Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

 „Напад на људски мозак“ као неоружани облик агресије

Napad na mozakОвај новинарски напис написао сам 19. марта 2002. године за часопис "Ревија 92", у коме сам до тада објавио 105 написа. Тада сам већ био у немилости редакције „Ревија 92“, а да то нисам знао. Променио се главни и одговорни уредник листа и испоставило се да је мој рад на тексту у том тренутку био узалудан.

Нови светски поредак условио је значајне промене у теорији, стратегијама, доктринама, регулативи и пракси ратне вештине. Неоружани облици агресије сада доминирају и потискују њене оружане облике. Примењује се и „напад на људски мозак“ (неокортикални рат), ради придобијања становништва нападнуте државе да прихвате и присвоје интересе агресора.

Када је реч о неоружаним облицима агресије, јасно је да они само условно могу бити војна тема, будући да, превасходно, припадају проблемима цивилног дела друштва. Уосталом, оружане снаге не могу, јер немају средстава нити начина, да бране државу од економског, информатичког, психолошког, или на пример, културолошког напада. Тежиште ратовања померено је у последњој деценији 20. века ка доследној примени принципа Сун Цу Вуа да је „најбоља стратегија савладати непријатеља без борбе“ и начелима непобедивог Гориношо Мусаши Мијамота, који је тврдио да се „суштинска вештина вођења рата, налази на месту где су отклоњени облаци незнања“. Наиме, савремени агресор настоји да разбије изнутра државу коју напада, а војну претњу држи у приправности попут „Дамокловог мача“, као сталну претњу, и каткад примењује војну силу, невољно, тек када неоружаним облицима интервенције не успе да оствари своје интересе и постављене циљеве. Уосталом, први пут су у америчкој војној доктрини поменуте тзв. цивилне операције, „мировне операције“ и „наметање мира“. У тим „цивилним операцијама“, наравно, не учествују цивили већ војска, а с друге стране познато је да су Сједињене Америчке Државе постале потпуно милитантне, јер осим мега капитала и војне индустрије бројни цивилни подсистеми, као што је школство, наука и здравство, у функцији су припрема за рат или оправдавања ратова у којима учествује једина суперсила на прагу 21. века.

Сукобе на размеђу другог и трећег миленијума предвидели су мислиоци попут Гуљелма Ферера, владике Николаја Велимировића, Томаса Мана, Јустина Поповића, Луиђи Пирандела, Јована Дучића, Карла Сфорце, Милоша Црњанског и Николе Тесле. Предвиђајући светске ратове због оприрођене похлепе западне квантитативне цивилизације, која „мора да се шири“ не би ли преостале планетарне ресурсе искористила за свој прогрес, наведени интелектуални великани упозоравали су свет да после Првог светског рата неће бити правог мира до коначног „тоталног обрачуна“.

У чувеном технолошком манифесту „Светски систем“ објављеном 1900. године Никола Тесла је, предвиђајући Интернет и размишљајући о балансирању енергија, односно о смањењењу разлике потенцијала нападача и нападнутих, записао да ће се тада стећи услови за „тотални рат у којем ће учествовати сви против свих“. За то су већ сада створени услови, јер су снаге великих сила у непрестаном додиру, због домета софистицираног оружја велике прецизности, а појединци су, дакле не само државе и организације, у непрестаној комуникацији тако да и они могу различитим „џокер сценаријима“ изазвати ратове и утицати на њихов ток и ефекте. Једнако значајна одредница „информатичког доба“ је феномен „убрзаног историјског времена“.

Научници попут руског академика Сергеја Капице предвиђају да ће се у следећих десетак година појавити више догађаја него током 20. века, у који је свет ушао без авиона, а изашао из њега с ракетама, компјутерима, сателитима „убицама“ и космичким платформама, односно да ће у десет следећих година стати више догађаја него у све време које је претходило 20. веку. О садашњем времену је француски социолог Серж Московиси, у радио интервјуу рекао новинару Емилу Ноелу: „Немамо времена да имамо времена“. Зато није чудно што је амерички сенатор Сам Нан, говорећи о људском фактору као ограничавајућем елементу у руковању модерном техником, и о „јазу (не)знања“, забринуто упозорио да је 46 одсто војника примљено 1979. године у оружане снаге САД већ тада било неспособно, због степена интелигенције и (не)знања, да за време служења војног рока схвати намену већине тастера на командној табли у тенку.

„Нови светски поредак“

Novi svetski poredakМондијалисти, трилатералисти, наднационалисти, поседници мега капитала усмерили су своју енергију, не би ли решили проблем истовременог пораста броја становника и смањења планетарних ресурса, ка луциферско-ахриманском пројекту названим “златна милијарда”. Подсетили су при том свет да не би било нелогично уколико је у кухињи следбеника Хелене Петровне Блавацке, Едварда “Алистера” Кроулија и Рона Лафајета Хабарда настала идеја о антисрпској операцији „Милосрдни анђео”, али да је још вероватније да иза свега стоји језуитско-вавилонска елита“.

Некакав планетарни поредак је постојао увек, али сада су глобалисти у прилици да утичу на све светске процесе вишедимензионално и готово истовремено. Крајем 19. века настао је концепт спасавања планете, јер је израчунато да је њен капацитет довољан за „само“ 14 милијарди становника. Било је прорачуна да ће се, уколико се настави са увећавањем светске популације према стопи раста из седамдесетих година 20. века, око 3530. године укупна људска маса изједначити са масом Земље, а да ће године 6826. укупна људска маса бити једнака маси познатог универзума. Можда није чудно што су се у болесним мозговима креатора најновијег поретка света појавиле идеје о електромагнетном оружју, злоупотреби суперстринг поља, „апсолутном финансијском оружју“, новим дрогама, стерилизацијама, еутаназији, пандемијским болестима попут сиде, вакцинацијама... Може се рећи да је Велика Британија, уз САД, најангажованија држава у креирању „новог светског поретка“, од усвајања декларације под називом „Атлантска повеља“, коју су на Атлантику потписали Френклин Рузвелт и Винстон Черчил 14. августа 1941. године, до почетка трећег миленијума.

(Не треба заборавити да је Винстон Черчил 6. септембра 1943, позвао англофиле са Харварда (САД) у „ментално освајање света“, а исто тако, да је садржај наведене „демократске повеље“ ушао у „Декларацију о ослобођеној Европи“ коју су потписали у Јалти 14. фебруара 1945. године Френклин Рузвелт, Винстон Черчил и Јосиф Висерјонович – Стаљин).

Идеја о садашњем светском поретку настављена је и у најави „хладног рата“. Познато је да је ту најаву, не случајно, у Фултону, 5. марта 1946. године, дао „неумољиви“ британски дипломата, Винстон Черчил. Наравно, на спрегу САД и Велике Британије подсетили су садашњи британски и амерички председници Тони Блер и Бил Клинтон присном сарадњом за време агресије њихових трупа на СР Југославију, затим скоро свакодневна савезничка бомбардовања Ирака и оптужба француске министарке правде Елизабет Гигу, да Велика Британија шпијунира Европу за рачун Сједињених Држава, коју је она изнела крајем фебруара 2000. године. Занимљиво је да су после Винстоновог говора на Харварду настала два важна инструмента за увођење мондијалистичког поретка: Британски институт Тејвисток, чији су експерти специјализовани за „испирање мозгова“, и америчка индустрија филмова Холивуд, која придобија људе широм света за „амерички начин живота“.

На просторима претходне Југославије први је, или међу првима, о „новом светском поретку“ писао београдски професор др Мирослав Печујлић у напису „Критика концепције новог светског поретка Хенри Кисинџера“ објављеном у јануару 1975. године у часопису „Савременост“. У игрицама за децу произведеним у њујоршкој фирми за публиковање симулација (Симјулејшнс Публикејшнс Инк., Њу Јорк) објављен је сценарио за разбијање СФР Југославије још 1977. године, под називом „Битка за Загреб“. Та игра личи на „Ризико“, а у њој је скоро верно предвиђено разбијање претходне Југославије и Југословенске народне армије. Објављени сценарији засновани су на стварним војним проценама, објављеним у угледном часопису „Strategy & Tactics Magazine“ – прорачуни су преузети из војно-научних истраживања.

У Упсали 1978. године, приликом обраћања социолозима из целог света, Збигњев Бжежински је саопштио концепт „Омекшавање СФР Југославије“ и, при томе, говорио о потрошачком менталитету Срба и њиховој склоности према америчким филмовима, који су заступљени на београдском репертоарима од 90 до 100 одсто од 1958. године до данас. Бжежински је „сугерисао“ снажан утицај на становништво Југославије убацивањем агенција, американизованих „миротворачких покрета“, фондација и филмова са садржајем који пласирају „American way of life“. Ипак, кључни датум у новој историји, у вези са успостављањем „језуитско-вавилонског светског поретка“ укњижен је 18. јануара 1989. године. Тог дана су се Михаил Горбачов и Дејвид Рокфелер договорили да се подигне „Гвоздена завеса“ (реч је о концепту који је владао за време тзв. хладног рата), и да се сруши „Берлински зид“ (симбол немачке капитулације у Другом светском рату и послератовског хладноратовског поретка). Тада је буквално започео процес стварања глобализма, односно трилатералног светског поретка. Реч је о владању планетом из једног центра (још није одлучено да ли из Њујорка или Лондона).

Планирано је да НАТО, за који је Манфред Вернер отворено рекао да је „инструмент за увођење новог светског поретка“, контролише војске прецизно димензионисане према документима Организације за европску безбедност и сарадњу. Сви који су истраживали документа ОЕБС, у време када је СФРЈ била чланица те организације, знају да су државе потписнице имале димензионисане војске, процентуално према броју становника. И све потписнице Дејтонског споразума имају димензионисане војске, тако да не могу никад успоставити однос 3:1, који обезбеђује евентуални успех у нападу, уколико се одлуче за напад (агресију) на суседну земљу. (Према концепту који су САД наметнуле чланицама ОЕБС, једино у случају да НАТО стане иза агресора, постоје услови за мењање спољних граница).

Специфичност планетарног поретка, у којем треба ставити под контролу државе, војске, полиције и становништво, је и интернационална полиција, која се, на жалост, први пут појављује на Балкану, прво у Босни и Херцеговини и потом на Косову и Метохији. Њихова улога је контрола локалних полиција и система локалних власти. Те снаге неодољиво подсећају на окупационе снаге, које примењују тзв. мировне операције.

У истом концепту су Светска банка и бретонвудске организације (ММФ и ГАТ), Светска трговинска организацији (СТО), Међународни трибунали, Интернет и планетарна религија, која треба да настане у оквиру „Њу ејџ“ покрета (Ретко ко зна да је Интернет креиран у Пентагону још 1969. године. Намера иницијатора била је да се олакша комуникација међу истраживачким центрима широм света, који су увек под будним оком Пентагона).

Недовољно познато је и да у поступку поништавања специфичности традиционалних религија учествује и римски папа, који је у вези са својим налогодавцима преко Малтешких витезова. Стога, вероватно, није случајно што Малтешки витезови, који имају статус посматрача у Уједињеним нацијама од 25. августа 1994., баш сада граде храм у центру Подгорице и што су веома близу објекта који за себе изграђују „Јеховини сведоци“, чије активности финансира Централна обавештајна служба Сједињених Држава.

Неоружани облици агресије

Neoruzani oblici agresijeТри нове синтагме („сведимензионалне операције“, „неокортикални рат“ и „психотронска дејства“), први пут забележене у америчкој доктрини (Правило КоВ САД ФМ 100-5 објављено 14. јуна 1994. године), показују да је суштина ратовања на прагу 21. века знатно измењена. Увођењем „сведимензионалних операција“ оружани облици агресије уступили су, у физичкој сфери, место много перфиднијим облицима ратовања, а створени су и услови за рат у тзв. петој диманзији, коју покривају „сајберспејс операције“, „неокортикални рат“ и „психотронска дејства“. Треба знати да је појам „сведимензионалност“ условно усвојен, будући да амерички докринолози сматрају да треба применити све што се зна и чиме се располаже, ради остваривања њихових „виталних интереса“. Наравно, тај и такав приступ пружа и браниоцима скоро исте услове.

Теоретичари у области ратне вештине сада имају проблем да дефинишу, опишу, објасне и класификују економски рат (који може бити инвестициони, финансијски, трговински, аутомобилски); технолошки рат (космички, нуклеарни, биолошки, хемијски); психолошки рат, који је могуће прожети кроз све друге врсте ратова; информациони рат (телевизијски, мрежни, електронски, медијски, пропагандни), који је садржај и свих осталих врста ратова; концептуални рат (идеолошки, цивилизацијски,…); информатички рат (електронски, компјутерски, хакерски, виртуелни,…); верски рат (крсташки…); културолошки рат (који су Срби изгубили јер њихова деца радије носе на мајицама „USA today“ уместо, на пример, „Србија данас“, будући да српски играчи и плесачи радо репују с карикама у носу и ушима не размишљајући о фолклорним вредностима, а певачи радије певају прекрадене турске и иранске песме него „Свилен конац“, не покушавајући да стварају нове песме у духу свог мелоса; истовремено поред путева и у најзабаченијим крајевима Србије пише Food и Drink – немачке, француске и енглеске називе на радњама не треба ни помињати). Треба сврстати и геофизички рат (климатски, сеизмолошки, метеоролошки), заједно са спортским и оружаним обликом рата, које су Југословени су доживели in vovo за време агресије САД и њених дужника на СР Југославију.

Неокортикални рат (напад на људски мозак у којем се утиче на вољу, психу, осећања и имагинацију људи, ради лакшег и једноставнијег остварења агресорових интереса) непрестано траје од четрдесетих година 20. века, а што је најважније САД га примењују и према сопственом становништву, ради експеримената и према становништву држава с којима је администрација САД у рату. Колико је познато, доктринолози већине великих и малих држава у свету неспремно су дочекали решења из наведене америчке доктрине, која је настала на основу промене у начину мењања окружења и у складу са одлуком да се никад не испушта једном преузета иницијатива. О тим променама амерички експерти писали у TRADOC-овом памфлету 525-5, који је, иако постојао и у време израде Доктрине, објављен нешто касније (1. августа 1994).

Сведимензионална агресија

Svedimenzionalna agresijaИако је то парадоксално, носиоци неоружане агресије су институције НСП-а: Уједињене нације, са Саветом безбедности, ОЕБС, НАТО, ГАТ, ММФ… Та чињеница највише казује о перфидности креатора „новог светског поретка“. Наиме, у „Агенди за мир УН“ записано је и следеће: „Колико год је битно да сваки орган Уједињених нација користи своје могућности на уравнотежен и складан начин какав предвиђа Повеља, мир у најширем смислу не могу постићи ни само систем Уједињених нација, ни само влада. У томе морају учествовати сви – невладине организације, академске установе, парламентарци, пословне и професионалне заједнице, медији и цела јавност“. Тако су Уједињене нације п(р)озвале све наведене организације да се „ради борбе за мир“ мешају у унутрашње ствари држава у које су доспеле или у којима су се формирале, а углавном су формиране на Западу и упућене у источне земље. Зато се не треба чудити што су се, на пример, на Косову и Метохији, осим мисија ОЕБС, појавиле разне фондације и више од 30 хуманитарних организација. О успостављану и „наметању мира“ под контролом мондијалиста упечатљиво је писао Жерар Бодсон: „Нови светски поредак је у шест година изродио више оружаних сукоба и интервенција ОУН него у четрдесет година Хладног рата: 22 операције ОУН између 1988. и 1994, наспрам 13 између 1948. и 1988.“

Посредно на људски мозак утичу управо наведене организације. Будући да је „бачена мрежа на Србе“, опкољени су НАТО снагама, а у институције њихових друштвеног система полако и сигурно продиру идеологије стошездесет секти, страних фондација, агенција, тзв. хуманитарних и миротворачких организација, страних плаћеника, „корисних идиота“… Занимљиво је да у невладиним организацијама у Југославији раде и лица пензионисана у ЈНА, они углавном не знају ко финансира њихове организације, нити ко им је главни шеф, а често заборављају да на научним и међународним скуповима напомену да су у пензији.

„Сорош фондацију“ предводи Џорџ Сорош, финансијер који је потписао фамозну петицију за бомбардовање Београда. Спада у групу финансијских моћника, преко којих трилатералисти изазивају монетарне кризе широм света. Са његовим радом имале су проблема Хрватска, Словачка, Чешка, Русија, Малезија… Изгубио је неколико правних спорова у Југославији, али је Глин Дејвис, заменик портпарола америчког Стејт департмента, 5. марта 1996. године затражио да „српске власти издају нову дозволу за рад Сорош фондацији и то у што краћем року“. Сорош се непрестано меша и у политику. Руско-амерички прес и информациони центар објавио је студију „О новинарству“ коју је финансирао Институт за отворено друштво – изданак Сорошове фондације. У штампи је још крајем марта 1995. године објављено да Фондација Сорош обезбеђује медије који су за самосталну Црну Гору, као што су: „MN-94“, „Kron-production“, „Монитор“, „Оногошт стандард“, „Доклеа“, ИП „ЦИД“ итд.

Фондације упућене из језгра наднационалиста (Карнеги, Форд, Сорош, Сосокава…) одржавају „семеништа“ попут чувене „Петнице“ и шаљу натпросечну децу на Запад стварајући „интелектуалне јањичаре“. Сличну улогу имају и Ротари клубови. Институцијама поменутим у „Агенди за мир“ потискују се темељне вредности народа, напада њихова култура, традиције, религија, подрива економска и одбрамбена моћ. Финансирањем деце и омладине „Сорош фондација“ и „Сосокава фондација“ учествују у тзв. brain drain процесу – односно спољном „одливу мозгова“, упућујући на Запад будуће информатичаре, математичаре, технологе и, уопште, будуће, али и већ формиране научнике, купљене за „шаку долара“ – поништавајући тако сваку могућност спасења српског народа. „Купљени мозгови“ се често, (не)знајући ништа о својим новим улогама, укључују у антисрпске пројекте, које углавном предводе претходно „купљени мозгови“, попут Бжежинског, Кисинџера, Олбрајтове, Карлучија…

Фондације као што су ТФФ фондација и „Фонд за хуманитарно право“ сарађивале су још 1993. године са „паралелном влашћу на Космету“ под фирмом „отвореног друштва“ и, при томе, много више критика усмериле према сопственој држави и народу, штитећи демократију америчке фантомске формула државе. Бројни мултилевели, настали према наведеном концепту објављеном у Упсали, а обликовани у институту „Џонс Хопкинс“ из Мериленда, пласирају се полутајно преко породица, које зачудо нико није ометао да се убаце и успешно раде и за време „економске блокаде“, износе девизе у своје центре ван Југославије, избегавајући систем економске заштите државе.

„Хуманитарне организације“ су све друго само нису хуманитарне. На Космету их је било више од тридесет пре агресије на СР Југославију од 24. марта до 11. јуна 1999. године. Да су радили свој посао не би било „хуманитарне катастрофе“ због које су, према њиховим тврдњама, коалиционе снаге највећих земаља Запада напале СР Југославију и посебно Косово и Метохију. У вези са хуманитарном помоћи постоје два значајна феномена. Први је „одлагање отровног отпада“. Поједини геополитичари сматрају да је и рат на просторима претходне Југославије изазван нерешеним проблемима у вези са одлагањем нуклеарног отпада, тврдећи да постоје пројекти у којима су Славонија и Источна Србија маркирани у САД и земљама Европске уније као простор за одлагање радиоактивног отпада. Познато је да је Русија одлагала свој отпад у Јапанском мору и да то више не сме да чини, а да САД нису изградиле басене за одлагање свог радиоактивног отпада. Напротив, њихову изградњу одложили су прво до 2005., затим до 2010. и коначно за 2015. годину. Слично је и са хемијским супстанцама. Будући да је за решење тог државног проблема потребно много новаца, није чудно што западне администрације сарађују са „хуманитарним организацијама“.

Према подацима организације која брине о хуманости у свету назване  „Лекари без граница“ на просторе претходне Југославије упућивана је и помоћ стара преко 40 година, а за то нико није одговарао, иако је то очевидно учињено уз благослов „хуманих“ власти. Наиме, када нека „хуманитарна организација“ упути лекове којима истиче рок за неколико дана све је „у духу прописа“, ослобађа се пореза због хуманитарне активности, а ослобађа се и супстанци које неколико дана касније постају хемијски отрови. Прималац помоћи, иако још сиромашнији, треба да издвоји средства за одлагање отрова (бивших лекова) и како за то нема новаца, као што их нису имали ни „дародавци“, има све услове да угрози сопствену животну средину. (Познато је и то да су „Лекари без граница“ добили Нобелову награду за мир за 1999. годину, иако су ухваћени приликом наоружавања и збрињавања албанских терориста и откривени приликом „упада“ у систем веза МУП Србије).

Већ и целокупне институције заговарају секташке методе. Чак и поједини академици, ради опуштања и прикупљања менталне енергије, мантрају обраћајући се туђим боговима и не размишљајући о Светој тројици. Како изгледа секта из програма „Њу ејџа“, у функцији увођења трилатералног поретка у свету, најбоље се може разумети на примеру сајентолошке секте. Та секта има много различитих назива, двадесетак само у Русији. У САД су сајентолози припадници религије, у Немачкој су чланови профитне организације, а у Француској секта. Руски сектолог, Александар Дворкин, је у својим књигама наговестио да ће сајентолози покушати да створе „нови светски сајентолошки поредак“ у којем нико неће добити ниједан правни спор против следбеника Рона Лафајета Хабарда. Вероватно је то разлог што је у Марсеју мистериозно уништено 3,5 тоне судских докумената повезаних са истрагом против чланова „Цркве сајентолога“ и што је утврђено да су припадници сајентолошке секте већ „уграђени“ у француски државни апарат. У Немачкој су напали Хелмута Кола док је био канцелар. У Русији су стигли у близину дугмета за лансирање интерконтиненталних ракета. Њихов утицај не би био проблем да се њихов оснивач, Рон Хабард, није хвалио да је инкарнација Антихриста, следбеник Алистера Кроулија и да његова организација „може да испере мозак брже од Руса – за мање од 20 секунди“. Њихове медитације подсећају на медитације Махаришијевих следбеника или оне које се примењују у секти „Шри Чинмој“.

Заједничко за све секте у којима се „медитира“ је да учествују у „унутрашњем одливу мозгова“, како то каже Александар Дворкин у књизи Замка неограничене слободе. Наиме, када се медитант, дојучерашњи научник, професор, лекар или било ко други определи за „пут самоспознаје“ идући ка „извору“, „где нема слабости и нема несавршености“ одлази дубоко у себе, подсвест, у своју душу. А многи „одласци“ у до тада непознату душу су неповратни, попут одласка у претходни живот у регресији. Занимајући се за сопствени свет, микро космос, медитант нема више разлога, нити времена, да се бави науком, просветом и лечењем других. Најчешће раскида везе са најближима, члановима породице, а затим и са околином и свакодневницом. Друштво губи један од ослонаца за креирање боље будућности и борца за решавање животних овоземаљских проблема. Истраживачи секти тврде да се за време медитација „празни мозак“ и да се, под одређеним условима лучи катехоламин, кефалин или пептин ендорфин – односно хемијске супстанције које, по својствима и утицају, највише подсећају на наркотичка средства, што значи да медитација суштински утиче на кору великог мозга – односно неокортикално.

Дакле, манипулација свешћу је све присутнија у стварању језуитско-вавилонског поретка, који подсећа на неоробовласничко друштво.

 

Актуелне посете

Ко је на мрежи: 237 гостију и нема пријављених чланова

Our website is protected by DMC Firewall!