Зашто је будућност неизвесна
Петооктобарска револуција смишљена још 1995.!
Лист „Сведок“ бр. 485, 8. новембар 2005.
Мегакапиталисти су још једном успели да наднационалним, неокомунистичким концептом преваре народе, да је за њих најбоље да се одрекну себе и пристану на привидну равноправност. У закулисној прерасподели тековина параван су "демократија" и "заједничка безбедност", а корбач - неубојна оружја.
На просторима претходне Југославије, међу првима о глобализму писао је београдски професор др Мирослав Печујлић у напису „Критика концепције новог светског поретка Хенрија Кисинџера“. Његов текст објављен је у јануару 1975. године, у часопису „Савременост“. Стварање и порађање „бонсаи држава“ у, до тада федералним, државама источне Европе, почело је скоро истовремено. Сценарији за разбијање „социјалистичког лагера“ разрађени су у више значајних тајних докумената. За време „хладног рата“ ратна основа је била Директива 20/1 са насловом „Циљеви САД-а у односу на Русију“ (усвојена 18. августа 1948. године у Савету за националну безбедност САД). Завршна операција заснована је на „Пројекту 80-тих“ (усвојена у Савету за иностране послове САД средином 1973. године) и на Директиви 54 (усвојена 2. септембра 1982., на састанку Регановог Савета за националну безбедност). У поменутим форумима састајале су се чувене дипломате попут Дејвида Рокфелера, Хенрија Кисинџера, Збигњева Бжежинског, Френка Карлучија, Џин Киркпатрик, Ричарда Чејнија, Сајруса Венса, Мајкла Роскина, Ендрјуа Беаре и Џорџа Шилца.
Из докумената који су настали на састанцима групе „Билдерберг“ може се закључити да је крај СФРЈ договорен у Минхену још 1977. године, када се гласно размишљало о теми „шта после Тита? “. Занимљиво је да је сценарио за разбијање СФРЈ објављен исте године у игрицама за децу, произведеним у њујоршкој фирми за публиковање симулација (Simulations Publications Inc, New York) под називом „Битка за Загреб“. Та игра личила је на игру „Ризико“, а у њој је скоро верно предвиђено разбијање социјалистичке Југославије и Југословенске народне армије.
Зар није необично што су сценарији и операције у дечијој игрици засновани на стварним војним проценама, што су претходно објављени у угледном војном часопису „Strategy & Tactics Magazine“ и што су прорачуни преузети из америчких војнонаучних иститута?
Југословени треба да знају да је стратегију наступа САД према СРЈ, која се спроводила у дело од формирања нове југословенске државе, израдио Дејвид Гомперт, саветник за националну безбедност у администрацији Џорџа Буша Старијег. Такозвана оптимална стратегија предвиђала је дуготрајни „хладни рат“ против СРЈ, информативну кампању и „сакаћење“ помоћу санкција. У његовом пројекту наговештено је да би резултат примене наведене стратегије требало да буде прихватљиво (марионетско) руководство које треба успоставити „демократском револуцијом“. Тај податак објављен је у београдској штампи још 5. октобра 1995. године.
Господарење из сенке
Све наведено личи на „господарење из сенке“. Наравно, приче о масонима толико су мистификоване да се људи, с времена на време, питају да ли масони уопште постоје. Чини се да су ниске страсти и људска пакост мотивисали неког да измисли некакве Протоколе ционских мудраца, не би ли се још више замутиле политичке, религијске и информационе воде. С друге стране, чудно је што се много тога догађа у складу са тим „протоколима“. На пример, на значајне друштвене положаје, према ставовима из протокола, постављају се две врсте људи: Непоштени, а паметни и поштени, а глупи. Први увек управљају другима. Првима управљају „владари из сенке“ и мењају их кад им се прохте, а ови немају заштиту од смењивања, будући да су „с путером на глави“ – не буне се.
На најзначајнијим скуповима нема записника, нити трагова за историју. Најзначајнији документи, који одређују судбине народа, недоречени су, бесмислени и полуписмени, јер их пишу пробрани само према критеријуму послушности. Ти документи иначе нису важни, јер се неће примењивати. Написани су про форма. Када се читају ти и такви документи, чини се да су једнако „испрани мозгови“ састављачима докумената, дипломатама, онима из медијских редакција, затим из агенција, хуманитарних организација и секти. Дилему још више компликују јавни наступи лица која тврде да припадају масонским организацијама и прокламоване процедуре иницирања, које делују убедљиво једино због ритуалних и магијских склоности људи.
Како се масонима приписује значајна улога у креирању тзв. новог светског поретка могуће је све што се догађа посматрати и кроз призму засновану на информацијама о наднационалисти. Повод може да буде и посета Сарајеву Ота фон Хабсбурга, потомка аустријске круне. Он је, наиме, у главни град БиХ дошао као члан делегације Европског парламента, 4. априла 1997., да разговара о жељи становника Босне и Херцеговине да се укључе у Европску унију. На основу писања Мајкла Бејџента, Ричарда Лиа и Хенрија Линколна, Ото фон Хабсбург је данас титуларни војвода од Лорене и краљ Јерусалима. Као краљ Јерусалима, који је потомак „краља свештеника Исуса“ у правој линији, могао би, према њиховом тумачењу, да примени једно од главних начела темпларске политике (коју креира Сионски приорат) – да ради на измирењу хришћанства са јудаизмом и исламом. То се у потпуности уклапа у идеју да се светом (о)влада из једног центра – Лондона или Њујорка.
Темплари се иначе и физички примичу српском простору. У хотелу Хајат у Београду је 7. новембра 2002. одржан први Темпларски форум у организацији Врховног реда витезова јерусалимског храма (ОСМТХ) и Витезова темплара Србије. Тада је најављено одржавање њиховог магистралног већа такође у Београду. Необично је што се сазнања Мајкла Бејџента, Ричарда Лиа и Хенрија Линколна поклапају са тумачењима светосаваца, да припадници тзв. Њу ејџ покрета, уз помоћ Папе, стварају нову глобалну религију, која треба да, због „новог светског поретка“, екуменистички поништи специфичности признатих религија.
О планетарној влади, која очигледно већ сада управља светским трендовима, међу првима је писао Ричард Гарднер за „Foreign Affairs“, још априла 1974. године:
„Ако одмах не створимо Светску владу, не извршимо ревизију Повеље ОУН и не опуномоћимо Светски суд да има највећу власт, неће бити прогреса... Неопходно је проширити домен деловања оружаних снага ОУН, на све секторе глобалних ратних жаришта, у којима ће такве снаге имати задатак патролирања интернационалним граничним и осталим демаркационим линијама, уз надзор слободних демократских избора у свим земљама и уз верификацију спровођења политике оружаног немешања“.
Личи на обичан бизнис
Многи догађаји потврђују Гарднерове речи. Ипак, није лако разумети савремена политичка збивања, будући да између нивоа на којима раде Карлос Вестендорп, Жак Клајн, Волфганг Петрич, Бернар Кушнер, Михаил Штајнер и Педи Ешдаун и главних креатора светских збивања има најмање пет хијерархијских нивоа, којима суверено и самоуверено владају краљица Елизабета Друга, породице Ротшилд, Рокфелер, Форд, Карнеги, Ањели, затим Хенри Кисинџер, Збигњев Бжежински, Сајрус Венс, Ричард Холбрук, Ричард Гарднер, војвода од Кента, Ендру Вилоубај, Нинијан Берти...
Све чешће се обелодањују подаци о друштвима и институцијама велике моћи, попут Трилатералне комисије и Билдерберг групе, чији припадници тврде да не спадају у тајна, већ у јавна друштва, а природно је да „друштва“ „имају своје тајне“.
Многи политички конци невидљиви су, али су на основу информација и њиховог значаја познати центри (Лондон, Њујорк, Вашингтон, Брисел...) из којих се они повлаче. Зар не показује довољно вест од 2. јула 1997.: „На захтев САД Светска банка није дала зајам Хрватској“. Шта то значи, будући да званично Светска банка није само америчка? Можда је бољи пример информација да „Боинг“, на основу одобрења Федералне трговинске комисије (FDC), купује „Мекдонел Даглас“. Важно је знати да „Боинг“ ради за Пентагон и агенцију НАСА, а да је већ откупио авионске компаније „Континентал“, „Америкен“ и „Делта“.
Све наведено личи на обичан бизнис, али није. У освајању нових тржишта арбитрирају, јавно или тајно, готово је извесно, многи из наведеног „креативног тима“, иако, наводно, на супротстављеним странама седе Џорџ Буш, Тони Блер, Жак Ширак, Герхард Шредер, који, можда, и сами сматрају да су утицајни. Уосталом, сценарији мултинационалних корпорација често зависе од интереса на неким другим нивоима.
Многи сматрају да је група „Г-8“ светска влада, али састав групе (САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Канада, Италија, Јапан и Русија) и начин одлучивања не издваја их, осим по чешћим самитима, од Савета безбедности (сталне чланице: САД, Велика Британија, Француска, Русија и Кина), НАТО-а (САД, Велика Британија, Немачка, Канада, Италија и Француска – у цивилној компоненти), и Контакт-групе (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Русија).
У сваком случају, ко год да је измислио садашњи начин управљања кризама, освајања простора, отимања преосталих планетарних ресурса, продаје наоружања, контроле сиромашних..., превазишао је, по перфидности, саветнике Џингис Кана, Александра Македонског, Наполеона Бонапарте, Вилхелма Другог и Адолфа Хитлера.