисано њено функционисање, и слично. При том, ВЈ поздравља све иницијативе које могу да допринесу квалитету одбрамбеног система и, посебно, његове војне димензије. За Војску је значајно да све иницијативе за њену контролу и стицање увида у њен живот и рад буду прецизне, одмерене, искрене и објективне, и да одговарају верификованим и правовремено одређеним критеријумима.

Познато је да ВЈ подлеже и међународној контроли. Податке о њој проверавају ненајављене инспекције Републике Хрватске, Босанско-хрватске Федерације и Републике Српске. Координате објеката проверавају се џи-пи-ес системима, уз помоћ сателита.[3] Напомињемо да од 1996. године, када су отпочеле узајамне контроле према Дејтонском споразуму, ВЈ није добила ниједну примедбу у вези с подацима и понашањем њених припадника. Носиоци контрола су професионалци – официри, али наведена контрола припада међународној цивилној контроли, јер је дозвољено учешће цивила у саставу инспекција. Што је најважније, подаци о контроли достављају се међународној цивилној институцији – Организацији за европску безбедност и сарадњу.

Под ванинституционалном цивилном контролом Војске подразумева се контрола коју, на основу присуства у војном систему, обављају појединци: војници на служењу војног рока, војни обвезници у резерви, професионални припадници ВЈ свих категорија (неки од њих се после напуштања Војске понашају као да су у њој имали искључиво улогу контролора), родитељи, рођаци и пријатељи приликом посета припадницима ВЈ у командама, јединицама и установама ВЈ, гости на полагању заклетви, изложбама, спортским и спортско-рекреативним такмичењима, приредбама, филмским представама, предавањима, књижевним вечерима, прославама дана јединице, техничким зборовима и аеромитинзима, и слично (годишње кроз касарне ВЈ прође више од 200.000 грађана).

Посебан скуп „посматрача и контролора ВЈ“ чине представници група и организација као што су невладине организације, политичке партије, мас-медији, верске организације, агенције, фондације, „миротворачки покрети“, фирме које раде за потребе ВЈ итд. Сви они стичу незваничан и непотпун увид у функционисање Војске на основу посматрања или учествовања у њеним активностима. После увида у рад јединица и установа, јавна гласила пишу „своју истину“ о Војсци, јер из различитих разлога, највише због интереса редакција и ограниченог простора то чине сажето, фрагментарно и површно. Свакодневни гости такође закључују о стању у Војсци и дају о њој изузетно важну оцену.

Управо због могућности да се на основу њихових запажања, која су својеврсна оцена одбрамбеног система, створи нереална слика о стању у Војсци треба узети у обзир и ту врсту „контроле“. Но, та врста „цивилне контроле“ проблем је за Војску због начина на који је организована и немогућности да војна организација издвоји довољно времена за такву комуникацију и да посвети довољно пажње званим и незваним гостима. Јасно је, при том, да је квалитетно организовање свих активности најбоља заштита од неформалних оцена стања у Војсци. Уосталом, чињеница је да се на основу наведених увида у рад Војске, ВЈ непрестано налази у врху ранг-листе најпопуларнијих државних и друштвених организација у Југославији.[4]

Када се говори о цивилној контроли ВЈ мора се напоменути следеће: 1) ВЈ увела је функцију портпарола ради што боље обавештености јавности; 2) нема питања на која Војска Југославије не одговара; 3) Начелник Генералштаба ВЈ позвао је новинаре и у специјалне јединице, као што су „Косметски одред“ и популарни Седми батаљон војне полиције, да се обавесте о стању у њима и разговарају са старешинама; 4) у Војсци је објављена књига „Војска пред очима јавности“, у којој је објављен став ВЈ према цивилно-војним односима, и 5) после формирања Управе за односе с јавношћу у СМО за одговоре на војно-политичка питања одговорна је та савезна институција.

Дакле, у вези са тзв. цивилном контролом Војске, војни састав има следећи став: припадници Војске Југославије свесни су да народ треба да има увид у функционисање система одбране Савезне Републике Југославије. Цивилна контрола одговара Војсци, због тога што се од контролора очекује одговоран приступ одбрамбеној функцији и побољшање услова за живот и рад после активирања контролне повратне спреге. Од свих невладиних организација заинтересованих за стање у Војсци, очекују се добри предлози за усавршавање контролног система, како би председник СРЈ, председник владе, или Савезна скупштина, уколико се народ определи за тај модел, имали повољне услове за командовање Војском и да би владине контролне институције могле делотворно да остваре своју значајну улогу у одбрамбеном систему.

Будући да у уређеним државама не постоји могућност да се „борбена сила окрене против свог творца – народа“, цивилна контрола, према схватањима контролисане стране, овога пута ВЈ, треба да се сведе на легалне и легитимне институције система. Зато ВЈ непрестано понавља да се понаша према Уставу и да ће поштовати вољу народа.

Ми из ВЈ спремни смо на све врсте консултација, ради дефинисања делотворних предлога у вези с „цивилном контролом Војске“. Што се тиче наших предлога за усавршавање те врсте контроле, упућујемо их, устаљеном процедуром, надлежним државним институцијама. Дакле, не сме да буде спорно то да цивилне власти треба да контролишу Војску преко институција које су изван и хијерархијски изнад војне компоненте одбрамбеног система. Поједностављено речено: народ треба да стиче увид у рад своје војске посредством законима утврђених (надлежних) институција легитимно изабране власти.

Наравно, цивилна контрола Војске и њена реорганизација и професионализација зависе од концепта и доктрине одбране, Устава и остале регулативе, демократског преображаја државе и економских могућности земље. Једноставно, мора се знати ко и како може да контролише Војску на основу утврђене законске процедуре. Логично је – док се правно не верификује парламентарни концепт контроле Војске који се у последње време предлаже – једино је могуће да се оптимално ради према садашњем, тзв. председничком концепту, који је уставно заснован.

Војска Југославије доказала је свој професионални морал немешањем у области за које није надлежна. Одлуке легитимних органа и у вези с „цивилном контролом Војске“ биће испоштоване и спроведене.

 

Приговор савести

Иако о примени и начину примене „приговора савести“ треба да одлуче одговарајуће државне институције, у домену његове реализације то је и војни проблем. Под приговором савести подразумева се право грађана да не служе Војску под оружјем и одбијање да током војног рока раде у установама које су повезане с Војском, па чак и да не служе војни рок. 

Познато је да „Југословенски биро за приговор савести“, у сарадњи са неколико невладиних организација, захтева од власти да скрати војни рок и да омогући испуњење војне обавезе у цивилним службама. „Југословенски комитет правника за људска права“, у оквиру кампање за признавање приговора савести као фундаменталног људског права, покренуо је законодавну иницијативу грађана, „засновану на демократском укључивању грађана у демократске процесе“, у којој су прикупљени потписи за измену Закона о Војсци Југославије.

Невладине организације сматрају да је регулатива у ВЈ у вези с правом на приговор савести правно некоректна, те да су због тога у Војсци угрожена људска права и слободе. Оне предлажу да се трајање војног рока изједначи за све који служе војни рок, без обзира на то да ли то чине са оружјем или без оружја.

Приговор савести против обавезне службе под оружјем заснован је на разним филозофским, религијским, политичким и другим побудама и уверењима која се односе на живот и рат. Парламентарна скупштина Савета Европе је још 1967. године донела Резолуцију број 337 која се заснива на универзалном праву лица до одбије војну обавезу према верском опредељењу, личним уверењима, и слично. Поштујући наведену резолуцију, све више земаља, без пропагирања, према својим специфичним условима, уводи законску могућност да се учествује у одбрани земље без оружја.

Према важећим прописима у СРЈ, регрути који захтевају да буду ослобођени од класичне обуке и напрезања бораве у ВЈ дупло дуже од оних који се определе за одбрану оружјем и за класичан начин служења војног рока. То је покушај да се успостави равноправност међу војницима с аспекта физичких и других напрезања и одговорности за време служења војног рока. Јер, служење војног рока није само питање личне, већ и колективне безбедности. Оно обухвата обуку грађана за поступање у условима елементарних непогода, саобраћајних несрећа и рата.

Војска се у СРЈ служи, и служиће се, према најновијим решењима, на три начина: први је редовни војни рок, други начин је служење у Војсци без оружја и трећи начин је тзв. цивилно служење војног рока, које се реализује изван јединица и установа Војске Југославије.

Начин служења војног рока на предлог, односно захтев регрута одобрава се према процедури предвиђеној Законом о Војсци Југославије. У најновијем предлогу Војске у вези са скраћењем војног рока предвиђен је и прелаз из једног облика служења војног рока у други и није ограничено време када ће уследити приговор савести. Таква решења су међу најлибералнијим у свету.

До сада се, вероватно због традиције грађана СРЈ и дужине војног рока, веома мали број војника опредељивао за служење војног рока без оружја (неколико десетина) и за цивилно служење војног рока (само појединачни случајеви). Према последњим подацима, тренутно у ВЈ има 16 младића који су се позвали на приговор савести, а то је мање од 0,03 одсто регрутне популације. Од 1994. године 64 регрута су на тај начин регулисала војни рок.

У примени приговора савести Југославија је међу првим земљама у Европи. Занимљиво је да је омладина Словеније још 1988. године учествовала у кампањи „за цивилно служење војног рока“. Да је била реч о инструменту да се, преко „Младине“ и „Трибуне“, разбије ЈНА, може се закључити на основу чињенице да се ни сада, после више од једне деценије, у Републици Словенији не практикује алтернативно служење војног рока, иако постоји законска могућност за приговор савести.

У иностранству је највећи заговорник приговора савести хуманитарна организација „Амнести интернешенел“. На просторима СРЈ за признавање и поштовање приговора савести боре се бројне невладине организације, као што су: „Југословенски биро за приговор савести“, „Југословенски комитет правника за људска права“, „Центар за културну деконтаминацију“, „Добротворно друштво 'Панонија'“, „Центар за афирмисање грађанског права и различитости“, „Жене у црном“, „Женско активно друштво“ и „Регионална женска иницијатива 'Војвођанка'“, које у својим кампањама захтевају измену Закона о Војсци Југославије, скраћење војног рока на шест, седам или девет месеци и омогућавање испуњења војне обавезе у цивилним службама.
Дакле, приговор савести је и до сада поштован у ВЈ, будући да је омогућено служење војног рока без оружја и цивилно служење војног рока. Од става законодаваца, који воде рачуна о интересима народа и државе, зависиће нова решења, а ВЈ ће их безусловно применити.
Толико о званичним ставовима Војске и данашњим темама.

Традиционално смо вам обезбедили интегрални текст излагања, а написан је и сажетак на сугестију појединих новинара. Приложили смо и бројеве телефона Управе за односе са јавношћу СМО (3203-015 и 2820-031), будући да је након формирања те управе дошло до прерасподеле надлежности у информисању јавности – војно-политичке теме припадају наведеној управи. Конференција ће трајати до 60 минута. Молим вас да се приликом постављања питања представите и разговетно саопштите из које сте редакције. Изволите.

Следећу конференцију одржаћемо према потреби. Користим прилику да вас још једном позовем да присуствујете сутрашњој, изузетно значајној показној вежби у Никинцима о теми „Оспособљеност специјалних јединица ВЈ за противтерористичка дејства и операције“, под називом „Штит-2001“. Позивам вас и да посетите штанд војних издавача на београдском међународном сајму књига. У холу испред ове просторије изложени су примерци наших најновијих издања.

Хвала вам на данашњем учешћу.[5]

 

Напомене:

[1] Приближавао се моменат од којег Војска Југославије неће бити у прилици да се обрати јавности. Све је слутило на последњу конференцију за новинаре на начин којим је јавност до детаља упознавана са стањем и кретањима у Војсци. После последње конференције портпарола ВЈ догађало се све чешће да јавност накнадно сазна да се официри Војске Србије већ налазе у некој од војних мисија, о којима није било речи ни у медијима ни у Скупштини Републике Србије.
Једанаестог октобра на састанку код начелника Управе за морал ГШ ВЈ примио сам задатак да припремим конференцију за новинаре о теми „Цивилна контрола војске, тероризам и приговор савести”. За ИВП смо 22, октобра припремили и предали: књигу „Примена правила међународног права оружаних сукоба”, лист „Војска” број 507, ознаке ВЈ, излагање портпарола ВЈ, „Војни информатор” број 4 и малу бележницу са амблемом Војске. Новинарима смо поделили исте прилоге, али другу књигу („Професија новинар”) и позивницу за сајам књига. Присутно је било седам ТВ екипа и 31 новинар. До 14.15 послао редакцијама које су питале о десијеима званичан став Управе безбедности ГШ Војске Југославије. ТВ прилоге су дали: РТС Први програм, ТВ „ЈУ инфо” и ТВ „Пинк”. Радио прилоге су дали: Радио Београд Први програм, Радио „Слободна Европа” и Радио „Б 92”. Текстове о конференцији објавили су следећи листови: „Политика”, „Блиц”, „Данас”, „Нови експрес”, „Борба”, „Вечерње новости”, „Јутарње новине”, „Дневне новине”, „Блиц Монтенегро”, „Глас Црногораца”, „Побједа” и „Вијести”.

[2] Ти „глобалистики револуционари” били су искрени неокомунисти, који су по ко зна који пут прогањали своје интернационалце, оптужујући их заједно са (бело)светским неолибералистима за непостојећи национализам. Зато је све то изгледало сурово нестварно.

[3] Уосталом најбоља потврда тачности достављених и снимљених података су прецизна дејства снага НАТО-а у којима је уништено 1.399 војних објеката и оштећен 1.951 војни објекат.

[4] Последње истраживање Управе ГШ ВЈ за морал спроведено је на узорку од 9.509 регрута, који су ступили у ВЈ од 5. до 9. септембра 2001. године. Више од 80 одсто тих регрута изразило је висок степен мотивације за служење војног рока.

[5] Била је то последња конференција за новинаре коју је одржао пуковник др Светозар Радишић. Новинари су у сусретима са својим „војним врхом”, посебно због понашања главних и одговорних уредника, доказали да су несамосталне „универзалне незналице”. Основни проблем је што су радили, непрестано, за нечије интересе и циљеве, који не потичу из Србије, посебно када су инсистирали да улазе у јединице и да „крстаре” по ратним командним местима, ватреним положајима јединица и по учионицама. Одатле су извештавали „свет” о борбеној готовости, снази и распореду борбених средстава. Било је новинара који су улазили у подморнице, пребројавали их и извештавали о њиховом стању, или су на планинским превојима снимали проласке војних колона и пребројавали самоходке и другу борбену технику уз коментаре који су били драгоцени страним обавештајним службама.

 

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 390 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!