Америчка НАТО база на Балкану

О овој проблематици сам писао пре скоро четврт века и објавио напис под насловом „Бачена мрежа на Србију“ у листу „Ревија 92“ бр. 99, 9. јула 1993. Када се све догодило према мојим предвиђањима и прогнозама, објавио сам конкретније написе још три пута под насловом „Америчка база на Балкану“ у листу „Војник“ бр. 4/99, 26. јуна 1999., под истим насловом у листу „Војска“ бр. 403, 21. октобра 1999. и коначно под насловом „Балкан (п)остаје америчка војна база“ у листу „Сведок“ број 506, 4. априла 2006. године.

Стационирање НАТО-а на Балкану је одлучујућа кампања Сједињених Држава за трајни о(п)станак у Европи. Ширење НАТО-а у функцији је контроле и успостављања тзв. новог светског поретка. На Косову и Метохији, после свега што се догодило у рату на просторима претходне Југославије, налази се НАТО база „Бонстил“ (у ствари америчка војна база), која очевидно има вишеструку намену. Њен оперативни центар смештен је на Дедињу, у Америчкој амбасади у Београду.

Према војноенциклопедијским знањима, војном базом назива се просторија (подручје) на копну или на копну и мору, организована ради обезбеђења концентрације и извођења ратних и борбених дејстава свих (или појединих) видова оружаних снага. Организију се на местима која у војном погледу најбоље одговарају њиховим наменама и задацима, а уређују се као утврђене тачке, чворови, рејони, линије или региони у којима се стационирају мање или веће јединице, установе, болнице, складишта, аеродроми, луке, инсталације и др.

Посебну врсту војних база чине тзв. двојне базе (dual-basing) у којима је само део снага предвиђен за дејство у бази, а други део (обично основни део силе) у метрополи. Сједињене Државе тај тип базе препоручују као најподеснији, посебно, у случајевима кад су војне базе на територији других земаља, јер се тиме смањују материјални издаци. То приморава земљу домаћина да се уклапају у војне планове, а борбена готовост у таквим базама је на највишем нивоу. Тај тип базе све више се афирмише и користи као веома успешан инструмент војне политике и притиска. Да супер сила не мора да гради нове аеродроме и да су сви геостратешки потенцијали на њеном располагању, Пентагон демонстрира на Балкану већ неколико година, користећи као своје аеродроме бањалучки, тузлански, сарајевски, загребачки и скопски аеродром. Наравно, НАТО је обећао да ће побољшати инфрастрктуру градњом сарајевског и једног албанског аеродрома. При том треба имати у виду да се балкански простор више не осваја војно, него пре свега економски, политички, технолошки, психолошки, религијски, културолошки...

До краја тзв. хладног рата Американци нису освојили Балкан, једну од кључних геостратешких тачака света, нити су ставили под контролу српски простор у срцу Балкана. Распад СССР и Варшавског уговора створио је прилику Сједињеним Државама да коначно запоседну и ту тачку која им је недостајала на помно ствараној мапи. Вероватно је најразборитије и најреалније разлоге за заинтересованост једине преостале суперсиле навео Мишел Колон у књизи Пажња, медији, наводећи да постоје четири фундаментална улога у Југославији: „1) Контрола нафтних путева (Турска и Балкан), огромне резерве нафте и гаса у бившем СССР које провоцирају жестоку борбу не само између актера на терену, већ пре свега између великих сила; 2) доминација на европском истоку и источном тржишту због сиромаштва које се развија у више земаља Истока, посебно у Русији, где може доћи до социјалних немира, који већ прете; 3) да се ослаби Русија и да јој се преузме контрола стратешког богатства; и 4) од 1991. године САД су поставиле серију база у стратешким регионима на југу Европе и бившем СССР-у, тако да могу рећи Европљанима: 'Можете приступити свим тим богатствима под нашим условима и нашом контролом'“.

Међутим, иако Американци сматрају да су после подизања „гвоздене завесе“ и рушења берлинског зида стекли право на Балкан до Дрине, њиховом доласку супротставили су се непокорни Срби. Јер, доста уверљиво звуче на Западу објављени „аргументи“ за неразумавање Србије: „Срби су пргав, својеглав и непослушан народ, са религијом која личи на јерес. Очувано ћирилично писмо доказ је недозвољене самосталности. Срби припадају другој цивилизацији, изван 'европске матице', под утицајем византијске и османлијске културе. Србија је последњи бастион комунизма у Европи“. О каквом је геостратешком положају Балкана реч, веома сликовито је говорио Јохан Галтунг из Берна на научном скупу о узроцима распада СФРЈ: „У овом делу Европе постоје две велике поделе: Католици и православци, односно хришћанство и ислам. Херојски је, можда и донкихотовски покушај да се на таквој 'тектонској пукотини' изгради кућа“.

Наравно, Американци су имали срећу што су им се интереси поклопили с немачким, јер и апетити све јаче Немачке све време „хладног рата“ су расли. Зато није чудно што је немачки министар одбране Фолкер Рије посебно нагласио: „Вештачка подела Старог континента из времена хладног рата више се не може одржати“. Све више аналитичара сматра да је Космет само средство за америчко трајно присуство на Балкану. Међутим, ближи је истини закључак да је све што су САД учиниле последњих неколико година на Балкану усмерено ка њиховој сталној сведимензионалној контроли кључне геостратешке тачке света. Тај став није тешко одбранити, јер према дефиницији нове улоге НАТО-а, коју је дао Манфред Вернер у Бриселу 10. септембра 1993. године: „НАТО је инструмент за увођење новог светског поретка“.

Занимљиво је да везе у троуглу САД – НАТО – Уједињене нације од почетка функционишу беспрекорно. Јер, све одлуке у Савету безбедности покривене су одговарајућим резолуцијама, а НАТО, углавном, поступа према новим принципима (усвојеним 31. јануара 1992.) и наређењима из Пентагона и Вашингтона. Зато није чудно што амерички министар одбране, Вилијем Пери није раздвојио интересе своје земље и најмоћнијег војног савеза, истакавши да се НАТО и САД суочавају с дубљим војним ангажовањем у Босни, без обзира да ли ће зараћене стране прихватити међународни мировни план. Ворен Кристофер као да је поновио: „Неће бити мировног споразума у Босни све док НАТО и САД, нарочито САД, не преузму водећу улогу у примени мировног споразума“. Дакле, у Вашингтону је одлучено да НАТО и САД остану у Босни и тамо наметну мир. У истом интересу на Конференцији о безбедности у Минхену одлучено је да НАТО мора имати несметану слободу приликом будућих интервенција и да се у евентуалне интервенције на копну морају се укључити и америчке трупе.

Опкољавање Србије

Многи се попут угледног америчког коментатора Петрика Дикенена питају шта Американци траже на Балкану кад ту немају виталне интересе и зашто су претиле Југославији и напале Југославију која „није извршила никакав напад на Сједињене Америчке Државе“. Објективни и емотивни коментатор је очигледно превидео да америчка администрација покушава да створи нацију способних појединаца, потпуних политичких слобода, заштићене приватне својине с оприрођеним законом јачега и да је при том настала економска, политичка и војна сила, која земљину куглу види и осећа као свој полигон који треба да се уреди у складу са чувеним „америчким сном“.

Да су босански Срби потписали Венс-Овенов план потомци „ујка Сема“ већ би пет година гостовали у Босни с више десетина хиљада војника, „ради обезбеђења успостављеног мира“. Природно је, а то проистиче из досадашњих догађаја, што су балкански окупатори размештени, углавном, на муслиманској територији. Тиме су Муслимани „платили“ залагање Америке за остварење прве исламске земље у Европи, а „Амери“ су на месту одакле се контролише ширење конкурентске Европске уније, медитеранско ривалство Грчке и Турске, блискоисточно американизовано жариште, доскорашњи највећи непријатељ – Русија, и боље него до сада надгледају се из Вашингтона завађени Арапи. Наравно, на Балкану, требало би заустављати и продор исламског фундаментализма ка Западу, јер до Сарајева сеже линија истурене одбране на којој се контролише чувена „Зетра“ (Зелена трансферзала).

Највећи проблем су, ипак, непокорни Срби, који као да не примећују да су окружени америчким сателитима и нису поверовали најавама Збигњева Бжежинског (Упсала 1987.) и Џорџа Буша (децембар 1992.) да постоји и сценарио за разбијање СР Југославије и да српски народ није код њих на цени. Наиме, тек када је америчка администрација схватила да су претње војном интервенцијом недовољно страшне за српски менталитет, одлучила се за „опкољавања Србије“. Бил Клинтон је предложио да се снаге ОУН распореде на босанско-српску границу ради надгледања „блокаде Београда против босанских Срба“, затим је затражио повећање снага ОУН у БЈР Македонији (уз „евентуално“ учешће снага САД), па распоређивање снага ОУН дуж границе Албаније и „српске провинције Косово“, и уз све то, коришћење америчких ваздухопловних снага за подршку и заштиту трупа ОУН које су се налазиле у муслиманским „заштићеним зонама“ у Босни. Шефови дипломатија Велике Британије, Француске, САД, Русије и Шпаније усвојили су у Вашингтону програм мера којим је, у суштини потврђена Клинтонова иницијатива.

Нови амерички вазали, који су већ учествовали у економској блокади Срба, потрудили су се да што пре опколе Србију. После руских дипломатских активности, које су просто експлодирале после одбијања власти са Пала да потпишу Венс-Овенов план, на Балкану су се током 1993. године активирали британски и немачки политичари. Практично стезање обруча отпочело је 6. јуна 1993., када је румунска влада званично одобрила меморандум који су са Унијом потписале у Риму Румунија, Мађарска и Бугарска, чиме је дата сагласност да 9. јуна почне потпуна блокада СР Југославије.

Уследиле су бројне активности и уобичајено стварење „политичког лавиринта“, ради тежег распознавања лажи од истине. Објављено је (на пример), да се балкански штаб америчке Централне обавештајне агенције премешта из Београда у Софију, да је Роберт Џејмс Вулси наводно разговарао је са Жеље Желевом о аеродромима, навигацији, складиштима, снабдевању, болницама и рехабилитацији, о посети америчких генерала Загребу, не би ли се информисали „какав би учинак имао ваздушни напад, ако се на то одлуче“, о спремности Румуније да на својој територији успостави базу НАТО (и „мали Пентагон“), о премештању америчких војника из немачких база у БЈР Македонију, и сл. Већ тада је било очигледно да није потребно градити нову војну базу поред предусретљивих домаћина.

Посматрано са војног становишта, веома је важан тренд да све суседне земље, без изузетка, теже да уђу у НАТО алијансу. До 12. марта 1999. сталне чланице НАТО-а биле су Италија и Грчка, а од тада нови чланови Алијансе постале су Мађарска, Чешка и Пољска. Џон Корнблум је наговестио да постоји заинтересованост Западне алијансе да прими неутралну Аустрију у чланство. Команда НАТО-а прихватила је захтев Мађарске. Мађари су се на референдуму изјаснили за улазак у НАТО, а за њихов пријем изјаснио се и Сенат Сједињених Америчких Држава. Последње две године све чешће се говори о уласку Румуније у Западни савез, о подршци коју јој нуде САД и Шпанија и евентуалној подршци Немачке. Бугарска жели у НАТО, али су Сједињене Државе поставиле услове за њен упис. НАТО алијанса је већ у Македонији, али Македонија још није у НАТО-у. Министар одбране Македоније, Лазар Китановски, у Бриселу, понудио је генералу Весли Кларку „Криволак“ за НАТО базу, односно војни тренинг центар, што је прихваћено. Македонија је, дакле, све ближа НАТО-у. Очекује се да ће Словенија ући у Атлантски савез у тзв. другом кругу, јер је то обећао немачки министар одбране Фолкер Рије, пошто Медлин Олбрајт мисли да је Словенија најјачи кандидат и пошто улазак Словеније у НАТО подржава и римска администрација. Значајно је да је и Хрватска крајем 1997. године изразила вољу да уђе у састав најмоћније војне алијансе. Албанско руководство успешно сарађује са Бриселом и сматра да би без присуства НАТО-а стабилност у региону била крхка. То је један од разлога што је Албански парламент тражио да се снаге НАТО-а распореде и на Косову и Метохији.

Осим што су готово све балканске земље придобијене за улазак у НАТО, наруку Американцима за трајнији о(п)станак на Балкану иду границе готово немогуће за очување, између Републике Српске и Муслиманско-хрватске Федерације, политичка ситуација у бившој југословенској републици Македонији, где Албанци повремено паралишу рад Собрања његовим напуштањем и акутна војно-политичка ситуација на Косову и Метохији. Занимљиво је да су у све наведене спорове Американци умешали своје прсте. Треба се присетити да је шеф здруженог генералштаба америчке војске Џон Шаликашвили, када је постављен уместо Колина Пауела, пожурио да каже шта мисли о БиХ: „Сједињене Државе су пропустиле од самог почетка да преузму своју водећу улогу у тој операцији и зато је криза у Босни лекција за све нас шта се догађа када нема америчке водеће улоге“.

НАТО остаје на Балкану

Секретар за одбрану САД Лес Аспин обећао је Европи у више наврата да америчке војне снаге неће напустити Европу, али је истовремено упозорио да европски савезници у НАТО-у морају бити спремни да за узврат помогну Вашингтону у његовом војном ангажовању широм света. Иако су почетком рата у Босни амерички званичници говорили да САД немају виталне интересе на Балкану, после Дејтонског споразума причају нову причу. Наиме, Медлин Олбрајт је, после министарског заседања у њујоршком хотелу „Валдорф Асторија“, изјавила: „Сједињене Државе имају дугорочне интересе у Босни, како стратешке тако и хуманитарне, али никаква одлука није донета о томе да ли ће САД или НАТО бити укључени (војно) у Босни и после 1998. године“.

Одлука о останку је очигледно донесена почетком јесени 1997. године. Наиме, тада је Хавијер Солана упознао јавност да НАТО неће после 1998. године напустити Босну, али и да СФОР, такав какав је био током 1997. године, неће наставити мисију. Роберт Фровик, шеф мисије ОЕБС-а у БиХ рекао је одлучно да НАТО остаје у Босни. Придружио се и Карлос Вестендорп ставом да се НАТО неће повући из Босне. Клаус Кинкел је на Бонској конференцији о спровођењу Дејтонског споразума у БиХ само потврдио претходне ставове: „СФОР треба да остане у Босни после истека његовог мандата“. Хавијер Солана је само додао да је „НАТО спреман да осигура мир у Босни“.

Током 1998. године НАТО се још темељитије утврђивао у Босни. Прво је Весли Кларк, командант НАТО снага, изјавио да трупе НАТО остају у Босни у несмањеном саставу због избора, а затим је главни човек НАТО-а ставио печат на све дилеме о о(п)станку НАТО-а на Балкану тврдећи: „Министри одбране НАТО одлучили су да се мисија СФОР-а настави – број војника ће се разматрати после избора у БиХ предвиђених за септембар“.

Све наведене тврдње иду у прилог схватања да се НАТО са Балкана неће никад својевољно повући, јер Балкан је тако „уређен“ америчком политиком да је мир без присуства бича немогућ. Треба се сетити само Горажда, Брчког, Превлаке, Мостара, Сарајева, Албаније и Косова и Метохије, те коридора и граница које их оивичавају. Народима на Балкану сасвим је све једно да ли су ту јединице Евро корпуса или НАТО, када о судбини Балкана одлучују светски пиромани, ватрогасци и жандарми. Јер, они ће бити ту и када војске оду, пошто за собом остављају своје секте, фондације, агенције, тзв. мировњачке покрете, тзв. хуманитарце и „корисне идиоте“... После свих њих немогуће је говорити о слободи, души, духу...

Ипак, све више је оних који упозоравају припаднике квантитативне цивилизације да је примена метода које користе „људи лажи“ једнако опасна и за њих. На пример, Џејмс Петрас и Стив Вје упозоравају на злоупотребе америчке моћи: „Више мртвих Босанаца за Вашингтон је значило више пропаганде, већу моралну дискредитацију Европе и више захтева за америчку (НАТО) интервенцију“.

Мишљење др Бери Литачија, професора историје на Даулинг колеџу још је илустративније: „Овај рат није око Срба; предмет је Америка, и шта од ње постаје. Он је због једне земље која може усмртити десеторо деце и затим се, одмах, окренути и проповедати 'људска права' и 'демократске институције'. Он је тамна ера у коју улазимо, а која се назива нови светски поредак. А Срби су само први од многих који страдају услед таквог резултата“.

У сваком случају, док се нешто у светским политичким и економским мегатрендовима радикално не промени, и уколико се не измени америчка гордост и надобудност, јачаће НАТО база на Балкану, а тај простор постаје потенцијално сукобиште и велики полигон за неслућене експерименте in vivo.