Оцена корисника:  0 / 5

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Вавилонски поредак у Eвропи изграђен је на српском стратишту

vavilonКабалистичко-језуитско-вавилонска концепција поништила је услове за живот свих људи на планети, а на њој грађени "Нови светски поредак" уништио је дух, душу, морал и услове за опстанак српског и свих других слободољубивих народа.

Није реч о дефетизму и страху од сигурне смрти. Истина је, да ће Срби уколико ништа не предузму ради своје заштите нестати у Србији. Садашња погубна српска судбина одређена је, по свему судећи, са најмање седам обелодањених полутајних документа и седам младих историјских датума.

Први документ је Директива 20/1 Савета за националну безбедност Сједињених Држава. (Директива је интегрално објављена у САД 1978. године, у зборнику Уздржавање. Документа о америчкој политици и стратегији од 1945–1950. године и у књизи Владимира А. Лисичина и Леонида А. Шелепина под насловом Трећи светски информативно-психолошки рат). Све подсећа на ефекте напада на СССР планираног на основу те директиве, усвојене 18. августа 1948. године. У њој, између осталог, пише:

„Завршиће се рат, све ће се некако регулисати, организовати. Ми ћемо бацити све што имамо – сво злато, сву материјалну снагу, на превару и обмањивање људи... Људски мозак и свест људи, способни су за промене. Посејавши тамо хаос, ми ћемо неприметно заменити њихове вредности лажним и натерати их да верују у те лажне вредности. Како? Наћи ћемо своје истомишљенике, своје савезнике у самој Русији. Кроз епизоде ће се одигравати грандиозна трагедија погибије најнепокорнијег народа, коначног, неповратног гашења његове самосвести...”.

Други документ је „Пројекат 80-тих”, усвојен у Савету за иностране послове САД средином 1973. године. У њему је створена основа за унутрашње подривање држава које треба уситнити ради економске глобализације света.

Трећи документ је Директива 54, усвојена 2. септембра 1982. на састанку Регановог савета за националну безбедност. Према тој директиви, почело је и завршено стварање „бонсаи држава” у источној Европи. Занимљиво је да је документ потписан у форуму чији су чланови Дејвид Рокфелер, Хенри Кисинџер, Збигњев Бжежински, Френк Карлучи, Џин Киркпатрик, Ричард Чејни, Сајрус Венс, Мајкл Роскин, Ендрју Беара, Џорџ Шулц...

Четврти документ је Реганова Директива 133, усвојена у Савету за националну безбедност САД у јануару 1984. из које је проистекао Закон о страним улагањима, који је уништио економију СФРЈ и стимулисао разбијање социјалистичке Југославије.

Пети документ је „Правило КоВ САД FM 100-5”, објављено 14. јуна 1993. године. Према војној доктрини која је суштина документа, мале земље немају право на суверенитет (могу имати евентуално „ограничени суверенитет”), снаге САД спремају се за ратове изван ратног стања и учешће у цивилним мисијама, команданти америчких снага имају право да лажу.

Шести документ је Памфлет 525-5, о потреби сталне стратегијске иницијативе, објављен 1. августа 1994. у издању TRADOC-a (Training and Doctrine Command). Реч је о важећем концепту будућности заснованом на филозофији да је „у прошлости развој био последица, а данас је динамичан”. У концепту је наглашено да су Американци променили „начин на који се мењају”. Они сада не чекају да их планетарни развој наведе на нове стратегијске мисли, већ планирају промене, односно стварају околности у којима ће важити вредности које су сами осмислили. Тај памфлет је послужио америчкој администрацији да створи клише за утеривање америчке демократије у мале земље и светску доминацију, у којој непрестано задржава иницијативу.

Седми документ је „Заједничка визија 2010”, са модалитетима 2015. и 2020. Из сценарија наведених у тим документима може се закључити да је америчка хегемонија пројектована из информатичке према нанотехнолошкој ери и да ће слобода, условно, постојати само за пробране Американце.

Finansijski ratДогађаји и њихови датуми су, наравно, приближно усклађени са документима.

Први датум обележио је почетак стварања тзв. новог светског поретка. У Москви, 18. јануара 1989. године. Тада су се сусрели чланови Трилатералне комисије, које је предводио Дејвид Рокфелер, и изабрани „Рус” Михаил Горбачов. Договорено је да се подигне „гвоздена завеса”. Последице сусрета су рушење „Берлинског зида”, симбола „хладног рата”, и перфидно увођење капитализма и западне демократије у земље у транзицији, а у том процесу, као саставни део, повећање криминала, јачање мафија и ширење тероризма.

Други датум је ноћ 14/15. децембра 1991. године. Тада су европски министри, почевши од немачког – Ханса Дитриха Геншера, па до италијанског – Ђанија де Микелиса, одлучили да признају Хрватску. Догодило се то упркос јавном противљењу тадашњег генералног секретара ОУН Переза де Куељара.

Јохан Галтунг је у интервјуу за „Коријере дела сера”, у марту 1996, рекао: „Та ноћ је оставила Југославији само један излаз, а тај излаз је био – насиље. У једном 'запаљивом' региону лако долази до сукоба, оваква одлука није била грешка, већ обичан злочин, почињен с веома прецизним циљевима”. У вези са признавањима сецесионистичких република, рекао је: „Немачка је желела да добије своја 'ловишта', и да уз Хрвате и муслимане – као да наставља Други светски рат – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези с признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Мастрихтског споразума. 'Сиромашне земље', као Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар 'купљен'. Показало се да је од дванаест министара – лобирано седам”.

Састанак је деловао спонтано, с разумљивим интересима европских земаља, али две речи наговештавају присутност духа мегакапиталиста и неки надинтерес – те речи су: „обећања” и „лобирање”. Последица договора је рат у којем је нестала „вештачка творевина” великих сила – СФР Југославија.

Трећи датум је 31. јануар 1992. године. Тада је на самиту у Савету безбедности ОУН, прихватањем „Дневног реда за мир”, нестао сваки облик самосталности малих земаља. Представници великих сила одлучили су да НАТО и сличне војне коалиције интервенишу где год закључе да су угрожени светски мир и њихови интереси. Последице за Србе су учешће НАТО-а у прогону српског народа и агресија на Савезну Републику Југославију, у пролеће 1999. године.

Четврти датум је Организовање Рамбијеа, ради подршке отцепљењу Косова из Србије и из њега происходећи 24. март 1999. године. Нападом на СРЈ, „владари из сенке” потврдили су да им је стало да, с ослонцем на албанске сепаратисте, створе трајно ратно жариште у срцу Балкана. Легитимна потреба за контролом тог жаришта омогућава им да са војностратешки и геостратешки изузетно значајног Балкана војно и информационо контролишу Европу, Русију, Медитеран и Блиски исток. Војну базу на Косову и Метохији напустиће, према својој визији, у процесу укидања свих флота и база. Тада ће моћи прецизно да погоде, изабраним убојним средствима, сваку тачку на планети из сваке тачке на планети.

Пети датум је 5. октобар 2000. године. Тада је Србија први пут добила власт по мери Директиве 20/1. Прихваћено је да суверенитет не постоји. Војска више нема задатак да искључиво брани сопствени народ и није независна. Тамо где војска није народна, нема заштите слободе. Тај дан обележио је повратак у недемократску еру. Политичке, економске и војнобезбедносне темесу цензурисане и пречишћене од свега што се сматра да би могло да нашкоди доброј слици о актуелној власти. Иста слика демократије постоји у свим земљама у транзицији. Све је више „националних телевизија”, а све мање могућности да се на њима појаве родољуби и патриоте.

Шести датум је 11. септембар 2001. године. Тог дана, у складу са наведеним документима, иза паравана тероризма, уведена су нова правила понашања, почео је поход на Исток, стављени су грађани под свеопшту контролу и начињен је први корак у еру нанотехнологије. Микрочиповани терористи, обучавани у америчким војним логорима помоћу специјалних метода, омогућили су легално освајање Авганистана и Ирака, припреме за напад на Иран и Северну Кореју и, истовремено, припреме Кине, Индије и Русије за одбрану. Проблем је у томе што је микрочиповање људи, о којем се отворено говори после напада на њујоршке „близнакиње”, почетак неоробовласничког поретка, од којег користи могу да имају само мегакапиталисти, због којих је људски род и цивилизацијски ту где је – пред амбисом.

Седми датум је одлука да се прихвати улазак у НАТО и Европску унију. Србију нове власти подмећу под механизам који исцрпљује економску, војну и, самим тим, политичку моћ. Чине то на рачун изгубљеног рата против најјаче војне силе света. Несхватају да је та сила упућена на српски народ само зато што су мегакапиталисти заинтересовани за Косово и Метохију, пре свега војно, а затим и економски. Из наведених разлога, и због „беле куге”, Срби су на путу да биолошки нестану и да, при том, у последњим годинама свог постојања буду потпуно поробљени, обесправљени, бестијализовани и буквално физички жигосани. Не постоји ниједан доказ да се то неће догодити, будући да српски политичари и не покушавају да одлучују на основу проверених истинитих података, већ на основу инструкција добијених од дојучерашњих српских непријатеља, уколико уопште о нечему одлучују.

Ко зна колико новинара ради за Цију од када је њен бивши директор Џон Дојч изјавио: „Ција има право да не узме у обзир забрану злоупотребе новинарске професије у изузетно осетљивим случајевима, па да ангажује професионалног новинара као агента, или да одобри професионалном обавештајцу да се званично представи као новинар. Исти принцип може се применити и на припаднике мировних мисија и – свештенство”.За портпарола НАТО-а, уместо Џејми Шеја, постављен је 4. октобра 2000, Марк Лејти, новинар Би-Би-Сија. Био је то очевидан доказ спреге војне, политичке и информационе елите, али би било занимљиво да се сазна која га је институција предложила за ту функцију.

Зар постоји неко ко сумња у то да највећа обавештајна сила света има своје људе неометано распоређене у српске државне институције. Уосталом, многи су „Срби” школовани за њене сараднике.

Ту се крије одговор на питање како је онда могуће да неко са стране одлучује о томе ко ће бити генерал у српској војсци, да страни генерали шетају кроз српске војне институције без пропусница, да новинари и чланови тзв. невладиних организација обилазе јединице на ватреној линији и строго чувана командна места, да нестају досијеи из војне персоналне управе итд. Наравно, нису све невладине организације такозване. Тај епитет иде уз организације које је побројао Пол Макарти 10. децембра 1998. пред Комисијом ОЕБС-а.

Више се не зна да ли новинари информишу, застрашују или припремају пучанство. Зато није чудно што су новине препуне наслова: „Камере (више од 200) покривају сваки ћошак београдског аеродрома 'Никола Тесла'”; „Све вас види свемирска полиција”; „Врх евро-бирократије неуспешно покушао на мала врата да уведе биометријске личне карте”; „Све више крађа електронски складиштених података”; „ДНК база података у Великој Британији претвара нацију у скуп осумњичених”; „Једна камера 'која види и у мраку' на 14 грађана, у име превенције против криминала, хулиганства и тероризма”; „Револуционисање менаџмента Националног здравственог сервиса”; „Микрочипови у аутобусима, на аутомобилима, у огрлицама, наушницама”...

Vanredno stanje u EUНамеће се питање зашто се размишља о увођењу ванредног стања на целој територији Европске уније, осим ако није реч о потреби присилног увођења општег надгледања у корист имућних, под изговором безбедности. Али, чије безбедности? Бар је јасно ко гине у ратовима за рачун имућних.

Шта се крије иза чињенице да имућни надгледају себе и сиротињу и да свако плаћа своје надгледање? Хоће ли држава ослободити микрочипова сиромахе који живе осамљени у забитима? Чија је идеја да се обичним људима саопшти део садржаја пројеката којим се ускраћују уставне слободе већине људи: „Сврсисходност и прихватљивост чиповања, праћења и проналажења путем уређаја за праћење, користиће статичне и мобилне вишеструке сензоре који повећавају способност проналажења, препознавања и праћења мобилних објеката, добара и људи, укључујући и ‘паметну документацију’ (биометрију, аутоматске чипове с позиционирањем), као и даљински управљану технику обраде података”. То нису написали обични људи. Нису се тога сетили ни новинари. Реч је о садржају документа Европске уније.

Српски „европејци” за шаку долара, од које само они имају користи, продају дедовину и очевину. Тако доводе народ на беспуће, јер нико не даје новац неповратно ни најрођенијима. Они очекују финансијску подршку за систем који не функционише, нити је у интересу других да икад „проради”. Наравно, нису они криви што је њихов народ нерадан, незапослен, неук, неприлагођен, или неприлагодљив, заостао...

Посебан резултат псеудоеволуције, односно устаљеног сатанизовања циљних група и народа, јесте феномен самоокривљивања жртве. Академик Милорад Екмечић је на Другом конгресу српских интелектуалаца у Београду, 1994. године, објаснио феномен класичног, у психологији познатог, самоосуђивања немоћних, безнадних, душевно и духовно поражених људи:

„Морална самооптижба својствена је малим народима чији се опстанак доводи у питање. То је било карактеристично за Јевреје у Немачкој, док су Немци возовима одвозили милионе њихових сународника према гасним коморама. Петар Петровић Његош је о таквом стању народа записао: 'Нејак чојек пунан је кривице'”. Под утиском наметнутог безнађа, велики српски песник Борислав Радовић је 22. марта 2007. рекао да би српске вође требало да се обуку у одећу од кострети и ставе Христов венац на главу, као што се то догађало и раније, и да се поклоне до црне земље новим владарима, не би ли сачували ово мало преосталог рода, јер се наша свестрана немоћ сучелила с монструозном силом.

Скоро је уврежено мишљење да дуги низ година на нестанку Србије раде разне организације и тајна друштва. Римска курија прозвала је Србију шизматском творевином, а Аустроугарска је прва рекла да Србија не треба да постоји. Инсистирано је на томе да су српски простори, геополитички, сметња у остваривању циљева великих сила. Србима је замерано и када се супротставе најјачима и када у кафанама постају кумови најљућих непријатеља. Нападачи су се „вадили” на разлику у вери, на политичке несугласице, на недостатак новца, а сада се чини да им недостају вода, храна и енергенти. Срби су се понашали тако да се „великом брату” чини да уколико њих покори, успеће то било где и било с ким у свету. Јер, Срби су необични. Док се сви у иностранству осећају као странци, Срби се осећају као добродошли, а њихова добродошлица је пословична. Док се други у страној земљи удружују, Срби се утапају у друге групе и народе, а каткад повећавају своје муке и отежавају заједничка решења. Иако је тзв. међународна заједница на Србима направила експеримент in vivo, Срби се понашају као да их се то не тиче. Стога су постали посебна врста сметње: јер могу да утичу на друге, а тада пропадају идеје глобализма. Чини се, када се униште Срби – нестаће историја, а тада ће лакше дисати антиисторичари.

С друге стране, из истих разлога, свет се приближава тоталном рату. После ера материје, енергије и информатике, наступа обједињујућа ера нанотехнологије. У ратним дејствима биће примењивана савршена механичка оружја, све врсте енергија, суперкомпјутери, сателити и тзв. невидљива оружја.

Сједињене Државе планирају да до 2020. године изграде нову економску грану на основу „невидљиве технологије”. Претпоставља се да ће САД 2008. године располагати првим бојним нанороботима. Дакле, свет је пред новим искушењем. Уколико се нанотехнолошка улагања усмере према војној сили, могао би то да буде невидљиви и неосетан крај људског рода.

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 261 гостију и нема пријављених чланова

DMC Firewall is a Joomla Security extension!